Обраћање Епископа далматинског г. Фотија на другој Скупштини Српског народног вијећа у Загребу, 9. новембар 2013. године.
Уважена господо, дозволите ми да Вас срдачно поздравим на Другој скупштини Српског народног вијећа у Загребу и да Вам пренесем благослове Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и надлежног Митрополита загребачко-љубљанског г. Јована, који због својих обавеза нису са нама овде, али су ту ипак својом љубављу и молитвом.
Свима нама овде сабранима добро је познато да су темеље модерне европске мисли, а посебно њене политичке философије, поставили грчки философи и научници, првенствено Платон и Аристотел.
Платон је у оквиру своје идеалистичке философије сматрао да хармонију која постоји у космосу, треба на најмудрији начин оприсутнити у оквиру једне државе, тада државе града – полиса. Да би се тај идеал остварио, ту државу, по њему, треба да воде философи, то јесте најмудрији и најморалнији људи. Они би требали бити гарант да ће сви становници државе – полиса остварити своја права, а циљ државе је да се стара о добробити свих грађана. По Платону, читав свет се темељи на идеји Добра, па отуда добро мора бити и у основи државе.
Аристотел, пак, иако најдаровитији Платонов ученик, у својој теорији државе и философије уопште, много више нагиње реализму. Он не идеализује државу, али сматра да је човек првенствено друштвено – социјално биће (zoon politikon) и да се као такав остварује у оквиру једне државе. Држава је, дакле, дужна да то свакоме појединцу и своме грађанину омогући.
У раном Средњем веку блажени Августин нуди један свој концепт „Државе Божије“ (Civitas Dei) у којој је све утемељено на ауторитету вере и Цркве. Касније у Византији настаје позната теорија „симфоније“, по којој однос Цркве и државе треба да буде као однос душе и тела у човеку. Душа и тело не постоје једно без другога, а сврха им је да се међусобно помажу и изграђују. У историји српског народа најпознатији је остао период средњевековне „светосавске теократије“ у којој су владари неретко бивали светитељи, па је због тога светост у тој држави била уздигнута на пиједестал и постала критеријум свих ондашњих друштвених и културних токова.
Због времена, поменућемо само потоње социјалне и буржоаске револуције у Европи и Русији и страшне светске ратове из којих је проистекло савремено политичко доба. У наше време, време европске демократије и велике породице европских држава – којој од ове године припада и Хрватска, основна начела су демократија и владавина права. Под овим правом се подразумевају опште људска и мањинска права. На њима се темељи и сама Европска унија.
Дакле, од Платоновог идеализма – апсолутног добра, па до Аристотеловог реализма – добра колико је то могуће. Од Августинове државе Божије, до византијске „симфоније“ са немањићким идеалом „светости“. Од друштвених и социјалних револуција XVIII и XIX века, стигло се до европске демократије и опште прокламоване владавине људских права.
То је само овлаш дата генеза философских и политичких мисли о којима би свакако требало размишљати и, уколико је то данас могуће, понечему се од поменутог и вратити.
Какво је место и улога Цркве у свему наведеноме и какав је њен допринос држави уопште? Православна Црква се увек чувала (са мање или више успеха) од уплитања у директне токове световне политике, чувајући византијски и немањићки принцип „симфоније“ (сарадње) у односу на државу. Потпуно су јасне Христове речи да „Царство моје“, тј. Црква „није од овога света“ (Јн. 8, 23), што не значи да Црква нема одговорност за свет и државу. Напротив, Црква, тј. ми хришћани смо позвани да будемо „со и светлост свету“, те благовесници основне хришћанске истине о Распећу и Васкрсењу Исуса Христа. Та крстолика вера у Христа и Васкрсење је оно што обликује целокупно деловање Цркве у друштву – како у духовном и културном, тако и у социјалном и политичком смислу. Црква је она која нам сведочи да је суштина вере, суштина Закона и Пророка – љубав према Богу и ближњим (Мт. 22, 40). То би требао бити и јесте њен највећи допринос свакоме друштву и свакоме времену, па и времену у којем ми данас живимо.
Са друге стране, као и људска институција, која постоји више од две хиљаде година, Православна Црква је чуварка и опште људских вредности: хришћанске традиције и морала, богослужбеног типика, црквене архитектуре, своје словенске писмености и ћириличног писма, фрескописа, иконе и црквеног појања. Обе ове поменуте компоненте – и божанска и људска – чине једну неодвојиву целину у деловању Православне Цркве и као такву је једино можемо истински разумети.
Овим скромним мислима бих завршио своје обраћање. Желим сваки успех у раду Другој скупштини Српског народног вијећа у Загребу. Знамо да од тога увелико зависи будућност и добро српске заједнице, као и Српске Православне Цркве у Хрватској. Пред српском заједницом у Хрватској стоје многи изазови и проблеми о којима други знају боље и више од мене. Што се тиче нас, представника СПЦ, ми се непрестано молимо за добро свих, за добро државе у којој живимо и свих њених грађана без обзира на веру и нацију. Бог нас је све створио и позвао да живимо у међусобној и братској љубави. На крају бих додао да ми Срби не тражимо ништа више од онога што нам Устав и закони Хрватске и Европске уније прописују, али да не пристајемо ни на мање од тога. Живели и Бог вас благословио!
Извор: Епархија далматинска
Нема коментара:
Постави коментар