Рођен је 1. новембра љета Господњег 1813. на Његушима, од оца Тома Маркова и мајке Иване, рођене Пророковић. Овај Свештени изданак Светородне лозе Петровића, Раде – Радивоје Томов (име које је добио на Светом Крштењу) наслиједио је од свог оца дар подвижништва, то јест „посла и разума“ по прозрењу његовог Стрица, а од мајке дар осјетљиве стамености и пророштва.
Васпитан од побожних родитеља у страху Божијем, попут цара Давида, писца чудесних Псалама, прве године свог дјетињства провео је као његушки пастир, пењући се са својим стадом на Ловћенске вршине.
Примијетивши његову бистрину, живахност и радозналост, његов Свети Стриц га је убрзо довео код себе у Цетињски манастир за манастирског ђака, нарекавши га за свога насљедника.Тако је Свети Петар био његов први васпитач и учитељ.
Његов примјер и светитељска личност су обиљежили и запечатили сав потоњи живот младог Радивоја, будућег Владике Петра II, Митрополита и Господара Црне Горе.
После боравка у Светињи Цетињског манастира млади Раде је послат у манастир Савину гдје се учи годину дана, да би следеће три године провео на Топлој, учећи се у школи јеромонаха, рукоположеног од Светог Петра I, Јосифа Троповића, гдје је између осталог учио и италијански језик.
Тако се у његовој младој пријемчивој души спаја ловћенски бескрај и Стричева молитвеност Цетињског манастира, огледани и спајани са плавим дубинама мора, као и одјеци подловћенског народног епа са тајнама природе, богословља и људске мисли. Кад се пак распјевани Сима Милутиновић – Сарајлија обрео на Цетињу, онда се и млади Раде вратио у Цетињски манастир, и постао његов ђак.
Сима је у њему подстакао и пробудио пјеснички дар, љубав према народној пјесми, хеленској мудрости и пјесништву.
Сво то његово школовање, међутим било би недовољно и штуро да се у њему самом није разгорела тежња за науком, знањем и ширим образовањем. Док је са Симом читао Дантеову „Божанствену комедију“, доцније, као Митрополит учећи француски језик, на француском је читао Свето Писмо и пјеснике, а на руском – све што му је до руку долазило. Приликом доцнијих посјета Русији, доносио је бројне богослужбене књиге за цркве, Житија Светих Димитрија Ростовског, Каноник и друго. Његови боравци у Светотројицкој Алексанрдо-невској лаври, сусрети са Петроградским Светињама, са Бечом, Римом, Напуљом и уопште Италијом, све је то надопуњивало његово оскудно школовање, продубљивало и проширивало његове умне и духовне хоризонте…
Но прије него што је сазрио умно и духовно, прије него је „имао чесова ученија“ и „свијета видио“, на његова слабашна плећа је пало бреме одговорности за Цркву и народ.
У његовој седамнаестој години (1830) његов Свети Стриц се упокојио. Он га је питао пред упокојење: „…Господару, виђу да ћете умријети, него шта ћу ја сад?…“
Свети се усправио, сио на постељу, па му рече: „…Ја ти сад помоћи не могу ништа, но ти ево најпосљедње ријечи од мене: „Моли се Богу и држи се Русије!“. То изговори, по свједочанству самога Петра II, „…и у исту минуту предаде душу у руке Господње…“
Сам Његош пише да дуго времена његово прежалосно срце није могло зауставити сузе „за мојијем оцем и благодјејем (добротвором)“. Но по свој тој жалости која га је постигла, имао је „…тврду надежду на Свемогућег Створитеља и сирих утјешитеља…“, као и на „…јединородну покровитељницу и обранитељницу Росију…“. Да не би дошло до крвопролића, одмах по упокојењу Св. Петра, њега су прије него је пострижен, и рукоположен у свештенички чин, увели у цркву, обукли у архијерејске одежде и свечано извели пред народ да цјеливају руке свог Владике и новог Господара. Исто тако је неколико мјесеци касније „по принужденију главара и народа“ 31. јануара 1831. године, од призренског владике кир Захарије замонашен, рукоположен и произведен у чин архимандрита, у Комском манастиру, управљајући у том својству Црном Гором до 1833. године.
За Епископа је рукоположен на Преображење 6. августа 1833. године у Санкт-Петербургу у Преображенском храму у присуству цара Николаја I и царске породице. Као ријетко ко прије и послије њега примио је у двадесетој години Епископско служење и уз то бреме народно, са дубоком свијешћу да то премаша његове моћи, али уз прихватање свега као воље Божије, и из послушања према Стрицу и народу. Само нада у Живог Бога укрепљивала је овог Цетињског пустињака и самотника у ношењу претешког Крста. Из свог личног мукотрпног искуства сазнао је Јеванђељску истину да „…Крст носити нама је суђено…“ и да је „…страдање Крста добродјетељ…“. А поред тога и ону још дубљу истину да „…Васкрсења без смрти не бива…“. „Удар“ је у њему самоме добившем име Петар (=стијена, камен) „нашао искру у камену“.
Чињеница пак да се овај Ловћенски тајновидац „по звијездама учио богословију (богословљу)“, а не по књигама, садржи у себи и једну добру страну непроцјењиве вриједности: сав његов живот и његово дјело засновани су на догађањима, пронесеним кроз мукотрпни лични опит, и на виђењима дубљих овостраних и оностраних тајни живота.
Било да се ради о оностраном и овостраном добру и злу, свјетлости и тами, Богу и Сатани, бићу и ништавилу, животу и смрти – све је то код овога „сирака тужног, без иђе икога“ – било стварност и доживљај, а ни у ком случају фантазија ни пјесничко привиђење, још мање књишко-поетско маштање. Када он каже за своју судбу да мисли да је „…нејма подобне на земљи: Ад на мене са проклетством риче, сва му гледам гадна позоришта…“ треба му дословно вјеровати: то није за њега пјесничка метафора, него најдубља стварност његовог живота.
Али је још дубља истина и стварност његовог живота коју он изражава ријечима да ипак на тако ужасну судбу викати не смије, јер му „…надежда вољом Творца блиста…“.
Заиста, Његош није био обични Епископ, па ни обични хришћанин. Он својом поруком и својим изворним свједочењем Бога и Христове вјере не понавља на уобичајени начин научену вјеру и исповиједање прошлих покољења.
Он не проповиједа и не приповиједа; он не поучава и не моралише. А то је управо оно што многе саблажњава, од времена његових савременика, па све до данашњих дана. Тако суде о њему по одијевању, по поезији, по његовој владарској страни, приписују му – нецрквеност, световност, погрешна учења. Такви судећи о њему по себи, немоћни су да допру до његове опитне, унутарње религиозности, боље рећи – виђења Тајне, равног виђењу најдубљих пророка и апостола Христових.
Ловћенски тајновидац не вјерује у Бога – Он Га зна, он Га види у дубинама свеукупног и човјечанског бића.
За њега Бог и Божија сила, стваралачка и промислитељска, свјетлосна и живоносна; тако ни Ад који прождире и Сатана који коси и низводи у дубине мрака, хаоса и ништавила – нису повијест древних времена, која се преноси с кољена на кољено и само вјером прима.
Петар II Цетињски је истовремено праотац Јаков који се непосредно с Богом сусреће и бори; он је многострадални Јов,чији јади кад би се добро измјерили и заједно невоља његова метнула на мјерила – претегла би пијесак морски (Јов. 6, 2-3). Али и Јов који је задивљен пред Тајном, јер је све за њега неразумљиво и чудесно „…те не може знати…“, и који по искуству додаје : „…Ушима слушах о Теби, а сада Те око моје види. Зато поричем и кајем се у праху и пепелу…“ (Јов. 42, 3-6).
Он је и Мојсије боговидац и законодавац који се у четрдесетодневном посту пење на гору Синајску, која се „…сва димљаше, јер сиђе на њу Господ у огњу; и дим се из ње подизаше као дим из пећи, и сва се гора тресијаше веома…“ (2 Мојс. 19, 16-18; 24,18), на Гору, на којој је видио славу Божију (ср. 2 Мојс. 33, 18-22; 34, 34-35). То посвједочује Његошева „Луча микрокозма“, коју он пише у току Васкршњег 40-дневног поста, описујући исто оно о чему говори великопосно богослужење – од Адамовог изгона из раја до Христовог Васкрсења. У „Лучи“, вођен свјетлоносним Анђелом, он се успиње до „Горе тронодржне“ и у „преливима њезине свјетлости“, доживљава и описује виђење „Божанског престола свесветија“ на коме се служи Свештена свекосмичка Литургија.
Овај Ловћенски тајновидац је истовремено, пророк Јеремија и пророк Исаија, а уз то и псалмопјевац Давид, са којим заједно поје: „…Слава тебје показавшему нам свјет (=свјетлост)“. Његово виђење је виђење Светог Јована Богослова – „Слова Божијег које је све из ништа створило, чијем је закону све покорно“, „Сина достојног Оца превјечнога“, „који се обукао у человјечество, наоружан оружјем правде и стријелама Светог Просвештења“. Он, Божанском свјетлошћу обасјан, види како „Свемогуће Слово Створитеља својом стваралачком силом пуни простор свјетовима (мировима), а мирове (свјетове) сретним ангелима“.
Слово, Ријеч Бога Оца Превјечнога Цара је „ланац миродржни“, Свјетлосна Сила, унутарњи „магнетизам“ и Закон (Логос) који све видљиве и невидљиве свјетове („свесветије“) чува, прожима и одржава у неразоривом јединству. Логос (Слово) предвјечног Оца, својим стварањем „свесветија“, својим очовјечењем (= „облачењем у человјечество“) тј. Својим Рођењем; Својим Преображењем, Распећем, Смрћу и Васкрсењем представља вертикалу свеукупне Божије творевине, почетак, крај и есхатон (пуноћу) свега постојећег.
Овај свештени и богонадахнути поета пјева као очевидац „свештеној Гори“ у Јерусалиму, пећинама „…ђе се Сунце Христијанству родило, ђе је небо јасли освештало, ђе су цари небеском Младенцу, похитали с даром поклонит се…“
Зато његов духовно видовити, слијепи игуман Стефан поје: „…Нема дана без очнога види, нити праве славе без Божића…“. Он види „Ускрса сјеме“ и „бића клицу“ уписане у прадубинама „Свесветија“ Божијом руком, што задобија свој смисао, своју пуноћу и савршенство у свјетлости Христовог Васкрсења („…Васкрсењем смрт си поразио, земља слави свога Спаситеља…“). Позив потурицама у „Горском вијенцу“ да „бадњаке налагају, двоје часних поста да посте, да шарају Ускрсова јаја“ у ствари је позив на следовање Христу од Дјева рођеноме и Васкрсломе из мртвих кроз одрицање од „лажне вјере“ и „њених посластица“.
Иначе за Светог тајновидца Његоша, оно што се догађа на небу (рат Сатане са Архангелима Михаилом и Гаврилом и Божја побједа уз Сатанино прогнање у Ад) догађа се на земљи. Земаљска драма је одраз и пројава небеске драме, и као што је Бог побједник на небу, тако у Христу, Његовом Крсту и Васкрсењу, Он побјеђује у времену и есхатону (вјечности).
Човјек „изгнат за врата чудества“, прогнат из Раја на земљу, воље је слободне и његова „душевна таблица“ је с обје стране исписана „…с два сасвијем противна закона: на једној је закон правде Божје…“, а на другој „…зла свакога црњи су закони, адски спомен веза са Сатаном…“ (ово је истовјетно са Апостолом Павлом који се радује „…Закону Божјем по унутарњем човјеку…“ и при том „…види други закон у удима својим који се бори против закона ума мога, и поробљава ме законом гријеха, који је у удима мојим…“ – (Рим. 7, 22-23).
Та земна драма свима припада, али се посебно огледа у судбини Црне Горе и Његошевог Српског народа, у сукобу Крста и полумјесеца, праве и лажне вјере, злоће и зависти као адског наслеђа које човјека „ниже скота ставља“ и ума који га изједначава с бесмртнима.Сав живот Светог Владике одвија се у знаку тог сукоба праве и лажне вјере, правде и неправде, слободе и тирјанства.
Није чудо што пред упокојење и сам каже да га је „…уморила ова крвава и бурна катедра, на коју се попео ево 20 година…“. Трудио се да брани „…праву вјеру, кукавну сироту…“ по његовом начелу новозавјетне вјере „…нека буде што бити не може…“. Хришћанска вјера је права вјера за разлику од лажне вјере – турске. Она је трезвеумна, зато он одбија да пољуби вериге Св. Петра јер „Црногорци не љубе ланце“. Човјек је сам по себи нико и ништа, без „искре бесамртне“, Богом дароване. Смиреноумље је темељ његовог знања а не гордост људска, макар она била и папска. Он знаде да „све што блатној земљи принадлежи то о небу поњатија нема;/ духовни је живот на небеси/, материје у царству гњилости“. Његов однос према римском папи, према Петровом „непогрјешивом“ примату, изразио је у Риму његов пратилац сердар Вук Средојевић, простим али дубоким ријечима: „Овај Свети Петар, што је у Риму, три пута се одрекао Христа, а наш Свети Петар, што је на Цетињу – није ниједанпут.“
У борби за праву вјеру и одбрани „чести и имена“ задобио је (1832) тешку рану у ногу на Везировом мосту, при покушају ослобођења Подгорице од Турака; другу рану је добио од „зла домаћега“ трудећи се да уведе закон у Црмници. У Котору је трован од римокатоличких аустријанаца (1834). Забрањено му је да богослужи у Боки и Далмацији и да се среће с Православнима, скупљање уља за манастир Острог као и долазак вјерних са Приморја на Цетиње за проглашење за Светог његовог стрица Петра I.
Оптуживан је да није волио богослужење али свеукупно његово дјело потврђује да је он био човјек дубоке молитвености и непоновљиве свекосмичке религиозности (што потврђује у својој „Религији Његошевој“ њему сродни Свети Владика Николај Велимировић). Уведен Анђелом чуваром „у поља блажена, у творењем освештани храм,/ у опширно светилиште бића“, приведен њиме „к вјечноме огњишту“, служећи Свештену Литургију код „Престола Свесветија“ он је чуо „гласе бесмртне музике,/ и небесну њену армонију/ која сладост благодатну лије“. За њега је сва васиона Храм, „крунисана Свјетлошћу вечитом“. Све што настаје и постоји, призвано је „у царство свјетлости“, да буде запаљено огњем бесмртнијем,/ вјечним огњем свештене љубави“, да заједно с ангелима славослови Творца „химнама вјечите љубави“. Не само што Ловћенски тајновидац непрекидно славослови и богослужи са анђелима и арханђелима сабраним око „светога Трона вишњега“, и жртвеника Његовог, него су сви свјетови, „миријаде сјајнијех сунаца“ – пламтећа кандила око тога „ високог Престола престолâ“, на коме се жртва благодаренија приноси и „на све сјајне сажиже мирове/ у чистоти луча огњенијех“. Жртва с олтара чистога сажиже се и сажежена је на славу Божију од настанка творевине. Душа људска и сви свјетови од искони плове морем бескрајним к божанском Светилишту, „смрзнути побожношћу“ „носећи Завјет на олтар Вишњега“. Све је Богом, божанственом заузетом поезијом (=стваралаштвом), призвано да око тог Олтара васкрсне и запламти свјетлошћу вјечном, да „слаткогласном загрми (х)армонијом вјечне среће и вјечне љубави“.
Оно што је недостајало како њему, тако и његовој пастви тога времена, али и времена Светог Петра I прије њега, и Црној Гори послије њега, није истинско богослужење и вјера, него спољашња црквеност и побожност. За овог Светог тајновидца, Литургија која се служи у времену, оваплоћењем Бога Слова и Његовим Васкрсењем, на земним Саборима, слика је и одсјај и наставак Свештене Службе која се служи од искони на „Престолу Свесветија“, гдје су сви свјетови „круна Бога истинога/ са којом је сам себе вјенчао над вјечношћу и над временима.“
За тај недостатак су постојали многи разлози: на првом мјесту обичајност у Цркви тога времена, а онда – постојање у то вријеме веома малог броја храмова (сем манастирских), беспуће и немогућност њиховог посјећивања, необразованост свештенства и његова укљученост у оружану одбрану голог живота, свога и народног, од турског насиља.
Тако су силом прилика сами домови постајали црква, црквени живот је пренијет на породицу која је почивала на тврдој Божијој вјери, на страху Божијем, просвећивана постом и личном молитвеношћу (то су у своје вријеме примјећивали и латински унијатски мисионари, чудећи се како се православни народ најстрожије држи свих постова, а не зна ни „Богородице Дјево“ ни „Оче наш“), – крунисаном ријетким (тада уобичајеним) Причешћем.
Сабори народни су бивали на велике празнике, особито за Божић и Васкрс, за Тројичиндан и Госпођиндан, уз Свето Причешће, ријетко али дубоко уграђено у душу народну, као „Светиња над Светињама“. Ту дубоку вјеру и вјерност правој вјери, Часном Крсту и Васкрслом Христу, Цркви Православној – Свети Петар, богонадахнути пјесник цетињски, описао је тако дубоко у свом „Горском вијенцу“. Није ни мало случајно „Горски Вијенац“ често памћен наизуст, у српском народу, нарочито у Његошевој Црној Гори присутан и прихваћен као „пето Јеванђеље“.
На празничном светковању народ се сабира око цркве, „да слуша Божју Летурђију и да воде коло око цркве“.
Вјера Његошева је вјера голготска, вјера жртвовања на Христолики начин. Најстрашније је похулити на вјеру Христову, облачити се у „вјеру крвничку“. Само „плахи и лакоми“ хули на вјеру прађедовску; жртвом косовском обилићком, та вјера, постаје „вјера Обилића“. Вјера се вјерује, чува и брани, не ријечима и спољашњим церемонијама – него „просипањем крви“, „свенародном жртвом“ и ношењем Крста Христова часнога ( „Крст носити нама је суђено“, „Васкрсења не бива без смрти“): „…Удри за крст за образ јуначки…“.
У времену у коме „крв праведна дими на олтаре“, у коме су се „ћивоти у прах развејали“, па и „…земља стење а небеса ћуте…“, у којима је вјера права постала „кукавна сирота“, у коме су се „некршћу горе усмрдјеле“ па није остало „Крста од три прста“ – Свети Владика је „многа зажега канђела, на олтару Цркве Православне“; чак и његови слијепци долазе да поджену колико могу „…огањ свети на олтару, на олтару Цркве и поштења…“. Само „хула на свештени ћивот“, на голготски гроб Христов, то је оно што му „прса у тартар претвара“, само „дивна жртва“ „пред олтаром Цркве и племена“ од тога спасава, са аврамовским жртвовањем и позивом: „… нека буде борба непрестана, нека буде што бити не може…“. Без обзира што „ад на њега са проклетством риче“ и што му непрестано „гледа грдна позоришта“, његова нада „неугасиво вољом Творца блиста“.
При томе је он свјестан да је „…сирак тужни без иђе икога…“ и да „… наде више нема ни у кога, до у Бога и у своје руке…“; његове „надежда“ се рађа из Живоносног Гроба Христова; њиме свјетлост Христа Васкрслога обасјава васиону гробницу свих свјетова, видљивих и невидљивих; та наша надежда, нада Лазаревог и Милошевог потомства, закопана је „…на Косово у једну гробницу…“
Њоме је и Косово једном за свагда постало причасно Христовог гроба и Голготе „Свети гроб бесмртног живота“.
Не само „Луча“, него и све Његошево знање засновано је на Откривењу (анђела чувара), на виђењу Тајне. Ријетко је ко, па и од Отаца Цркве (са изузетком Светог апостола Павла, писца скривеног иза списа Светог Дионисија Ареопагита, Светог Максима Исповједника, Светог Јована Дамаскина), доживио и служио „Свештену Литургију у сабору Свесветија“ (свих свјетова видљивих и невидљивих) на Божанственом престолу Вишњега, као што је то чинио овај Свети пустињак Цетињски.
Као што се његов народ сабирао око Литургије на Тројчиндан, Госпођиндан, Васкрс и Христово Рождество, тако су у његошевом дубинском виђењу и доживљају сви свјетови, свеукупна Творевина Божија сабрани на Литургијски, молитвени славословни и благодарни начин сабрања око „свештеног огњишта“, „Божественог светилишта, Божанственог олтара и престола Вишњега“, око „вјечног Жртвеника“ на коме се служи „Свештена Литургија у Сабору Свесветија“.
Као да у свему и кроза све своје животно виђење, овај пастир ловћенских јагањаца види „Јагње Божије заклано за живот свијета“. По ријечи Св. Николаја: „Одређен судбом, да управља једном шаком сиромашних људи, Његош је од своје душе начинио сцену, на којој је репродуцирао драму целе васионе“. Од душе сатвори драму небеско-земаљску, а потом земаљско-небеску, која пресликава судбину – драму цијеле васионе.
Несумњиво је, дакле, оно што је до данас од многих остало скривено и засијењено њиме као пјесником, философом, народним господарем, да је Он заиста један од великих Отаца Цркве Христове и њених Апостола.
Уткан у свакидашњи живот свог народа и свога времена, на људски, природан, свечовјечан начин, он је ипак остао усамљеник, који је мојсијевски Боговидно претворио Ловћен и Ловћенску гору у гору Хорив и Синајску гору, гдје му „Свемогућство Светом тајном шапти“. Само кроз Христолико и скривено од многих његово повлачење „на пусто мјесто“ било је могуће да доживи оно што је записао у „Лучи микрокозми“: „…Све дивоте неба и небесах, све што цвјета лучам свештенијем, мирови ли ал’ умови били, све прелести смртне и бесмртне, шта је скупа ово свеколико, до општега Оца поезија…“. Он је, надахнут непрекидним богомислијем, знао, у духу молитвених тиховатеља, како свједоче савременици, дуго да ћути. Чудили су се многи том његовом ћутању. Данима је ћутао, или гледајући тајне, или се враћајући од виђења. Очевидно, негдје другдје је био. Како ли је и могао, погружен у небеска виђења, чудеса тајни небеских и сазерцања тајни – бавити се земаљским пословима, управљати бесудном земљом и народом! Он не само што је писао „Пустињака Цетињског“, него је, дубље гледано, и сам био Пустињак Цетињски. По доживљају овог Пустињака тајновидца „Будале су с очима слијепе,/ које виде, а залуду виде/ требају им за просте потребе/ ка осталој исто животињи“. Заиста, ко са вјером Богу вапије, отвара му се и задобија духовни вид, какав је задобио Свети Његош. Господ се распео на Крст да би нам отворио вид духовни којим се спознаје дубина лажи и обмане земаљског знања – „ђе прелести смртне свеколике/ теке лицем из глибине вире“. По њему – страсти помрачују духовни вид, јер „страсти су душа земљина“ а „све што блатној земљи принадлежи, то о небу поњатија нема.“
Плод свеукупног његовог животног подвига, његова вјера и опредељење за непролазно Царство небеско садржан је у његовом јединственом предсмртном Завјештању:
„…Слава Тебе, показавшему нам свјет… Хвала Ти, Господе, јер си ме на земљи над милионима и душом и тијелом украсио. Колико ме је од мога ђетињства Твоје непостижимо Величество топило у химне, у химне божествене радости, удивљенија и велељепоте Твоје, толико сам биједну судбину људску са ужасом расматрао и оплакивао.
Твоје је Слово све из ничега створило, Твоме је закону све покорно. Човјек је смртан и мора умријети. Ја са надеждом ступам Твојему Светилишту Божественом, којега сам свијетлу сјенку назрио јоште са бријега којега су моји смртни кораци мјерили. Ја на Твој позив смјерно идем, или под Твојим лоном да вјечни сан боравим, ил’ у хорове бесмртне да Те вјечно славим…“.
Какво му је било рођење, дјетињство, избрање на вјерну службу Богу и људима и сав његов крстоносни кратки земаљски живот, такво му је било и упокојење.
Тражећи лијека својој тјелесној бољки у Приморју, Трсту, Италији, до Напуља и Рима, вратио се Цетињском манастиру и Ловћену да би се и на њему испуниле његове богонадахнуте ријечи: „…ђе је зрно клицу заметнуло, онђе нека и плодом почине…“
Док се његов Свети стриц Петар I упокојио уочи Лучиндана (није ли и то неко Божије знамење?), он се упокојио на сам Лучиндан у 10 сати (19. октобра1851. љета Господњег), оставивши завјештање да га кад умре „копају на Ловћен, код нове цркве“. По свједочењу очевидца – „…при здравој памети мирно се исповиједио и причестио, па са раширеним рукама рекао: „…Боже, Света Тројице, помози ми! Боже и Света Госпођо, предајем ти на на аманет Црну Гору! Свети Арханђеле Михаило, прими моју грешну душу“.
За час до смрти, свједочи очевидац, он је устао с постеље, обукао се и почео читати молитве; после је сио на постељу, позвао сенаторе рекавши им: „…Живите мирно са свима“ и обавијестивши их да је своје Завјештање оставио код руског конзула Гагића у Дубровнику… Потом је опет легао у постељу, прекрстио се, и није прошло пет минута како је предао дух Богу, простревши се на страмац свога стрица Петра… Присутни су задивљени рекли: „Гледали смо људе како умиру, али овакве јуначке смрти као Господареве – заиста никад видјели нисмо, нити ћемо видјети…“ Обучен је у богате архијерејске одежде, са митром на глави и крстом у руци. Метнули су му на врат и напрсни крст, као кад служи службу Божију.
Пренијет је у цркву „(ис)прућен преко све цркве, у одру с отвореним очима, засуканим брцима, изгледао је кажу, као жив, и мирисао као ружа, али као свет“.
Кад су казали мајци Ивани да је умро рекла је: „Није ми умро, не! Он је мене жив!“
На погребу у гроб његовог Стрица било је преко 100 свештеника и до 4 000 душа… Није пренијет, по завјештању, на Ловћен, због великог невремена.
Да се већ у његово вријеме говорило о њему као свецу потврђује свештеник из Рисна Вук Поповић у свом писму Вуку Караџићу (10/22. нов.1851. г): „…дакле, сва је прилика да ћемо на Ловћену имати до неколико година манастир и Свеца…“ На Ловћен је пренијет Свети Владика тек 1855. године, 27. августа/8. септембра. Приликом откопавања и отварања гроба, и то је знамење Божије које свједочи о њему – „једна рука бјеше цијела, коју је са сузама пољубио његов стогодишњи отац Томо, дојахавши на коњу са Његуша, да га испрати (предање каже да је то била десна рука, којом је писао „Горски Вијенац“ и „Лучу Микрокозму“).
Гробови су у Његошеву гробницу и црквицу Светог Петра ударали што је навело његовог потомка и насљедника књаза Николу I Петровића да цркву оправи 1879. године. Тада је и гроб отворен, у њега је ушао ђакон Филип Радичевић, видјевши руке и средивши његове мошти. Потресен додиром моштију, овог Ловћенског Богоносца, Филип је пет минута био без свијести, док је поред гроба молитвено клечао са свештенством Митрополит Иларион Рогановић, испуњен страхопоштовања према своме Светом Претходнику. Његов Свети Гроб и црква Светог Петра Цетињског су више пута од тада до данас рушени и обнављани (1916. рушени од Аустроугара, 1942. од Талијана, а најстрашније рушење и скрнављење његовог гроба и моштију учињено је од безбожника 1970-74. године).
О Ловћену и гробу Светог Владике записао је Љуба Ненадовић (1882. године) после посјете Цетињу и Ловћену, између осталог и следеће: „… Ловћен је уздигао његов гроб, више свих словенских брегова… На дну Ловћена он је и угледао овај свијет, на врх Ловћена гледа га овај свијет. То је планина његовог дјетињства, његове младости, његове поезије… Његов гроб (гроб Цетињског Пустињака) лежи у пустињи. Већега и постојанијега споменика нема; пирамиде, гробови египатских краљева, шта су друго него мала гомила камења према Ловћенском врху, према Владичином споменику!? И кад на овом свету нестане брегова и људи, мени се чини, још ће трајати два црногорска колоса: Ловћен и Његош…“
Свети владика Николај Охридски и Жички, описујући живот и подвиг овог Ловћенског тајновидца, назвао га је „Великомучеником живота“. Овај Великомученик живота је ево стекао и великомученички гроб са великомученичким моштима, распетим и утамниченим у зиндану паганског маузолеја. Бог нам је подарио у личности Светог Петра II Ловћенског тајновидца, православни стуб, свјетило боговидно, самог откровитеља и свједока истине божанске небоземне. Језик му је, кад говори о најдубљим тајнама – нарочито у „Лучи микрокозми“ често, за обичног читаоца, непојмљив. Овај равноапостолни Великомученик, ловћенски Соломон, клеветан је још за живота, остао клеветан до дана данашњега, оклеветан од Злога духа и њиме помрачених слугу мрака и безбожништва. Зашто? Зато што га је препознао, њега и његове „мрачне последоватеље“, који „грабе искру божаствену/ у скотско је селећи мртвило“, зато што је открио његове замке, сплетке, лажи и обмане. Чудесна су његова „јављања Господња“: овај ловћенски духовни горостас, надсоломоновски мудрац, давидовски псалмопојац – као Христос Господ, његов „тихи Учитељ“ – до данас је остао „знак препоречни“. И то је једно од свједочанстава његовог светитељског лика!
Све нам то даје преизобиље разлога, да ове године, у којој празнујемо двјестогодишњицу рођења овог изабраника Божијег, молитвено се обратимо овом Цетињском и Ловћенском Боговидцу и великомученику:
Свети Петре II Цетињски пустињаче и Ловћенски тајновидче, Божији одабраниче, моли Бога за нас. Моли се Светитељу, да васкрсне гроб твој и храм Светог Петра твога Стрица, да васкрсне народ твој „расијан по најму у туђина, који служи туку и манџуку, док му се на огњишту ватра гаси, поново без куће, изгорјеле на Косову.“ Што те више споре и клевећу – ореол ти око главе мећу.
Тонски прилог Радија СветигораИзвор: Митрополија Црногорско-приморска
Imao se rasta i roditi..neka mu je slava. Amin!
ОдговориИзбриши