У океану од милијарду и сто милиона људи који
на планети живе у крајњем сиромаштву, бројка од око 720.000 бедних у
Србији делује као кап. Али када се упореди са бројем становника, испада
да је у нашој земљи сваки десети апсолутно сиромашан и месечно живи са
мање од 83 евра. Један одсто буквално нема шта да једе.
Најтеже се живи на југу земље, али се немаштина, као зараза, шири и на крајњи исток и запад. Неке од најнеразвијених општина срећемо и у, традиционално најразвијенијој, Војводини. Само у Куршумлији 2.500 грађана тражи оброке из народне кухиње, али пара се у општинској каси нађу за њих 950. Најтеже су погођени старији од 65, неквалификовани радници и деца до 13.
Мрачне бројке из године у годину расту. Пре само пет година, помоћ државних институција тражило је 489.179 деце и одраслих. Прошле - 631.703. Колико је, у ствари, сиромашних, нико не зна, јер је држава са последњим подацима изашла пре три године, подсећа Слободан Цвејић са Филозофског факултета у Београду:
А од тада не само да расте број сиромашних, него се они појављују и у новим категоријама. Рецимо, међу запосленима. Све је више оних који не могу да живе од плате, и све их је више међу градским становништвом.
Забрињава податак да, према званичној статистици центара за социјални рад, чак 102.662 деце одраста у породицама које буквално не знају да ли ће сутра имати за хлеб и млеко. Тамна бројка је далеко већа, па су процене Ранке Савић из скупштинског Одбора за рад, социјална питања, друштвену искљученост и смањење сиромаштва, још почетком године биле да је 140.000 деце до 13 година сиромашно, а сваки други млађи од 25 незапослен. У беди живи и 70 одсто инвалида, али и 300.000 старих.
"Сиромашан је и велики проценат пољопривредног становништва, али ми их просто не видимо. Њихово сиромаштво је другачије, навикли су на ниски стандард. Ником се не јављају за помоћ, у многим крајевима се тражење помоћи чак сматра срамотом. Стопа сиромаштва на селу дупло је већа него у граду", каже Цвејић.
Он износи још низ драматичних података: наша земља је у рецесију ушла са стопом незапослености већом од 25 одсто, што су друге земље „достигле“ тек после две-три године кризе; шампиони смо по стопи неактивног становништва - оног које нити ради, нити тражи посао; имамо огромну стопу издржаваних лица; Србија је у другој категорији по броју дознака из иностранства, које чине 12 одсто бруто друштвеног производа.
На све ово поставља се питање да ли је држава у стању да одговори социјалним потребама грађана, и да ли број сиромашних расте брже од њене могућности да их, макар минимално, опслужи. У државној администрацији кажу да дају свој максимум. Стручњаци мисле да је држава далеко од испуњавања своје социјалне функције, јер економија тавори.
У Министарству рада, запошљавања и социјалне политике подсећају да сиромаштво и социјална искљученост постоје и у развијеним државама, и да је чак и у најразвијенијим број бескућника поражавајући. Такође примећују да је у већини земаља у транзицији током последње деценије дошло до драматичног пораста сиромаштва, уз велику незапосленост и све израженију неједнакост.
Код нас је евидентно и апсолутно сиромаштво, кад је отежано одржавање голог живота, и релативно - када је могуће задовољити само основне људске потребе. Врсте помоћи су разне - од дечјег додатка, преко сталне или повремене помоћи породицама и појединцима, помоћи народним кухињама, помоћи у намирницама.
Према статистици Министарства, у тренутку ступања на снагу Закона о социјалној заштити (пре две године) број породица корисника права на материјално обезбеђење био је 76.998 (односно 194.168 људи). У октобру 2013. године 108.212 породица користило је право на сталну новчану помоћ (275.247 особа).
"Повећање обухвата породица покривених овим правом је очигледно. За октобар је из буџета за новчану социјалну помоћ издвојено 1.136.598.460 динара", кажу у Министарству.
А помоћ се креће од 7.628 до 30.000 динара, зависно од броја чланова домаћинства. Шесточлане породице примају и до 30.000.
"Наша држава непрекидно улаже напоре да смањи сиромаштво и социјалну искљученост људи који трпе оскудицу, но то је мукотрпан процес", каже Бранкица Јанковић, државни секретар у Министарству.
Шта је у кризи могуће учинити? На пример, веома је важно да социјалне службе не буду тек администратори, пуки додељивачи помоћи. Сиромашнима треба указивати на могућност да изађу из зачараног круга сиромаштва, што значи да је неопходно усредсредити се на најмлађе нараштаје. Како да данашња деца сиромашних не постану сиромашни родитељи убоге деце, како да раскину окове сиромаштва - на то друштво мора да им указује.
Цвејић оцењује да је држава добро „покрила“ категорију деце социјалном помоћи, али је број „покривених“ породица мали:
Циљ сваке државе је да има што мање таквих корисника и да што више њих добије посао. А код нас су активне мере запошљавања слабе, а јавни радови доживели су дебакл. Из доба социјализма наслеђен је добар кадар, очуван је стандард једнакости, али џаба кад држава нема пара.
Трећина једва преживљава
У Синдикату "Независност“ изашли су са много суморнијом сликом од званичне статистике, па тврде да је чак трећина житеља Србије сиромашна. Јер, код нас је граница беде толико ниска да се сиромашним сматра само онај ко умире од глади, а ако би се праг само за нијансу повећао, са 10 дошло би се на 30 одсто убогих.
Бројке
631.703 особе примале социјалну помоћ прошле године
102.662 деце нема за хлеб и млеко
300.000 старих на рубу егзистенције
Извор: НовиМагазин
Нема коментара:
Постави коментар