СЛОВО О НЕСТЈАЖАНИЈУ И ДОБРОВОЉНОМ СИРОМАШТВУ

        Рукоделије убогог подвижника Анадолија, који је у миру уснуо 1938. године, састојало се у сакупљању горских чајева и неувелих дивљих цветова на атонском врху. Тако је зарађивао за насушни хлеб.

„Зар се не излажеш опасности док се пењеш по јаругама и стенама”, питали су га.

„Ни случајно, благословени! Везујем се ужем. На то сам навикао још док сам био мирјанин. Био сам морнар”, одговарао јеон.

          Живео је у близини кириакона кавсокаливијског скита, на месту које се зове Часни Крст. Био је то један од најсиромашнијих, најубогијих и најпобожнијих монаха. Од скитског млинара обично је тражио брашно које није било за употребу, јер је садржало песак са млинског камена. Током оних дана у седмици када је било дозвољено јести уље, јео је храну помешану са уљем које је одмеравао шољицом за кафу. У ово уље убацивао је мало лука или комадић хлеба... Каква подвижничка ревност, какав живот, каква борба! Кувану храну јео је само у случају да негде буде позван као гост.

Много је волео икону Распећа. Њој је приносио своје непрекидне, сузне молитве. Често се догађало да и сама ова икона излива сузе... Исто тако, осећао је огромно страхопоштовање према Пресветој Богородици. Када би се смрачило и кад би легао на кревет, окренуо би се на бок и, све док не заспи, свом снагом певао „Достојно јест”. Врло је слабо познавао музику, и имао је само дубок, громки глас. Појао је у другом гласу, у оном у којем ју је првобитно и Архангео појао. Често се догађало да је током ноћи отпева и по десет пута. Његов послушник је у почетку био збуњен, али се касније навикао.

Сваки пут кад би отишао у Кареју да прода своје чајеве, одлазио је и да се поклони у келији која се зове „Достојно јест”, где се појавио Архангео и отпевао химну Мајци Божијој. Поклонио би се и са најдубљом побожношћу и умилењем отпојао „Достојно јест”. Док би он појао, кандила пред иконом Пресвете Богородице су се померала! Оци су говорили да се кандила померају због његовог громогласног појања. Он је затим изашао у нартекс и појао изван наоса, а кандила (у наосу) су се опет померала! Кад би други оци појали, кандила су остајала непокретна.

То су она помена достојна чуда која је сатворила та проста и детиња душа, у којој је обитавала и деловала благодат Господа, „великог у Својој вољи и чудесног у делима Својим”.

Извор: Старечник 

#старечник, #starecnik,