Грузијски монах Максим Квавтарадзе (59) већ 20 година живи у потпуној осами на 40 метара високој стијени Катсхкхи
Када жели да сиђе са стијене изнад манастира, Максим је потребно 20 минута да се спусти низ степенице. Намирнице му обично доносе и подижу вјерници помоћу конопа, а он сам силази два пута недјељно како би се молио с њима.
Прије него што се замонашио 1993. године, радио је као радник на дизалици, па је одувијек волио висине.
„Овдје је толика тишина да можете осјетити Божије присуство”, каже о. Максим.
Његови једини посјетиоци су свештеници и групе проблематичних младих људи који траже утјеху у манастиру у подножју планине. Фотограф Амос Шапле посјетио је монаха, али му он није одмах дозволио да се попне на стијену. Умјесто тога провео је четири дана молећи се по седам сати. На крају му је дозвољено да се попне уз степенице.
Максим му је рекао да се замонашио након боравка у затвору, када је одлучио да промијени свој живот. Када је тек дошао на врх стијене, спавао је у фрижидеру. Сада се на врху стијене налази удобна колиба са креветом.
Стијену Катсхки користили су столпници, хришћански подвижници који живе на врховима стубова и стијена. Праксу је, у 15. вијеку, зауставила отоманска окупација. Вјековима је ова стијена била напуштена, а локално становништво је само проучавало мистериозне рушевине у њеном подножју.
Планинар Александер Јапардизе је 1944. године предводио групу која је прва документовала врх стијене и открила остатке капеле и скелет монаха који је ту живио.
Убрзо након пада комунизма и поновног оживљавања религије у Грузији, о. Максим је одлучио да живи на врху стијене, као што су то некада чинили столпници.
„Као младић сам пио, продавао дрогу и слично. Када сам завршио у затвору, знао сам да је вријеме за промјену. Са пријатељима сам пио у околини и виђао сам ово мјесто, гдје се земља сријеће са небом. Знали смо да су монаси некада живјели овдје и осјећали смо велико поштовање према њима. Прве двије године није било ничега, те сам спавао у старом фрижидеру, који ме је штитио од временских неприлика“, испричао је Максим.
Накнадно је, заједно са локалном хришћанском заједницом, направио степенице, обновио цркву и изградио колибу.
Људи који се нађу у животним проблемима долазе, остају и траже савјет од о. Максима и младих свештеника. Бивају угошћени под условом да се придруже свештеницима у молитви по седам сати дневно, а помажу и у служби.
Столпници су били група ранохршћанских аскета који су проводили вријеме сједећи или стојећи на врху уских стубова. Најпознатији је Свети Симеон Столпник, који је од 423. године провео 30 година на врху стуба.
Свети Алимпије Солпник је у шестом вијеку провео 67 година на стубу. Посљедњих 14 година је провео лежећи, будући да више није могао да стоји.
Када жели да сиђе са стијене изнад манастира, Максим је потребно 20 минута да се спусти низ степенице. Намирнице му обично доносе и подижу вјерници помоћу конопа, а он сам силази два пута недјељно како би се молио с њима.
Прије него што се замонашио 1993. године, радио је као радник на дизалици, па је одувијек волио висине.
„Овдје је толика тишина да можете осјетити Божије присуство”, каже о. Максим.
Његови једини посјетиоци су свештеници и групе проблематичних младих људи који траже утјеху у манастиру у подножју планине. Фотограф Амос Шапле посјетио је монаха, али му он није одмах дозволио да се попне на стијену. Умјесто тога провео је четири дана молећи се по седам сати. На крају му је дозвољено да се попне уз степенице.
Максим му је рекао да се замонашио након боравка у затвору, када је одлучио да промијени свој живот. Када је тек дошао на врх стијене, спавао је у фрижидеру. Сада се на врху стијене налази удобна колиба са креветом.
Стијену Катсхки користили су столпници, хришћански подвижници који живе на врховима стубова и стијена. Праксу је, у 15. вијеку, зауставила отоманска окупација. Вјековима је ова стијена била напуштена, а локално становништво је само проучавало мистериозне рушевине у њеном подножју.
Планинар Александер Јапардизе је 1944. године предводио групу која је прва документовала врх стијене и открила остатке капеле и скелет монаха који је ту живио.
Убрзо након пада комунизма и поновног оживљавања религије у Грузији, о. Максим је одлучио да живи на врху стијене, као што су то некада чинили столпници.
„Као младић сам пио, продавао дрогу и слично. Када сам завршио у затвору, знао сам да је вријеме за промјену. Са пријатељима сам пио у околини и виђао сам ово мјесто, гдје се земља сријеће са небом. Знали смо да су монаси некада живјели овдје и осјећали смо велико поштовање према њима. Прве двије године није било ничега, те сам спавао у старом фрижидеру, који ме је штитио од временских неприлика“, испричао је Максим.
Накнадно је, заједно са локалном хришћанском заједницом, направио степенице, обновио цркву и изградио колибу.
Људи који се нађу у животним проблемима долазе, остају и траже савјет од о. Максима и младих свештеника. Бивају угошћени под условом да се придруже свештеницима у молитви по седам сати дневно, а помажу и у служби.
Столпници су били група ранохршћанских аскета који су проводили вријеме сједећи или стојећи на врху уских стубова. Најпознатији је Свети Симеон Столпник, који је од 423. године провео 30 година на врху стуба.
Свети Алимпије Солпник је у шестом вијеку провео 67 година на стубу. Посљедњих 14 година је провео лежећи, будући да више није могао да стоји.
Извор: The Telegraph
Преузето са: Митрополија црногорско-приморска
Нема коментара:
Постави коментар