Најбитније обиљежје сваког хришћанског и православног
дома, прије свега, јесте да је он освјештан. Осим тога, хришћански дом
треба да има: икону, кандило, чирак и свијећу, слово, кадионицу, босиљак
и тамјан, Свето писмо и Молитвеник...Када се једна кућа или стан сагради, окречи, уљепша, када се постави намјештај, и када у таквом дому породица започне живот, потребно је извршити освјештање дома. Ритуал обавља надлежни свештеник на сљедећи начин:
Уз парохијског свештеника, у неким крајевима се позива обавезно и кум. На столу у најсвечанијој просторији гдје су иконе, постави се сто покривен столњаком, а на столу свијећа, кадионица, тамјан, чинија са водом за освјештање, босиљак, једна посуда са мало брашна, једна чаша уља, четири мале свјећице које се на освјећењу пале и лијепе на зидове стана и један мали штапић, на врху обавијен ватом, за помазивање зидова освјештаним уљем. Освјештање се може обављати у свако доба дана. У молитвама, свештеник се моли за напредак дома, за здравље и срећу укућана, нарочито дјеце, за слогу, љубав, разумијевање међу укућанима и за свако добро које хришћани моле од Бога.
Сваки хришћански дом треба да има икону своје крсне славе. Икона се поставља у најсвечанијој просторији, трпезарији или дневној соби и то увијек на источном зиду. Поред иконе крсне славе, пожељно је да у кући стоји икона Христа Спаситеља и икона Мајке Божије, а може и икона неког другог светитеља који се у том дому посебно поштује. На зиду на коме је икона не могу стајати неке друге слике, гоблени, постери и сл. Православна црква има своје правило у иконографији. Највише је заступљен византијски стил у сликању иконе. Нажалост, иконе се код нас продају на пијацама и вашарима, па је и ту завладао невиђени кич и неукус, па ликови на таквим иконама више личе на карикатуре него на светитеље. Зато је препоручљиво иконе куповати у црквама и црквеним продавницама.
Када се икона купи, носи се свештенику на освјештање. Негдје се практикује да икона стоји у цркви неколико недјеља. Тек освјештана икона се поставља у хришћански дом. Добро је да пред иконом стоји мањи сто на коме би стајале све горе поменуте ствари и предмети. Испред иконе се обављају сви хришћански обреди и молитве у кући.
У основна обиљежја хришћанског, православног дома спадају и: кандило, чирак и свијећа, слово, босиљак, кадионица, жар и тамјан.
Кандило се поставља испред иконе. Пали се уочи, и на дан свакога празника и сваке недјеље, а може горити непрестано. Кандило обично пали и одржава домаћица. Кандило и пламен на њему симболизују свјетлост науке Христове и свјетлост живота светитеља пред којим се кандило пали. Истовремено подсјећа, све у кући да и они треба да живе свијетлим и чистим животом. Они који имају у кући кандило знају какву непоновљиву духовну атмосферу уочи празника и недјеље ствара његов дрхтави пламичак. Нарочито се то урезује у дјечју душу, и остаје као најдража успомена из дјетињства до краја живота. Та атмосфера је непресушна инспирација свим умјетничким и пјесничким душама и многа велика дјела су створена инспирисана том дрхтавом и незаборавном свјетлошћу и игром сјенки домаћег кандила.
Без свијеће се не може обавити ни један обред ни молитва у кући. Чирак и свијећа стоје на почасном мјесту у кући и пале се увијек пред молитву. Домаћин пали свијећу на следећи начин: Најпре се прекрсти, помене Бога и своју крсну славу, цјелива и пали свијећу. Свијећа за славу се гаси помоћу вина, а она мања-дувањем, или се влажним палцем и кажипрстом стисне пламен и фитиљ који гори. Пламен свијеће има исту симболику као и кандило.
Слово је дрвени печат који се утискује у славски колач. Слово се, исто као икона, носи у цркву на освјештање. На печату су урезана слова: ИС ХС НИ КА што значи Исус Христос побјеђује.
Босиљак је ароматична биљка, пријатног мириса, која се гаји у баштама и цвијећњацима. Босиљак се набере и сложи у букет, увеже у струку и осуши. Такав се чува преко цијеле године и износи када свештеник свети водицу да њиме кропи укућане. Босиљак и његов пријатни мирис симболизују благодат Духа Светога
Кадионица у дому је обично ручна, направљена од земље или метала, и има разних облика који су у складу са хришћанским духом. У кадионицу се ставља жар од дрвета (од угља има непријатан мирис) и на жар се ставља тамјан који шири пријатан и мирис. У градовима често нема жара, па је потребно набавити специјални брикет у колутићима који замјењује жар и врло је практичан. Кадионица и жар у њој, симболизују нашу љубав према вјери и топлоту наше хришћанске душе. Мирис тамјана симболизује благодат Светога Духа. Кадионица се употребљава приликом сваке молитве. Домаћин кади, држећи у десној руци кадионицу и њоме чини знак крста. Каде се прво старији па млађи. Кадионица се такође држи на свечаном мјесту у кући.
Извро: РТРС
Нема коментара:
Постави коментар