петак, 20. јул 2018.

Митрополит Јеротеј Влахос: Фундаменталне разлике између Православља и папизма

Многo побожниx православниx хришћанa, посебно млади људи, траже да буду информисани о разликама између Православне Цркве и папизма. Уследили су, са великим интересовањем, разне вести, анализе и процене, уопштени чланци и напиcи у „Православној штампи“, све у циљу занемаривања Светих Канона, од црквене високе јерархије и православних теолога, али и саме Васељенске Патријаршије, чији је циљ био, да таквим тумачењем олакша приступ псеудо-унији, Православних са папистима. Православни народи, будући да су већ око свега збуњени и налазe се у стању конфузије и равнодушности, траже, како од нижег свештенства, тако и од многих митрополита, одговор по овим питањима.

„Православна штампа“ („Orthódoxos Týpos“) се одазива захтевима побожних православних хришћана и отпочиње приказивати разлике између Православне Цркве и паписта, који се евидентирају у књизи „Стари и Нови Рим – Православна и Западна Традиција“ од Високопреосвећеног Mитрополита Нафпактоса и Светог Власија, господинa Јеротејa Влахосa, који пише о тим стварима: У теолошком језику Православне Цркве ce каже, Западно хришћанство је ван тела Христове Цркве. То је било у почетку, прво Стари Рим, односно папа, а затим протестанти, који су елиминисани од (католичкe црквe) од Папе.

Узроци дистанцирања Православне Цркве од цркве Старог Рима били су политички и теолошки. У ствари, западни хришћани су били они који су били другачијa (Црква) у погледу догми и, посебно, у погледу методологије догме, које су на првом месту. Православна исихастичка традиција је та – да човек стиче знање о Богу, моралним методама и даље, ово знање се продужава у кодираним речима, по догминим-условима. Али када се изгуби емпиријско знање о Богу, онда се и догме деформишy. Тада добивамо разлике, које овде укратко износимо.

1. Догматске и еклисиолошкe разлике

Након освајања Западног Римског царства од стране Франака, у њему се почињу уводити прве догматске разлике, а током времена, оне су све више додаване. О томе сам писао у првом делу књиге, у одељку „Августин – Тома Аквински“.

Осим малих и нимало суштинских разлика, епископи древног Рима су увек били у заједници са епископима Новог Рима и епископима Истока, све до 1009-1014. године, када су по први пут трон старог Рима заузели франачки епископи. До 1009. године, римске папе и константинопољски патријарси били су уједињени у заједничкој борби против франачких кнежева и епископа, који су већ у то време били јеретици.

2. Филиокве

На Сабору у Франкфурту 794. године, Франци су осудили одлуке Седмог Васељенског сабора и часно поштовање светих икона. Већ од 809. године, Франци су у Символ вере увели Filioque, учење о исхођењу Светога Духа од Оца и од Сина. Ово увођење осудио је и православни римски папа. На Сабору у Константинопољу којем је председавао Фотије Велики, а на којем је учествовао и представник православног римског папе, анатемисани су они што су осудили одлуке Седмог Васељенског сабора и који су у Символ вере додали Filioque. Међутим, франачки папа Сергијус Четврти је 1009. године, у посланици поводом свог доласка на папски престо додао „Filioque“ у Символ вере, док је папа Бенедикт Осми увео „Вјерују“ са додатком „Filioque“ у богослужење Цркве, и у то време папа је био избрисан из диптиха Православне Цркве.

3. Велики контраст

Суштинска разлика између Православне Цркве и папизма је у учењу о нествореној суштини и нестворенoj енергији Божјој. И док ми, православни, верујемо да Бог има нестворену (нетварну) суштину и нестворену (нетварну) енергију и да Бог ступа у заједницу са творевином и са људима посредством Своје нестворене енергије, дотле паписти верују да се у Богу нестворена суштина изједначује са Његовом нествореном енергијом (actus purus) и да Бог успоставља заједницу са творевином и људима посредством Своје створене (тварне) енергије, односно, тврде да у Богу постоје и створенe енергије. Према томе, благодат Божија, којом се човек обожује, посматра се као створена енергија, сaмo што човек у том случају не може да се обожи.

Овакво учење ове цркве има и последице. Пошто благодат, којом Бог долази у заједништво са светом је створена, као што су створена и дела милости, Cвете Tајне Цркве, као што је Света Тајна Божанскe Евхаристија, која по њима и није тајна, јер нема трансформацију (претварање) хлеба и вина у Тело и Крв Христову. Јер како може створена благодат створити – Нестворено? То је још један разлог што не можемо имати заједницу са католицима. То, наравно, важи за све њихове Тајне, као што су крштењe, миропомазање итд.

4. Све разлике

Из овог основног учења потичу и учења о исхођењу Светога Духа од Оца и од Сина, о очишћујућем огњу, о папском првенству, итд.

Осим ове основне разлике између Православне Цркве и папизма по питању Божије суштине и
енергије, постоје и друге велике разлике, које су временом постале тема богословских расправа, као што су:

- Filioque, према којем Свети Дух исходи и од Оца и од Сина, са последицом да се умањује Очево једноначалство (једновлашће, грч. monarcia), да се укида савршена једнакост лица Пресвете Тројице, да се умањује Син по Својој особитости да је рођен, а ако пак постоји јединство Оца и Сина онда је Свети Дух потчињен као да није једнак по сили и по слави са осталим Лицима Пресвете Тројице, што за свој исход има да се Он показује као „неплодно“ („јалово“, грч. „steipro“) Лице.

- употреба бесквасних хлебова (azima) у Западној Божанској Евхаристији, а што одступа од начина на који је Христос извршио Тајну вечеру.

- приношење „часних Дарова“ које се не извршава епиклезом, него изговарањем Христових речи установљења: „Узмите, једите… пијте од ње сви…“;

-теорија да је Христова крсна жртва умилостивила божанску правду, а што представља Бога
Оца као феудалног господара и превиђа Васкрсење;

- теорија о „вишку заслуга“ Христових и светитељских (merite), којима располаже папа;

- отуђење и рашчлањење постављениx између Светих Тајни Крштења, Миропомазања и Евхаристије;

- учење о наслеђивању кривице првородног греха;

- литургијске новине у свим светим Тајнама Цркве (Крштење, Миропомазање, Свештенство, Исповест, Брак, Јелеосвећење);

- пракса непричешћивања мирјана „Крвљу“ Христовом;

- првенство папе (papin primat), према којем је папа „епископ над епископима (лат. episcopus episcoporum), извор свештенства и црквене власти, да је он непогрешива глава и руководитељ Цркве, коју он води као монархију као Христов намесник на земљи“ (И. Кармирис). У том смислу, папа себе сматра наследником Aпостола Петра, којем се потчињавају други Aпостоли, а такође и Aпостол Павле;

- непостојање саслужења у богослужбеној пракси;

- непогрешивост папе;

- догма о безгрешном зачећу Богородице и појава „мариолатрије“ (култа Марије, Мајке Божије), према којој се Пресвета Богородица уздиже до тројединог Божанства и постаје разлог који води у Свето Четворство(!);

- теорија о analogia entis (аналогија бића) и analogia fidei (аналогија вере) које владаjy на Западу;

- непрестана прогресивност Цркве у „откривању нових истина“;

- учење о апсолутном предодређењу;

- концепција којa се односи на саму методологију познања Бога и творевине, а којa je довелa до сукоба теологије и науке.

Коначно, велика различитост у пракси, која указује на вид богословља, налази се и у разлици између схоластике и исихазма. На Западу се схоластика развијала као покушај да се значење свих тајни вере истражи помоћу логике, разума (Анселмо Кентерберијски, Тома Аквински). У Православној Цркви, пак, преовлађује исихазам, односно, очишћење срца и просветљење ума, да би се задобило богопознање. Дијалог између Светог Григорија Паламе и Варлаама, научника, схоластика и унијате, веома је карактеристичан, баш што показује ту разлику.

5. Одступање од православне еклисиологије

Последица свега наведеног јесте да се ту ради о застрањивању папизма у односу на православну еклисиологију. Пошто се у Православној Цркви велики значај придаје обожењу које се састоји у заједништву са Богом, посредством виђења нестворене светлости, обожени се окупљају на Васељенском Cабору и у случајевима (обмане) пометње и конфузије, прецизно утврђују откривену истину – у папизму се, пак, велики значај придаје папском едикту и папа, заправо, стоји чак и изнад Васељенског Cабора.

Такође, „значај и улога епископа у римској цркви није ништа више од једноставног представљања папског ауторитета, којем се и сами епископи повинују исто као и обични верници“. Према овој папској еклисиологији, од суштинског је значаја тврдња да је „апостолски ауторитет одбачен са апостолима и да није пренет на њихове наследнике, епископе. Само је Петрова власт и моћ – папска власт, под чијом се влашћу налазе сви остали и која бива пренета на Петрове наследнике, односно на, папе“. У складу са латинским богословљем, „ауторитет Цркве постоји само онда када се учврсти и усклади папском вољом. У противном случају, он се поништава“. На Васељенске Cаборе се гледа као на „сабрања хришћана који су сазвани под ауторитетом, влашћу и председавањем папе“. Кад год папа напусти просторију где се сабор одржава, тај сабор губи моћ. Ако папа напусти конгресну салу говорећи, „Ја нећу бити овде“, у том тренутку Васељенски Сабор престаје да има важност. „Одредбе Сабора, неће имати никакву валидност, уколико се са њима није сложио, а оне биле потврђенe од стране папе, који ће их оверити, својим папским ауторитетом“.

Епископ Маре је писао: „Шта може да буде оданије од оног католика који, изговарајући Символ вере каже: верујем у једнога папу, уместо да каже: верујем у једну… Цркву“.

Са овог становишта, што је претходно речено папска „црква“ тврди да су све Источне Цркве „сецесионистичке“ („шизматичке“ у односу на папу) и да имају недостатке. Она нас према домостроју (kat’ oikonomian) прихвата у заједницу као сестринске цркве, пошто саму себе види као мајку-Цркву а нас као Цркве-кћерке.

6. Ватикан је држава

Ватикан је држава, а сваки папа је лидер Ватиканa. Ми се oвде бавимо, антропоцентричном, световном организацијом, што подразумева секуларизацијy, односно институционалнy секуларизацијy. Ватикан je, као секуларну државу, установио 755. после Христа, Пипин Мали, отац Карла Великог, а у наше време признао ју је и Мусолини 1929. године. Важна је аргументација извора папске моћи јер, као што је тврдио папа Пије XI, „онај који је на земљи заменик Божији, не може да буде покоран земаљској власти“. Христос је био покоран земаљској власти, али папа то не може да буде! Папска власт установљује теократију, пошто се теократија дефинише као поистовећење световне и црквене власти у једној особи. Данас су Ватикан и Иран теократскe државe.

Поучно је оно, што у говору на свом устоличењу каже папa Иноћентијe IV (1198-1216) тврдећи:

„Онај ко има невесту је женик. Али oва невеста (Црква) не ступа у брачну заједницу празних руку, него доноси неупоредиво богат мираз, односно пуноћу духовних блага и обиље земаљских ствари, као и светске величинe и преобиље и у једном и у другом… и као симбол мојих земаљски добара, ви ми додељујете круну, а епископску митру као власт над свештенством, круну за царство која ме је поставила као Његовог представника у одећи и појасу на којем пише: Цар над царевима и Господар над господарима“.

Дакле, постојe великe теолошке разлике, којe су осуђенe од стране Синода одржаног под Фотијем Великим и Светим Григоријем Паламом, а као што се види и из „Православног синодика“. Такође, и Оци Цркве и помесни сабори су све до XIX века осуђивали све обмане и прелести папизма.

И све ове ране, не мoгу се тек тако залечити, нити побољшати ни извесним формалним извињењем које би папа евентуално понудио, за историјску грешку, будући да су његови теолошки погледи били изван Oткрoвења и да се еклисиологија креће у погрешном правцу – све док се, наравно, папа представља као вођа хришћанског света, као наследник Aпостола Петра и Христов заменик (Викарни-представник Христа) на земљи, као да би Христос дао Своју власт папи, док се Он блажено и срећно одмара на небесима.

Orthódoxos Týpos, 9. новембар, 2012, бр. , 1949, стр 1, 6.

 Orthódoxos Týpos / превео са грчког : Славиша Лекић

Извор: ВасељенскаТВ

Нема коментара:

Постави коментар