Георгије Флоровски – васељенски учитељ православног богословља

Владимир Лоски, Шмеман, Романидис и Зизјулас сматрају Флоровског највећим православним теологом његовог доба. Василије Кривошеин, такође, дели њихово мишљење.

 Метју Бејкер (Провиденс, Род Ајланд, 1977), тренутно један од најбољих познавалаца богословског наслеђа оца Георгија Флоровског, говори за Православље о својим истраживањима, о неопатристичкој синтези, савременом српском богословљу. Пре него што ће уписати докторске студије на Универзитету Фордам, код проф. Аристотела Папаниколауа, Бејкер је завршио мастер студије на Светом Тихону (2008) и Светом Крсту (2010), а извесно време је истраживао заоставштину оца Георгија Флоровског на Принстону и Светом Владимиру. Аутор је неколико запажених студија, а превођен је и на српски језик. 

 
Када сте почели да истражујете живот и богословску заоставштину оца Георгија Флоровског? И зашто сте одабрали баш њега?

– Најпре сам, пре отприлике десетак година, прочитао његова Сабрана дела (Collected Works, Vol. 1–14). Привукло ме је његово истраживање историје и тајне људске слободе. Био сам под снажним утиском „јеванђелског“ код њега, „проповедничке теологије“ (preaching theology) – нечега што нисам тако јасно препознао код других савремених православних теолога...

Проблем са рецепцијом Флоровског уопште јесте недоступност његових списа. Сабрана дела нису добро уређена, непотпуна су и нема их више у продаји. Многе текстове је готово немогуће набавити. Због тога се ниједан научник није позабавио целокупним корпусом његових списа, да не помињем његове необјављене чланке. Али, као што је Ендрју Лаут написао о Њуману: читалац мора, да би га разумео, да прочита мноштво његових списа. Захвалан сам што ми је биограф о. Георгија Ендрју Блејн омогућио увид у целокупан објављени корпус дела Флоровског као и многе необјављене чланке, и што ми је омогућен приступ архивама на Принстону и на Св. Владимиру, где тренутно боравим.

Након много година занемаривања, током којих је његово рукописно наслеђе сведено на само неколико површно схваћених фраза, Флоровски је сада у жижи интересовања, што је прилика да се пажљивије позабавимо његовом мишљу. Флоровски је изузетно значајан, али никада није тумачен на прави начин – а разумевање његовог богословског система је кључно за сагледавање позиције правословног богословља у недавној прошлости, садашњости и будућности. То ме је подстакло да довршим своје докторске студије на Фордаму, где боравим већ три године и спремам се да, под менторством професора Аристотела Папаниколауа, напишем дисертацију о ерминевтици Флоровског.

До каквих сте закључака дошли проучавајући живот и дела Флоровског? Како коментаришете његов значај и допринос православном богословљу?

– По речима Св. Јустина Поповића, Флоровски је икона на иконостасу православне теологије новог века. Владимир Лоски, Шмеман, Романидис и Зизјулас сматрају Флоровског највећим православним теологом његовог доба. Василије Кривошеин, такође, дели њихово мишљење. Јован Мајендорф бележи: „Ја сам, готово у потпуности, верни следбеник Георгија Флоровског.“ Бројни светогорски подвижници су га назвали оцем Цркве. Старац Софроније, духовно чадо Преподобног Силуана, упутио је сопствено „богословско исповедање“ оцу Георгију са молбом: „Помози ми да се одржим на царском путу Отаца“.

Флоровски је одиста „кључна“ личност чији утицај се види код готово свих значајних савремених православних теолога. Истовремено, сматрам да није исправно схваћен. Уз изузетак Јована Зизјуласа, готово нико од свих њих који су на разне начине приступали о. Георгију није исказао дубље философско интересовање за оно што је од самог почетка обликовало Флоровског, и у светлу чега би требало посматрати све његове потоње списе.

Које су суштинске тачке неопатристичке синтезе Георгија Флоровског?

– Прва, основна и централна тачка, јесте виђење Исуса Христа, оваплоћеног Господа и Спаситеља, распетог и васкрслог, који се вазнео и који ће поново доћи. Односно, да христологија није само једно богословско поглавље, већ је заправо, или би требало да буде, интегрална структура читаве теологије. Црква, и небеска и историјска, јесте Тело Христово – „обличје славе“ скривено под „обличјем слуге“. Као „потпуни Христос“ , Црква је „егзистенцијална претпоставка“ читаве теологије.

Да ли је, према вашем мишљењу, замисао неопатристичке синтезе прихватљива и применљива данас? Каква су Ваша запажања у вези са овим „методом“?

– Сматрам да јесте. Упркос недавно изреченим критикама, од којих је већина заснована на површном и непотпуном познавању списа, а понекад и на богословским претпоставкама које су не баш православне – нисам наишао на боље решење.

„Пост-патристичка“ православна теологија је неодржива. Ова идеја је показатељ најгоре врсте прогресивног историцизма – нека врста „Виговског тумачења историје“, да се послужим описом историчара Херберта Батерфилда – чини се да неминовно корачамо ка добу већег просветљења, слободе и хуманости, „добу пунолетства“, док су Оци утамничени у прошлости. Заправо, Оци су испред нас, са Исусом, – ми треба да трчимо да бисмо их сустигли. Оклевам да „неопатристичку синтезу“ назовем „методом“. Свакако да у методолошком смислу заслужује пажњу. Али „метод“ у овом контексту звучи помало претенциозно. И у великој мери упућује на замисао у којој Флоровски – у неку руку попут Хајдегера и Гадамера – критикује на неокантовски начин тенденцију растварања „историје“ у „систем“ примењивањем искључиво јединственог метода. Флоровски, као и Аристотел, наглашава да „методи“ морају да одговарају субјекту на који се примењују. Дакле, када су субјекти живе особе, као што је случај у теологији, онда метод мора да буде јединствен, персонализован, дијалошки.

То је разлог због којег Флоровски наглашава значај учешћа теолога у богослужењу, молитви и пастирском делању, и зато је написао да „само љубављу можемо да постигнемо синтезу“. Чак и проучавање отачких текстова поима као личносни дијалог који се спроводи у времену, уз посредство писаних знакова. Флоровски је једном приликом свој приступ описао као „ход од једног великог човека ка другом“. Дакле, уместо „методом“ исправније је назвати га „путем“ – „отачким путем који нема краја“, како га је називао Сергеј Хоружиј. Флоровски јасно тврди да се ради о бескрајном путу: „Немогуће је у потпуности извршити синтезу у историји“.

Које су по вашем мишљењу горућа питања за православно богословље данас? Како видите даљи развој правословне теологије?

– Најпре, као што сам већ истакао, имамо широко ерминевтичко поље: питање откривења, искуства, предања, историчности и развоја, концепција и аналогија, и питање разума у теологији. То се такође односи и на питања која се заједљиво покрећу у савременој философској ерминевтици. Једва да смо почели да формулишемо наша становишта као одговоре на изазове савременог доба. Сматрам да су поједини савремени православни теолози једва дочекали да постмодернизам прогласе блиским хришћанству. Мислим да према статусу реализма – и месту историје у нашем вероисповедању – морамо да се односимо много пажљивије. Поједине верзије критичког реализма, као и „научни реализам“ новијег порекла, могли би да нам буду бољи партнери у дијалогу од антиреалистичних тенденција постмодернизма. Дијалог између теологије и науке је веома значајан.

Друго, сматрам да је Митрополит Јован Зизјулас у праву када истиче у први план значај примата Епископа у Цркви, као богословско (а не само канонско) питање. Сам Флоровски је 1959. године, суочавајући се са екуменским изазовима Римокатоличке цркве, тврдио да православни морају да разјасне своје становиште, што потребује исправан развој учења. Уопште узевши, мислим да ће дијалог са латинском традицијом у свим својим фазама и даље бити веома значајан. То је истицао и о. Флоровски, нарочито у закључку Путева руског богословља. Добро је видети да су и римокатолици почели да се занимају за Флоровског. Истакао бих недавно одбрањену дисертацију мог пријатеља Данијела Латијера на Универзитету Дјукејн на тему „доктринарног развоја“ код Њумана и Флоровског.

Треће, Митрополит Калист Вер је рекао да ће 21. век бити век теолошке антропологије. Додао бих да ће дискусија вероватно бити концентрисана на значај разлике међу половима у Божанској икономији стварања и спасења. Било би погрешно рећи да се у предању претходних векова о овоме уопште није говорило. С друге стране, данас се гласније и другачије постављају питања, а предање које нам је предато пружа нам још увек несвршену богословску синтезу којом се може дати адекватан одговор.

Превод са енглеског: Јована Лазић
--------------------------
Да ли сте имали прилике да се упознате са савременим српским богословљем? Ако јесте, како вам се чини?
– Донекле сам упознат са богословским наслеђем Св. Николаја Велимировића и Св. Јустина Поповића, као и Епископа Атанасија Јевтића и Епископа Максима Васиљевића. Утисак на мене су оставили и студенти из Србије на Светом Крсту у Бостону и Светом Владимиру у Њујорку, као и многи други уважени српски теолози и моји пријатељи као што су Владимир Цветковић и Давор Џалто. Упознат сам и са Philotheos-ом, часописом богословског факултета Универзитета у Београду.

Генерално гледано, стекао сам утисак да је код православних Срба присутан висок ниво посвећености богословљу и свест о његовом значају. То се не односи само на српско богословље, него и на црквеност Срба уопште. Постоји много оних који се баве науком и размишљају црквено. Срећом, Срби поседују традиционални сензибилитет који није у нескладу са високом интелектуалном културом. Додао бих и да верујем да Срби, а са њима Румуни и Бугари, заправо имају најбоље изгледе да развију високо космополитску богословску културу, управо зато што људи са Балкана уче језике једни других. То није случај код Американаца, Грка или Руса.

 Аутор: Благоје Пантелић

Извор: Православље