Поред ових, великих празника, ми прослављамо и друге догађаје везане за живот Пресвете Богородице. Тако 26. децембра прослављамо Сабор Пресвете Богородице. У древна времена, када црквени календар још увек није био развијен у потпуности, јединствени празник у част Дјеве Марије је био други дан Рождества Христовог и тај празник се до данас зове даном Сабора (сабрања) Пресвете Богородице. Управо у црквеном празновању Рождества Христовог, у молитвама и песмама које се певају тога дана, налазимо онај најдубљи слој теме поштовања Пресвете Богородице.
То је свој израз попримило и у начину на који се Богородица сликала на самим почецима хришћанске уметности – као мајка са дететом на крилу (Присцилина катакомба у Риму из другог века). Други, пак, древни вид Њеног изображавања био је као молитељка, оранс, жена са раширеним рукама која посредује за некога и истовремено га штити. Ова заштитничка односно заступничка димензија Богородичиног Лика свој израз добила је у одређеној групи празника који су формирани на основу различитих историјских догађаја а у основи имају ову тему.
Ту на првом месту спада празник Покрова Пресвете Богородице, који се прославља 1. октобра. Овај празник настао је у Русији у 12. веку да би се међу Србима проширио са продором руских богослужбених књига у 18. веку. Овде се прославља омофор којим Богородица закриљује и штити верни народ од сваке невоље. Црква затим прославља Полагање појаса Пресвете Богородице, 31. августа којим је исцељена царица Зоја, жена Лава Мудрог и Полагање ризе Пресвете Богородице, 2. јула. која је спасила Цариград од напада руских племена 860. године.
Ови празници, поред своје ходатајствене природе, отварају још једно теолошко питање – а то је светост предмета који су били у додиру са светим личностима. То су најчешће делови њихове одеће, оруђа њиховог мученичког страдања односно прослављења, предмети којима су се они служили и сл. Не улазећи овога пута у проблематизовање статичке и динамичке концепције светости, односно релационог конципирања светости осврнућемо се на историјске корене настанка овог феномена.
Да би се разумео овај феномен морамо се вратити у давну прошлост и настанке процеса освећења богослужбених простора. Након најстаријег слоја предања које је подразумевало служење Свете Литургије као својеврсно освећивање богослужбеног простора, појавила се и обавеза полагања моштију светих, на првом месту мученика, као саставни део освећења храма. Мноштво фактора доводи до појаве овог обичаја. Неки од њих везани су за сами култ мученика. Поштовање култа мученика и њихових гробних места је древна пракса Цркве као и служење Евхаристије на дан мученичког прослављења светога. Од посебног значаја је веза између мученика и престола Божијег која се помиње у Јовановом Откровењу: „И кад отвори пети печат видех под жртвеником душе закланих за реч Божију и за сведочанство Јагњетово које имаху“ (Отк. 6, 9).
Литургијски и архитектонски: централно место које је олтар – односно часна трапеза као његов центар – добио у базилици кореспондира са централним местом које Христос има у сабрању верних, међу којима су најрепрезентативнији представници управо свети мученици. Највећа част која се може указати овим сведоцима Христовим јесте да се сахране испод олтара. Важно је напоменути да се мошти не полажу под олтар, односно у олтар да би оне осветиле то место, него се мученици посебно поштују и славе тиме што се полажу на овако свето и узвишено место Евхаристије. Полагање моштију има пастирску вредност и димензију. Оно повећава радост заједнице верних која добија нову цркву, и указује на блискост и неодвојивост Христа и Његових светих.
Пошто је ускоро дошло до великог повећавања броја цркава и недостатка одговарајућег броја тела светитеља појавио се проблем како ће се наћи довољан број моштију за све нове храмове. То се на Истоку решавало фрагментацијом моштију, обичајем коме се Запад дуго и снажно одупирао. На Западу су у недостатку моштију полагали друге свештене предмете који су били у додиру са моштима, на пример одећу и сл., за које је Григорије Велики рекао да су тако савршено освећене у додиру са самим моштима да је њихово дејство у потпуности идентично као да су оне саме донесене и положене на одређено место.
Аутор: протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић
Извор: Православље
Нема коментара:
Постави коментар