Економисти решење за слабу конкуренцију виде у потпуном отварању граница
и либерализацији увоза, док у потрошачким организацијама очекују да
држава отпочне са драстичнијим кажњавањем
Последње несташице уља и шећера поново су у први план избациле
проблем недовољне конкуренције у Србији. Не толико трговинске, колико
произвођачке конкуренције, а главно питање које се сада поставља је – да
ли нам картели диктирају цену хране?
Саговорници „Политике” имају различито мишљење о томе, мада су сви сагласни да већ годинама цех недовољно развијеног тржишта плаћа крајњи потрошач, као и да је српско тржиште по много чему специфично.
Tачно је да Србија није изоловано острво, већ део светског тржишта, па тамошња поскупљења утичу и на малопродајне цене код нас. Али, ту се свака сличност са другим тржиштима завршава. Суше је било и у околним земљама, али нигде није дошло до оскудица, а камоли осетних поскупљења.
Шта се то код нас дешава?
Када падне цена нафте на светском тржишту, код нас цене у малопродаји не иду надоле, иако је пре тог разлог за поскупљења било повећање транспортних трошкова. Када евро скаче, сви у кретању курса нађу разлог за поскупљење. Али, када се дешавало да европска валута пада или када јој се вредност стабилизује, никоме не пада на памет да ценовнике врати на претходни ниво. Јасно је, стога, да је наша специфичност то што цену хране у Србији, осим светског тржишта, кроји и недовољна конкуренција.
Либерални економисти углавном упиру прстом у државу због тога што је то дозволила и што то и даље толерише. Како тврди економиста Александар Стевановић, држава је та која је омогућила картелско понашање малог броја произвођача.
– Да нема блокада уласку на наше тржиште, односно високих царина и да је увоз слободан, не би у 2012. години имали апсурдну појаву да не можемо да купимо уље или шећер, а сада како се најављује можда ни млеко – објаснио је Стевановић.
Према његовим речима, рецепт за борбу против картела је једноставан. Нема потребе да држава покушава да се бори против њих.
– Влада ту, заправо, треба мање да ради. Односно, само да отвори границе, што би натерало и домаће произвођаче да се носе са оштријом конкуренцијом и новим трендовима и да буду бољи и ефикаснији. Овако смо сами себе блокирали и наравно да сада имамо картеле. Понављам, не треба нама Комисија за заштиту конкуренције да се бори са картелима, нити влада то треба да ради. Једноставно отворимо границе и тада ће произвођачи из других земаља, односно њихови производи, утицати на то да картели у Србији нестану – закључује Стевановић.
Слично мисле и други економисти. Како је сликовито пре неку годину на скупу о монополима рекла Даница Поповић, професорка Економског факултета, ми сада живимо у једној кафани пуној дима и основни лек је да се отворе прозори, односно да пустимо слободну трговину, након чега би половина монопола нестала.
У водећим потрошачким организацијама, међутим, очекују управо од државе да се озбиљније позабави картелима у Србији. Кажу да свакодневно прате кретање малопродајних цена и да било која прича о заштити потрошача мало значи уколико нема елементарне основе – производа који купац може себи да приушти.
– Ми имамо неуређене односе на тржишту. И трговинске и произвођачке монополе са којима држава никако да се обрачуна. Треба максимално активирати антимонополска тела. Да изричу што више казне онима који угрожавају конкуренцију. Ако би казне биле драконске, то би дало ефекта, а и користи би наравно имали крајњи купци – истиче Горан Паповић, председник Националне организације потрошача Србије (НОПС).
Нешто је у оценама стања на тржишту опрезнији Драго Цвијановић, директор Института за економику пољопривреде, мада и он истиче да на нашем тржишту и те како постоји много несавршености, односно како је рекао „сналажљивих људи, који користе ситуацију”.
– Чињеница је да има спекулација на нашем тржишту и да и због тога цене расту, јер увек постоје они којима поскупљење сировина добро дође као оправдање за подизање малопродајних цена – каже Цвијановић, али додаје да на цене утичу и објективни разлози.
– Овогодишња суша је оставила последице и у свету и код нас. Приноси кукуруза и сојине сачме су смањени. Самим тим се јавља проблем са ценама сточне хране, што се на крају прелије и на малопродајне цене у трговинама. Једноставно, поскупљење инпута увек гура ценовнике навише. На то што се дешава на светским берзама ми не можемо да утичемо, али та дешавања утичу и на нас – поновио је Цвијановић.
Он сматра и да ми не можемо мимо света и да цене хране у Србији прате оне на страним тржиштима, где је последњих година такође све поскупело.
– Број становника у свету је већи, а елементарне непогоде попут суша и поплава никада нису биле чешће него последњих година, па су приноси смањени, а повећања пољопривредних површина нема, што такође врши притисак на цене – каже др Цвијановић.
Монопол, картел, доминантан положај...
Картел је ситуација у којој се конкуренти, уместо да се баве иновацијама и да се утркују, удруже и договоре да не конкуришу једни другима, објашњавају економисти. Таква појава је увек тешко доказива, али картел је кршење закона, односно удружење оних који крше закон.
Са друге стране, монопол значи да је само једна компанија на страни понуде и да нема ама баш никакву конкуренцију. Он је или истиснуо или није ни имао конкуренте и онда сам ужива у благодети монополског профита.
Оно што такође треба знати јесте и да монопол и доминантан положај на тржишту нису исто. У малој привреди каква је наша у многим гранама је доминантан положај појединих компанија неизбежан, али то није кажњиво. Кажњива је злоупотреба такве позиције. И ту је реч о дугим и неизвесним процесима, због чега економисти саветују да би такве структуре најбоље збрисала оштрија конкуренција.
Милионске казне
У извештају Комисије за заштиту конкуренције, која је у Србији антимонополско тело, наводи се да су у току 2011. године вођени поступци за повреду конкуренције, попут осам поступака за рестриктивне споразуме, четири за злоупотребе доминантног положаја и седам за одређивање мера заштите конкуренције, али нису сви поступци завршени.
Најпознатији случајеви били су казне за „Имлек” и „Суботичку млекару” због злоупотребе доминантног положаја на тржишту, као и за „Идеу” и „Гранд кафу” због како су навели у Комисији, склапања рестриктивних споразума односно „договарања тајног рабата од два одсто који осталим купцима није био доступан”.
Тада је одређено да „Имлек” и „Суботичка млекара” плате казну од 1,92 одсто укупног прихода у 2006. години, што је било око три милиона евра. То је Управни суд потврдио, али је потом Врховни касациони поништио. Што се тиче „Идее” и „Гранд кафе” ове две фирме су кажњене са готово 680 милиона динара.
Саговорници „Политике” имају различито мишљење о томе, мада су сви сагласни да већ годинама цех недовољно развијеног тржишта плаћа крајњи потрошач, као и да је српско тржиште по много чему специфично.
Tачно је да Србија није изоловано острво, већ део светског тржишта, па тамошња поскупљења утичу и на малопродајне цене код нас. Али, ту се свака сличност са другим тржиштима завршава. Суше је било и у околним земљама, али нигде није дошло до оскудица, а камоли осетних поскупљења.
Шта се то код нас дешава?
Када падне цена нафте на светском тржишту, код нас цене у малопродаји не иду надоле, иако је пре тог разлог за поскупљења било повећање транспортних трошкова. Када евро скаче, сви у кретању курса нађу разлог за поскупљење. Али, када се дешавало да европска валута пада или када јој се вредност стабилизује, никоме не пада на памет да ценовнике врати на претходни ниво. Јасно је, стога, да је наша специфичност то што цену хране у Србији, осим светског тржишта, кроји и недовољна конкуренција.
Либерални економисти углавном упиру прстом у државу због тога што је то дозволила и што то и даље толерише. Како тврди економиста Александар Стевановић, држава је та која је омогућила картелско понашање малог броја произвођача.
– Да нема блокада уласку на наше тржиште, односно високих царина и да је увоз слободан, не би у 2012. години имали апсурдну појаву да не можемо да купимо уље или шећер, а сада како се најављује можда ни млеко – објаснио је Стевановић.
Према његовим речима, рецепт за борбу против картела је једноставан. Нема потребе да држава покушава да се бори против њих.
– Влада ту, заправо, треба мање да ради. Односно, само да отвори границе, што би натерало и домаће произвођаче да се носе са оштријом конкуренцијом и новим трендовима и да буду бољи и ефикаснији. Овако смо сами себе блокирали и наравно да сада имамо картеле. Понављам, не треба нама Комисија за заштиту конкуренције да се бори са картелима, нити влада то треба да ради. Једноставно отворимо границе и тада ће произвођачи из других земаља, односно њихови производи, утицати на то да картели у Србији нестану – закључује Стевановић.
Слично мисле и други економисти. Како је сликовито пре неку годину на скупу о монополима рекла Даница Поповић, професорка Економског факултета, ми сада живимо у једној кафани пуној дима и основни лек је да се отворе прозори, односно да пустимо слободну трговину, након чега би половина монопола нестала.
У водећим потрошачким организацијама, међутим, очекују управо од државе да се озбиљније позабави картелима у Србији. Кажу да свакодневно прате кретање малопродајних цена и да било која прича о заштити потрошача мало значи уколико нема елементарне основе – производа који купац може себи да приушти.
– Ми имамо неуређене односе на тржишту. И трговинске и произвођачке монополе са којима држава никако да се обрачуна. Треба максимално активирати антимонополска тела. Да изричу што више казне онима који угрожавају конкуренцију. Ако би казне биле драконске, то би дало ефекта, а и користи би наравно имали крајњи купци – истиче Горан Паповић, председник Националне организације потрошача Србије (НОПС).
Нешто је у оценама стања на тржишту опрезнији Драго Цвијановић, директор Института за економику пољопривреде, мада и он истиче да на нашем тржишту и те како постоји много несавршености, односно како је рекао „сналажљивих људи, који користе ситуацију”.
– Чињеница је да има спекулација на нашем тржишту и да и због тога цене расту, јер увек постоје они којима поскупљење сировина добро дође као оправдање за подизање малопродајних цена – каже Цвијановић, али додаје да на цене утичу и објективни разлози.
– Овогодишња суша је оставила последице и у свету и код нас. Приноси кукуруза и сојине сачме су смањени. Самим тим се јавља проблем са ценама сточне хране, што се на крају прелије и на малопродајне цене у трговинама. Једноставно, поскупљење инпута увек гура ценовнике навише. На то што се дешава на светским берзама ми не можемо да утичемо, али та дешавања утичу и на нас – поновио је Цвијановић.
Он сматра и да ми не можемо мимо света и да цене хране у Србији прате оне на страним тржиштима, где је последњих година такође све поскупело.
– Број становника у свету је већи, а елементарне непогоде попут суша и поплава никада нису биле чешће него последњих година, па су приноси смањени, а повећања пољопривредних површина нема, што такође врши притисак на цене – каже др Цвијановић.
Монопол, картел, доминантан положај...
Картел је ситуација у којој се конкуренти, уместо да се баве иновацијама и да се утркују, удруже и договоре да не конкуришу једни другима, објашњавају економисти. Таква појава је увек тешко доказива, али картел је кршење закона, односно удружење оних који крше закон.
Са друге стране, монопол значи да је само једна компанија на страни понуде и да нема ама баш никакву конкуренцију. Он је или истиснуо или није ни имао конкуренте и онда сам ужива у благодети монополског профита.
Оно што такође треба знати јесте и да монопол и доминантан положај на тржишту нису исто. У малој привреди каква је наша у многим гранама је доминантан положај појединих компанија неизбежан, али то није кажњиво. Кажњива је злоупотреба такве позиције. И ту је реч о дугим и неизвесним процесима, због чега економисти саветују да би такве структуре најбоље збрисала оштрија конкуренција.
Милионске казне
У извештају Комисије за заштиту конкуренције, која је у Србији антимонополско тело, наводи се да су у току 2011. године вођени поступци за повреду конкуренције, попут осам поступака за рестриктивне споразуме, четири за злоупотребе доминантног положаја и седам за одређивање мера заштите конкуренције, али нису сви поступци завршени.
Најпознатији случајеви били су казне за „Имлек” и „Суботичку млекару” због злоупотребе доминантног положаја на тржишту, као и за „Идеу” и „Гранд кафу” због како су навели у Комисији, склапања рестриктивних споразума односно „договарања тајног рабата од два одсто који осталим купцима није био доступан”.
Тада је одређено да „Имлек” и „Суботичка млекара” плате казну од 1,92 одсто укупног прихода у 2006. години, што је било око три милиона евра. То је Управни суд потврдио, али је потом Врховни касациони поништио. Што се тиче „Идее” и „Гранд кафе” ове две фирме су кажњене са готово 680 милиона динара.
Извор: Политика
Нема коментара:
Постави коментар