Мисионарски изазов који је добио отац Александар Ђурђевић, једини
свештеник СПЦ у Венецуели, довео га је међу неколико стотина Срба жељних
да боље упознају своју матицу
Сутон. Авион из Београда слеће на аеродром у Каракасу. Талас
врелине запахнуо је путника који је дошао издалека, у специјалној
мисији.
Могли бисмо даље наставити са трилер-жанром, али није примерено увлачити читаоце у погрешну причу јер је непознати човек, у ствари, Ваљевцима добро познати вероучитељ Александар Ђурђевић, однедавно јереј и новопостављени свештеник Српске православне цркве у Венецуели. А његова мисија је она духовна, наравно. Отац Александар једини је свештеник СПЦ у Венецуели, у новоформираној Епархији буеносајреској. Лепо је, каже, служити у Србији окружен својим народом – у Венецуели, где има разних религијских покрета и где су римокатолици у већини, то је својеврстан мисионарски изазов. Али, додаје, вођен мишљу да је свуда земља господња ступио је на нову дужност без много предрасуда.
– Оно што ми је првих дана привлачило пажњу су ограде и решетке на кућама и становима, као и жице око кућа и стамбених објеката кроз које пролази струја. Ми Срби смо толико тога искусили на својој кожи кроз историју, да нама није проблем да живимо у било ком делу света. Ипак, уз високу стопу криминала, народ овде живи и функционише нормално. Венецуеланци, уз све животне потешкоће које имају, добар су и весео народ, воле песму и игру, веома су музикални и слични нама – каже отац Александар.
Срба у овој латиноамеричкој земљи има неколико стотина, највише њих живи у Каракасу и Маракају, али и у Маракајбу, Викторији, Валенсији, Маргарити... То су људи рођени у Венецуели који се поносе својим српским пореклом, истиче отац Александар. Већином су потомци емиграната који су овде дошли после Другог светског рата, али их има и који су се доселили током деведесетих година.
– Србима су руке везане, иако су њихова срца и њихове мисли окренуте ка Србији, јер држава није много урадила да се побољша однос са нашим људима који живе у Латинској Америци. Добијање виза је веома отежано за Србе у Венецуели, јер смо упућени на амбасаду у Бразилу. Такође, они који траже двојно држављанство суочени су са спором администрацијом и дуготрајном процедуром за добијање пасоша. На крају, амбасада у Каракасу је приликом деобе бивших југословенских република, припала нама и надамо се да ће ускоро, након формирања владе, поново бити отворена. Отварање амбасаде Србије у једној од најбогатијих земаља у свету, требало би да буде од великог значаја за економску сарадњу две државе, али то би значило и опстанак српске заједнице и очување духовног, културног и националног идентитета нашег народа у Венецуели – сматра отац Александар.
Српска православна црква, која на овој територији постоји од 1955. године, има своје цркве у Каракасу, храм Светог Ђорђа, и стотинак километара даље, у Маракају, храм посвећен Светом Јовану Крститељу. Пре доласка оца Александра, две српске цркве опслуживала су два руска свештеника, отац Павле Волков и отац Кирил Јолткевич, обојица, иначе, стоматолози.
– Први свештеник у Венецуели био је прота Емилијан Поповић, који је дошао 1950. године.Потом долази прота Стефан Рајчић, 1970. године, а четири године касније архимандрит Гаврило Савић. Једно време било је два свештенослужитеља у Венецуели, отац Стефан у Каракасу и отац Гаврило у Маракају. Отац Гаврило је био Светогорац и најдуже је био парох у Венецуели, дао је велики допринос у изградњи цркве Светог Јована Крститеља у Маракају – прича отац Александар о својим претходницима.
Тешко је избећи тему по којој је Венецуела најпознатија: председника Уга Чавеза, тврдог атеисту и социјалисту, који је у последње време, борећи се са раком, пригрлио веру, мешавину хришћанства и локалних веровања.
– Уго Чавез је харизматична личност. Уз све могуће проблеме и недостатке који прате његов мандат, мислим да ће остати упамћен као симбол борбе против америчке империјалистичке политике и антиглобалиста. Венецуела је јако богата земља и тешко да може да дотакане дно, али ипак постоје велике разлике између богатих и сиромашних – каже отац Александар.
У Ваљеву, где је организовао трибине „Православље и млади” и шест година био вероучитељ у Основној школи „Милован Глишић”, запамтили су га и као веома доброг фудбалера. Уз планове за оснивање хора, иконописачке радионице, организовање пројекције филмова са хришћанском тематиком, отац Александар и овде игра фудбал са младим Венецеуланцима и у шали каже да је поново постао звезда.
– Позив у цркву божју, на молитву, у заједницу са живим Богом, окренуо је мој пут и као што сам некада волео да умрем као фудбалер, тако данас желим да умрем у Христу. По нашој слободи бирамо на коју ћемо страну. Ја сам изабрао Бога – истиче отац Александар.
Могли бисмо даље наставити са трилер-жанром, али није примерено увлачити читаоце у погрешну причу јер је непознати човек, у ствари, Ваљевцима добро познати вероучитељ Александар Ђурђевић, однедавно јереј и новопостављени свештеник Српске православне цркве у Венецуели. А његова мисија је она духовна, наравно. Отац Александар једини је свештеник СПЦ у Венецуели, у новоформираној Епархији буеносајреској. Лепо је, каже, служити у Србији окружен својим народом – у Венецуели, где има разних религијских покрета и где су римокатолици у већини, то је својеврстан мисионарски изазов. Али, додаје, вођен мишљу да је свуда земља господња ступио је на нову дужност без много предрасуда.
– Оно што ми је првих дана привлачило пажњу су ограде и решетке на кућама и становима, као и жице око кућа и стамбених објеката кроз које пролази струја. Ми Срби смо толико тога искусили на својој кожи кроз историју, да нама није проблем да живимо у било ком делу света. Ипак, уз високу стопу криминала, народ овде живи и функционише нормално. Венецуеланци, уз све животне потешкоће које имају, добар су и весео народ, воле песму и игру, веома су музикални и слични нама – каже отац Александар.
Срба у овој латиноамеричкој земљи има неколико стотина, највише њих живи у Каракасу и Маракају, али и у Маракајбу, Викторији, Валенсији, Маргарити... То су људи рођени у Венецуели који се поносе својим српским пореклом, истиче отац Александар. Већином су потомци емиграната који су овде дошли после Другог светског рата, али их има и који су се доселили током деведесетих година.
– Србима су руке везане, иако су њихова срца и њихове мисли окренуте ка Србији, јер држава није много урадила да се побољша однос са нашим људима који живе у Латинској Америци. Добијање виза је веома отежано за Србе у Венецуели, јер смо упућени на амбасаду у Бразилу. Такође, они који траже двојно држављанство суочени су са спором администрацијом и дуготрајном процедуром за добијање пасоша. На крају, амбасада у Каракасу је приликом деобе бивших југословенских република, припала нама и надамо се да ће ускоро, након формирања владе, поново бити отворена. Отварање амбасаде Србије у једној од најбогатијих земаља у свету, требало би да буде од великог значаја за економску сарадњу две државе, али то би значило и опстанак српске заједнице и очување духовног, културног и националног идентитета нашег народа у Венецуели – сматра отац Александар.
Српска православна црква, која на овој територији постоји од 1955. године, има своје цркве у Каракасу, храм Светог Ђорђа, и стотинак километара даље, у Маракају, храм посвећен Светом Јовану Крститељу. Пре доласка оца Александра, две српске цркве опслуживала су два руска свештеника, отац Павле Волков и отац Кирил Јолткевич, обојица, иначе, стоматолози.
– Први свештеник у Венецуели био је прота Емилијан Поповић, који је дошао 1950. године.Потом долази прота Стефан Рајчић, 1970. године, а четири године касније архимандрит Гаврило Савић. Једно време било је два свештенослужитеља у Венецуели, отац Стефан у Каракасу и отац Гаврило у Маракају. Отац Гаврило је био Светогорац и најдуже је био парох у Венецуели, дао је велики допринос у изградњи цркве Светог Јована Крститеља у Маракају – прича отац Александар о својим претходницима.
Тешко је избећи тему по којој је Венецуела најпознатија: председника Уга Чавеза, тврдог атеисту и социјалисту, који је у последње време, борећи се са раком, пригрлио веру, мешавину хришћанства и локалних веровања.
– Уго Чавез је харизматична личност. Уз све могуће проблеме и недостатке који прате његов мандат, мислим да ће остати упамћен као симбол борбе против америчке империјалистичке политике и антиглобалиста. Венецуела је јако богата земља и тешко да може да дотакане дно, али ипак постоје велике разлике између богатих и сиромашних – каже отац Александар.
У Ваљеву, где је организовао трибине „Православље и млади” и шест година био вероучитељ у Основној школи „Милован Глишић”, запамтили су га и као веома доброг фудбалера. Уз планове за оснивање хора, иконописачке радионице, организовање пројекције филмова са хришћанском тематиком, отац Александар и овде игра фудбал са младим Венецеуланцима и у шали каже да је поново постао звезда.
– Позив у цркву божју, на молитву, у заједницу са живим Богом, окренуо је мој пут и као што сам некада волео да умрем као фудбалер, тако данас желим да умрем у Христу. По нашој слободи бирамо на коју ћемо страну. Ја сам изабрао Бога – истиче отац Александар.
објављено: 16.07.2012
Извор: Политика
Нема коментара:
Постави коментар