Невјерје апостола Томе је, заправо, трагање за вјером и жеља за личним сусретом са Господом

На Томину недјељу Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови.

Преосвећеном Епископу је саслуживало више свештеника наше Епархије, уз присуство бројних вјерника из Берана и околине.

Честитајући празник Васкрсења Христовог сабраном народу Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије је у својој бесједи говорио о апостолу Томи, чију душу је растрзало дубоко невјерје о васкрсењу Христовом. Он се у свом срцу радовао вијести о васкрсењу Христовом, али је хтио да се увјери тиме што ће ставити руку у Његова ребра прободена.

“Свети апостол Тома, један од Дванаесторице Христових ученика, није се, по Божијем промислу, удостојио да, као и остали ученици, види васкрслог Господа. Када су остали апостоли говорили “Видјесмо васкрслог Господа, Христос је васкрсао“, он се својим срцем радовао тој ријечи и тој вијести, али је његову душу растрзало још дубоко невјерје и сумњао је да Онај, Кога је на крсту гледао тако немоћног, својом смрћу уништава највећег непријатеља рода људског, а то је смрт. Онај Који је сахрањен као мртав, лежао у гробу, је својом смрћу и својим погребењем, ослободио све људе смрти, сишао је у доње свјетове, унио свјетлост у адску таму и испразнио ад, искупио сав род Адамов“, бесједио је Епископ будимљанско-никшићки и истакао:

“Сви ми на површан начин гледамо ствари и, углавном, превиђамо оно што је најважније. И апостол Тома је као и сваки човјек, а човјек је слабо биће, површно посматрао све што се догађало и није му била довољна вијест коју је о васкрсењу Христовом чуо од својих најближих, од Светих апостола него је, иако је све то било по Божијем промислу, говорио “Докле не опипам прстима својим Његове ране од клинова и докле не ставим руку своју у ребра прободена Његова, нећу вјеровати“. У таквом ужасном стању живио је Тома неко вријеме. Невјерје је растрзало његову душу. Како бисмо назвали Томино невјерје? То је било распињање и трагање за вјером, то је била жеља за контактом, за личним сусретом са Господом“.

Многи су, према ријечима Његовог Преосвештенства, тумачили да је Онај Који се јавио апостолима, заправо, привид Христа, да се то апостолима привидио Господ и да то није реалност, што многи јеретици и секташи и данас говоре.

“Зато апостол Тома и каже “Докле не опипам руком својом и не ставим прсте своје у ребра Његова нећу вјеровати“. Он је могао повјеровати да се Господ узнио у слави, али није могао да вјерује да је Онај Господ, Који је тијелом својим пострадао, васкрсао са тијелом, шта је и било. Такве унутрашње противрјечности су растрзале његову душу и по томе видимо колико је човјек слаб, али видимо и колико је милостив Господ Спаситељ наш Који није хтио да остави свог ученика, него се у осми дан, као што говори Свето Јеванђеље, дакле у недјељни дан, дан свог васкрсења, јавио опет Дванаесторици својих ученика, који су били заједно и пред свим апостолима позвао Тому “Томо пружи руку своју и опипај рукама својим ране од клинова и не буди невјеран, него вјеран“.

Господ је својим гласом укријепио Тому да приђе и опипа тијело васкрслог Господа и у том моменту, казао је Преосвећени Епископ Јоаникије, он је осјетио силу Божанства Христовог.

“Додирнувши Његово тијело, осјетио је апостол Тома да је то Господ, да је Господ васкрсао са својом људском природом и да је људска природа у Христу Исусу побиједила смрт. У том тренутку Свети апостол Тома је исповиједио Господа на најузвишенији начин, рекавши: “Господ мој, и Бог мој“. Овим ријечима исповиједио је апостол Тома Господа Бога творца неба и земље, Који је постао Бог и Спаситељ и Светог апостола Томе и сваког од нас појединачно, исповиједио Га је на најкраћи, али и најузвишенији начин, јер кад имамо истину онда нам не треба много ријечи“.

Све што се догодило на свети дан Томине недјеље догодило се не само ради Апостола томе, него ради нас и ради нашег спасења, поручио је Његово Преосвештенство и своју бесједу закључио ријечима:

“Немојте, драга браћо и сестре, да се поколебате када у вама настану какве сумње, када разум не може да схвати и све протумачи. Треба бити чврст када ђаво почне да убацује сумње у нашу душу, тада треба остати на свом мјесту и тражити још ближи додир са Господом. Можете мислити како се душа Светог апостола Томе потапала у патњу и мрак, али је Апостол Тома био јак и све то издржао, није се поколебао, није отпао, него је само тражио ближи контакт са Господом. И добио га је. Дај Боже да и ми, на тако близак начин, доживимо Господа и Спаситеља нашег, да Га доживимо кроз Цркву, кроз Свете Тајне, јер се ми непрестано Њиме причешћујемо, хранимо се небеским хљебом и примамо самог Господа и Спаситеља у своју душу и у своје срце.“


Извор: Епархија будимљанско-никшићка