понедељак, 14. новембар 2016.

Како се молити за оболеле (I)


ДАНИ БОЛЕСТИ И ТЕЛЕСНЕ НЕМОЋИ

''Ето постао си здрав, више не гријеши,
Да ти се што горе не догоди.'' (Јн. 5,14)
Зато сам добре воље у немоћима... јер
кад сам слаб онда сам силан.'' (2 Кор. 12, 10)

У току свога живота, човек је принуђен да много дана проведе у болести или телесној немоћи. Како говори пророк Давид: ''Дана година наших свега има до седамдесет година, а у јачега до осамдесет година: и сам је цвијет њихов мука и невоља...'' (Пс. 89,10)
Као ни целом људском роду, тако ни хришћанима нису страни болести и немоћи.

У суштини, несрећу за човечанство не представља болест, већ њен узрок болест душе – страсти и греси, који леже у основи болести тела. Како пише св. Јован Кронштатски: ''Све наше болести у су суштини казне Божије за грехе; оне нас очишћују, измирују нас с Богом, и уводе поново у љубав с Њим.

Зато је болест подсећање од господа на ужасно зло – да је наша душа већ оболела од греха. Отуда је за излечење од болести потребно пре свега покајање. Господ је, пре него што ће исцелити раслабљенога, опростио му грехе (Мк. 2, 3 – 12). А када ју у ''овчијој бањи'' исцелио човека који је боловао 38 година рекао му је: ''Ето сад си здрав; иди и не греши више да ти се што горе не догоди'' (Јн. 5, 14). Отуда можемо разумети да исцељење од болести по молитвама Цркве или праведника укључује у себе и опроштење грехова (Јак. 5, 16), и као резлтат тога следи оздрављење.

Треба знати да болести и немоћи не сналазе само велике грешнике. Господ је рекао апостолу Павлу: ''Сила се моја у немоћи показује'', и апостол Павле говори о себи: ''Зато сам добре воље у немоћима, у поругама, у невољама, у гоњењима, у тјескобама за Христа; јер кад сам слаб онда сам силан.'' (2 Кор. 12, 9 – 10)

Свети оци сматрају да је општа гојазност тела и недостатак у њему физчке снаге највећа препрека за духовни живот; на томе се заснива неопходност сурових аскетских подвига за све оне који желе да живе духовним животом и да имају веома здраво тело.

''Здравље је дар Божји'' – говорио је преподобни Серафим. Но тај дар не бива увек на корист. Као и свако страдање, болест има силу да нас чисти од душевне прљавштине, да заглађује наше грехе, да смирује и омекшава нашу душу, да нас тера на размишљање, да спознајемо своју немоћ и да се обраћамо Богу. Преподобни Марко Подвижник је писао: ''Када видиш човека који греш, који се никада не каје и ни од чега не болује, знај, чека га немилосрдни суд.''

О тим благим странама болести писао је и митрополит Филарет Московски: ''Корисно је у болести искусити осећање ослобођења од свега светског, да би се и после болести држали тог осећања. Није необично ако то осећање после болести не долази тако лако као у време болести; у болести га Бог дарује јер је немоћном оно потребно, а здрав треба да га кроз подвиг задобије.

Ето зашто су светитељи и праведници са благодарношћу трпели и подносили своје немоћи и болести. Многи од њих чак нису сматрали да је потребно да се лече од болести. Објањење тога ми налазимо код преподобног Макарија Великог који пише једном монаху следеће: ''Ако би ти заиста веровао да се вечне и неизлечиве ране бесмртне душе и греховне болести лече Христом, ти би веровао и то да је Он моћан да излечи и привремене телесне немоћи и болести, и к Њему Једином прибегао би, одбацивши лекарску помоћ и услуге... Наравно, ти ми одговараш следеће: Бог је за лечење тела дао земаљско биље и лековита средства (материје) и за телесне немоћи припремио лекарску помоћ... И ја се слажем, заиста је то тако... али Господ је лекове и лекарске вештине дао ради утехе и лечења тела, када је то неопходно, људима у свему световним; дозволио им је да се користе свим средствима зато што они нису у стању да целога себе предају Богу. А ти си монах, дошао си ка Христу са жељом да будеш син Божији и родио си се свише од Духа... дужан си да стекнеш такву веру, и разумевање, и живот који су ретки код мирских људи.''
            
            Неки светитељи не амо да нису прибегавали медицинским средстивма, него се чак нису усуђивали да моле Бога да их исцели од болести. Тако је једном к преподобном Пахомију дошао његов ученик теодор, мучен жестоком главобољом и молио преподобног да он својом молитвом умине силну главобољу. Али, преподобни му је одговорио: ''Да ли ти мислиш, да та болест или друга – слична невоља настаје без воље и допуштења Божијег? Трпи, и када Бог благоизволи помоћи ће ти и исцелиће те.''
            
            Старци, преподобни Варсануфије Велики и Јован такође су саветовали својим ученицима који су били довољно јаки у верли, да се при болести нелече код земаљских лекара, већ да предају целога себе Господу – ''Лекару душа и тела наших.''

            Тако преподобни Варсануфије Велики пише: ''За оздрављење сина мога (духовног) могли би се помолити Богу неки од светих који се овде налазе, да он не буде болестан ни један дан. – и то би се испунило, но тада он не би добио плодове трпљења.''

            Међутим, у другом случају преподобни Васануфије Велики је молио Бога за умањење телесних страдањ једног свог ученика. Али, тада је чуо следећи одговор од Бога: ''Пусти да га испитамо на корист његове душе, и да се кроз телесно страдање открије, какво еј његово трпљење и шта ће он да задобије за труд и молитве.''

            Ево зашто се такође није лечио ни преподобни Серафим Саровски. Он је око три године страдао од водене болести и половину тог времена је провео у постељи. Када је дошло до крајњег погоршања болести насојатељ Саровске пустиње предложио је пореподобном да позову лекара. Преподобни му је одговорио: ''Ја сам оче свети, предао себе истинитом Лекару душа и тела, Господу нашем Исусу Христу и Пречистој Његовој Матери; ако ваша љубав расуђује дајте мени убогом, Господа ради, небеске лекове'' (тј. причешће Светим Тајнама). По причешћу Светим Тајнама преподобном се јавила Богоматер и исцелила га додиром руке.
   
         Други пут, кад је преподобни лежао потпуно изнемогао пошто су га разбојници претукли, биио је такође удосојен јављања Пресвете Богородице. При том је Богоматер погледавши ка лекарима казала: ''Зашто се ви трудите?'' Пренувши се из дремежа, преподобни је поново одбио помоћ лекара, и после тог виђења његово стање се почело брзо поправљати.

            Преподобни Варсануфије Велики говори: ''Кад год сам био болестан, никада нисам легао и нисам остављао своје рукодјеље, мада су ме и тешке болести сналазиле. Али убрзо после тога, како сам се затворио у келију, појавила се таштина и није ми допуштала болести: жалим сада желећи трпљење, а шта трпети – не знам.

           Тако пак старац, при болести не саветује усиљене молитве за исцељење. Он говори: ''Није добро усиљено се молити за то да добијемо исцељење јер не  знаш шта је за тебе корисно. Препусти то Ономе који је рекао: ''зна Отац ваш шта је вама потребно и пре вашег мољења'' (Мат. 6, 8). Помоли се Богу, говорећи овако: ''Владико, у Твојим сам рукама, помилуј ме по вољи Твојој и, ако ми је то на корист, даруј ми брзо исцелење.''

           Моли се и светитељима Божијим и чврсто веруј да ће ти Бог подарити оно што ти је на спасење и благодари Му на свему сећајући се речи Писма: ''За све благодарите'' (1 Ефес. 5, 18), и добићеш оно што ти је на корист и душе и тела.''

           И тако, у болести треба да се уздамо, не толико у помоћ земаљских лекара, колико, пре свега у милост Божију и зато треба приносити сузе покајања и тражити исцељење у тајнама исповести, причешћа и јелеосвећења.

           Треба увек имати на уму, без обзира лечи ли се хришћанин код лекара или не сматра да је то потребн – најважније у сваком случају је са смрењем се надати на опроштење грехова и милосрђе Божје.

           О томе овако говоре старци Варсануфије и Јован: ''Они који прибегавају лекарима и они који не прибегавају треба да чине то са надом у Бога. Они који се обраћају лекарима говоре: ''У име Господње предајем себе лекарима, да нам кроз њих подари Бог исцелење.'' А они који се не обраћају, са надом у име Божје не обраћају им се и Он их лечи. И тако, ако си употребио лекове ниси погрешио, а када не употребиш не горди се. Знај да, ако и лекарима одеш то ће бити само зато што је тако Богу угодно.''

           А свети Силуан Атонски је говорио следеће: ''Душа која се предала вољи Божјој, лако подноси свако страдање и сваку болест, зато што се она и у болести моли и созерцава Бога: Господе, ти видиш моју болест, Ти знаш да сам ја грешан и немоћан, помози ми да трпим и да Ти на свему благодарим.''

           Треба знати да и одлука хришћанина да не тражи лекарску помоћ може бити погрешна; и у том смислу као и у било ком другом потребно је хришћанско расуђивање.
   
         Као пример тога можемо навести случај духовне кћери познатог московског пастира о. Валентина Амфитеатрова. Њу су јако болеле очи, али она није хтела да се лечи и упорно је молила о. Валентина да јој он својом молитвом исцели очи. Видећи у тој њеној жељи чудотворног исцелења одсуство смирења и пројаву гордости, о. Валнтин је одбио да се мли за њу и предложио јој је да се обрати лекарима, т.ј. да иде оним путм којим иду сви људи.
  
          Старац о. Нектарије Оптински је указивоа да се и у приручнику за исповест налази питање: ''Не пренебрегава ли ти лечење?'', и додавао је ''И доктор је од Бога и лекови такође.''

            Ево још неколико примера, како су се старци односили прама болестима.

            У својим списима старац Силуан Атонски пише: ''Ономе ко се потпуно преда вољи Божијој, живот је много лакш, зато што и у болести и у невољи и у гоњењу он мисли: ''Таква је воља Божжја, и због мојих грехова треба да трпим.'' Ето, мене већ много година боли глава, и није ми лако трпети, али је корисно, зато што се кроз болест смирује душа. Душа моја ватрено жели да се моли и свршава бденија, но болест ми смета, јер болесном телу треба покоја и одмора: и ја сам много пута молио Господа да ме исцели, али ме господ није услишио, значи, није ми на корист (исцелење).

            Ево и дрогог случаја који ми се догодио, када ме је Господ брзо услишио и спасао. Једном на празник, на трпези је била риба. Када сам јео, једна кост ми је ушла у грло, дубоко према грудима. Ја сам призвао у молитви светог великомученика Пантелејмона молећи га да ме исцели зато што лекар не може да извади кост из груди. Када сам рекао: ''Исцели'', добио сам одговор у души: ''Изађи из трпезарије, удахни и искашљи и кост ће излетети са крвљу.'' Ја сам тако и урадио: изашао сам, удахнуо, накашљао се, и велика кост је са крвљу искочила. Разумео сам да ако Госпдо неће да излечи моју главу значи да је тако корисно за душу.''

           Проучавајући ту корист душе од болести, оптински старци су саветовали многима да ''залечују'' своје болести а не излече, тј. да траже само да им се поврати радна способност а не потпуно излечење од болести.
  
          Ево како се према болести односио праведник и велики молитвеник о. Јован Кронштатски: ''Ти молиш Господа да те љуби Својом љубављу као смрт крепком или све до смрти. И одједном, господ ти шаље тешку унутрашњу болест, која те приближава ивици смрти. Немој да ропћеш на Господа, већ храбро трпи, благодарећи Годподу за Његову очинску посету. То не значи ништа друго већ оно што ти називаш љубављу Божјом јаком као смрт. И при незадрживом напредовању болести чврсто се надај да је Бог, не само од болести већ и од саме смрти моћан да те избави само ако је то по Његовој светој вољи...
  
          Чак и ако видиш да се у болести тело распада, говори: ''Господ је дао, Господ и узео... нека је благословено име Господње'' (Јов.1,21). Ти си навикао да посматраш своје тело као нешто што само теби лично припада, но то је крајње неправилно зато што је твоје тело – Божја творевина... Из љубави према Њему немој да штедиш своје трулећно тело, већ га добровољно и свецело предај Господу и неизрецивој вољи Господњој као што је Авраам сина свога Исака принео да спали на жртву; не губи веру у милост Божију, не клони духом, нека из уста твојих не излази безмље упућено Богу, тобоже учињена ти је неправда што се силно мучиш, - попут Авраама или попут светих мученика.
  
          И тако, трпи великодушно своју болест и не само не тугуј, напротив, ако можеш, радуј се својој болести... радуј се томе, што ти је Господ послао привремено страдање, да очистиш душу своју од греха.
   
        Радуј се, што се не предајеш (препушташ) оним страстима, којима би се предавао да си здрав. Радуј се што носиш крст болести и значи, идеш уским и тешим путем, који води ка Царству Небеском.''
  
          А ево шта о болести пише о. Александар Ељчанинов: ''Болест ниије несрећа већ поука и Божја посета. Болесног преподобног Серафима посетила је Мајка Божија, и нас, ако ми са смирењем подносимо болест, посећују небеске силе...

           Болест – то је најпогодније време за повратак свога срца к Богу. Са оздрављењем та могућност опет постаје бесконачно удаљена (далека)... Колико је само прошло пред мојим очима случајева када су се безнадежно телесни (плотски) људи под утицајем болести преобразили у танане, духоносне, умилне.''

----------------------------------------
Како се молити за оболеле (II) 

Како се молити за оболеле (III)
 

Како се молити за оболеле (IV)








 

Нема коментара:

Постави коментар