СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ ПАЛАМА

Свети Григорије Палама се родио крајем 13. века у Цариграду, где му је отац био високи чиновник на дворцу цара Андроника II Палеолога (1281-1332). 

Његов отац Константин због свога врлинског живота, добио је у задатак да васпитава унука Андроника III, будућег царског наследника Андроника III. Григоријев отац је проводио строг врлински живот, бавећи се посебно умном молитвом, тако да је понекад бивао потпуно ,,одсутан” за време заседања царскога Сената. Међутим, цар му то није замерао. Григоријев отац се пред смрт замонашио и отишао мирно Господу, па је бригу о светом Григорију преузела његова мајка, која се старала да он стекне широко знање, како световних, тако и духовних наука.

    
 Григоријеви први учитељи су били врлински монаси, тако да је он од ране младости проводио живот у атмосфери молитве, подвига, бавећи се небеском философијом. У томе је врло брзо напредовао, те је рано скренуо пажњу на себе. У срцу богољубивог Григорија, већ у то време јавља се жеља да напусти свет и да постане монах – да се сав преда Господу. Зато често одлази на Свету Гору, разговара са монасима, распитујући се о монашком животу. Ти контакти са Светом Гором толико су утицали на њега, да је он, будући још на царском двору, почео да живи подвигом одречења од света: облачио се у старе хаљине, потпуно напуштајући световно опхођење, тако да су га многи сматрали лудим.

        

 У том подвигу јуродства, Григорије проводи неколико година. Напунивши двадесет година, он одлучује да се повуче из света у пустињу. Његова богољубива мајка није се томе противила, него је чак и своју другу децу упутила да иду монашким путем. Пре одласка на Свету Гору, Григорије, сходно јеванђељској заповести, раздаје све своје имање сиромашнима, мајку и сестру оставља у једном женском манастиру, а  браћу одводи са собом у Свету Гору, где заједно ступају у манастир Ватопед.

        

 Свети Григорије се подвизавао у Ватопеду крај чувеног старца Никодима, који га је научио највећој истинској мудрости – како преводити заповести Божије и јеванђељске врлине у дело, тј. како их оживотворити у самоме себи. Већ после две године проведене код овога старца, свети Григорије бива удостојен божанског јављања. Када је једном био на молитви, јавио му се у великој светлости свети апостол Јован Богослов, питајући младог монаха: ,,Зашто ти молећи се Богу сваки пут стално понављаш Просвети моју таму! Просвети моју таму!”? А Григорије му је одговорио: ,,А шта бих друго тражио?” Тада му је ап. Јован одговорио да ће он, по вољи Пресвете Богородице, бити његов непрестани заштитник и путовођа на томе путу Григоријевог изласка из таме у светлост.

        

 Познато је да је управо свети Јован Богослов – богослов светлости, а управо се у његовом Јеванђељу Христос назива великом Светлошћу, Која просветљава овај свет.

После тога небеског виђења, свети Григорије проводи још три године у послушању своме старцу, а пошто се он упокојио, он одлази у Велику лавру светог Атанасија (основана и утемељена 1060. год.). У Великој лаври, свети Григорије, тада већ познати подвижник (могло би изгледати чудно) добија послушање да служи братији за трпезом и да буде појац у цркви. Свети Григорије је то послушање мудро искористио како би се изборио са својим телесним страстима, сном итд, достигавши тако стање јеванђељског бестрашћа и чистоте. Својим подвизима, Григорије врло брзо стиче углед код осталих монаха, а он, да би избегао људску славу, одлучује да се повуче у скит звани Глосија, тј. у пустињу.

Ту у пустињи под руководством богомудрог старца Григорија, он наставља свој подвиг духовног усавршавања, бавећи се непрестаном умно-срдачном молитвом и богатећи се љубављу према Богу. Већ у то време, Бог га, као свој изабрани и смирени сасуд, прославља изузетним даровима духовног созерцања, умне молитве, дара суза, чудотворства…

Због напада Турака Агарјана, Григорије ускоро са осталим монасима-пустињацима, напушта Свету Гору и одлази у Солун. Ту му се јавио свети великомученик Димитрије у једном дивном виђењу и рекао му: ,,Ја Григорија задржавам код себе! Тако је Цару по вољи – а ви можете ићи на другу страну.”, иако је Григорије желео да из Солуна иде у Јерусалим, и посети Свету земљу. Ово виђење свети Григорије је испричао својој братији који су га и сами молили да остане у Солуну и прими свештенички чин. После рукоположења, свети Григорије се повлачи у скит код Верије (недалеко од Солуна), где је заједно са својом братијом наставио строги подвиг. Пет дана у недељи он је живео потпуно у самоћи, а шести дан је, после одслужене Свете Литургије, примао и разговарао са братијом, који су често видели његово лице обасјано небеском светлошћу. Ту је свети Григорије учинио многа знамења и чудеса, те га почињу називати богоносцем и пророком, иако је он тада имао тек нешто више од тридесет година. У то време, пошто се упокојила мајка светог Григорија, он за кратко одлази у Цариград, одакле своје сестре доводи и оставља у једном женском манастиру у Верији. У то време свети Григорије поред свих других духовних дарова, постаје учитељ умно-срдачне молитве, древне пустињачке делатности, коју је покушавао да приближи људима из света, заступајући становиште да и људи у свету, сходно заповести светог апостола Павла, треба непрестано да се моле Богу. Свети Григорије није остао дуго ни у веријском скиту. Сада због упада Албанаца, он се поново повлачи на Свету Гору у Велику лавру, где је у испосници Светог Саве проводио живот у највећем подвигу. У том периоду свети Григорије доживљава потпуно душевно и телесно просветљење, јер је био удостојен да се на њега излије небеска светлост. После тога просветљења, свети Григорије је одмах видео економа Лавре у архијерејској одежди, што значи да је тада добио и дар прозорљивости (што ће се касније догодити, јер је поменути економ Макарије прво изабран за игумана Лавре, а потом и за Митрополита солунског).

Због свога узвишеног живота, свети Григорије је био удостојен посете Пресвете Богородице, која му се јавља праћена мноштвом анђела. Њима је Пресвета Богородица заповедила да се непрестано брину за потребе светог Григорија и његове братије. У то време свети Григорије почиње да се појављује као велики списатељ и богослов. Тада настају његова прва дела из агиологије ,,Живот преподобног Петра Атнонског”, а затим један богословски спис ,,Слово о Уласку Пресвете Богородице у Светињу над Светињама”.

Свети Григорије ускоро, по Божијем Промислу, бива изабран за игумана манастира Есфигмена где је тада било око 200 монаха. Долазак овога светога човека за игумана Есфигмена, пратила су многа знамења и чудеса. У манастиру се чудесно умножава уље, а неплодне маслине почињу да рађају, итд.

Свети Григорије, жељан молитвеног тиховања, није дуго остао на месту игумана, већ се враћа у испосницу Светог Атанасија. У том периоду почињу његове велике борбе са јересима, које су узнемиравале Цркву. Он устаје против лажних учитеља, који су одбацивали православно учење о благодатној нетварној светлости, која обасјава и препорађа унутрашњега човека. По искуству светих исихаста, ту божанску светлост понекад је могуће и видети, као што су је видели апостоли на Тавору или светлост која се могла видети на лицу Мојсијевом, после његовог разговора са Богом на Синају (2.Мојс. 34, 29-36). То је период светитељеве борбе за очување истинитости светога православља, посебно се борећи са калабријским монахом Варлаамом и његовим присталицама, који су у Цркви ширили латинствујућу јерес о тварној благодати, а тиме и немогућност истинског општења, тј. заједничарења човека са Богом. У тој борби свети Григорије је провео пуне 23 године. Из ове борбе у одбрану православља и исихазма, настају врло значајна богословска дела светог Григорија. Он најпре пише два списа побијајући латинску јерес о исхођењу Светога Духа и од Сина, а затим пар списа у одбрану светих исихаста и вечне божанске светлости – којом је засијало Христово лице на Тавору. У то време свети Григорије живи поново у Солуну (око три године). Иако је тада живео у граду, он није заборављао усамљеништво: повлачио се и тиховао и тада. Тада се овај дивни светитељ удостојио још једног божанског јављања. На дан светог Антонија Великог, док је он тиховао у својој келији, обасја га велика светлост и он виде светог Антонија, који му рече да је добро молитвено тиховање, али да за време богослужења треба да се буде са другом братијом (што је он касније увек чинио пошто је у то време било бденије).

Завршавајући своју списатељску борбу против јеретика Варлаама, Григорије се поново повлачи на Свету Гору. Међутим његово сведочење и страдање није престало. Пошто је Варлаам својим зловерјем успео да придобије за себе цариградског патријарха Јована IV, он позива светог Григорија и његове ученике на одговорност у Цариград. Тако је одржан Сабор у Цариграду 1341. год, на коме свети Григорије, пун благодати Светога Духа, успева да одбрани православно учење, оповргне Варлаамово зловерје и обрати патријарха од његове заблуде. На Сабору је председавао сам цар Андроник Палеолог, који је сазвао овај Сабор да би се превазишла велика узнемиреност у Цркви. Сабор у Цариграду 1341. год. је завршен потпуном победом православља и осудом Варлаама, Анкидина и њихових учења. Ово није био једини сабор против ове јереси, већ су и 1347, 1351, 1352, 1368. год. држани сабори на којима је такође осуђена ова Варлаамова латинствујућа јерес. После Сабора 1341. год у Цариграду, Варлаам се враћа у Италију, али ће његово учење наставити да шире његови ученици, а посебно монах Анкидин. Године 1347. на Сабору буде осуђен и Анкидин, али на жалост и патријарх Јован, који се поново вратио њиховој заблуди. На место патријарха Јована долази патријарх цариградски Исидор (1347-1349), који заједно са царем Јованом Кантакузином приволи светог Григорија да се прими архијерејског чина (обојица су били поштоваоци светог Григорија и светог православља). Тако на њихову молбу свети Григорије бива рукоположен за архиепископа солунског.

У време његовог епископства у Солуну, светом Григорију је долазио и са њим разговарао и наш цар Душан (1336-1355), пошто су у то време Солун и Света Гора припадале Српском царству. Свети Григорије као архиеп, солунски наставља свој неуморни подвиг, путује на Свету Гору, у Цариград и слично великм апостолима проповеда Реч Божију. Под његовом управом солунска Црква доживљава велики духовни процват. Године 1351. свети Григорије учествује на Сабору у Цариграду на којем је још једном осуђена Варлаамова јерес. После овога Сабора светитељ почиње да побољева, али га Бог удостојава још једног великог подвига. Наиме, на једном путу за Цариград (где је ишао да мири чланове царске породице), он бива ухваћен од Турака и одведен у Азију где проводи као роб годину дана. За ту годину дана, он је био продаван неколико пута, али је читаво време проповедао Реч Божију, утврђујући православне у вери. После годину дана, њега откупе из ропства неки побожни трговци-Срби (вероватно из околине Дубровника) и он се враћа у Солун својој пастви. У то време он се прослави чинећи многа чудеса и исцељујући људе од многих болести. Свети Григорије је сам прорекао дан своје смрти, што ће се десити 14. новембра 1359. год. У тренутку када је његова душа напуштала тело, његова келија се испунила божанском светлошћу за коју се он борио и коју је православно исповедао. Његове чудотворне мошти почивају у Солуну у цркви Светог Григорија Паламе.

Ускоро после смрти светитеља, патријарх Филотеј цариградски (1376) саставља службу светом Григорију у којој га назива ,,трубом православља”, ,,обиталиштем Светога Духа”, ,,непокоплебивим стубом” реком премудрости”, ,,светилником света”, ,,пресветлим оцем”, ,,пастиром добрим”, ,,украсом монахујућих” и ,,великим наставником и учитељем”.

Појава светог Григорија Паламе у 14. веку и његовог богословља представља нову победу православља. Својом теологијом светлости свети Григорије је систематизовао сво древно отачко богословље о Богу као Светој Тројици и о Господу Христу као савршеном Богу и савршеном човеку. Он је посебно развио и богословски протумачио могућност сједињења човека са Богом путем Причешћа – заједничарења са нествореним божанским енергијама. Божанске енергије, иако различите од суштине Божије, испуњујући човека, чине га причасником и једним са Богом. Тиме је он бранио и одбранио православно учење о спасењу човека у Христу, Његовим нетварним енергијама, тј. Његовом нетварном светлошћу. Отуда се он оправдано убраја у ред учитеља Цркве и проповедника Православља. Свети Григорије се у свом богословљу светлости највише бавио човеком. Он каже да је човек (Адам) изгубио ту првобитну божанску светлост падом у грех. Он је себе грехом лишио првобитне славе, коју човек сада може задобити једино вером у Христа. Своју божанску славу Христос је показао Својим преображењем на Тавору, а истовремено је тиме показао и славу у коју ће се обући они који се вером сједине са Христом. Свети Григорије зато говори да наш живот на земљи осмишљава уподобљење Христу, тј. просветљење човековог бића његовом божанском таворском светлошћу.

По светом Григорију Палами почетак новога живота човека у Христу је свето крштење, у којем се изгубљена слава (светлост), поново задобија и човек бива испуњен нетварном божанском светлошћу. То је по светом Григорију Палами почетак спасења. На овом степену духовног живота, подвижника вере карактерише тзв. делатна молитва. Ову врсту молитве човек проузноси својим сопственим трудом уз практиковање других јеванђељских врлина поста, љубави, смирења, вере, итд. Уколико напредује у првом степену молитве, човек достиже други степен, тј. средину спасења, коју карактерише јеванђелски живот или живот у Христу. На том духовном степену подвижник вере задобија тзв. самоделатну молитву или молитву срца када се сам Дух Свети моли у човеку, тј. у његовом срцу. По светом Григорију Палами потпуно обожење човекове личности достиже се на трећем степену молитве, када се подвижнику вере открива виђење унутрашње нетварне божанске светлости, тј. благодати Светога Духа у срцу. Достижући овај степен савршенства и сједињења са Богом, човек по светом Григорију Палами и светом Лествичнику достиже обожење личности. На том степену подвижник вере је постао станиште Духа Светога, односно како је говорио свети апостол Павле ,,постао је црква Бога живога” (Тим. 3, 15). То је стање за које је свети апостол Павле говорио ,,да не живим више ја, него живи у мени Христос” (Гал. 2, 20).

Од његовог периода (14. век) исихазам, тј. благодатни опит виђења и просветлења божанском нетварном светлошћу, шири се са Свете Горе по свим православним областима: у Бугарску, Србију, Молдавију и Русију. Могли бисмо рећи да у периоду Средњег века на Истоку цвета, под утицајем Григорија Паламе, исихазам, док се Запад највише не прихватањем и не разумевајући исихазам, окреће рационализму и схоластици – школској теологији, тј. теологији без опита и без личног искуства и благодатног доживљаја вере. Отуда није чудо што се победа паламитског богословља, тј. победа исихазма у 13. и 14. веку назива новом победом православља – победом живе вере, вере која даје могућност обожења човека нетварним божанским енергијама и нетвраном божанском светлошћу. Свети Григорије Палама је богослов светлости, богослов нетварних божанских енергија. У основи његовог богословља је догмат о Христу и Његовом оваплоћењу.

Многи су у то време, посебно на Западу, приговарали да Григорије уводи неке новине. Међутим, исихазам није нова појава у животу Цркве. Он има своје темеље у библијској духовности, како Старог, тако и Новог Завјета. Већ су старозавјетни пророци штитили молитву од спољашњег проузношења, па су они, наспурот проузношења Псалама уз лиру, тежили најдубљој унутрашњој молитви, тј. молитви срца. Пророк Мојсије када избоди јеврејски народ из египатског ропства, чини молитву срца. Народ види фараона који стиже са војском и негодује против Мојсија, јер сматрају да ће их фараон стићи и погубити пре уласка у Црвено море. Мојсије их међутим укрепљује у вери у Бога и наговештава погибију њихових прогонитељ и говори им: ,,Господ ће се борити за вас, а ви ћете ћутати” (тиховати) (2.Мојс, 14, 14) и почиње сам у себи да се моли Богу Који му одговара: ,,Мојсије зашто вапијеш к мени?” (2.Мојс. 14, 15) (иако Мојсије није говорио никакве речи). Слично томе, доживљавају и исихасти. Бог тј. благодат Божија, у њима кроз молитву побеђује оно што је њиховом бићу греха телесно и смртно (фараон и војска). А то се све дешава док они ћуте тј. тихују.

Исто тако и код прорка Исаије наговештава се тајна исихазма. Пророк укорева свој народ због одступања од Бога због непокорности Речи Господњој, али их истовремено не оставља без наде јер пророштвом наговештава пут којим ће се вратити Богу и победити све своје непријатеље: ,,Јер овако говори Господ Господ светац Израиљев: ако се повратите и будете мирни избавићете се у миру и у уздању биће сила ваша” (Иса. 30, 15). Тај мир о коме пророк овде говори је очигледан праобраз мира Христовог, тј. исихазма.

У Новом Завјету имамо много очигледнијих доказа да је паламитско богословље библијско новозавјетно богословље. Богословље таворске светлости која је присутна и дејствујућа у Цркви Христовој. Већ у Беседи на Гори, Господ Христос, као највећи и савршени учитељ молитве, упућује своје ученике да се моле не многим ријечима већ у клијети својој, иза затворених врата свога срца, тамо где обитава Сам Бог (Мт. 6, 6). Тај подвиг молитве или како су Свети Оци говорили освајање ,,унутрашњих простора” је дуготрајан подвиг који захтева постојаност, јер на то упућују речи Господа Христа ,,иштите и даће вам се, тражите и наћи ћете, куцајте и отвориће вам се” (Мт. 7, 7). Управо је молитвено тиховање ,,улажење на уска врата” (Мт. 7, 13), двери срца свога, којим су ушли и ходили по примеру Самога Господа Христа, најпре свети апостоли, а потом и многи Оци-подвижници, учитељи умнога делања до светог Григорија Паламе.

Велики новозаветни учитељ умне молитве је свакако и свети апостол Павле. По учењу светог апостола Павла сваки човек треба да живи са молитвом: ,,Молите се непрестано” (Еф. 6, 18), а поготову пастир Цркве који својој личној молитви треба да додаје и молитву за Цркву Божију ,,молим се дан и ноћ не престајући за вас” (Сол. 1, 11). Молитвено тиховање се поистовећује са свлачењем старога човека у себи, свлачењем својих кожних хаљина, тј. смртности своје природе и облачењем у новога човека – Христа. Покрет исихазма и паламитског богословља су доказ да је Царство Небеско заиста ,,унутра у нама” (Лк. 17, 21). Дакле, исихазам позива да се умним делањем и непрестаном молитвом открије бесцен бисер у самоме себи, а то је Царство Небеско.

Исихастички покрет, почевши од светог Григорија Паламе (14. век), шири се по читавом православном свету. Исихазам је пратила целокупна обнова, како духовног, тако и литургијског живота Цркве. У том смислу исихастички покрет не можемо сматрати издвојено из живота Саме Цркве. Можемо рећи да су свети Григорије Палама и исихасте отишли најдубље, тј. да су се успели највише и ушли у ,,божански примрак”, тамо где се пророк Мојсије сусрео са Богом. У том смислу, исихазам нам открива своју анагошку димензију. Он нас узводи до безмерних висина живота у Христу. Подвигом умне молитве, учитељи исихазма, а посебно свети Григорије Палама, су нам показали и открили ,,благодатно стање сина”. У духовном смислу, исихасти су се узвисили више и од самих апостола на Тавору (који тада нису могли да гледају божанску светлост), док су исихасти подвигом вере достигли да ту исту божанску таворску светлост виде у своме срцу и да та светлост потпуно прожме и преобрази њихову душу и тело. То потврђују многи примери и житија светих, а посебно житија светих исихаста (за неког светогорског старца се каже да је могао да чита Свето Писмо а да уопште није палио никакво светло; светлост из његовог лица је обасјавала то што је он читао).

На крају могли бисмо да се упитамо има ли исихазам, тј. молитвено тиховање, будућност у нашем времену, нашем веку, који је већ од многих назван анти-исихастичким веком (бука, музика, немири…)? Данашњи свет је препун буке и свега онога што смета човековој молитви. То нам потврђује и пример светог старца Силуана исихасте, коме је док се молио у келији сметао и сат. Ми сматрамо да исихазам свакако има будућности, јер је духовни живот Цркве незамислив без молитве, коју је свети Јован Лествичник називао ,,краљицом свих врлина”. Свети Григорије Богослов каже да се треба ,,више молити него дисати”, а свети Златоуст, велики богослов молитве, каже да ,,сама човекова душа живи управо кроз молитву”. Ако је на основу ових неколико примера јасно да духовни живот свакога хришћанина није могућ без молитве, па и непрестане молитве, свакако исихазам има будућности и треба да има будућности и у овом нашем анти-исихастичком веку. Да је исихазам и данас могућ, показују нам Света Гора и многи манастири устројени по њиховом типику и канону, као и свети Григорије Палама - живи и истинити у Господу нашем Исусу Христу, који нас својим богословљем и својим исихастичким учењем и данас изводи из таме у светлост. Амин.

јеромонах Фотије (Сладојевић)

Извор: Епархија далматинска

#светиГригоријеПалама, #Grigorije Palama, #svetiGrigorijePalama,