Интервју Епископа Крушевачког Господина Давида дат листу "Богољуб"

(Допуњена верзија)


● Преосвећени владико Давиде, велику радост нам причињава Ваша спремност да кажете слово за наш Лист Богољуб – Лист који излази са Вашим благословом.

Ми спадамо у оне народе чији је просек година незнатно мањи од четрдесет три. Момци и девојке избегавају брак, границе су знатно померене за улазак у њега, а и они који су направили корак ка њему уздржавају се од рађања деце, или се ограничавају на једно, двоје. Тако, статистика каже да је у Србији просек рађања деце 1,83 по брачном пару. Супружници материјалном оскудицом оправдавају себе за непородност. Јављају се и неки који злурадо говоре да ћемо нестати као Хазари.

Ваш коментар?

Ево коментара: Супружници оправдавају свој непород материјалном оскудицом?! Питамо их: Када то Онај није дао кашику у руке ономе коме је већ био дао уста? Када то није било залогаја за онога који је бар делимично имао утробу; или бар четвртину желудцa, по операцији од канцера, као у случаја преподобног аве Софронија Новог Есекског?!

Најбоље ћемо разјасни то речима самог Светог Јеванђеља: Иштите најпре Царства Божијега и правде његове, а све друго ће вам се придодати. Ето решења свих, па и овог нашег, проблема – бездетности и безљудности.

● Наша мука коју поменусмо, није једина; сведоци смо времена у коме живимо, све је више разведених бракова, младих који су препуштени улици, често савладаних разноврсним пороцима (дрогама, алкохолом...). Породице су нам упропаштене, знамо да је разлог томе одсуство љубави.

Но, шта нам је сада чинити како бисмо се вратили на прави пут?

Верујем, и знам да ми ово питање постављате као хришћанин, и будни пастир. Једини, прави и благочестиви одговор гласи: Испуњавати све Божије благодатне заповести! Заповести које се опет, своде на ону двоједину: о љубави према Богу и ближњем, и даље према непријатељима. Дакле, чинити све неопходно за повратак Христу као Путу, Истини и Животу, и ради трајног остајања у Христу.

● Не желимо само да критикујемо. Тачно је да имамо већи део младих који су склизнули с правога пута, али је тачно и то да се у последњих неколико година даде приметити велика посета богослужењима од стране млађих људи. С тим у вези, и данас се догађају чуда, те у Цркви на богослужењима често видимо и децу безбожних родитеља. Родитељи су били безбожници, па често као да се код њих не види никаква промена до данашњега дана. А деца, прави богољуби, посте, исповедају се и причешћују.

Да ли су овакви утисци, заправо, трачак наде?

Ови и овакви утисци су уствари истините приче о хришћанима само по имену, тврдовратим и умртвљеним, с једне стране, и о хришћанима покајницима, пресалдумљеним и преумљеним, с друге стране. За прве дакле још има трачка наде, а други се већ налазе у пуној вери, као и у нади; наравно, и на путу ка љубави.

● На челу новоосноване Епархије крушевачке налазите се од јула месеца. Имајући у виду да сте за кратко време обишли Епархију, рекли бисмо, уздуж и попреко, питамо: да ли је то довољно за упознавање врлина и мана својих епархиота?

Шта би поводом тога могло бити за похвалу, а шта за покуду?

Највише је онога за похвалу: гостопримство, једноставност и спонтаност, бистрина, вредноћа и трпељивост, опијеност изградњом црквених храмова, услужност и предусретљивост, обдареност, трезвена послушност и жртва...

Свакако, за похвалу није агресивност и задртост неких људи, надамо се, не и група људи; њихов примитивизам и добровољно и намерно незнање, секташки менталитет и ревновање, но не по разуму. Незнавеност тих хришћана по питању црквености и литургичког предања и његовога богатства, отачке вере и искуства, духовности, смирености и благообразног опхођења у Цркви према браћи хришћанима, свештеницима и епископима, напросто поражава. Има дакле и у епархији крушевачкој, баш као и у неким другим епархијама, прелашћених, и заведених гласноговорника и букача, па и бунтовника, хистерика и безобразника, – да ли и батинаша и, не дај Боже демонијака? – који се сматрају позваним да баш они свима, укључујући и самог епископа, који нису као они, издају признанице и потврде о православности?!

● Када је веронаука у питању, да ли сте задовољни одзивом родитеља, тј. деце у средњим школама? Да ли сте задовољни вероучитељима, катихетама, сарадњом са директорима школа, учитељима, наставницима, професорима...? Да ли има простора за боље?

Има разлога да се буде задовољним, као и простора да све буде боље. Само да се све одвија по трезвеној и освештаној логици: увек и увек ићи од онога како се може, ка ономе како би требало да буде.

● Читав наш живот требало би да буде Литургија. Но, слаби смо, те често падамо. Паднемо, устанемо... Значи ли да смо у Литургији све док устајемо?

Лепо, и корисно речено! Све док устајемо, ми пали пребиваћемо у јединоме на потребу: пребивати, и истрајавати у Светој Божанственој Литургији; у тој нашој правој отаџбини на Земљи; или на јединој, од стране свих наших непријатеља неокупираној, и неосвојеној територији.

Ако наш Српски народ убудуће буде још ревносније живео за Свету Литургију, живео у њој, и кроз њу буде се испољавао, показаће, више него досад хришћанске зрелости,  и више него досад имаће разлога за сопствени опстанак на историјској сцени; опстанак као светило свету. Само у том случају он не би у свакој својој генерацији гинуо за интересе својих неискрених савезника! Дакле, не би имао штету од коалиција са њима, равну штети коју му сами његови непријатељи наносе! Да се не заваравамо: математика не сведочи позитивно о нама, него још навелико приповеда о нашем губитништву!!! А и страначки и партијски ратови који изнутра разбијају биће Српскога народа, верујемо да би бар донекле успорили његово пропадање; народа страначки постројаваног, странаштвом условљаваног, странкама уцењиваног! Странкама и партијама које су, принципом и генезом демонски изум и измишљотина демонске, Француске револуције!

● Није само утисак, него се може и приметити, да Вас свештенство и монаштво заиста доживљава као родитеља који бдије над њима. Но, да ли сте Ви задовољни литургијским животом свештенства и монаштва, да ли је Ваш утисак да смо будни на стражи, или да смо у неком добу страже заспали?

Будни јесмо, али и дремамо, крепки јесмо, али и спавамо.

● Постоји ли нешто о чему нисте упитани, а што бисте додатно желели да кажете?

Додатне речи односиле би се на једну од најдрагоценијих ствари на свету, дакле и у Срба, и међу њима: на литургичко предање Православне Цркве; дакле на литургичко предање и Српске Православне Цркве.

Ђаво је нашао добровољне, и намерне незналице, и (само)обмануте, и неразумне ревнитеље, да их њиховим сопственим страхом и застрашеношћу, да их њиховом сопственом виком, дреком и паником, да их њиховом ускогрудошћу и кукавичлуком, да их њиховом суженом свешћу и религијском психопатологијом онеспособи за разумевање и прихватање свега онога најсветијег и најпредањскијег у вези са Светом Божанственом Литургијом. Штавише, да их њеним непроцењивим предањским богатством саблазни, као и да друге незнавене душе вргне у пропаст. Нека би Господ смирио, и уразумио, и нека би Он на пут искрене исповести и покајања вратио све оне који ће у овим речима препознати себе. А њих сада, није да нема у слојевима нашег православног хришћанског српског општежића. Итекако их има, сакатана, којима је пало на памет и то да би могли постати катакомбни хришћани?! Ко ли их само гони, осим њихове поремећене памети?!

Зато им се и обраћамо овим, и оваквим речима:

Језици су вам наоштрене стреле, сами пак злуради сте и пакосни и намћорасти душегубци, а пре тога прелашћени и једнострани умови, који нити питате, нити се трудите да сазнате оно што је и вама самима од насушне потребе! У ризнице хришћанског литургичког предања исти ви, сада већ најнесрећнији од свих људи, авај, нити улазите, нити другима допуштате да у њих уђу!

● Молим Вас, преосвећени владико, наставите своје слово о кризи богослужења у нашој Цркви, слово које сте на нашу сугестију започели на богомољачкој слави у Кукљину.

Уби нас незнање. Они који измишљају поделе хришћана на оне који се држе такозваног старог начина служења Свете Литургије, и на оне који прибегавају такозваном новом начину, па на основу те своје поделе, исти они једне сврставају у старе а друге у новотарце, – рецимо најотвореније, и најгласније –, не разумеју суштину ствари. Познаваоцима историје богослужења и мноштва  литургичких Анафора итекако је јасно да је старо уствари ново, а да је ново уствари старо! И да оно чега има у новом које је уствари старо, нема у старом које је уствари ново. Познаваоци древних литургичких Анафора, које незнавени и неразумни и пакосни зилоти и гочобије у нас  називају новотарцима, ништа суштински не мењају када указују на места и моменте у, рецимо Златоустовој и Василијевој Литургији, које су код нас данас у званичној употреби! Понављамо, они ништа суштински не мењају, него само указују на неправилности које су се услед разних историјских разлога обреле у њима, и које – дакле те неправилности – замагљују, па и ремете, чак кваре изворни, предањски, православни смисао саме Свете Литургије и њенога богословља – литургичкога богословља.

О свим дешавањима у православном црквеном богословљу, као и у практичном хришћанском животу, о њиховом складу или нескладу, и о начинима њиховога усклађивања, открива нам дакле Света божанствена Литургија. Она се пројављује као катализатор токова хришћанског црквеног богословља и праксе, као показатељ њихових међусобних утицаја са последицама, и коначно као њихов усавршитељ.

Свако искрено заинтересован за изворно тумачење Литургије светога Јована Златоустога, светога Василија Великога, као и мноштва других литургичких Анафора, данас лако може да се обавести читајући најпре превод и тумачење Божанствене Литургије Св. Јована Златоуста (Хиландарски путокази 57), Стари Српски Служабник, Божанствена Литургија Св. Јована Златоуста, 14-15. век, (Требиње-Врњци, 2012), и још четири капиталне студије о древним Литургијама, епископа Атанасија Јевтића. Дакле, само после читања ових студија, које су истекле из непресушнога пера једнога од највећих теолога-научника у Срба, епископа Атанасија Јевтића, кога иначе букачи и задрти уцењивачи самопрокламованом вером у нас, патолошки мрзе, јер их он, наравно, сатерује у мишје рупе, све постаје јасно као дан!

Настављамо да говоримо о вајним браниоцима православља у нас, који свима нама подмећу издају истог православља, и непрестано нам прете да ће се одвојити од свих оних који не верују по њиховом рецепту. Они у ствари не знају да тиме призивају и изазивају сопствени раскол, и да постају самовољни расколници. Иначе, сваки пут када их неко испраши, они итекако остављају свој гоч и таламбасе, и почињу да траже своја вајна људска права. А када их не добију, јер не знају шта траже, они прелазе на друго место, да би тамо испочетка роварили сами, или уз помоћ својих јатака.

Настављамо са разрешењем проблема. Место на коме би сви заинтересовани, сви незнавени, и опет сви обманути од стране још незнавенијих, могли баш све да науче о неправилностима које су се током времена, из разних разлога увлачиле у Свету Литургију која је у званичној употреби, свакако јесте Православни Богословски факултет Универзитета у Београду, на коме се подробно говори, и о свему томе научава. На коме се саме древне Литургије служе, заједно са осталим богослужењима, а која се, понављамо, ту, на зналачки и стручан начин представљају.

У том контексту требало би проналазити, и одређивати улогу двојице великана, светог Николаја Жичког, и светог Јустина Новог Ћелијског; дакле њихово место у литургичком препороду наше помесне Цркве, и везе њихове светости са њиховим служењем Свете Литургије, обично Златоустове и Василијеве. При том, првенство би требало давати светом Јустину Новом Ћелијском.

Светост владике жичког Николаја није првенствено потицала од служења само једног типа, рецимо Златоустове Литургије, и то онога типа који је прошао кроз ручну обраду и рецепцију Кијевских ђака и Карловачких митрополита. Не! Мноштво његових дарова које је он употребио на изградњу Цркве и на славу Божију, његово богољубље и родољубље, његово крстоносно исповедање и једног и другог јеванђелском мишљу, прозном и песничком речју, и делом, зашта му је Господ Дух Свети давао изобилну благодат, учинили су га светим, и великим. Ето зашто ми не сводимо његову светост само на то што је он служио само, или претежно један тип Свете Литургије Златоустове, па још карловачки тип Златоустове; тип Литургије који је иначе патио, и до данас пати од одређених неправилности, и то у вези са литургичким богословљем. Ми дакле најпре истичемо све друге подвиге и свете ствари светог владике Николаја, битне за опстанак православне вере и православних хришћана Срба, па онда томе придодајемо и Свету Златоустову Литургију.

Светост опет, аве Јустина Ћелијског, опредељена је његовим свестраним подвижничко-богословским радом, укључујући и значајан рад на превођењу Светих Литургија са црквенословенског на савремени књижевни српски језик. Но у том богоугодном раду, као и у другим богословским радовима светом оцу Јустину веома много су помагала његова духовна чеда. О озбиљности и замашности тога пројекта и данас сведочи епископ Атанасије Јевтић, који је у међувремену израстао у колоса литургичкога богословља. Управо у раду овог епископа велика проповед о православној вери, литургичкој православној вери, достигла је своју пуноћу и савршенство! Благодарећи томе коначно су се сви извори литургичке православне  вере отворили, и потекли, тако да сви православни Срби сада могу са њих захватати живу воду, и изобилно се њоме напајати! Зато нас толико чуди чињеница да је и тај, величанствени догађај, у нас прошао некако, неопажено! Али ми знамо разлог том неодушевљењу од стране многих, нарочито незнавених и завидљивих! Разлог је посељаченост, примитивизам и вулгаризовање, присутни на мноштву места у вери и животу савремених православних Срба.

Једнако тако незапажено пролази и колосалан богословско-литургички рад Ненада Милошевића, професора на Православном Богословском факултету, ученика колосалног литургичара Јована Фундуљиса – настављача литургичког стваралаштва светих: Симеона Новог Солунског и Николаја Кавасиле. Управо се професор Милошевић први осмелио да у сарадњи са епископима и свештеницима и монасима при Богословском факултету организује служење древних Литургија и свих осталих богослужења. То је срећом, изазвало одушевљење многих и многих хришћана, и, руку на срце, изазвало је целу једну револуцију у богослужењу; један прави препород; препород јединствен у целокупном православном свету, па и шире, па и најшире!

А ко је опет устао и против тога, ако нису незнавени и примитивни и острашћени и прелашћени и сујетни ревнитељи, гочобије, које, када буду притиснути, цвиле, и траже људска, демократска права; односно позивају се на своју побожност, а на бајаги непобожност својих изобличитеља, и опет на своје лепо понашање, а на бајаги ружно понашање изобличитеља њихове ругобе?! Упркос томе,  чињеница је да им ствари не стоје онако како би то хтели они, понављамо и додајемо, незнавени, психопатологијом обузети бојовници, нетрпељивошћу и мржњом заслепљени букачи и истраумирани плашљивци.

У ове дангубе треба убројити најновије, и оне недобронамерне вајне православне хришћане и хришћанке, припаднике десете силе: Интернет-Мреже, коју они употребљавају само ради смутње и тровања односа са другима. То би дакле били они који као вешцови и вештице стално чаме у полутами и сенци дигиталног екрана, и умишљају свој идентитет. Под њим, као под маском, они одапињу стреле у леђа разних личности црквеног живота, петљајући се својом магијском и наелектрисаном свешћу и неутврђеном мишљу у оно што сами као несмирени и раздражљиви, не могу да докуче. Још се заваравају мишљу да ће на тај начин поправити и искупити своје полуживоте. Очигледно је да им то не полази за руком, него да им потоња психопатолошка мука бива тежа од претходне – када су радили искључиво на свом покајању, и на каквом таквом служењу Цркви.

● Да ли је то све, Преосвећени владико?!

Осећамо се етички обавезним да јавно исповедимо још нешто, од суштинске важности за све нас, с обзиром на данашње стање наше црквености.

Један наш угледни митрополит једном приликом нам је рекао да сматра да је наша Српска Црква веома посељачена, не мислећи да при том повреди сељака као таквог, него мислећи на степен њене примитивизованости преко посељачених означенога типа. На ту тему ми данас овако размишљамо. С једне стране, православно богословље наше помесне Цркве Српске налази се на самом челу православног богословља, и њега таквим и карактеришу богослови осталих помесних Православних Цркава: дакле као повратак изворима библијским, литургичким, отачким, црквено-уметничким, у дословном смислу речи. Карактеришу га опет, као повратак црквеном предању, црквеном животу и његовој обнови, у најширем смислу тих речи. Заслуга за то припада светом Јустину Новом Ћелијском, блаженопочившем патијарху српском Павлу, епископу Атанасију Јевтићу, митрополиту црногорско-приморском Амфилохију Радовићу, епископу бачком Иринеју Буловићу, професору Ненаду Милошевићу, епископу жичком Хризостому Столићу, епископу браничевском Игнатију Мидићу, Православном Богословском факултету Универзитета у Београду... Ко је у поређењу са њима радио више и боље, разноврсније и брже? Неке друге Цркве би дале товаре драгоценога камења да их имају у својим срединама. Зато их колосални, планетарни богослов, митрополит Пергамски Јован Зизјулас толико и истиче, па да би им и лично одао сво своје признање, и сву своју захвалност за учињено у Цркви, он себе сама убраја у српске богослове! Међу њима какав је само колосални подвижник-изградитељ Цркве на свим пољима – епископ бачки Иринеј! Какав само неустрашиви визионар Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве он исти! Па какав само колосални подвижник и визионар богословља епископ Атанасије Јевтић, неуморни ревнитељ у својој Српској, и паралелно, у целој Цркви Православној! И тако редом.

С друге стране, домаћим незналицама богословља и полутанима и завидљивцима и рекла-казала смутљивцима и мешетарима, па и хулиганима, копи-пеист богословима и пиратима, онима који на Интернет-Мрежи до подне оговарају и мрзе себе, а од подне цео свет, све горе и горе бива! Они су дигитални скојевци које су породили бивши партијски другови и другарице, а сада неуспели и неуспешни покајници, којима је као у веровању у вампире и у причама о њима неопходна крв незаражених вампиризмом да би опстали. Они не могу да сакрију да им највише сметају управо све ове светле, малочас именоване, као и друге неименоване личности. Међу неименованима ми ћемо најпре поменути дивну личност нашег Свјатјејшег Патријарха Иринеја, трезвеног, неуморног и брижног чувара патријарашкога Трона. И он лично, не дозвољава овој петој колони инсајдера да својим демонским и пакленим роварењем Српску Православну Цркву претворе у психопатолошку Установу; у прћију дојучерашњих црвених јахача српске апокалипсе и холокауста, у пету колону најновијих адских духова који би изнутра да разбију саму њу – Српску Православну Цркву.

Иначе, мобилисање ових инсајдера бива где год је то могуће, еда би они затим били употребљени као тројански коњи ради постигнућа богохулитељских циљева.

Свим квази-ревнитељима за Православље, дакле зурлашима и гочобијама православља по сопственом кроју, поручујемо: Љуто се варате ви који мислите да ћете у оквиру граница епархије крушевачке вратити Православље у форму црквено-мртвено, и задржати га у форми црквеног-мртвеног! Љуто се варате ви исти, да ће све досад учињено и постигнуто у богословљу и у црквеној пракси Српске Православне Цркве – надчовечанским напорима и подвизима многих наших црквоизградитеља – моћи да буде враћено на нулту тачку! Варате се у нади да ћете баш ви моћи да претварате Православље у своју слику и прилику! Ваша сподоба је само окречени гроб, пун мртвачких костију и сваке нечистоте; мртво слово закона које убија све око себе, зато што је је давно изагнало Духа Светога који оживљује!!!

Понављамо: колико буде зависило од епископа крушевачког, ваши, нетрпељивошћу и мржњом нагрђени ликови никада неће моћи да роваре по његовој епархији!!! Ни ваши нагрђени ликови, ни ликови ваших тамошњих јатака и ухљебитеља!

● Да ли је сада све речено, Преосвећени владико?!

Још није готово!

Рећи ћемо реч и о томе због чега нас наше срце боли! Због сада већ, монаха Артемија, а сутра већ, највероватније Артемија изопштеног из Српске Православне Цркве?! Када би он само искрено затражио опроштај, покајао се, и искрено се исповедио! И његова некада духовна, а сада отуђена деца би, верујемо, исто то учинила; једино могуће, и једино на корист себи и свима осталима!

Радо се овом човеку, тврдоглавијем од свих људи, обраћам овим речима, при том веома жалећи што се непоправљивом тврдоглавошћу нашао у безизлазној позицији, и у стању окамењености:

Унесрећени, непослушни монаше Артемије, молим Вас, учините неопходно, Бога ради, своје душе ради, и ради душа свих оних Вама привржених! Време тако брзо лети, и вечност се тако брзо ближи! И Ви ћете данас – сутра већ, изаћи пред Господа! И шта ћете Му тада рећи? Да сте само Ви, и Ваши истомишљеници у праву?! И опет, шта ћете одговорити Господу ако Вам Он буде казао да сте Ви тај који није у праву! Дакле, Ви и Ваши истомишљеници! А шта ако буде било строжијих речи?! – Па оних страшних, и најзад најстрашнијих?!

Хоћете ли Ви и тада ћерати инат са својом Црквом, па тиме и са Господом, безумно Му пркосећи речима:  Или моје православље, или пакао?!

Зар се са Вама никада не може знати на чему сте?! Докле сте Ви то стигли, -- данас трајно осакаћени, а сутра већ потпуно упропаштени човече?! Инат и ћерање су Вас вргли у демонизам, а демонизам Вас је  одвео дотле да правите своју цркву!

Оче Иване, сада је готово!

● Преосвећени Владико, у име наших богољубивих и братољубивих читалаца, којих хвала Богу има све више, захваљујемо Вам на одвојеном времену за разговор. У њихово име желимо Вам многа и блага лета!

Многа и блага љета и ми желимо Вама, свештенику Ивану, колико и свим читаоцима часописа Богољуб. Лично пак, дугујемо Вам благодарност за драгоцене тренутке сопственог најискренијег могућег обраћања читаоцима Вашег часописа, или јавне исповести пред њима, или опет, открића тајних мисли сопственога нам срца.

● Препоручујемо се Вашим светим молитвама!

И Ви се мене, оче Иване, сећајте молитвено.

Интервју водио
Иван Милановић, протонамесник,
8. фебруара 2012. године
у Крушевцу

Извор: Епархија крушевачка