Milostinja
Milostiv je onaj, koji je brižan prema bližnjem, u onome što je dobio od
Boga – bilo da je to novac, hrana, vlast, dušekorisna reč, molitva ili
snaga da se uteši čovek kome je uteha potrebna – smatrajući da je dužan
da to čini.
Savršena milostinja je ona, koju nam je pokazao Hristos,
Koji je za nas pretrpeo smrt, davši nam svima primer i obrazac, da i mi
treba da umiremo za druge, i ne samo za prijatelje, već i za
neprijatelje kada je to potrebno.
Čovek od straha Božijeg prelazi ka strahopoštovanju. A od njega se radja stav, preko koga – savet i rasudjivanje.
Šta Bog očekuje
Spasenje se do Strašnog Suda može sticati bilo gde – i na poljima, kao i u adu. I duša se može izgubiti bilo gde. Razbojnik, razapet za svoja dela, ušao je u raj pravo s krsta, a lucifer je kao munja pao sa neba. Slep čovek od rodjenja je dobio vid i ugledao Boga, i razgovarao s Njim, a fariseji u hramu su se lišili vida, govoreći da je On grešnik, i da je u Njemu zli duh. Tražili su znake i išli su da ubiju Lazara, koji je četvrti dan vaskrsao iz mrtvih. Zaslepljenost zlobe, uvek protivureči Istini, i nema isceljenje, već kaznu. I zbog toga je Gospod negirajući gnev, rekao da će mitari i grešnici prestići „pravednike“ u Carstvu Nebeskom i da radost biva na nebesima i za jednog grešnika koji se kaje.
To obraćenje Bog želi da zadobije za nas, medjutim ne može ukoliko se mi s tim ne saglasimo. I zbog toga nas vodi najrazličitijim putevima i priziva nas raznim trubama, i govori nam i gromom ako je to potrebno.
To što Bog svakako očekuje od nas je – spasenje, ili naš duhovni povratak Njemu i našoj pravoj Otadžbini, još dok smo u ovom životu. Ljudi, vezani neznanjem, kratkog uma i slabe vere, žude za ovozemaljskim životom, i sva njihova tuga je – za telesnim (Sir. 41:14). Dok bude postojao takav način života postojaće i različiti ljudi: novozavetni, sinovi blagodati, i starozavetni, koje samo strah od zakona održava u normama, i ljudi bez ikakvog zaveta – ljudi bezzakonja i neisceljive neizmirenosti, koji su sinovi lukavog.
„Ko voli dobro i lepo, taj rado teži Božijoj blagodati, budući usmeravan Promislom putem razumevanja premudrosti. A ko ih nije zavoleo, taj biva privučen grehom protiv sopstvene volje, te dolazi do pravednog suda putem raznih kazni. Prvi, to jest onaj koji voli Boga, obožuje se Promislom, a drugi, to jest onaj koji voli materijalno, biva zadržan od strane suda, kako bi bio osudjen“ (1)
I zbog toga dok ne shvatimo da Bog uredjuje naš ovozemaljski život, kao i zagrobni, nećemo imati mira ni u duši, niti u odnosu sa drugima, ni telesno zdravlje, ni humani sistem. Treba se prikloniti sveznajućoj Božijoj premudrosti, koja u svemu što čini, brine o našoj mudrosti, shvatali mi to ili ne.
Kada priklonimo glavu i želimo ono što i Bog želi, u tom trenu stičemo mir u duši, bez obzira na to kroz šta trenutno prolazimo. Jer je On – Gospodar života i smrti, Njemu se pokorava sva tvar i od Njega drhti ad, po Njegovoj naredbi zli duhovi se povinuju svome satani. „Svi koji žive na zemlji su – ništa pred Njim; On sve radi što želi, s vojskom nebeskom i sa onima koji žive na zemlji, i niko se ne može suprotstaviti sili Njegovoj i reći Mu: šta Ti radiš? (pogl.:Dan.4:32).
Kada je Bog poželeo da spase Adama i sve pravednike, On ih je izvukao iz ada, kao što može da izvuče iz kandzi smrti sve one koji to žele. I zato su oci govorili, tešeći ljude, da „čak i ako si dostojan ada, ni tada ne očajavaj jer je ogromna sila Božija“, jer svako ko u smrtnoj opasnosti prizove Ime Gospodnje, taj će spasti svoju dušu, jer u čemu nas zatekne smrt, u tome ćemo prebivati u vekove. I eto zašto, ne znajući trenutak kraja svog života, treba uvek da prebivamo u pokajanju, kako bismo u njemu prešli u večnost. Amin.
Čas opasnosti
Mnogim ljudima medjutim nije stalo do reči tog Božijeg priziva, koliko god da ga slušaju ili vide. Ako i posle toliko snažnog priziva, koji prosto prlji kožu života, a ljudi se i dalje ne obraćaju Bogu, njihov život je u opasnosti – počinju veoma teške nevolje, trubni glas zova četvrtog.
Život nam je od Boga: Njime živimo, krećemo se, i postojimo (Dela 17, 28). To jest Bog je izvor, zaštita i smisao, prednaznačenje našeg života. Ako živimo s Njim u saglasnosti, tada imamo život, zagarantovan od strane Boga, a ako Ga ne sledimo, već naš život trošimo na sva bezzakonja i gadosti, zbog kojih i naša duša i telo postaju posednuti, i provodimo tako dugo vremena, tada se Bog – zbog naših grehova – odvaja od našeg života. Ali On se ipak ne odavaja od nas odmah posle grehova, već neko vreme trpi čovekovu zabludu, Svog mladjeg sina, prizivajući ga na sve moguće načine, dok se na kraju ne udalji od nas.
A smrt dolazi od čovekoubice. I tada kada se ljudi potpuno predaju volji zlih duhova, njihov život se nalazi u opasnosti, i oni se podvrgavaju opasnosti od drugih. A ako se kao robovi srcem vezuju za ovaj svet i protivprirodnim telesnim željama, njihov um se izopačuje, tako da oni više ne razlikuju istinu od zablude; tada Bog napušta njihov um, srce i volju, i oni dolaze do tog stepena da više ne žele da znaju ništa o Bogu,i tada bivaju osudjeni na smrt, i tako pogibelj zavlada svakom ljudskom generacijom. U početku nastupa duševna smrt bezbožja, neverja, a potom nastupa i spoljna telesna smrt, po delima i radi urazumljenja mnogih.
U početku su ljudi živeli dugo. „Tako poživje Matusal svega devet stotina i šezdeset i devet godina; i umrije“ (Post. 5:27). Tokom vremena, kada su se ljudi namnožili na zemlji, umnožio se i greh, i blud, jer su oni – jedna plot. I Bog je rekao: „Neće se duh Moj do vijeka preti s ljudima, jer su tijelo; neka im još sto i dvadeset godina“ (Post.6, 3). A kada je proteklo još neko vreme i umnožila se bezzakonja medju ljudima David je rekao: „Dana godina naših svega ima do sedamdeset godina, a u jačega do osamdeset godina: i sam je cvijet njihov muka i nevolja; jer teku brzo i mi odlijećemo“ (Ps. 89, 10).
Tako je bilo u davna vremena. Danas veliki broj bolesti i česti ratovi još više skraćuju životni vek ljudi.
Mi više ne podležemo vlasti starog zakona, mi živimo u Carstvu blagodati, koje smo dobili od Hrista Spasitelja, da bi se spasli. A ako nerazuman čovek ide protiv Hrista bezzakonja radi, tada on otpada od blagodati, i potpada pod zakon, i tada se nad njim nadvija kazna iznenadne smrti, do koje dolazi posredstvom ratova i nesreća, tačno kako je napisano u zakonu:
Ko udari oca svoga ili svoju majku, toga treba predati smrti (Ish. 21:15). Ko zloslovi oca svoga ili majku, toga treba predati smrti (Ish. 21:17).
Ko ne posluša sveštenike, treba smrću da umre (pogl. Utor.17:12).
Poštujte dan odmora, jer je on svet za vas. Ko ga oskverni, taj da bude predat smrti. Ko toga dana počne da radi bilo koje delo, njegova duša treba da bude istrebljena iz naroda Moga (pogl. Ish. 31:14). Svako ko radi u dan odmora, da bude predan smrti (pogl. Ish.31:15).
Vračeve ne ostavljajte medju živima (Ish.22:18).
Svaki koji čini greh sa životinjama da bude predan smrti (Ish. 22:19).
Ne žalostite udovice, ni sirote! Ako ih ražalostite, onda kada zavape Meni, Ja ću uslišiti njihov vapaj, i rasplamsaće se gnev Moj, i posećiću vas mačem, i biće žene vaše udovice i deca vaša siromasi (Ish. 22:22-24).
Ako neko s namerom umrtvi bližnjega svoga podmuklo, da bude predat smrti (pogl. Ish.21, 14).
Svi koji se mača late, od mača će i poginuti (Mt. 26:52).
Oni, koji se nedostojno pričešćuju, huleći na Sveto Pričešće, takodje postaju podložni smrti. O njima još govori i sveti Pavle: „mnogi od vas su bolesni i puno vas umire“ (1 Kor. 11, 30).
Svi, koji dobrovoljno čine nešto slično i ne pokaju se, umreće ljutom smrću u svojim bezzakonjima. Jer „oganj i grad, glad i smrt, zveri i mač postoje radi kazne, da bi se pogubili neverni“ (pogl.:Sir.39:36-37).
Prvi, koji je pohulio na Sveto Pričešće, bio je Juda, sin pogibelji, koji se obesio i pao sa vešala, tako da je razbio glavu, stomak mu se raspao i ispala mu je sva utroba, i tako je dobio nagradu za sva svoja bezzakonja (pogl.:Dela.1:18).
Eto od kakvih dela treba da se udaljimo, jer ona povlače za sobom čas smrtne opasnosti, i mač koji se nevidljivo uznosi nad našim životom. A ako umesto ispravljanja, radi kojega nam Bog šalje vreme nevolja i tuga, mi se i dalje umom protivimo Božijoj volji, tada se dešava da Bog dopušta da dovršimo meru svojih bezzakonja, i mač se spušta na glavu, koja je već izgubila um.
Čovek od straha Božijeg prelazi ka strahopoštovanju. A od njega se radja stav, preko koga – savet i rasudjivanje.
Šta Bog očekuje
Spasenje se do Strašnog Suda može sticati bilo gde – i na poljima, kao i u adu. I duša se može izgubiti bilo gde. Razbojnik, razapet za svoja dela, ušao je u raj pravo s krsta, a lucifer je kao munja pao sa neba. Slep čovek od rodjenja je dobio vid i ugledao Boga, i razgovarao s Njim, a fariseji u hramu su se lišili vida, govoreći da je On grešnik, i da je u Njemu zli duh. Tražili su znake i išli su da ubiju Lazara, koji je četvrti dan vaskrsao iz mrtvih. Zaslepljenost zlobe, uvek protivureči Istini, i nema isceljenje, već kaznu. I zbog toga je Gospod negirajući gnev, rekao da će mitari i grešnici prestići „pravednike“ u Carstvu Nebeskom i da radost biva na nebesima i za jednog grešnika koji se kaje.
To obraćenje Bog želi da zadobije za nas, medjutim ne može ukoliko se mi s tim ne saglasimo. I zbog toga nas vodi najrazličitijim putevima i priziva nas raznim trubama, i govori nam i gromom ako je to potrebno.
To što Bog svakako očekuje od nas je – spasenje, ili naš duhovni povratak Njemu i našoj pravoj Otadžbini, još dok smo u ovom životu. Ljudi, vezani neznanjem, kratkog uma i slabe vere, žude za ovozemaljskim životom, i sva njihova tuga je – za telesnim (Sir. 41:14). Dok bude postojao takav način života postojaće i različiti ljudi: novozavetni, sinovi blagodati, i starozavetni, koje samo strah od zakona održava u normama, i ljudi bez ikakvog zaveta – ljudi bezzakonja i neisceljive neizmirenosti, koji su sinovi lukavog.
„Ko voli dobro i lepo, taj rado teži Božijoj blagodati, budući usmeravan Promislom putem razumevanja premudrosti. A ko ih nije zavoleo, taj biva privučen grehom protiv sopstvene volje, te dolazi do pravednog suda putem raznih kazni. Prvi, to jest onaj koji voli Boga, obožuje se Promislom, a drugi, to jest onaj koji voli materijalno, biva zadržan od strane suda, kako bi bio osudjen“ (1)
I zbog toga dok ne shvatimo da Bog uredjuje naš ovozemaljski život, kao i zagrobni, nećemo imati mira ni u duši, niti u odnosu sa drugima, ni telesno zdravlje, ni humani sistem. Treba se prikloniti sveznajućoj Božijoj premudrosti, koja u svemu što čini, brine o našoj mudrosti, shvatali mi to ili ne.
Kada priklonimo glavu i želimo ono što i Bog želi, u tom trenu stičemo mir u duši, bez obzira na to kroz šta trenutno prolazimo. Jer je On – Gospodar života i smrti, Njemu se pokorava sva tvar i od Njega drhti ad, po Njegovoj naredbi zli duhovi se povinuju svome satani. „Svi koji žive na zemlji su – ništa pred Njim; On sve radi što želi, s vojskom nebeskom i sa onima koji žive na zemlji, i niko se ne može suprotstaviti sili Njegovoj i reći Mu: šta Ti radiš? (pogl.:Dan.4:32).
Kada je Bog poželeo da spase Adama i sve pravednike, On ih je izvukao iz ada, kao što može da izvuče iz kandzi smrti sve one koji to žele. I zato su oci govorili, tešeći ljude, da „čak i ako si dostojan ada, ni tada ne očajavaj jer je ogromna sila Božija“, jer svako ko u smrtnoj opasnosti prizove Ime Gospodnje, taj će spasti svoju dušu, jer u čemu nas zatekne smrt, u tome ćemo prebivati u vekove. I eto zašto, ne znajući trenutak kraja svog života, treba uvek da prebivamo u pokajanju, kako bismo u njemu prešli u večnost. Amin.
Čas opasnosti
Mnogim ljudima medjutim nije stalo do reči tog Božijeg priziva, koliko god da ga slušaju ili vide. Ako i posle toliko snažnog priziva, koji prosto prlji kožu života, a ljudi se i dalje ne obraćaju Bogu, njihov život je u opasnosti – počinju veoma teške nevolje, trubni glas zova četvrtog.
Život nam je od Boga: Njime živimo, krećemo se, i postojimo (Dela 17, 28). To jest Bog je izvor, zaštita i smisao, prednaznačenje našeg života. Ako živimo s Njim u saglasnosti, tada imamo život, zagarantovan od strane Boga, a ako Ga ne sledimo, već naš život trošimo na sva bezzakonja i gadosti, zbog kojih i naša duša i telo postaju posednuti, i provodimo tako dugo vremena, tada se Bog – zbog naših grehova – odvaja od našeg života. Ali On se ipak ne odavaja od nas odmah posle grehova, već neko vreme trpi čovekovu zabludu, Svog mladjeg sina, prizivajući ga na sve moguće načine, dok se na kraju ne udalji od nas.
A smrt dolazi od čovekoubice. I tada kada se ljudi potpuno predaju volji zlih duhova, njihov život se nalazi u opasnosti, i oni se podvrgavaju opasnosti od drugih. A ako se kao robovi srcem vezuju za ovaj svet i protivprirodnim telesnim željama, njihov um se izopačuje, tako da oni više ne razlikuju istinu od zablude; tada Bog napušta njihov um, srce i volju, i oni dolaze do tog stepena da više ne žele da znaju ništa o Bogu,i tada bivaju osudjeni na smrt, i tako pogibelj zavlada svakom ljudskom generacijom. U početku nastupa duševna smrt bezbožja, neverja, a potom nastupa i spoljna telesna smrt, po delima i radi urazumljenja mnogih.
U početku su ljudi živeli dugo. „Tako poživje Matusal svega devet stotina i šezdeset i devet godina; i umrije“ (Post. 5:27). Tokom vremena, kada su se ljudi namnožili na zemlji, umnožio se i greh, i blud, jer su oni – jedna plot. I Bog je rekao: „Neće se duh Moj do vijeka preti s ljudima, jer su tijelo; neka im još sto i dvadeset godina“ (Post.6, 3). A kada je proteklo još neko vreme i umnožila se bezzakonja medju ljudima David je rekao: „Dana godina naših svega ima do sedamdeset godina, a u jačega do osamdeset godina: i sam je cvijet njihov muka i nevolja; jer teku brzo i mi odlijećemo“ (Ps. 89, 10).
Tako je bilo u davna vremena. Danas veliki broj bolesti i česti ratovi još više skraćuju životni vek ljudi.
Mi više ne podležemo vlasti starog zakona, mi živimo u Carstvu blagodati, koje smo dobili od Hrista Spasitelja, da bi se spasli. A ako nerazuman čovek ide protiv Hrista bezzakonja radi, tada on otpada od blagodati, i potpada pod zakon, i tada se nad njim nadvija kazna iznenadne smrti, do koje dolazi posredstvom ratova i nesreća, tačno kako je napisano u zakonu:
Ko udari oca svoga ili svoju majku, toga treba predati smrti (Ish. 21:15). Ko zloslovi oca svoga ili majku, toga treba predati smrti (Ish. 21:17).
Ko ne posluša sveštenike, treba smrću da umre (pogl. Utor.17:12).
Poštujte dan odmora, jer je on svet za vas. Ko ga oskverni, taj da bude predat smrti. Ko toga dana počne da radi bilo koje delo, njegova duša treba da bude istrebljena iz naroda Moga (pogl. Ish. 31:14). Svako ko radi u dan odmora, da bude predan smrti (pogl. Ish.31:15).
Vračeve ne ostavljajte medju živima (Ish.22:18).
Svaki koji čini greh sa životinjama da bude predan smrti (Ish. 22:19).
Ne žalostite udovice, ni sirote! Ako ih ražalostite, onda kada zavape Meni, Ja ću uslišiti njihov vapaj, i rasplamsaće se gnev Moj, i posećiću vas mačem, i biće žene vaše udovice i deca vaša siromasi (Ish. 22:22-24).
Ako neko s namerom umrtvi bližnjega svoga podmuklo, da bude predat smrti (pogl. Ish.21, 14).
Svi koji se mača late, od mača će i poginuti (Mt. 26:52).
Oni, koji se nedostojno pričešćuju, huleći na Sveto Pričešće, takodje postaju podložni smrti. O njima još govori i sveti Pavle: „mnogi od vas su bolesni i puno vas umire“ (1 Kor. 11, 30).
Svi, koji dobrovoljno čine nešto slično i ne pokaju se, umreće ljutom smrću u svojim bezzakonjima. Jer „oganj i grad, glad i smrt, zveri i mač postoje radi kazne, da bi se pogubili neverni“ (pogl.:Sir.39:36-37).
Prvi, koji je pohulio na Sveto Pričešće, bio je Juda, sin pogibelji, koji se obesio i pao sa vešala, tako da je razbio glavu, stomak mu se raspao i ispala mu je sva utroba, i tako je dobio nagradu za sva svoja bezzakonja (pogl.:Dela.1:18).
Eto od kakvih dela treba da se udaljimo, jer ona povlače za sobom čas smrtne opasnosti, i mač koji se nevidljivo uznosi nad našim životom. A ako umesto ispravljanja, radi kojega nam Bog šalje vreme nevolja i tuga, mi se i dalje umom protivimo Božijoj volji, tada se dešava da Bog dopušta da dovršimo meru svojih bezzakonja, i mač se spušta na glavu, koja je već izgubila um.
* * *
Otac Arsenije (Boka) rodjen je 1910.godine u porodici običnih vernika, obućara i domaćice. Završivši 1929.godine nacionalni pravoslavni licej, odmah je upisao poznatu Bogoslovsku akademiju u gradu Sibiu, gde je postao jedan od najboljih studenata, dobio od prijatelja nadimak „Sveti“ i družio se sa predavačem ocem Dumitru Steniloae, koji je kasnije postao značajna ličnost u pravoslavnom bogoslovlju tokom celog XX veka.
1933.godine, po završenoj akademiji, budući otac Arsenije upućen je u Bukurešt radi nastavka obučavanja na Akademiji umetnosti. Takodje je prošao pripremu za hrišćansku mistiku kod poznatog profesora Nikifora Krajnika na Bukreštanskom bogoslovskom fakultetu i izučavao je medicinu.
1936.godine bio je rukopoložen za djakona. 1938.godine završio je Akademiju umetnosti, a 1939. upućen je na tri meseca na Svetu Goru Aton. Rumunske i grčke rukopise, koje je doneo sa Svete Gore, preveo je otac Dumitru Steniloae i oni su ušli u poznato 12-otomno rumunsko „Dobrotoljublje“. Otac Arsenije je bio glavni pomoćnik oca Dumitrua u pripremi i izdanju prva četiri toma.
1940.godine otac Arsenije je primio monaški postrig, a 1942 je postao jeromonah, duhovnik, nastojatelj, graditelj i prvi žitelj više od sto godina napuštenog manastira Brinkovjanu, koji se još zove i Simbeta-de-sus. Dok je manastir obnavljan iz ruševina, otac Arsenije se podvizavao u skromnoj keliji, usečenoj u steni.
U rekorndom vremenu uspeo je ne samo da obnovi svetu obitelj, već i da organizuje pokret za duhovnu obnovu. U avgustu 1946.godine konačno je osvećena novoobnovljena crkva. Medjutim na vlasti su već bili neprijatelji Crkve Hristove.
1945.godine otac Arsenije je bio prvi put uhapšen, a zatim su sledila hapšenja jedno za drugim, godinu dana je izdržavao kaznu u popravno-radnom logoru na kanalu „Dunav-Crno more“, pola godine je bio u najsurovijim tamnicama, Žilava i Oradja, a 1948. Je bio prebačen u drugi manastir Prislop, u kome je 1959. Godine optužen za finansijske pronevere i izgnan iz manastira (te godine je u Rumuniji izdat dekret, po kome svi monasi, koji nisu u godinama za penziju, treba da napuste manastire). Preostalih 30 godina svog života proveo je živopišući crkve, pod strogim nadzorom službe bezbednosti, i bez prava da napušta mesto stanovanja. 28.novembra 1989. Godine mnogostradalni otac Arsenije predao je Bogu svoju svetlu dušu.
Grob oca Arsenija (Boki) u manastiru Prislop, je jedno od najposećenijih mesta u rumuniji, a sam otac Arsenije se veoma poštuje kao mučenik i čudotvorac.
Иеромонах Арсений (Бока)
Перевела с румынского Зинаида Пейкова
Prevod na srpski dr Radmila Maksimović
23. decembar 2011
Izvor: http://www.pravoslavie.ru/put/50355.htm
Преузето са сајта: Манастир Лепавина
Нема коментара:
Постави коментар