Божићна посланица Владике зворничко-тузланског Господина Василија

ВАСИЛИЈЕ
Божијом милошћу Православни Епископ зворничко-тузлански,
Свом свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима
наше Свете Цркве;
Благодат, милост и мир од Бога Оца,
и Господа нашег Исуса Христа,
и Духа Светога,
уз најрадоснији поздрав:

Мир Божији-Христос се роди!

„Слава на висини Богу, и на земљи мир,
 међу људима добра воља“ (Лк 2,14).

Овако данас кличе и небо и земља, весели се цијела васељена, јер ево дана о коме су говорили старозавјетни пророци, (Ис.2,2-3; Јер.23,5-6; Јез.34,23...), ево дана коме се радују праведници, ево дана који је обећан онима који Господа траже.

Данас нам се, христољубива браћо и сестре, на чудесан начин роди Син Божији, Спаситељ свијета, који се оваплотио од Духа Светога и пречистога дјевичанскога тијела Пресвете Богородице и јавио се као Богочовијек. Он је дошао на овај свијет да донесе мир; да обнови савез између Бога и човјека, да обнови мост између Неба и земље. Христос је дошао у свијет и постао човјек да бисмо и ми могли постати синови Божији по благодати, каже свети Атанасије Велики; да би нас спасао и увео у познање истине (ср. 1.Тим.2,4.); да би нас опрао од прљавштине гријеха, избавио од робовања нечастивоме и ослободио од окова смрти. Као Син Божији, Он се не рађа у раскоши, у царској палати, него у простој пастирској пећини и тако нам одмах даје савршени примјер велике хришћанске врлине – смирења и скромности. Умјесто да сав тадашњи свијет, на вијест о рођењу Спаситеља рода људскога, похрли да му се поклони, Христово рођење прослављају анђели, пастири и мудраци са Истока. Тадашњи властодршци, заједно са својим поданицима, спаваш тврдим сном, не познавши вријеме у које их посјети Син Божији.

Како ми данас да поздравимо Богомладенца Христа?! Све што треба да урадимо јесте да се са искреним и чистим расположењем душе своје обратимо Њему, да нас прими под окриље Своје, да нас уведе у вјечно Царство Небеско. То би требало да буде једини циљ нашега живота; да се уподобимо самоме Господу, да примимо усиновљење и постанемо Синови Божији по благодати. Због тога је Христос благоизволио да узме обличје човјека, да постане подобан људима у свему осим гријеха, да унизи себе до саме смрти на крсту, да би нас избавио, уздигао и увео у живот вјечни.

Свакодневно, а нарочито о Божићу, када радост празника Рођења Христовог дочекујемо сабрани у Христово име у заједништву једних са другима, треба да се сјетимо свих оних којима је помоћ потребна, који страдају, болују или на било који други начин се налазе у патњи и  болу. Треба са њима да подијелимо радост Празника, да не останемо затворени сами са собом него да испуњавамо Христове ријечи да што год учинимо и једноме од најмањих Њему смо учинили (ср. Мт25,40.),  тако да на дјелу покажемо вјеру своју, јер „Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у царство небеско; но који твори вољу Оца мојега који је на небесима.“ (Мт.7,21.)

У ове празничне дане требало би молитвено да се сјетимо и свих оних који су свој живот положили за вјеру и отаџбину, за крст часни и слободу златну; свих оних који нас својим животом заштитише  и показаше да љубав нису имали само у „пустим“ ријечима, него и на дјелу. Јер „од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје.“(Јн.15,13.), а они управо то учинише. Између осталог, они нас подсјећају да не смијемо заборавити свој духовни, национални и културни идентитет, тековине нашег народа; да треба, сви заједно, да се заложимо да сачувамо оно што су нам оставили, да задржимо оно што смо наслиједили од својих предака.

Морамо чувати нашу хришћанску породицу, ту домаћу Цркву (ср. Рим. 16,4) као темељ и основну ћелију нашега друштва. Не дозволимо да под изговором некакве демократије, помодарства и лажне наде завлада хаос и непоштовање међу нама самима.
Чувајући свој национални идентитет, чувајмо и ћирилицу коју потискују на све начине. Сви можемо да примијетимо да поједине медијске куће које имају сједишта у нашој Републици, дају предност латиници над ћирилицом. Пролазећи кроз насељена мјеста наше Отаџбине видимо све више латиничних и енглеских натписа на излозима, локалима, установама... Млађа популација све мање употребљава ћирилицу, позивајући се на енглески језик и доминантност латиничног писма у свијету, што у сваком случају није оправдање. Познавање латинице јесте општа култура и у сваком случају потреба, али употреба ћирилице јесте наша обавеза. То је наша национална дужност, да очувамо и наставимо културно наслијеђе својих славних предака.

Бог је стварајући човјека дао му слободу да може бирати између добра и зла, па имајући слободу човјек постаје одговоран за своја дела и поступке. Многи се данас боре за слободу, за права појединаца и заједница, али ту слободу, по своме огреховљеном уму, схватају као право човјека да чини све што хоће, чак и да другима угрожава слободу, па и сам живот. Многи свјетски моћници присвајају себи право да могу и да смију да се наметну као спасиоци човјека, човјечанства и друштвеног поретка. При томе и не скривају средства којима се служе, а то су углавном закони силе и насиља, закони моћи и премоћи, закони јачега и бројнијега. Кад нам такви донесу и прогласе слободу и спас, најчешће остајемо без нечега или чак без ичега: без куће и огњишта, без имања и посла, без права и слободе, па чак и без главе на рамену. Нажалост, упркос громогласном вапају човјека за слободом, за срећом, све чешће сусрећемо људе, који се више не знају радовати, нити другима радост доносити. Као да су се надвили густи облаци те нам засјењују поглед у властиту и заједничку садашњост и будућност, па више ни сами себе ни друге око себе не препознајемо. У тој силној чежњи да човјек буде утјешен, обрадован и обасјан истином, све је више оних који посежу за оним што изнутра трује и убија, тако да алкохол и дрога узимају све већег маха, нарочито међу младима. Тако тешко отровани и у души и у тијелу, ти млади људи иду кроз живот отупљена погледа и уморна корака, спремни на све и свашта само да би угушили глас савјести која их оптужује.

У тој атмосфери равнодушности, појављује се Божићно свјетло које сваког човјека жели обасјати истином и огријати добротом. Јеванђелска порука Божићне ноћи је јасан и недвосмислен путоказ човјеку гдје може наћи радост, утјеху, смисао, извор наде и сигурности. «И рече им анђео: не бојте се; јер гле, јављам вам велику радост која ће бити свему народу, јер вам се данас роди спас, који је Христос Господ, у граду Давидову. И ето вам знака: наћи ћете дијете повито гдје лежи у јаслама.» (Лк. 2, 10-12) Божићна порука "Не бојте се!" испуњава људско срце радошћу, освјетљава човјеков пут на овом свијету, даје смисао његовом трагању за срећом. Човјек који се отуђио и од себе и од других, човјек чији је живот постао безвриједан под ударом ратова и тероризма, откривши радосну вијест о рођењу Сина Божјега, открива себе у изворном достојанству вољеног бића. Открива себе обасутог изобиљем Божије љубави. Открива извор истинске радости, којој је извор дубока истина да је човјек вољено биће, јер се Бог «родио у пећини ради човјека», јавио се "Емануил" – што значи Бог је са нама. Својим рођењем у облику човјека Бог нам постаје близак, постаје Бог који људе зближава међусобно. Бог који грије људско срце својом љубављу, чија топлина лијечи ране нашег срца. Постаје Бог који обасјава стазу животног пута, Бог који даје човјеку сигурност да његов живот има смисла.
Као добра дјеца мајке Цркве јачајмо своју вјеру. Имајмо вјеру праведнога Јосифа; имајмо простодушност и гостољубивост пастира Витлејемских; имајмо мудрост мудраца са Истока, вјеру старозавјетних пророка, праведника, страдалника и мученика; будимо истрајни попут светих апостола у свједочењу вјере, јер наше знање у вјери нас не спутава у љубави према свим људима. Напротив, она нас учи и упућује да још више волимо и да још више поштујемо све људе око себе, без обзира на њихову националну припадност. Богу је драг сваки онај који до истине држи и  правду твори. Вјера нас учи да се људи једино дијеле, како је често говорио и блаженопочивши Патријарх Павле, на људе и нељуде. Старајмо се да увијек будемо људи, никада и ни по коју цијену да постанемо нељуди.

Потрудимо се браћо и сестре да празник Христовог рођења проведемо у хришћанској љубави и поштовању човјека као иконе Божије; да у том духу, сви заједно, вођени Јеванђељем као јединим начелом наших живота, допринесемо и порадимо на умножењу љубави, на слози, трпљењу и уважавању једних према другима.

Честитају ћи вам наступајуће Божићне празнике и ново 2012. љето Господње,  молим се Господу да нам подари свега што је на корист и спасење душа и тијела свих нас, уз радосни поздрав неба и земље:

ХРИСТОС СЕ РОДИ – ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!

У Бијељини,
о Божићу 2011. године Господње

Ваш искрени молитвеник пред колијевком Богомладенца Христа,
Епископ зворничко-тузлански
ВАСИЛИЈЕ

 

Извор: Епархија зворничко-тузланска