 Божић нас све чини бољима
Владика
захумско-херцеговачки Григорије одржава редовиту и искрену комуникацију
с представницима Католичке цркве, Исламске вјерске заједнице као и
Жидовске заједнице
Православни вјерници по јулијанскоме календару
данас светкују Божић, најрадоснији кршћански благдан. Владика
Захумско-херцеговачки, Григорије Дурић, један је од најутјецајнијих у
хијејархији Српске православне цркве, врло уважен међу народом и
вјерницима, а јасним и отвореним ставом. Овога Божића своје најважније
жеље за овоземаљски живот везане су уз суживот и међусобно поштивање
различитих народа, религија и цивилизација...
Људе
се све више плаши кризама, непогодама, црна кроника доминира. Како их
охрабрити, како им пружити наду, има ли црква одговоре на можда и веће
изазове овог комуникацијског друштва него што је стање стварно такво?
Не
знам колико је ова криза већа или озбиљнија од криза које памти
повијест човјечанства, али не чини ми се да је лош приједлог оно што је
већ нетко рекао – да кризу треба видјети као шансу. Најкраће речено, она
је прилика да се постави питање смисла.
Ваше преосвештенство, у каквој атмосфери Срби дочекују овај Божић?
Колико
год да нетко има проблема као човјек или као припадник неког народа,
Божић има божанску моћ и чини атмосферу празничном – људе одобровољава.
Сви су бољи и другачији у ове дане.
Јесу ли Мостар и
долина Херцеговине коначно отворили своја оба плућна крила, могу ли Срби
православци данас на Божић рећи да је ово и њихов град након година
изгнанства и слободно проповиједати своју вјеру?
Мој
дојам је да је управо тако. Али, сигурно да треба много стрпљења и рада
да Србима, и свима у Мостару и око Мостара, живот постане радост у пуном
смислу ријечи.
Има се дојам како су Срби повратници у
долини Неретве тихи, непримјетни, на маргинама. Имам ли криви дојам и
има ли спремности код сусједа да их поновно прихвате као своје али и од
власти да буду дио једнога мозаика као што је то стољећима било?
Не
смијемо бити неискрени. Крајем 20. стољећа догодио се рат, сукоб међу
сусједима, људима, народима, усуђујем се рећи међу браћом.
Највјеројатније да су за тај сукоб обични људи били најмање криви. Они
су и данас најбољи у погледу помирења и смирења. Често ми који смо
најодговорнији, који имамо моћ учинити нешто, не чинимо оно што би
требало.
За годину дана интензивнијег живљења у Мостару срео сам
много дивних и озбиљних људи, али још увијек можемо наићи на
неодговорност и непажњу одговорних, што свакако има посљедице на живот
свих, не само Срба. Једна ствар мора престати, ако хоћемо добро једни
другима, а то је манипулација.
Остајте овде!... Сунце
туђег неба неће вас гријат’ ко што ово грије; Грки су тамо залогаји
хљеба Гдје свога нема и гдје брата није! Толико година раније, а чини се
никада била актуалнија ова пјесникова порука, но је ли таква данас
реалност живота?
Шантић је био заљубљен у Мостар.
Мој
став је да сватко треба живјети тамо гдје хоће и гдје воли. Волим
живјети у Мостару и знам да то воле многи други. Данас у свијету не
постоји ништа природније од тога да се људима допусти да живе тамо гдје
хоће. Наравно, поштујући ред и закон и сваког другог и другачијег.
У
Федерацији, ХНЖ-у, Мостару се догађа, као и другим народима широм БиХ а
што најгорче осјећају управо најмањи Хрвати, да се именују ‘приватни
Срби’ на положаје, који одлучују у име других народних елита. Како то
стање промијенити?
То треба хитно престати. Прије свега јер је нечовјечно, нема будућности и понижавање је другога, ма тко он био.
Не
смију постојати “приватни Хрвати“ ни “приватни Срби“ нити приватне
организације кроз које се манипулира било киме, а поготову неком
заједницом. Тужни су и несретни људи који пристају бити шаховске фигуре и
још у рукама лоших играча. Можемо их жалити, али њихови поступци су
недопустиви. Босна и Херцеговина је изузетно деликатан простор и зато
такве ствари захтијевају велику позорност и не треба никада и нипошто
дозволити манипулацију.
Је ли живот испремијешан на оваквом маломе простору с толико народа, религија, цивилизација казни или среће?
Ипак су казна и срећа прејаке ријечи. Можда би адекватније било рећи да нам је то судба.
Ваше преосвештенство, како угодити свим народима у БиХ да се осјећају коначно слободним?
Прави одговор на то питање би завриједио Нобелову награду.
Пригодом
покретања хуманитарне акције за обнову Саборне цркве Свете Тројице
шокирали сте дио јавности спомињући ‘Херцег-Босну’. Како ви данас
гледате на иницијативу већег дијела Хрвата и њихове политике да имају
своју федералну јединицу?
Као што је познато, рођен сам у
Босни и волим Босну, али већ пола живота живим у Херцеговини и увијек
ми на извјестан начин засмета када се стално спомиње Босна и тек се
понеко сјети и Херцеговине. То је разлог зашто сам рекао Херцег-Босна.
У
ствари, желио сам уравнотежити Херцеговину и Босну и Босну и
Херцеговину. То сматрам такођер важним. Херцеговина је непобитно
специфичан простор и рађа изванредне људе. Не знам зашто и варам ли се
уопће, али све чешће имам дојам да људи који живе сјеверније од нас то
не уважавају довољно. Немам ништа против ниједне иницијативе, али
свакако нисам тај који треба изрицати суд о политичким амбицијама било
које заједнице. Једино што могу рећи јесте да, како год да било, желим
живјети у Мостару са својим народом, поштујући цивилизирану и
демократску власт.
Но, из врха Исламске заједнице могло
се недавно чути да су Бошњаци уз Пољаке једини народ у Еуропи који је
окружен сусједима што му раде о глави. Је ли то тако и постоји ли
хрватско-српска урота против ‘већинског’ народа док је с друге стране
посве прихватљиво тој истој заједници стално петљање Турске у односе у
БиХ?
У Босни и Херцеговини постоји само хрватско-српска
мука, као што постоји и бошњачка. Један од најстрашнијих осјећаја, а то
говорим из особног искуства, јесте осјећај да му нетко ради о глави. И
ако ме нетко пита како се тада треба понашати, увијек бих му препоручио
да мисли више о себи него о том другом. Једино ће тако помоћи себи и
одвратити другога од, не дај Боже, зле намјере.
Но, свеједно Србија би ускоро требала отворити уреде у Мостару. Што то значи за Србе и живот ове заједнице?
Србија,
као и друге земље у регији, види Мостар као важан културни и економски
центар. А зна и за вишестољетно постојање Срба у Мостару и потпуно је
нормално да помогне њихов опстанак. Надам се да ће постојање хрватског,
турског и српског конзулата у Мостару ускоро допринијети снажном развоју
нашег града. Не само да буде оно што је био него и много више од тога.
Вјерујем
да, Ваше преосвештенство, мало људи зна како сте у вријеме студија били
међу вођама покрета против Милошевића. Како данас на то гледате, а
прије свега на посљедице несретног рата. Раде ли цркве и вјерске
заједнице на залијечењу ових рана?
Да, то је нешто што
је својствено младости. Био сам против ауторитарног режима. На посљедице
рата гледам као што човјек гледа на ране, а ране често могу бити не
само смртоносне него и љековите – могу бити отвори кроз које у нас улази
мудрост и доброта.
Света Столица унутар црквене
хијерархије али и вјерника стално позива на нову Евангелизацију, а с
друге стране на јачање екуменизма. Је ли за Вас екуменизам пријетња или
пригода будући да то неки доживљавају и путем поновног уједињења цркава?
Нема
ништа нормалније него да Црква позива на евангелизацију увијек и
изнова. Све ово што смо досад говорили упућује нас да размислимо поновно
о Кристу Исусу и Његовој жртви, али и Његовој побједи силом љубави над
злом.
Људи цијене вашу искреност, а нарочито сте бритки
око проблема с којима се суочава Православна црква. Јесу ли нестали
разлози за вашу забринутост?
Морамо бити искрени, али и реални, и знати да живимо у времену и простору који још није вјечност нити Царство Божје.
Међу
најмлађим сте људима у врху Православне цркве, неки су вас видјели и на
самоме челу. Је ли вам то оптерећење, мотивација или пак нешто треће?
То ми је нешто треће.
|
Нема коментара:
Постави коментар