Прелест спиритизма - Патријарх Павле

фото:www.spc.rs

(...)Суштина спиритистичке заблуде је не у томе што спиритисти желе да дознају божанску истину, него што до ње хоће да дођу мимо Цркве, која је, по речи ап. Павла, "стуб и тврђава истине" (1 Тим. 3, 15). Већина њих долазе у цркву на богослужење, учествују са православнима у молитвама, тајнама и молитвословљима. Али се према Цркви ипак односе непријатељски, сматрајући је недовољном, нижим ступњем духовног сазнања и доживљавања, и тек у својим посебним скуповима "сеханама", долазе до пуне истине и сазнања. Не задовољавајући се откривењем које је дао Господ Исус и Дух Свети Цркви, они траже готово свакодневно ново откривење, заборављајући опомену Св. ап. Павла: "Ако бисмо вам ми, или анђео с неба проповедали Еванђеље друкчије него што вам проповедасмо, нека је анатема" (Гал. 1, 8). Све што нам је потребно за спасење Господ Исус и Дух Свети откривају нам преко Еванђеља, сабора и св. Отаца. 

 Инсистирати, из просте радозналости, да оно што нам није откривено, или зато што не бисмо могли разумети, или зато што нам не би било од духовне користи, ипак дознамо околишним путем, нити може бити добро, нити изаћи на добро. А то баш чине спиритисти, по речи московског митрополита Филарета: "Слично лоповима спиритисти настоје да отворе врата вечности лажним кључевима".

Борећи се против спиритизма, Црква се не бори против пророштва као таквог, јер оно постоји у њеној основи. Бог преко пророштва објављује своју љубав, "а сагласно овој Црква живи и дела". Према Милтијаду, апологету из II века, дар пророштва постојаће у Цркви "до последњег доласка Господа". И данас се Црква, као и у доба монтаниста бори против лажног пророштва. Још Папије Јерапољски говори о лажним пророцима и указује на њихове ознаке. Лажни пророк, вели: "Не долази где су сабрани људи праведни, него их избегава; лепи се уз људе двоједушне и празне и у тајним местима пророкује и вара их говорећи свагда празно, по њиховим жељама, јер празним и одговара... А кад дође где су сабрани људи праведни, који имају дух божански, и кад се они помоле тад се онај човек показује празан, и дух земаљски од страха бежи од њега, постаје онај човек нем и сасвим побеђен не могући ништа да каже... Тако и пророци празни кад дођу међу праведне духове, какви дођу такви и остану". Тако бива и са спиритистичким медијумима у присуству људи правоверних и истински побожних.

Осим тога, од особитог је значаја да је благодат пророштва у Цркви увек била у вези с благодаћу "расуђивања" (1. Кор. 14, 29) и "разликовања духова" (1. Јов. 4, 1). Због тога, како разложно расуђује проф. Афанасјев: "Пророштво се састоји из пророкових речи и црквеног испитивања, а то значи да пророштво припада Цркви као откривење њој и за њу. Изван Цркве не може бити расуђивања и испитивања пророчке речи. Реч пророка речена ван Цркве престаје бити пророштво, а сам пророк је лажни пророк, зато што је пророштво служење Цркви и бива у њој самој".

Као непогрешно начело треба да нам буде опомена Св. Пахомија Великог: "Треба угушивати у себи сваку жељу за откривењем (виђењем). Коме треба открити и шта - ствар је Божја. Да ми сами стремимо томе својом жељом сасвим је неумесно. Колико ми имамо искуства, таква је жеља увек била почетак преваре. Ђаво је посеје, и кад успе да је разгори и увуче, успева и да обмане виђењима и откривењима лажним".

Даље спиритисти греше што за себе веле да су "прави богомољци" о којима је говорио Господ жени Самарјанки (Јов. 4, 23) да he се молити Духом и истином, те да је стога на њиховим "сеханама" присутан Дух Свети. Међутим Духа Светог ту не може бити, јер је Он у Цркви Православној, као што вели Св. Иринеј Лионски: "У њој је Бог поставио апостоле, пророке, учитеље и уопште дејства Духа. Стога где је Црква онде је и Дух Божији, и где је Дух Божији онде је Црква и свака благодат. А Дух је истина". Према Св. Јовану Златоустом, Дух Свети је начело постојања Цркве: "Кад Дух не би био присутан не би било Цркве; ако Црква постоји јасно је да је Дух присутан". И савремени богослови говоре о томе исто: "Црква је благодатни организам, вели проф. Афанасјев, не зато што је некад примила дарове Духа које она чува као у некој ризници, нити зато што неки у њој примају харизму, него што она живи и дејствује Духом. Она је место његовог дејства. Нема живота у Цркви, нема дејствовања у њој, нема служења у њој без Духа, најзад нема без њега ни саме Цркве. Основана Христом на Тајној Вечери, она се остварила на Педесетницу кад је прослављени Господ послао ученицима Духа. Почевши од тог дана Дух живи у Цркви, и Црква живи Духом". Једнако о том говори проф. др Јустин Поповић: "Христос је Духом Светим у Цркви и Црква је Духом Светим у Христу. Христос је глава Цркве; Дух Свети је душа Цркве", и даље: "Уствари у Богочовечанском Телу Цркве целокупни подвиг спасења обавља се Духом Светим. Он је који нам у Исусу открива Господа; Он је који вером усељује Господа Христа у срца наша; Он је који нас помоћу св. Тајни и св. врлина сједињује са Њим. И опет: Он је Којим се у човечанском свету остварује све што је Христово: целокупни Богочовечански домострој спасења, јер је Он Душа у Богочовечанском Телу Цркве".

Као што је безуспешно тражити Цркву изван Духа Светог, тако је исто безуспешно тражити Духа Светог у заједницама које не припадају Цркви. Св. Иринеј Лионски изрично каже да не могу имати дејства Духа они који не приступе Цркви, и да се од ње, као од материнских груди храни за живот сваки који црпе из пречистог извора који истиче из тела Христовог. Не може, дакле, бити сумње да се онај који се јавља у мрачним собама таквих заједница и издаје за Духа Светог "лажа и отац лажи" (Јов. 8, 44).

На спиритистичким сеансама јављају се демони

Даља погрешка спиритиста је њихова вера да се душе покојних могу по вољи јављати људима и давати одговоре на њихову љубопитљивост. Јављање пророка Мојсија и Илије на Тавору, као и јављање духа Самуиловог Саулу изузетне су појаве у Св. Писму с циљем да покажу да је Исус Христос Господ живих и мртвих и да није против Закона и Пророка, као што су говорили фарисеји (Јов. 9,10). Јављање духа Самуиловог допуштено је да изобличи грех Саулов, одступања од Бога и обраћања жени "с врачарским духом". У том истом смислу треба схватити јављања душа упокојених о којима се говори у Житијама Светих. Ова јављања су "искључиви случајеви који су се догодили по особитом Божјем благоволењу према Његовим изабраницима". И према учењу Св. Отаца немогуће је да се душе покојника јављају по вољи и жељи живих. Св. Јован Златоусти вели: "Није могуће овуда блудити души која се већ оделила од тела", јер је "Бог за душама умрлих запро врата вечности и ни једној од њих није дозволио да се јавља живима, да се не би ђаво користио дозволом да може шкодити и варати људе".

Зато је јасно да се на спиритистичким сеансама јављају демони, као што вели блаж. Августин: "Никаква моћ ђаволска, никакво заклињање не може дозвати душе умрлих, и потом се јављају не душе умрлих, него демони".

Спиритисти греше и у томе што знају да њихови духови износе више пута лажи, а затим наредбе које су у моралном погледу недопустиве, или као што каже проф. Титов, "да њихови духови могу побуђивати људе на преступе и обмањивати оне који их из простог љубопитства изазивају... Осим тога привидна откривења духова и њихови зли савети често су доводили до ослабљења морала, растројства начела породичног живота и сваковрсних злочина". Многи спиритисти, по наређењу духова побратиме се и посестриме (што Црква забрањује), "духовно се везују", као што они веле, али се често те "духовне" везе завршавају телесно, блудом и другим гресима. Разуме се само по себи да би то било немогуће кад би та наређења долазила од Духа Светог, анђела, или душа светих.

И у погледу телесног здравља дуже бављење спиритизмом има тешке последице "растројавајући нервни систем учесника сеансе, изнурује здравље, каткад води самоубиству и лудилу". То је примећено још пре више од сто година, кад је бављење спиритизмом узело маха у Америци, те су многи грађани својим представкама указивали властима "да занимање спиритизмом показује штетан уплив на физички састав и морални карактер народа". Заиста, како даље вели проф. Титов: "Није могуће у исто доба бити веран хришћанству и бавити се спиритизмом". Поготово што многи спиритисти верују у реинкарнацију, тј. поновно рађање у другом телу, и долазак на свет уколико у овом животу на земљи не остваре спасење.

Спиритисти су доспели до ових погрешних схватања и удаљили се од Цркве већином покренути гордошћу. Преластили су се (обманули) жељом да мимо Цркве, мимо свештенства, имају непосредну везу са небеским светом, Духом Светим, анђелима, апостолима и душама покојника кад год зажеле. Слично Монтану који је из прекомерне жеље за првенством потчинио себе противнику (ђаволу), и лажним пророцима који, како вели Јерма, уздижу себе и желе да имају првенство, тако и ови из сујете сматрају себе избраницима Божјим, духовним људима којима је спасење осигурано. Свакако да се тим путем не може доћи Богу "јер се Бог гордима противи, а смиреним даје благодат" (1.Петр. 5, 5). Какво се добро може наћи код оног коме се Бог противи?

Но, морамо признати да у томе што су ови људи напустили "извор воде живе, и ископали себи студенце испроваљиване који не могу да држе воду" (Јер. 2, 13), има кривице и до нас свештеника. Својим лакомисленим поступцима, прекомерном бригом за ствари овог света делујемо саблажњиво на верне да они изгубе поверење у Цркву која има такве пастире. Велики део кривице да једна таква личност као што је био Тертулијан скрене у монтанизам имали су савремени недостаци црквеног живота, поготово свештенство. "Он је горко иронисао да су Апостоли зато основали Цркву да би се епископи користили црквеним приходима, пажљиво се ограђујући од било каквих опасности са стране римске власти". И Оригенове критике ондашњих прилика су беспоштедне. Уместо да будемо свима слуге за спасење "ми или не схватајући шта хоће Исус својом науком, или презирући толике савете Спаситељеве такви смо да понекад превазилазимо сујетом и рђаве кнезове незнабожаца..." Осим сујете и бриге за пролазно, многи од нас верне, који желе пунији, интензивнији религиозни живот препуштамо њима самима. Завршимо богослужење, или другу свештенорадњу, на застарелом, неразумљивом језику, не проговоривши ни речи објашњења прочитаног Св. Писма, или кога православног учења, повлачимо се а верни остаје сам са проблемима своје вере, без еванђелског одговора на питања која им постављају разни сектанти, или атеисти. Нити их као добри пастири водимо на добру пашу еванђелске науке, нити будно стражаримо над својом и њиховом вером да одмах приметимо долазак непријатеља, укажемо на њега и његово криво учење, на шта смо се заклели приликом рукоположења. И кад нас упитају, одговарамо с досадом и суво: "Не слушај их, то су јеретици, или безбожници!", без изношења разлога и озбиљнијег објашњења. Без свега онога што је вернијима давао богомољачки покрет, није чудо да они које све то озбиљније интересује потраже објашњење од суботара, адвентиста, спиритиста. Или наставе да падају све ниже и ниже у најпримитивнију побожност, која не може дати одговор ни себи, ни другима о својој вери ни на најпростија питања, а камоли она која пролазе и постављају извежбани противници. Корак у безверје одатле је кратак.

* Вера је неопходна и код других црквених чинова и Св. Тајни (Упор. Др Л. Мирковић, Литургика, Београд 1967, II, 2, ср. 18, 70, 122). У свом Лимонару, преп. Јован Мосх наводи како су једном упитали Св. Атанасија Великог: "Да ли се може признати крштеним онај који није због вере, него због било каквих других разлога примио крштење?". Св. Атанасије одговара да је чуо од стараца, како су за време неке епидемије, у време његовог претходника, Св. свештеномученика Петра, неки незнабошци, не би ли се спасли од епидемије, прибегли крштењу. Св. Петру јави се неко сличан анћелу, па му рече: "Зашто нам шаљете овамо запечаћене мешине, али потпуно празне?" (Луг духовни, превод на руски свешт. М. Хитрова, Св. ТројицкоСергијева лавра 1896,198). И канониста T. Валсамон наводи како су у време цариградског патријарха Луке Хрисоверга (11561169 г.), неки Агарјани говорили да су хришћани, јер су крштени као деца, пошто њихови родитељи, као и други сународници, смарају да је зао дух у сваком новороћенчету и да "смрди као псето", док не прими хришћанско крштење. У свему су осталом живели и поступали као муслимани. Овакво крштење, зато што није тражено и примљено ради спасења у Христу, него као телесни лек, или магија, разумљиво није им се могло признати (Милаш, Правила, Нови Сад, 1895.1, 610). Поводом неких Јевреја који су такоће неискрено прилазили хришћанству и крштавали се, VII вас. сабор, својим 8 правилом, вели да се не могу примити у заједницу, нити им се могу деца крштавати (Милаш, н. д. И, 609; Пидалион, изд. Астир, Атина 1970, 330). Не заборавимо да смо дужни да своју веру, не намећући је, проповедамо речима и у време и невреме, а хришћанским животом свагда. Јер нас часни крст, Св. Тајне и припадност Православљу не спасавају механички. Потребна је жива вера* која кроз љубав дејствује (Гал. 5, 6).