СВЕТА ТАЈНА ЈЕЛЕОСВЕЋЕЊА

Црка, која освећује све стране човечијег живота, од рођења до смрти, не оставља без помоћи и утехе своја оболела и страдајућа чеда. За схватање суштине тајне Јелеосвећења неопходно је знати какав је однос  Цркве према страдањима и болестима. То је посебна, велика тема, но у најкраћем о томе можемо рећи следеће: наше болести су или последица нашег греховног живота, казна, или ниспослан од Бога испит наше вере (сећамо се библијског примера праведног Јова). Следствено томе, исцељење човека састоји се не само у васпостављању његовог физичког здравља, већ и у промени његовог схватања болести, страдања и саме смрти...

Јелеовећење је тајна у којој при помазању тела освећеним јелејем, на болесног човека нисходи благодат Божија, која исцељује телесне болести и душевне немоћи. Тајном се то догађа да би човека укрепила не само телесно, већ, пре свега духовно, да болесног човека који очајава у жалости и усамљености, претвори у мученика, сведока Христовог. Страдајућем од болести треба ставити до знања да је, по учењу Цркве, безроптно трпљење болести и благодарна молитва велики пподвиг, угодан Богу и да очишћава грехе трпељивог страдалника. Напротив, роптање и озлобљеност само удвостручује и душевна и телесна страдања, изазивајући удаљавање од Бога.

Тајна Једеосвећења води своје корене још од времена земаљског живота Спаситеља. Апостоли, када их је Он по први пут послао на проповед, већ тада су користили масло као видљиво дејство при исцељењу оболелих њиме.: ''проповедали покајање, истеривали демоне и многе болесне помазивали маслом и исцељивали'' (Мк. 6, 12—13). То прво сведочанство о овој тајни допуњава се још више конкретним саветом, речима апостола Јакова о поступку савршавања те тајне, њеној видљивој страни и последицама: ''Болује ли ко међу вама? Нека дозове презвитере црквене, и нека се моле над њим, помазавши га уљем у име Господње. И молитва вјере ће спасти болесника, и подигнуће га Господ; и ако је гријехе учинио, опростиће му се'' (Јк. 5, 14-15). Из ових речи је јасно да се благодатно дејство тајне простире на тело (васпостављањем снаге болесника= и душу човека (опроштај грехова). У последњем случају, разлика тајне Јелеосвећења од тајне Покајања састоји се у томе што нам се при покајању опраштају они греси које смо исповедили, док, при помазивању светим јелејем у тајни Јелеосвећења отпуштају на се она греховна дела и помисли који због заборава или незнања нису били очишћени исповешћу, а такође и она које човек, измучен болешћу, није могао добро да објасни своме духовнику.

У првим вековима чинодејстовање тајне није било сложено и састојало се од неколико псалама и молитава при освећењу јелеја и при помазању њиме болесног човека. Савремени пак облик тајне представља резултат вишевековног богонадахнутог стваралаштва отаца Цркве.

У складу са циљем тајне Јелеосвећења – исцељењу од душевних и телесних недуга, - у црквеној пракси оно се савршава како над болеснима, тако и над здравим људима (мада у нашем веку свакојаких криза и стресова можемо говорити само о људима који себе сматрају здравим, нарочито имајући у виду здравље душе). Што се тиче савршавања тајне над болеснима, то из сведочанства светих отаца (поред речи апостола Јакова ''Болује ли ко од вас...'') можемо се позвати на св. Кирила Александријског (+444), који у посланици Паладију позива верујуће хришћане да у болести не прибегавају враџбинама, већ да помоћ траже од Бога и да имају у виду да у Цркви за лечење од болести постоји тајна Јелеосвећења (треба истаћи да је ово подсећање нарочито актуелно за хришћане наших дана).

Тајна Јелеосвећења се још од давнина савршавала и над здравима, ''користећи за лечење духовних недуга – грехова.'' У многим грчким литргијским записима видимо да се све до 17. Века сачувало указивање на помазање јелејем свештенослужитеља свих који присуствују савршавању тајне. Јерусалимски устав предодређивао је чин Јелеосвећења у подједнакој мери ''здравом и болесном''. ''Јелеосвећење се, - читамо код једног грчког писца 20. Века, - препоручује сваком вернику, који осећа потребу за благословом и укрепљењем Божијим кроз ту тајну, како би се неосуђено причестио на Божанственој Евхаристији. Зато се оно и понавља у нашој Цркви толико често, колико верујући имају за тим потребу''.

Апостол Јаков, заповеда оболеломе да позове презвитере да обаве тајну не наводећи њихов број. У 7 – 8 веку је постојао обичај да тајну свештања масла савршава седам свештеника. Свети Симеон, епископ Тесалонијски, тим поводом овако расуђује: ''Мислим да је то учињено у сагласности са седмоструким бројем дарова Духа, набројаних код пророка Исаије (Ис. 11, 2) и у сагласности са оних седам свештеника Старога Завета, који су, по заповести Божијој, седам пута опходили с трубама Јерихон и разрушили његове зидине, тако као да они хоће збацити град лукави и тврде зидове висине греховне...'' После 8. Века установљује се следеће правило: уобичајено је да тајну савршава седам презвитера. Притом се допушта да тај број буде и већи и мањи (од седам): већи, као сведочанство веће вере и ревности, мањи, по нужди. У другом случају, пожељна замена седморице, била би тројица свештеника.

За савршавање тајне у храму (или у соби, ако се Јелеосвећење обавља у кући) припреми се сточић на који се ставља здела са пшеницом (брашном). У пшеницу (брашно) се ставља сасуд са јелејем, вином и тзв. Стручци – штапићи са ватом којом се помазује онај који приступа тајни. Зрна пшенице не представљају суштину тајне. Она овде само символички служе за изображавање клице, заметка, новог живота, оздрављења, а по смрти тела васкрсења (Јн. 12, 44). Стручци символички асоцирају верне на маслинову гранчицу, коју је голубица донела Ноју у ковчег и представља знак благодатног избављења од греха и болести.

Пре тајне Јелеосвећења, они који је примају приносе Богу искрено покајање за учињене грехе, исповедајући их свештенику, - то јест, приступају тајни Покајања.

Затим следи савршавање чина Јелеосвећења, у коме се, попут црвене нити провлачи тема покајања и сазнања своје немоћи. Молитвословље чина и текстови Светог Писма потврђују, да у тајни Јелеосвећења благодаћу Божјомчак и безнадежно болестан човек може добити, по својој вери, исцељење од болести, очистити се ''од грехова заборављених и непознатих'', измирити се с Богом и Црквом. После освећења јелеја (посебном молитвом) следује седмократно помазање оболелог од стране свештеника (ако је сам) или од свакога од седам свештеника по једном са читањем сваког пута одломка из апостолских посланица и Еванђеља.Садржај читања усредсређује мисли присутних на благост и милосрђе Божије, у њима су наведени поучни и утешни примери: покајање Закхеја, исцељење таште апостола Петра, прича о мудрим и лудим девојкама, исцељење кћери жене Ханенејке, обраћење Матеја од митра у апостола.

После помазања (у пракси се понекад савршава и овако: у почетку се прочитају сва апостолска и еванђелска чтенија а затим присутне помазују седам пута) први од чинодејствујућих свештеника чита наглас молитву, у којој моли Господа Који је опростио Давиду када се покајао, да прими покајање и оних који су сада приступили тој тајни у нади на милосрђе Божије. После тога оболели се (или више њих) три пута клања молећи од свештенослужитеља опроштај.

Исцељење чак и безнадежно оболелих по извршеној над њима тајне Јелеосвећење у историји Цркве, догодило се небројено много пута. Спознавши узрок својих болести – свој сопсвени грех, - човек са смирењем и надом у вољу Божију приноси покајање за грехе и примивши тајну Јелеосвећења уздаје се у будуће на непознате и тајанствене нам али, у служби нашег добра и вечног спасења, путеве Промисла Божијег. Онај који искуси исцелитељску силу тајне Јелеосвећења утврђује себе у љубави и поверењу према Господу. Њему се открива истински смисао апостолског учења: ''Нико од нас не живи за себе, и нико не умире за себе; ако живимо – за Господа живимо; ако умиремо – за Господа умиремо; и зато, живимо ли или уиремо, - Господњи смо.''

Максим Кравченко

Московска духовна академија