Ваш сувишак нека буде за њихов недостатак

ПИТАЊЕ: Може ли неко да ми одговори на питање: Да ли је грех обогатити се, односно бити богат (новчано). Унапред хвала. Милан С.

ОДГОВОР: Господине Милане, није добро ако живимо у непрестаном страху од греха, јер на тај начин иступамо из стваралачке слободе у стање нестваралачке занесености, предајемо се машти. Непрестано умножавамо незадовољство и покоравамо се немоћној зависти према другима, док сами ништа не чинимо, само размишљамо шта чинити, док у стварности веома мало чинимо. Ваше питање показује извесне недоумице, како не знам Вашу животну ситуацију, али сходно досадашњем искуству најпре желим да укажем на то да је благословено свако добро стваралаштво, док су нерад и немарност у супротности са Божијим благословом човеку да „овлада земљом“, што значи да ствара. Тако да је благословено радити и имати, док је лењост директно противљење Богу Који „ради непрестано“ и „све чини новим“. Отуда она одсечна реченица у Посланици Солуњанима: „Ако неко неће да ради, нека и не једе“ (2. Сол. 3,10).


Ово је подстицајна опомена, није сурово одбацивање него је позив човеку да се остварује радећи, не да чека да се нешто догоди за њега а без њега. Све ово наводим у циљу да покажем да Бог жели човека сарадника, саствараоца који се труди. Због тога му већ на почетку даје благослов да свему створеном да име, позива га да „чува и обрађује“ Едемски врт. Све ово недвосмислено показује да смо призвани у благословени рад на земљи, да стварамо у атмосфери одговорне слободе, као и да се старамо једни о другима несебичном љубављу.

Наравно, поред ове стваралачке стварности постоји један интересантна јеванђелска квалификација, а то је неразумни богаташ, који се богати на један нестваралачки начин, нерадом и стиче злоупотребљавајући рад других. То је нешто што излази из контекста доброг стваралаштва, јер се ради о човеку који је лењ на други начин у односу на оне чије ленствовање се окончава личном немаштином. Овај „неразумни богаташ“ ниподаштава рад многих других, њих осиромашује док се он сам обогаћује на рачун туђег рада. Такав начин богаћења је грешан и погрешан, јер се заснива на превари и нестваралаштву, те тако представља негацију добродетељи. Овде постоји само један циљ, стицање по сваку цену без имало уважавања другога. То обесмишљава све животне релације и доводи до стања грчевите борбе за опстанак, испражњује ум и срце сводећи човека на оно што има. Тако човек самовољно иступа из доброг стваралаштва у себично стицање, види само себе и свој интерес превиђајући другога и његов живот и стваралаштво.

ГДЕ ЈЕ НАШЕ СРЦЕ

Такође треба нагласити још један јеванђелски став: Где је благо ваше тамо ће бити и срце ваше, који нам указује на то да је циљ стваралаштва далеко изнад само стицања за себе. То неки нажалост олако превиђају под притиском свакодневице у којој нашом непажњом долази до поремећених односа. Постоји неки неприродни и непотребни страх од губитка и лишавања, који даље покреће нагон за стицањем и самоистицањем. Тада нико никоме ништа не верује, свако је под теретом сопственог грча у нагону стицања што већег иметка, сматрајући то гарантом животне сигурности. Нажалост, ово самоистрошење је све присутније код многих, што је резултирало да се човек мери цифрама банковних рачуна и некретнина. На види се колико је човек заклоњен оваквим поступком вредновања, док је стваралаштво сведено на систем превара и обмана. Но, то не сме да обустави оптимизам и доведе до безнађа, не сме да доведе до прихватања трагичног стања. Али, није довољна ни неделатна критика која се скоро увек окончава поистовећивањем критичара са критикованим. Уместо тога, треба добро промислити и проценити сопствене поступке. Шта радим? Како радим? Све то без оне опште фразе да сви тако раде, па зашто бих ја био другачији од осталих. Треба се чувати те

бесмислице уопштавања и минимализације сопствене одговорности указивањем на неко опште стање. Празну критику и безнадежну реторику треба осмислити конкретном доброделатношћу, не гледати само оно шта неко ради, или не ради, него осмишљавати своје поступке живом делатношћу.

ЗАДОВОЉНИ ОНИМ ШТО ИМАМО

Веома је важно знати онај величанствени став апостола Павла: „Побожност је велики добитак кад смо задовољни оним што имамо“ (1.Тим. 6,6). Руковођени овим речима сигурно ћемо успети да на прави начин осмислимо свој живот, без обзира на количину свога иметка. Бићемо задовољни, али не и неделатно пасивни, ствараћемо без оптерећења тиме да само стичемо под теретом произвођачко-потрошачких односа. Нити ће нас богатство погордити, нити недостатак нечега понизити, имаћемо добру стваралачку динамику и неугасиви оптимизам, јер ћемо у свему видети само оно добро, нећемо стављати сопствени интерес испред свега. Сигурно је да то није ни мало лако, али треба покушавати и не одустајати никад и никако. Тежак је то пут, па отуда неки одустају и крећу беспућем себичног и саможивог интереса. Није добро ни то да осуђивањем других избегавамо промишљање о својим поступцима. Због тога је важно и потребно препознати своје стање у свему томе, трудећи се да се исто непрестано мења на боље, што је могуће само онда кад себе истински познајемо. Да, ми себе, нажалост, веома мало познајемо, понекад то и не желимо будући оптерећени самооправдањем или самооптуживањем. Свеједно, и једно и друго не доноси скоро увек добре плодове ако није утемељено на одговорности и оптимизму.

О БОГАТОМ И СИРОМАШНОМ

Све у свему, рад је благословен, дом и домаћинство су место где треба да буде „обиље земаљских плодова и небеских благослова“, нерад и лењост су израз човековог нестваралачког одбијања благослова. Богатство и сиромаштво су тешко одредиве категорије, најтеже су изразиве мером иметка. Из отачке мудросне ризнице сазнајемо и то: Није богат онај који много има, него који је задовољан иметком. Није сиромах онај који мало има, него онај који неумерено много жели. Овај навод потврђује чињеницу да је танка нит која раздваја стање нашег бића у погледу овога. Али је, ипак, јасно да није грех имати, много већи грех је ленствовати и изговарати се за свој нерад неким „вишим“ разлозима. Такође је тачно и то да стицање богатства није само по себи циљ, али може бити добро средство за показивање човекољубља, где је минимум одредио апостол Павле речима: „Ваш сувишак нека буде за њихов недостатак“(2.Кор.8,14). Време у коме живимо обилује мноштвом различитих примера, од оних где имамо појединце који су стекли (читај: присвојили) неумерено много, али имамо и не мали број оних који заиста „мирно радећи једу свој хлеб“ (2.Сол.3,12). Ми понекад, нажалост, превиђамо добре примере па на основу оних других стварамо слику о стању ствари, не тражимо решење него нам је довољно да прогласимо „кривце“, не знајући да тако сами преузимамо велику одговорност заустављајући добре животне токове. Уместо тога много је важније и потребније покренути добар дијалог са свима, убедити себе и друге да је човек највећа вредност, човек а не иметак око нас. То не значи уопштавање и свођење свега на лепу причу без конкретне делатности. Ради се о томе да се из стања изолације дође у лепоту стваралачке комуникације. Да не разговарамо само о томе шта је грех, а шта није, него да препознамо добродетељ као меру живота. Конкретно, да не чекамо решење без нашег учествовања у стваралачкој динамици, да се не оптерећујемо нагађањима ко више греши него да у свему препознамо сопствену одговорност. Да више уважавамо једни друге, да не завидимо онима који имају више од нас и да не ниподаштавамо оне који имају мање од нас. Да будемо задовољни и незлобиви и тада ћемо бистрим очима срца видети да треба живети одговорно стварности стваралачке слободе, добро разумети апостолске речи: „Шта имаш а да ниси добио“, са стварном спремношћу да једни са другима поделимо животну лепоту и радост. Никако не подлећи стању немоћног чекања, знајући да је пуноћа побожности смирено примање и стваралачко умножавање добијених дарова. Када тако стварно уђемо у добру динамику благословеног стања победићемо себичност и завист у себи, радоваћемо се имајући добар поредак где је права мера то да „велики носе немоћи малих“, тако да нема презрених, омаловажених и понижених, као ни привилегованих појединаца, него је свако остварен по мери свога стваралачког примања и остварења животног благослова.

ДОПРИНОС СТВАРАЊУ БОЉЕГ СИСТЕМА ВРЕДНОСТИ

Размишљајмо колико би све било лепше у нашој свакодневици ако би свако од нас препознао меру своје стваралачке одговорности? Покушајмо да дамо свој пуни допринос стварању новог и бољег система вредности тако што се нећемо делити на богате и сиромашне, него што ћемо се трудити да послушамо апостолски савет: „А вама, браћо, да не досади добро чинити“ (2.Сол.3,13). Носимо свој крст богатства или сиромаштва стрпљиво, али не и статично, своје богатство умножавајмо чинећи добра дела, не робујмо му само увећавањем рачуна и некретнина, не занемарујући и то додајмо свему један нови квалитет, а то је помоћ онима којима је то заиста потребно. Своје сиромаштво најпре не доживљавајмо као казну, и не будимо завидни према онима који имају више него ми, упитајмо се најпре о себи и свом доприносу да тако буде, али не очајавајмо, чувајмо себе и своје достојанство не губећи наду у добру могућност бољитка. Дајмо све од себе да све буде стварно боље, будући одговорни и стрпљиви, неоптерећени тим стањем, јер само тако је могуће преобразити га на боље. Није грех имати, само није добро присвајати туђи зној и бити себичан према потребитом човеку. Драстичне разлике у иметку показују сав трагизам себичног присвајања, али и трагизам лењости. Многи људски закони покушавају да реше овај несклад, и ти покушаји су за сваку подршку и похвалу. Али, ако смо стварно побожни, или се тако само изјашњавамо, трагедија је то што нисмо успели да покренемо сами себе и једни друге на боље промишљање о животу. Сви говоримо да је све пролазно и безвредно, али није то ни тачно ни довољно. Није вера заснована на афирмацији духовних ствари на штету материјалног света. Напротив, те „материјалне ствари“ су веома меродавне, сходно јеванђелском казивању: „Бејах гладан и нахранисте ме, жедан и напојисте ме, наг и оденусте ме... Кад једном од малих мојих учинисте мени учинисте“ (уп. Мт. 25, 31–46).

Вера је, дакле, конкретно чињење, и ту није најважније то ко је шта, или колико имао, или који положај заузимао, него како је свој живот осмислио. Тако да није грех имати материјална богатства, него је битно стваралачко стицање и несебично располагање са оним што имамо. Важно је знати и то да није добро одустајати од стваралаштва изговарајући се вером, вера треба да покреће и осмишљава стално стваралаштво тако што ћемо настојати да све чинимо на радост другога, никако по диктату сопствене себичности. Тако ћемо бити истински богати у добродетељи, без обзира на стање иметка.

 Аутор: Протојереј др Љубивоје Стојановић

Извор:  Православље новине Српске Патријаршије