уторак, 25. април 2017.

УМНО ДЕЛАЊЕ. О МОЛИТВИ ИСУСОВОЈ - 1 део

МОЛИТВА КОЈА СЕ ИЗГОВАРА УСТИМА, А НА КОЈУ УМ НЕ ОБРАЋА ПАЖЊУ ЈЕСТЕ НИШТА

Овде неће бити неумесно да се подсетимо неких тешко разумљивих речи апостола о молитви која се твори духом и умом, и да на тај начин започнемо расуђивање.

У посланици Ефесцима свети апостол Павле саветује да се молимо духом. "Всјакоју (рекао је) молитвоју и моленијем мољашчесја на всјако времја духом" (Еф. 6, 18). Исти овај апостол у посланици Коринћанима каже: "Дух мој молитсја, а ум мој без плода јест"(1 Кор. 14, 14).

Како се то дешава да се човек моли духом, а да његов ум остаје без плода?

Реч "дух" у Светом Писму има различита значења. Понекад се користи уместо дисања, понекад уместо саме душе, понекад уместо неке жеље и намере, како добре, тако и зле, као и уместо неке врлине или мане, као што су: дух смирења, дух љубави, дух милосрђа, и њима супротни: дух гордости, дух мржње, дух среброљубља и друго. Понекад се реч "дух" користи уместо неког дара Светог Духа, као на пример, дух премудрости, дух разума, дух прозорљиовсти и друго, а понекад и уместо самог ума, као што пише исти овај апостол: "Обновљајтесја," каже он, "духом ума вашего" (Еф. 4, 23).

Када апостол саветује Ефесцима да се моле духом, он овде уместо духа подразумева сам ум који човек који се моли треба да упери ка Богу. Када, пак, пишући Коринћанима говори о духу који се моли и о уму, који остаје без плода, на овом месту уместо духа подразумева глас и људски дах, као да им говори: какве користи имате, Коринћани, од тога ако се молите само гласом вашег даха, а ваш ум не обраћа пажњу на молитву, већ сањари о нечему другом? Каква је корист говорити много језиком, а умом не обраћати пажњу на оно што се говори, ако чак и на хиљаде речи изговориш језиком, о човече! Каква је корист од тога ако из свег грла, колико год ти дах дозвољава, певаш, а ум твој не стоји пред Богом и не види Га, већ скреће у помислима на друго место? Оваква молитва ти неће донети никакву корист, неће је Бог услишити, и остаће јалова. Добро је расудио и свети Кипријан говорећи: "Како хоћеш да те чује Бог, када ни сам себе не чујеш? Желиш да те се Бог сети када се молиш, а сам на себе заборављаш?" Апостол на овом месту Коринћанима, а уједно и нама, даје себе као пример говорећи: "Помољусја духом, помољусја же и умом; воспоју духом, воспоју же и умом" (1 Кор. 14, 15). Када се, - каже он тако, - молим језиком и гласом, који изазива мој дах, морам да се молим и умом.

МОЛИТВА

1. Постоје различити степени молитве. Први степен је телесна молитва, која се више састоји од читања, стајања, поклона. Пажња бежи, срце је безосећајно, нема жеље за молитвом: ту је присутно трпљење, труд, зној. Ипак, без обзира на то одреди границе, и твори молитву. То је делатна молитва. Други степен је молитва с пажњом: ум се навикава да се сабира за време молитве и да је у целини изговори са свешћу, без расејавања. Пажња се сараствара (спаја) са написаном речју и изговара је као своју. Трећи степен је молитва осећања: од пажње се загрева срце, и оно што је тамо у мислима, овде постаје осећање. Тамо је реч скрушености, а овде је скрушеност; тамо је молба, а овде осећање нужде и потреба. Онај ко је прешао на осећања моли се без речи, јер је Бог Бог срца. Зато је то максимум молитвеног васпитања - да се када човек стане на молитву прелази са осећања на осећање. Притом човек може да престане да чита, исто као и да размишља, већ нека остане само у осећању, са извесним молитвеним знацима... Када молитвено осећање постане непрекидно почиње духовна молитва која је дар Духа Божијег, Који се моли уместо нас, - последњи степен молитве која може да се појми. Међутим, кажу да постоји још и уму непојамна молитва, то јест молитва која превазилази границе свести (тако је код светог Исака Сирина).

Најлакше средство за постизање непрекидности молитве јесте да се човек навикава на Исусову молитву и да је укорени у себи. Искусни мужеви у духовном животу, које је Бог научио, пронашли су ово једноставно и уједно сведејствено средство за утврђивање духа у свим духовним делањима, као и у свом духовном подвижничком животу, те су у својим поукама оставили подробна правила о њој.

Трудећи се и подвизавајући се ми тражимо очишћење срца и препород духа. Према овоме воде два пута: делатни, то јест упражњавање оних подвига који су претходно наведени, и умозритељни - обраћење ума ка Богу. Тамо се душа очишћује и прима Бога; овде Бог Којег гледамо спаљује сваку нечистоту и долази да се усели у очишћену душу. Долазећи до тог закључка о Исусовој молитви Григорије Синаит каже: "Бога стичемо или делањем и трудом или умешним призивањем Исусовог имена," затим додаје да је први пут дужи од другог - други је бржи и делотворнији. Због тога су неки прво место међу подвизима давали Исусовој молитви. Она просвећује, укрепљује, оживљава; све непријатеље, видљиве и невидљиве, побеђује и узводи ка Богу. Она је свемоћна и сведејствена! Име Господа Исуса је ризница добара, сила живота у духу.

Стога само по себи следи да је свакоме ко се покајао или ко је почео да тражи Господа могуће и
да треба дати потпуно поучавање о делању Исусове молитве, а са њом онда уводити и све друге, зато што се тим путем човек брже може учврстити, брже може духовно да прогледа и да дође до унутрашњег мира. Не знајући за ово други, или већина, се заустављају на телесним и душевним делима и готово да узалуд троше труд и време.

Ово делање је названо "уметношћу" и веома је једноставно. Стојећи свешћу и пажњом у срцу изговарај непрестано: "Господи Иисусе Христе, Сине Божиј, помилуј мја", без икакве слике и лика, са вером да те Господ види и да те слуша.

Свест обавезно треба држати код срца и за време делања мало успорити дисање како би се показала напетост са којом се молитва твори. Међутим, први услов је вера да је Бог близу и да нас чује. Молитву изговарај на ухо слуха Божијег.

Прво је ова молитва дуго само делатна, као и свако делање, затим прелази у умност (ум) и на крају се укорењује у срцу.

Има скретања са правог пута ове молитве. Зато се њој треба учити од онога ко је зна. Заблуде углавном проистичу од тога ко где држи пажњу - у глави или у грудима.

Ко је у срцу он је безбедан. Још је безбеднији онај ко с болом пада ничице пред Богом у сваком трену у скрушености, са молитвом да га Господ избави од прелести.

2. Онај ко нема унутрашњу умну молитву нема никакву молитву, јер је само умна молитва права молитва која је Богу угодна и пријатна. Она мора представљати душу молитвословља и код куће, и у цркви тако да чим ње нема, ова молитвословља само изгледају као молитве, али молитве нису.

Јер, шта је молитва? Молитва је узношење ума и срца према Богу, на славословље и благодарење Богу и ради мољења и добијања од Њега потребних душевних и телесних добара. Суштина молитве јесте, сигурно умно усхођење ка Богу из срца. Ум стаје у срце свесно пред лице Бога, и испуњавајући се дужним свештеним страхом почиње пред Њим да излива своје срце. Ето умне молитве! Међутим, таква треба да буде и свака молитва. Спољашње молитвословље, домаће или у цркви даје јој само реч или форму; душу пак, или суштину молитве свако носи у себи, у свом уму и срцу. Сав наш црквени молитвени чин, све молитве, које су састављене ради употребе код куће пуне су умног обраћања Богу. Онај ко их твори, ако је иоле пажљив, не може да избегне ово умно обраћање Богу, једино ако је потпуно немаран према ономе што чини.

3. Без умне молитве нико не може. Ми не можемо да се не узносимо молитвено ка Богу, јер то захтева наша духовна природа. А да се узнесемо ка Богу не можемо другачије осим умним дејством: јер је Бог уман. Истина, постоји умна молитва уз словесну или спољашњу - домаћу или црквену, - и постоји умна молитва сама по себи, без икакве спољашње форме или положаја тела, међутим, суштина дела је и овде и тамо иста. У оба ова облика она је обавезна и за мирјане. Спаситељ је заповедио да уђемо у своју клет и да се тамо у тајности молимо Богу, свом Оцу. Клет ова, по тумачењу светитеља Димитрија Ростовског означава срце. Дакле, Господња заповест нас обавезује да се тајно у срцу умом молимо Богу. Ова заповест се односи на све хришћане. Ево, шта заповеда апостол Павле када каже да се треба "всјакоју молитвоју и моленијем молитисја на всјако времја духом" (Еф. 6, 18)? Заповеда умну молитву - духовну, - и заповеда свим хришћанима без разлике. Он свим хришћанима заповеда да се непрестано моле (1 Сол. 5, 17). А човек не може да се моли непрестано другачије осим умном молитвом у срцу...

Кад ујутру устанеш, стани што јаче пред Богом у свом срцу, у својој унутрашњој молитви и затим изађи на дело своје, које ти је Бог одредио не одвајајући од Њега своја осећања и свест. И догодиће се да ћеш снагом душе и тела радити свој посао, а умом и срцем бити са Богом.

4. "Во псалмјех и пјенијих и пјеснех духовних, во благодати појушче в сердцах ваших Господеви" (Кол. 3, 16)... речи: "Во псалмјех и пјенијих и пјеснех духовних" односе се на словесну молитву, молитвословље, а речи: "во благодати појушче в сердцах ваших Господеви" - молитву унутрашњу, умно-срдачну.

Псалми, пјенија, песме-псалми, химне, оде - јесу разни називи духовних песама. Веома је тешко навести по чему се разликују, зато што су и по садржају и по форми веома слични. Сви они представљају изражавање молитвеног духа. Када крене на молитву дух славослови Бога, благодари и узноси Му своје молбе. Сва ова испољавања молитвеног духа у духу су нераздвојна и једна без других не бивају. Када молитва почне да се креће, она прелази из једног у друго и то често не једном. Ако се то изрази речју биће словесна молитва; назови је псалмом, химном или одом - то је свеједно. Зато се нећемо трудити да одредимо разлике међу овим наведеним песмама. Апостол је њима желео да обухвати молитву сваке врсте која је изражена речју. У њих спадају све молитве које данас користимо. Осим Псалтира користимо и црквене песме - стихире, тропаре, каноне, акатисте и молитве које се налазе у молитвеницима. Нећеш погрешити ако читајући речи апостола о словесној молитви под њима будеш подразумевао ове словесне молитве које су код нас у употреби. Сила није у оваквим или онаквим словесним молитвама, већ у томе како се оне творе.

Како творити словесне молитве апостол указује речју: духовних... Духовне молитве су због тога што се пре свега у духу зачињу и сазревају и из духа изливају. Пре свега су духовне зато што се зачињу и сазревају благодаћу Духа Светог. И Псалтир и све друге словесне молитве нису од самог почетка биле словесне. Прво су биле чисто духовне, затим су заодевене у речи и постале словесне. Међутим, реч која је дошла није удаљила њихову духовност. Оне су и сада словесне само наизглед, а у сили су духовне...

Из оваквих објашњења проистиче да ћемо, ако желимо да речи апостола о словесној молитви применимо на себе, добити следеће: уђи у дух молитава које слушаш и читаш и када их изговориш у срцу узноси их одатле ка Богу као да су оне пород твог срца под дејством благодати Светог Духа. То је закон који одређује суштину Богу угодне молитве. Како доћи до тога? Размишљај, осећај, чак научи напамет молитве које треба да читаш у свом молитвословљу. Тада, кад стајеш на молитву, нећеш изговарати туђе, већ оно што лежи у твом срцу као нешто што је оно осетило.

5. "Глагољушче себе во псалмјех и пјенијих и пјеснех духовних, воспјевајушче и појушче в сердцах ваших Господеви" (Еф. 5, 19).

Да ли ове речи, схватити у смислу: када вас испуни Дух тада и појте устима и срцем? Или у оваквом: ако желите да се испуните Духом - певајте? Да ли се на појање устима и срцем указује као на последицу испуњавања Духом или се на њих указује као на средство да се то достигне?
Осењивање Духом није у нашој власти, оно долази када Сам Дух то пожели. И када долази јако покреће силе нашег духа. Песма Богу се тада сплиће сама од себе. Слобода је могућа само у томе да човек изабере хоће ли оставити ову песму да пева у његовом срцу или ће је изразити и језиком тако да сви чују...

Ове речи треба разумети у другом, а не у првом смислу. Испуњавајте се Духом и ради тога певајте. Појање ће подстакнути Дух или ће довести у стање осењивања Духом, или до тога да се осети Његово дејство. Блажени Теодорит пише да апостол уводи духовну опијеност када каже: "исполњајтесја Духом" и показује како да се ово достигне, управо: "непрестано у песмама славећи Бога, удубљујте се у саме себе и подстичите увек помисао." То је исто што и рећи: посредством појања језиком и срцем.

Није тешко схватити да притом није главна милозвучност појања, већ садржај онога што се поје. Он делује исто као што реч која је написана у надахнућу надахњује онога ко је чита. Осећање које је уткано у реч кроз реч прелази у душу онога ко га слуша или чита. Тако је и када су црквене песме у питању. Псалми, химне-појања и оде - црквене песме јесу изливања осећања свештеног страха према Богу подстицаних кретањем духа. Дух Божији је испуњавао Своје изабранике, и они су пуноћу својих осећања изражавали у песмама. Онај ко их поје онако како треба, опет, може да се унесе у осећања која су изражена у њима, и да се, испуњавајући се њима, приближи стању када ће бити способан да прими дејство благодати Духа или да се томе прилагоди. Управо овакву намену и имају црквене песме, како би се уз помоћ њих загревала и распламсавала искра благодати која се у нама крије. Ову искру дају тајне. Да би се она распламсала и претворила у пламен уведени су псалми, појања-химне и песме-оде духовне. Оне делују на искру благодати исто као што ветар делује на искру која је пала у запаљиву материју.

Међутим, подсетићемо на то да им такво дејство припада под условом да заједно са њиховом упетробом иде и очишћење срца, као што је рекао свети Златоуст руководећи се речима самог светог апостола Павла. Други услови који се наводе на истом месту јесу: прво, да буду духовни, и друго, да се поју не само језиком, већ и срцем...

Дакле, да би појање црквених песама водило ка томе да се човек испуни Духом, апостол захтева да ове песме буду духовне, под чиме не треба подразумевати да треба да буду духовне по садржају, већ и да буду покретане духом, да саме буду плод Духа или да се излију из срдаца испуњених Духом. Иначе неће водити ка испуњењу Духом. Ово следи по закону да ће песма и дати ономе ко је поје оно што је уткано у њу...

Други захтев апостола јесте да се песме не певају само језиком, већ и срцем. Није довољно само схватати песму, већ осећати исто оно о чему она говори, или примити њен садржај у срце и певати је, сада већ тако да она као да исходи из нашег срца. Из поређења овог места са другима види се да су у апостолско време певали само они који су били у таквом расположењу, а други су почињали да осећају исто што и они - и свецело црквено сабрање је певало и појало Господу никако другачије до у срцу. Шта је чудно ако је последица тога била да се оно и испуњавало Духом? Каква је ризница добара скривена у црквеним песмама ако се оне изговарају онако како треба!

Свети Златоуст каже: "Шта значе речи: "појушче в сердцах ваших Господеви"? - То значи: са пажњом приступај овом послу, јер непажљиви поју без користи само изговарајући речи док им срце лута на другом месту." Блажени Теодорит овоме додаје: "Поје срцем онај ко не покреће само језик, већ и ум подстиче на разумевање онога што се изговара". Други свети оци пишући о молитвеном обраћању Богу сматрају да се оно врши на најбољи начин када се врши умом, који је утврђен у срцу.

Оно што апостол овде говори о црквеном сабрању односи се и на појединачно појање псалама, које свако може посебно да врши код куће. И ово може да уроди плодом само када се врши онако како треба, т.ј. са пажњом, са разумевањем, са саосећањем, из срца.
Приметићемо такође да, иако се у речима апостола говори о појању, његова мисао указује на молитвено обраћање Богу. И управо оно подстиче Дух.

6. Други облик молитве јесте умно-срдачна молитва. И прва треба да буде иста таква. међутим, она се зачиње под дејством словесне - готове молитве; а ова се зачиње непосредно у срцу и одатле усходи ка Богу. Оваква је била молитва Мојсија пред Црвеним морем. Апостол о томе учи речима: "во благодати појушче в сердцах ваших Господеви." - "Од благодати Духа појте," каже, "не просто устима већ са пажњом, стојећи мислено пред Богом, у срцу. Јер то значи појати Богу, а оно друго је на ветар, јер се глас разлива по ваздуху. Не певај да се покажеш, каже. Макар да си на пијаци, можеш у себи, изнутра, да се обратиш Богу и да певаш иако те нико не чује... Ништа ти не смета да се на путу молиш и да срцем будеш горе" (свети Златоуст). Само оваква молитва и јесте молитва. И словесна молитва је молитва онолико колико се у њој моли ум и срце.

Она се у срцу саздаје благодаћу Светог Духа. Пошто се обраћа Господу и освећује тајнама, она прима у себе осећање према Богу које од тада почиње да полаже у срцу његово усхођење ка горе. У ономе ко не заглуши ово осећање нечим лошим, постојаност и труд га претварају у пламен. Али за онога ко га заглуши оним чиме не треба иако није затворен пут приближавања Богу и помирења с Њим, - њему се ово осећање више не даје одједном и на дар. Предстоји му зној и труд тражења и мољења за њега... Међутим, нико не бива одбијен унапред кад моли за овај дар. Јер сви имају благодат, треба само оставити простор за њено деловање. Благодат добија простор сразмерно са тим колико неко уништава своју себичност и колико искорењује страсти. Мера очишћења срца јесте мера оживљавања осећања према Богу. Када срце постане чисто осећање према Богу постаје пламено. Осећање према Богу и у њима оживљава много пре потпуног очишћења од страсти, али бива још као семе или искра.

Када се препороди оно расте и разгорева се, али није постојано, већ оживљава и замире; и оживљавајући нема исту силу. Међутим, ма у којој мери да оживи, увек усходи ка Господу и поје Му песму. Све сазидава благодат: јер је благодат увек присутна у верујућима. Онима који су јој се неповратно препустили она руководи и поучава их онако како сама зна.

7. Осећање према Богу и без речи јесте молитва. Реч подржава и понекад продубљава осећање.

8. Чувајте овај дар - дар милости Божије која вас је посетила. Како? - Пре свега смирењем, све приписујући благодати, а себи ништа. Чим ваша мисао почне да размишља о себи самој, благодат ће се смањити и ако се не освестите, потпуно ће престати да делује, тада бива плач и ридање много. Друго - осећајући да сте земља и пепео будите тако као што сте сада, односно не обраћајући се ни чему без потребе, ни мишљу ни срцем. Све са Господом. Мало по мало ће се смањити унутрашње горење, одмах журите да га поново васпоставите у себи. Господ је близу. Када му се обраћате са болном чежњом и страхом одмах ћете добити...

9. Молитва је показатељ свега; молитва је и извор свега; молитва је и покретач свега; молитва је и усмеривач свега. Чим је молитва исправна све је исправно, јер она неће дозволити да било шта буде неисправно.

10. Молитва је прва ствар у морално-религиозном животу. Корен овог живота представља свесно-слободан однос према Богу који касније управља свиме. Поприште на којем се то открива и показује у дејству. Ово дејство јесте молитва као узајамно општење. Постоји поприште на којем се откривају наши морални односи према нама сличнима, и подвижништво - поприште на којем се открива морални однос према самима себи. Какав је наш однос према Богу таква је и молитва; и каква је молитва такав је и наш однос према Богу. А пошто ови односи нису исти, није исти ни начин молитве. Другачије се према Богу односи онај ко не мари за спасење, а другачије онај ко се одвратио од греха и ко ревнује за добродетељ, али још није ушао у себе и ради Господу споља; другачије, на крају, онај ко је ушао унутра и носи у себи Господа и стоји пред Њим. Први, као што се не стара за живот, не стара се ни за молитву и врши је у цркви и код куће само зато што је такав обичај, без пажње и осећања. Други чита много молитава и често иде у цркву, труди се да уједно одржи и пажњу и да осећања усклади са молитвама које чита, иако му то веома ретко полази за руком. Трећи, пошто се сав усредсреди унутра, у себи, умно стоји пред Господом и без расејавања Му се моли у срцу, без дугих молитвословља, иако на молитви стоји и дуго времена, код куће и у цркви. Ако другом одузмете молитвословље одузећете му сву молитву; ако трећем наметнете молитвословље угасићете у њему молитву ветром многословља. Сваки чин људи, или сваки степен приближавања Богу има своју молитву и своја правила за њу. Како је драгоцено притом искусно руковођење и како много човеку може да нашкоди делање по својој вољи!

ШТА ЈЕ МОЛИТВА? И КАКО СЕ ПРЕМА ОВОМЕ ОДНОСИ ИСУСОВА МОЛИТВА?


11. Молитва је умно стајање пред Богом у срцу са славословљем, благодарењем, молбом и скрушеним покајањем. Све је ту духовно. Корен свега је свештени страх Божји, из којег потичу поверење и вера у Бога, предавање себе Богу, уздање, прилепљивање за Бога у осећању љубави са заборављањем свега тварног... Када је молитва јака сва ова осећања и духовни покрети су присутни у срцу у одговарајућој мери.

Како се према овоме односи Исусова молитва?

Као и она топлина која се развија у срцу и унаоколо од дејства ове молитве... Навикавање на молитву се не ствара одједном, већ захтева дуготрајан труд и присиљавање себе.
Управо у овом труду стварања молитвене навике најбоље помаже Исусова молитва и топлина која је прати.

Обрати пажњу на то, оче, да су то само средства, а не само дело.

Могуће је да постоји и Исусова молитва и топлина, а да нема праве молитве. Ма како чудно да звучи и тако бива!..

Када се молимо умом треба да станемо пред Бога и да само о Њему размишљамо. Међутим, у глави се непрестано роје разне мисли и одвлаче ум од Бога. Како би се ум научио да се држи једнога свети оци су користили кратке молитве и навикавали се да их непрестано изговарају...

Ово непрекидно понављање кратке молитве је држало и ум у размишљању о Богу и растеривало је све мисли са стране. Ове кратке молитве су биле различите... Код нас је прихваћена и уобичајила се молитва Исусова: "Господи Иисусе Христе, Сине Божиј, помилуј мја грјешнаго!"

Дакле, шта је Исусова молитва? Она је једна од оних кратких словесних молитава, као и све друге кратке молитве. Њена намена је да ум држи само на мисли о Богу.

Када се човек навикне на ову молитву и када њоме делује онако како треба заиста се непрекидно сећа Бога.

Пошто је сећање на Бога у срцу које искрено верује, природно, праћено религиозним осећањима свештеног страха, уздања, благодарења, преданости вољи Божијој и другим духовним осећањима Исусову молитву која производи и подржава сећање на Бога називамо духовном молитвом. И то је тачно када је окружена овим духовним осећањима. Међутим, када није праћена оваквим дејствима она остаје словесна као и свака друга слична молитва.

Тако треба размишљати о Исусовој молитви. Сада, шта значи топлина која прати употребу ове молитве?

Да би се ум држао само на краткој молитви треба га са пажњом увести у срце, јер остајући у глави где се мисли роје, он неће моћи да се усредсреди на једно... Када пажња сиђе у срце она тамо у једну тачку привлачи све силе душе и тела. Ово усредсређивање читавог човековог живота на једно место одмах се показује нарочитим осећањем; ово осећање и јесте почетак будуће топлине... Ово осећање, прво лако, постаје све јаче, снажније, продубљује се и од хладног, какво је на почетку, прелази у топло осећање и држи пажњу на себи. И на тај начин се дешава да се пажња прво држи у срцу напетошћу воље, а својом силом пажња рађа топлину у срцу. Ова топлина затим држи пажњу без неке њене нарочите напетости. Оне затим једна другу подржавају и морају стално бити заједно, јер расејавање пажње хлади топлину, а умањивање топлине слаби пажњу.

Одавде проистиче закон духовног живота: држи срце у осећању према Богу и увек ћеш се сећати Бога. Њега је негде формулисао свети Јован Лествичник.

Сада се поставља питање - да ли је ова топлина духовна? Не, није духовна! Већ је обична, крвна. Међутим, пошто држи пажњу ума у срцу и на тај начин помаже да се тамо развију духовни, раније наведени покрети, она се назива духовном, али, само у случају да је не прати похотна сласт, макар и лака, већ да држи душу и тело у трезвеном расположењу. Отуда следи: чим топлина која прати Исусову молитву није праћена духовним осећањима не треба је називати духовном, већ просто крвном топлином, и пошто је таква она није лоша ако није у вези са похотном слашћу, макар и лаком; а ако је у вези са њом онда је лоша и треба је истерати.

До ове грешке долази када топлина иде испод срца. Друга грешка је када неко заволи ову топлину и њоме се ограничава, не бринући се за духовна осећања, као ни за сећање на Бога, већ само за то да у њему постоји ова топлина; ова грешка је могућа, иако се не јавља код свих и увек, али повремено до ње долази. Ово треба уочити и исправити, јер ће у том случају то остати само крвна топлина, животињска... Ову топлину не треба сматрати духовном или благодатном... Духовном се може назвати ова топлина само онда када је праћена духовним, молитвеним покретима... Ко је без њих назива духовном пада у грешку. Ко је назива благодатном још је мање у праву...

Благодатна топлина је нарочита и она је заправо духовна... Она је одрешена од тела и не производи приметне промене у телу, а посведочава је танано слатко осећање.
По овим осећањима свако лако може да одреди и да разликује топлину... То свако треба да учини; нико са стране ту нема шта да тражи.

12. Постоји молитва коју човек твори сам, и постоји молитва коју Бог даје ономе ко се моли (1 Цар. 2, 9). Ко не зна за прву? И друга свима треба да буде позната, макар у зачетку. Прва ствар када неко приступа Господу јесте молитва. Он почиње да иде у цркву и да се моли код куће по молитвеницима и без њих. Међутим, мисли се стално расејавају. Човек с њима никако не може да изађе на крај. Али, што се човек више труди на молитви тим се мисли све више и више умирују, и молитва постаје чистија. Ипак, атмосфера душе се не очишћује док се у души на упали духовни пламичак. Овај пламичак је ствар благодати Божије, али не нарочите, већ свима заједничке. Он се појављује као последица извесне мере чистоте у свом моралном устројству човека који тражи. Када се запали овај пламичак или када се створи стална топлина у срцу престаје ковитлање помисли. Са душом се дешава исто што и са крвоточивом женом: "ста ток крове јеја" (Лк. 8, 44). У овом стању молитва више или мање личи на непрестану. Као посредница за ово служи Исусова молитва. И то је граница до које може да допре молитва коју твори сам човек. Мислим да вам је ово веома јасно.

Даље се у овом стању даје молитва која сама долази, коју не твори сам човек. Осењује га молитвени дух и увлачи у срце - исто као да неко некога узме за руку и на силу га одвуче из једне собе у другу. Душа је овде везана силом са стране и радо остаје унутра док над њом стоји Дух који ју је осенио. Знам за два степена овог осењивања. У првом - душа све види, свесна је себе и свог спољашњег положаја, и може да расуђује, и да управља собом, може чак и да разори ово своје стање ако пожели. И ово треба да вам је јасно.

Код светих отаца, и посебно код светог Исака Сирина указује се и на други степен молитве која се даје или која осењује. Тако он наводи молитву коју је назвао екстазом или надахнућем. И овде такође долази молитвени дух, али душа коју он одвлачи иде у таква созерцања да заборавља на свој спољашњи положај, не расуђује, већ само созерцава, и није у стању да управља собом или да разори своје стање. Сећате се да у отачницима пише да је неко стао на молитву пре своје вечерње трпезе, а освестио се тек ујутру. Управо то је молитва у надахнућу или созерцатељна. Код неких је она била праћена озаривањем лица, светлошћу која се изливала око њих, а код других подизањем са земље. Свети апостол Павле је у овом стању био узнет и одведен у рај. И свети пророци су били у њему када их је Дух обузимао.

Замислите само како је велика милост Божија према нама грешнима. Неко се мало потруди и чега буде удостојен? Онима који се труде смело се може рећи: трудите се, имате се рашта трудити!

13. Најлакше средство за усхођење у непрекидну молитву јесте навикавање на Исусову молитву и њено укорењивање у себи. најискуснији људи у духовном животу, које је Бог уразумио, пронашли су да је ово једноставно и уједно сведејствено средство за утврђивање духа у свим духовним делањима, исто као и у читавом духовном подвижничком животу и у својим поукама су оставили подробна правила о њој.

СТЕПЕНИ МОЛИТВЕ


14. а) Навикавање на уобичајена молитвословља у цркви и код куће.

б) Сродњавање молитвених мисли и осећања са умом и срцем.

в) Непрестана молитва.

Исусова молитва може се односити на све ово, али њено право место је у непрестаној молитви. Главни успех у молитви јесте очишћење срца од страсти и сваке пристрасности према било чему чулном. Без тога ће молитва увек остати на првом степену или читању. У сразмери са очишћењем срца молитва читања ће прелазити у умно-срдачну, а када се оно потпуно очисти завладаће и непрестана молитва. Како да делујете? У цркви пратите службу и држите се оних мисли и осећања која вам нуди богослужење. Код куће пробудите у себи молитвене мисли и осећања и држите их у души уз помоћ Исусове молитве.

15. Молитва има различите степене. Она је прво само молитвословна молитва, међутим, заједно са њом мора да иде, њоме да се разгорева и подржава молитва ума и срца. Умно-срдачна молитва затим добија самосталност и постаје час делатна, напета у својим напорима, час се креће сама од себе, долази сама од себе. У последњем облику она је исто оно што и показано увлачење унутра, пред Бога: она је истовремена са њима и из њих се развија. Када затим стање у којем се душа налази за време ових тежњи постане стално, тада умно-срдачна молитва почиње непрестано да делује. Притом се претходне пролазне тежње претварају у стање созерцања, у којима се, и из којих се тада открива и созерцатељна молтива. Созерцање је заробљеност ума и свег созерцања неким духовним предметом које је толико јако да се све спољашње заборавља, излази из свести: ум и свест одлазе у предмет који се созерцава тако да нас више као да нема.

16. "Всјакоју молитвоју и моленијем мољашчесја на всјако времја духом..." (Еф. 6, 18).
Указујући на неопходност молитве апостол одмах указује и на то каква молитва треба да буде да би била услишена. Прво је - молите се, каже, сваком молитвом и мољењем, односно свеусрдно, са болом срца, са ватреном устремљеношћу ка Богу... Друго - молите се, каже, у свако време. Овим он заповеда сталност и будност молитве. Молитва не треба да буде занимање, које је предвиђено за одређено време, већ свагдашње стање духа. "Види," каже свети Златоуст, "не ограничавај се само извесним временом дана. Чујеш шта каже! - У свако време приступај молитви, као што је и на другом месту казао: непрестано се молите" (1 Сол. 5, 17). Треће - молите се, каже, духом, односно, молитва не сме бити само спољашња, већ и унутрашња, која се твори умом у срцу. У овоме је суштина молитва која представља узношење ума и срца према Богу. Свети оци умно-срдачну молитву разликују од духовне. Прва се твори свесно делатношћу самог човека који се моли, а друга долази, и иако је човек свестан, она се креће сама без напора онога ко се моли. Ова молитва је покретана духом. Њу не смемо прописивати себи, јер она није у нашој власти. Можемо је прижељкивати, тражити и са захвалношћу примати, али је не можемо творити кад год пожелимо. Уосталом, код очишћених људи молитва је углавном покретана духом. Зато треба сматрати да апостол прописује умно-срдачну молитву када каже: молите се духом. Може се додати: молите се умно-срдачно, са жељом да достигнете духом покретану молитву. Оваква молитва држи душу свесном пред лицем Бога Који је свуда присутан. Привлачећи и одражавајући Божански зрак она тера непријатеље. Са вероватношћу се може сматрати да је душа у таквом стању неприступачна демонима. - Тако је могуће молити се у свако време и на сваком месту.

17. "Као што је апостол рекао: више волим пет речи да кажем својим умом неголи хиљаду језиком. Пре свега уз помоћ ових пет речи треба чистити ум и срце говорећи непрестано у дубини срдачној: Господи Иисусе Христе, помилуј мја, и на тај начин усходити у разумно појање. Зато што сваки почетник и свако ко је страстан ову молитву може уз пажење на срце да твори, а да поје не може никако пре него што се претходно очисти умном молитвом."

18. Питање о молитви: "Како је боље молити се - устима или умом?" решено је првим речима: "Молите се некада речима, некада умом." Само што треба објаснити да човек ни умом не може да се моли без речи, само што се ове речи не чују, већ се тамо унутра, у срцу мислено изговарају. Ово је боље рећи овако: моли се понекад речима звучним, а понекад безвучним, које се не чују. Старај се само за то да и звучна и безвучна молитва исходе из срца.

19. Ствар ове молитве је проста: стани умом у срце, пред лице Господа и вапиј: Иисусе Христе, Сине Божиј, помилуј мја, или само: Господи, помилуј... Милостивиј Господи, помилуј мја, грјешнаго... или неким дугим речима. Сила није у речима, већ у мислима и осећањима.

20. Молитва: Господи Иисусе Христе, Сине Божиј, помилуј мја! јесте словесна молитва, као и свака друга. Сама у себи нема ништа нарочито, већ сву силу преузима од тога с каквим расположењем је неко твори.

Све методе о којима се пише (сести, нагнути се)... или уметничко творење ове молитве не одговарају свима, и без личног наставника је опасно. Боље је не лаћати се тога. Једна метода је обавезна за све: "пажњом стајати у срцу". Све друго је додатак који не води у добром правцу.
О плодовима ове молитве се прича све и свашта. Без разлога. Баш су нашли талисман! Никакви плодови не припадају словесном саставу ове молитве и изговарању речи. Сви плодови могу бити добијени и без ове молитве, чак и без икакве словесне молитве, само кроз упереност ума и срца према Богу.

Суштина ствари је у томе да се "човек утврди у сећању на Бога или да ходи у присуству Божијем". Свакоме се може рећи: "Како год знаш, само оствари ово... Да ли ћеш творити Исусову молитву... или ћеш чинити метаније, или ћеш ићи у цркву... ради шта год хоћеш, само оствари то да се увек сећаш Бога." Сећам се како сам у Кијеву срео човека који је говорио: никакве методе нисам користио, и нисам знао за Исусову молитву, а све што је овде написано било је у мени и јесте. А како, ни сам не знам. Бог је дао!..

То да је Бог дао или ће дати не треба сметнути са ума како се своје измишљотине не би помешале са даром благодати.

Кажу: стеци Исусову молитву, то јест, унутрашњу молитву. Исусова молитва је добро средство за унутрашњу молитву, али сама по себи није унутрашња, већ спољашња молитва. Веома добро раде они који се на њу навикавају. Али, ако се задржавају само на њој, а не иду даље, они стају само на пола пута...

Размишљање о Богу је ипак потребно и приликом упражњавања Исусове молитве: иначе је то сува храна. Добро је ако се некоме име Исусово прилепило за језик. Али човек притом може да се уопште не сећа Бога и може чак да држи мисли које су Му противне. Дакле, све зависи од свесног и слободног обраћања Богу и напора да се човек у том стању држи са расуђивањем.

21. Могуће је размишљање о Богу заменити Исусовом молитвом, али каква је потреба за тим? Они су једно исто. Богомислије је држање неке истине у мислима: оваплоћења, смрти на крсту, васкрсења, свеприсутности и др., без икаквог усмеравања мисли.

22. Делање Исусове молитве је једноставно: стати са пажњом у своје срце пред лице Господа и вапити Му: Господи Иисусе Хирсте, Сине Божиј, помилуј мја! Ствар није у речима, већ у вери,, скрушености и предавању себе Господу. Са овим осећањима човек пред Господом може да стоји и без речи... и то ће бити молитва.

23. Трудите се над Исусовом молитвом. Падате? Али када навикнете да устима изговарате ову молитву сједините сећање на Господа са страхом и побожношћу. Јер, главно је ходити пред Богом, или под оком Божјим са свешћу да вас Бог гледа, вашу душу - ваше срце, и да тамо све види. Свест о томе је најјачи покретач у кретању унутрашњег духовног живота.

24. Исусова молитва се може спајати са дисањем као што ви то чините. То је рекао неко од древних... Дисање уместо бројаница.

25. У Исусову молитву се удубљујте колико год имате снаге. Она ће вас сабрати, даће вам да осетите силу у Господу и учиниће да непрекидно будете са Њим, - и када сте сами, и када сте са људима, и кад послујете по кући, и када читате или се молите. Само немојте сматрати да је сила ове молитве у понављању извесних речи, већ у обраћености ума и срца према Господу приликом изговарања ових речи. И једно и друго заједно.

26. Исусова молитва је као и свака друга. Она је јача од свих осталих само због свесилног имена Исуса Господа, Спаситеља, када се оно призива са потпуном, топлом вером, која се не колеба - да је Он близу, да све види и чује, и да оно за шта Га човек моли пажљиво слуша и да је спреман да испуни и дарује човеку оно што тражи. Оваква нада неће бити посрамљена. Ако понекад није одмах испуњена то зависи од тога што онај ко моли још није спреман да прими оно за шта моли.

27. Молити се са размишљањем о ономе о чему говоре речи молитве - то је ипак молитва, иако је хрома на једну ногу. Молитва престаје да буде молитва када пажња напушта речи молитве... Када постоји свест у молитви ... то је молитва иако није довољна. Осећање ће доћи... не треба се приморавати на њега.

28. Исусова молитва није неки талисман. Њена сила потиче од вере у Господа и дубоког спајања срца и ума са Њим. Уз таква расположења име Господа које се призива показује се да је она многоделатна. Само понављање речи ништа не значи.

29. Стално умиротворење мисли јесте дар Божји; међутим, овај дар се не даје без великог личног труда. И само својим трудом ништа нећете остварити, - и Бог вам ништа неће дати ако се не потрудите из све снаге. Овакав је непромењив закон.

30. А какав управо труд овде треба употребити понављао сам више пута: не дозволити мислима да лутају, а када нехотице побегну истог тренутка их враћати назад, прекоревајући себе, жалећи и болујући због овог растројства. Свети Лествичник на то каже да "треба са напором затварати свој ум у речи молитве".

31. Човек никада не треба да сматра да се неко духовно делање утврдило, а најмање молитва, већ увек треба да сматра да први пут почиње да је твори. У оно што се ради први пут улаже се и прва усрдност. Ако будете тако чинили, приступајући молитви, као да се никада раније нисте молили онако како треба и као да сада први пут желите то да учините увек ћете своју молитву творити са првом усрдношћу. И она ће добро ићи.

Ако не будете имали успеха у молитви, не очекујте успех у било чему другом. Она је корен свега.

32. Када је богомислије у питању неки предмет је ближи човековом срцу од других. У том случају се на њему треба зауставити по завршетку овог дела и дуже се њиме хранити. Тако се крчи пут ка непрестаној молитви.

33. Узнети се умом ка Господу и скрушено рећи: "Господе, смилуј се! Господе, благослови! Господе, помози!" - јесте молитвени вапај. А ако се у срцу и роди осећање према Богу, то ће бити непрестана молитва без речи и без стајања на молитви.

34. 1 Солуњанима 5, 17. Непрестано молитесја. И у другим посланицима свети Павле заповеда да се "пребива" (Рим. 12, 12) и "трпи у молитви, бдијући у њој" (Кол. 4, 2), "всјакоју молитвоју и моленијем молитесја на всјако времја духом" (Еф. 6, 18). Сталности и непопустљивости у молитви учи и Сам Спаситељ причом о удовици, која је непопустљивошћу мољења умолила неправедног судију (Лк. 18, 1 и даље). Види се да непрестана молитва није нешто што је случајно прописано, већ да је неодвојива црта хришћанског духа. Живот хришћанина, по апостолу је "скривена са Христом у Богу" (Кол. 3, 3). Пребивање у Богу увек треба да буде са пажњом и осећањима, што и јесте непрестана молитва. Са друге стране, сваки хришаћнин је "храм Божји" у којем "живи Дух Божји" (1 Кор. 3, 16; 6, 19; Рим. 8, 9). Управо овај "Дух" Који увек у њему пребива и Који се заступа - моли се "о нем всегда воздиханијами неизглаголаними" (Рим. 8, 26), учећи га непрестаној молитви. Прво дејство благодати Божије која обраћа грешника ка Богу испољава се у устремљености његовог ума и срца ка Богу. Када затим, након покајања и посвећивања свог живота Богу благодат Божија, која је дејствовала споља, кроз тајне, сиђе на њега и буде у њему, тада постаје у њему непромењиво, свагдашње, и оно устремљење ума и срца ка Богу, у којима је суштина молитве. Оно се открива у разним степенима, и као и сваки други дар, мора бити подгревано (2 Тим. 1, 6). Оно се подгрева у складу са својом природом: молитвеним трудом и посебним стрпљивим и целисходним слушањем црквених молитава. Непрестано се моли - труди се у молтиви - и стећи ћеш непрестану молитву која ће онда сама почети да се твори у срцу без нарочитих напора. Свакоме је очигледно да се заповест светих апостола не испуњава само творењем одређених молитава у извесно време, већ да захтева свагдашње хођење пред Богом, посвећивање свих дела Богу, Који све види у свуда је присутан, разгоревањем топлог обраћања ка небу умом у срцу. Сав живот, у свим својим манифестацијама мора бити прожет молтивом. Тајна је у њеној љубави према Господу. Као што се невеста која је заволела женика не одваја од њега у сећању и осећањима, тако и душа, која се са Господом спојила љубављу, непрекидно са Њим пребива, упућујући Му топле беседе из срца. "Прилепљајсја Господеви, једин дух јест с Господем" (1 Кор. 6, 17).

35. Сећам се како Василије Велики питања о томе како су апостоли могли непрестано моле решава на следећи начин: они су у свим својим делима размишљали о Богу и живели у непрестаној преданости Богу. Ово расположење духа је била њихова непрестана молитва.

36. Жалите због тога што Исусова молитва није непрекидна, - што је не изговарате непрестано, - то се и не захтева... захтева се стално осећање према Богу, које може да постоји и приликом разговора, и приликом читања, и приликом посматрања и разматрања нечега... Али пошто је Исусова молитва, када се њоме молите исправна, наставите тако да чините, и ова молитва ће... се проширити.

37. Понекад се све време које је предвиђено за правило може провести у изговарању једног псалма на памет, човек од сваког стиха може да састави своју молитву. Још - понекад цело правило може да проведе у Исусовој молитви са метанијама.. А може и од једног и од другог, и од трећег да узме по мало. Богу је потребно срце (Прич. 23, 26), и чим оно са страхопоштовањем стоји пред Њим, то је довољно. Непрестана молитва се састоји у томе да човек са свештеним страхом увек стоји пред Богом. А правило је притом само цепаница која се у пећ баца да се ватра разгори.

38. Услед непрестане молитве подвижник стиче духовно сиромаштво: учећи се да непрекидно тражи Божију помоћ он постепено губи уздање у себе; ако нешто учини успешно, он у томе не види свој успех, већ милост Божију, за коју непрестано преклиње Бога.
Непрекидна молитва руководи ка стицању вере, зато што онај ко се непрестано моли постепено почиње да осећа Божије присуство. Ово осећање мало по мало може до те мере да узрасте и да ојача да ће око ума јасније видети Бога у Његовом Промислу него што чулно око види материјалне предмете света; срце ће осетити Божије присуство. Онај ко на тај начин види Бога и ко осети Његово присуство не може да не поверује у Њега живом вером, која се показује у делима.

Непрестана молитва уништава лукавство надом у Бога, уводи у свету простоту одучавајући ум од разноврсних помисли, од ковања планова у вези са собом и ближњима увек га држећи у смерности и смирењу мисли, које чине његову поуку.

Онај ко се непрестано моли постепено губи навику маштања, расејаности, испразне бриге и многобрижништва, губи тим више што се свето и смирено поучавање буде удубљивало у његову душу и у њој укорењивало. На крају, он може да дође у стање детета, које је заповеђено у Јеванђељу, да постане луд ради Христа, то јест да изгуби лажни разум света и да од Бога добије духовни разум.

Непрестаном молитвом се уништава радозналост, сумњичавост, подозривост. Зато сви људи човеку почињу да изгледају добри, а од таквог залога у срцу према људима рађа се и љубав према њима.

Онај ко се непрестано моли пребива непрестано у Господу, познаје Господа као Господа, стиче страх Господњи, страхом улази у чистоту, чистотом у Божанствену љубав. Љубав Божија испуњава Свој храм даровима Духа.

39. Умна молитва се састоји у томе да човек умом у срцу стоји пред Богом, или просто, или изговарајући молбе, благодарења и славословља... Стално се навикава на то да се налази у општењу са Богом, без икаквих слика, без икаквог размишљања, без икаквог уочљивог кретања мисли. Ето правог израза! Управо у томе се састоји суштина умне молитве, или стајање пред Богом умом у срцу. Умна молитва бива у два стања, она је или радна, када се човек приморава на њу, и самопокретна, када сама по себи постоји и делује. Последње се дешава за време поменутог увлачења у себе, а прво треба да представља наш стални труд. Иако он сам по себи није успешан, јер све мисли бивају разграбљене, ипак сведочи о нашој жељи и напору да имамо сталну молитву и привлачи милост Господњу, - и Бог ће за овај труд дати, у своје време, оно увлачеење у себе приликом којег се умна молитва показује у свом правом облику.

40. Могуће је умом изговарати Исусову молитву без покрета језика. То је боље од молитве језиком. Молитва језиком нека буде као помоћ умној... Понекад се молитва језиком захтева ради постојаности умне.

41. У деловању Исусове молитве не сме да постоји никаква слика која представља посредника између ума и Господа, и речи нису оно главно већ оно што посредује. Главно је умно стајање пред Господом у срцу. То је умна молитва, а не речи. Речи су овде исто што и речи сваке друге молитве. Суштина умне молитве је у хођењу пред Богом, а хођење пред Богом јесте стална свесна убеђеност да је Бог како свуда тако и у вама, и да види све што је у вама, да види чак и више него ви сами. Ова свест о оку Божијем, које гледа у вама, такође не треба да буде у виду слике, већ у потпуности треба да се састоји од простог убеђења или осећања. Онај ко је у топлој соби осећа како га топлота обузима и прожима. Исто то треба да се дешава и у нашем духовном човеку од свеприсутног и свеобухватног Бога, Који је огањ. Иако су речи: "Господи Иисусе Христе, Сине Божиј, помилуј мја," оруђе, а не суштина ствари, ипак су оруђе веома јако и многоделатно, јер је име Господа Исуса страшно непријатељима нашег спасења и даје благослов онима који Га траже. Не заборавите да је ово једноставна ствар и да нема никаквих необичности и да не треба да има. Молите се за све Господу, Пречистој Владичици и Анђелу-Чувару и они ће вас свему научити, или сами, или кроз друге.

42. Вероватно си чуо овакве речи: словесна молитва, мислена молитва, срдачна молитва; притом си можда чуо и расуђивња о свакој од њих понаособ. Од чега потиче овакво дељење молитве на њене делове? Због тога што због нашег немара бива да понекад језик изговара свете речи молитве, а ум лута ко зна где, или ум и схвата речи молитве, а срце се на њих не одазива осећањем. У првом случају молитва бива само словесна, и уопште није молитва, у другом се са словесном сједињује и мислена молитва, и то је несавршена, непотпуна молитва. Потпуна и права молитва јесте када се са молитвеном речју и молитвеном мишљу сједињује и молитвено осећање.

43. Умна или унутрашња молитва јесте када онај ко се моли сабравши ум у срце одатле без гласа, безгласном речју узноси Богу своју молитву славословећи Га и благодарећи Му, скрушено исповедајући пред Њим своје грехове и молиећи Га за душевна и телесна добра која су му потребна. Не треба се молити само речју, већ и умом, и не само умом, већ и срцем, да ум јасно види и схвати шта се изговара речју и да срце осећа оно што ум притом размишља. Све ово заједно јесте права молитва, и ако у твојој молитви нема нечега од овога, она је или несавршена молитва или уопште није молитва.

44. Онај ко се покајао иде ка Господу. Пут до Њега је заправо унутрашњи пут, који се одвија у уму и срцу. Овако треба настројити помисли ума и расположење срца да човеков дух увек буде са Господом, да Му увек тако приступа. Овакав човек се непрестано просвећује унутрашњим просвећењем, прима на себе зраке умне светлости (Теодорит), попут Мојсија чије се лице прославило на гори од пребивања са Богом. О овоме на другом месту говори свети Давид: "Знаменасја на нас свјет лица Твојего, Господи" (Пс. 4, 7). Средство које је овоме прилагођено јесте умна молитва која се твори у срцу. Тек када она настане постаје јасан поглед ума, и дух, који јасно види Бога добија од Њега силу и да види и да одагњава све због чега може да се застиди пред Богом. Међутим, има доста оних који се надају да ће доћи до Бога само спољашњим делима и подвизима. Надају се и не долазе, јер не иду правим путем. И ево им позива: приступите Богу умом и срцем и просветићете се и престаће непријатељ да вас посрамљује, непријатељ који вас уз сву вашу спољашњу исправност непрестано надвладава и посрамљује у помислима и осећањима срца. Умно и срдачно приступање Богу даће вам силу да победите све друге покрете душе и да посрамите тако непријатеља када покуша да вас посрами.

45. Вашу бригу за умно стајање пред Богом нека Господ благослови. Тражите и наћи ћете. То је непромењиви закон за свакога ко жели успех на духовном путу. Случајно ништа не долази. Помоћ Божија је увек спремна и увек је близу, али се даје само онима који траже и који се труде и то онда када они који корачају преиспитују сва своја средства... и пуног срца почну да вапију: Господе, помози! А док остаје макар мала нада у нешто своје Господ се ту не меша, као да каже: хоћеш сам да достигнеш! Па, чекај... Ма колико да чекаш ништа неће бити. Нека вам Господ дарује дух скрушен, срце сркушено и смирено!

46. Дешава се по благодати Божијој да постоји само срдачна молитва, и то и јесте духовна молитва, коју Дух Свети покреће у срцу; онај ко се моли свестан је ње, али је не твори, већ се она сама у њему твори. Оваква молитва је удео савршених. Свима приступачна молитва која се од свих захтева јесте да се са молитвеном речју увек спајају и мисао и осећање.
Бива још и молитва која се назива стајањем пред Богом, када онај ко се моли сав се усредсредивши унутар срца мислено созерцава Бога као присутног у себи са одговарајућим осећањима: час страха Божијег и изумљења пуног свештеног страха због Његове величанствености, час вере и уздања, час љубави и преданости вољи Његовој, час скрушености и спремности на сваку жртву. Овакво стање долази када се неко удуби у обичну молитву речју, умом и срцем. Код онога ко се дуго и како треба моли, оваква стања ће се све чешће понављати и на крају овакво стање може да постане стално и тада се оно назива хођењем пред Богом и то је непрестана молитва. У таквом стању је пребивао свети Давид који је за себе сведочио: "Предзрјех Господа предо мноју вину, јако одеснују мене јест, да не подвижусја" (Пс. 15, 8).

47. Дејство ове молитве у срцу бива на два начина: понекад ум претходи прилепљујући се за Господа у срцу непрестаним сећањем; понекад дејство молитве, покренуто претходно огњем весеља привлачи ум у срце и привезује га за призивање Господа Исуса и на стајање пред Њим пуно свештеног страха (прва молитва је радна, друга је самопокретна). У првом случају дејство молитве почиње да се открива након стишавања страсти, испуњавањем заповести, топлином срдачном, због појачаног призивања Господа Исуса; у другом - Дух привлачи ум ка срцу и насађује га тамо у дубини, не дајући му да се упусти у уобичајено лутање. И тада он више не бива као заробљеник којег из Јерусалима воде Асирцима, већ се напротив, сели из Вавилона у Сион кличући с пророком: "Тебје подобајет пјесан, Боже, в Сиоње, и Тебје воздајетсја молитва во Ијерусалимје." Од ова два облика молитве и ум бива час делатан, час созерцатељан, деловањем он уз помоћ Божију, побеђује страсти, а созерцањем види Бога онолико колико је то доступно човеку.

48. Када унутрашња молитва постане јака она почиње да управља молитвословљем, она преовладава над спољашњим молитвословљем, чак га гута. Од тога ће се молитвена ревност разгоревати, јер ће тада у души бити рај. Остајући пак само на спољашњем молитвословљу можете да се охладите према молитвеном труду, - чак и ако бисте га творили са пажњом и разумевањем; главно су молитвена осећања срца.

49. Различити облици молитве се не дају по вашем избору. То су разни изданци једне исте благодати.

Овакве су само самопокретане молитве када долази молитвени дух. Али и њих има две врсте: у једној човек има моћ да јој се повинује или не, да јој садејствује или да је разори, а у другом нема моћ ништа да уради, већ га у молитвеној екстази држи друга сила и он нема слободу да делује било како другачије. Дакле, изражена мисао у потпуности може да се односи само напоследње. У односу на све друге облике избор молитве је уместан.

50. "Но Сам Дух ходатајствујет о нас воздиханијами неизглаголаними" (Рим. 8, 26).
Ово ће бити јасније ако га применимо на нешто што се дешава у наше време. У наше време исто се дешава у молитви која долази сама. Обично се молимо по молитвеницима или својом речју. Има притом и молитвених осећања и уздаха, али их ми својом вољом подстичемо у себи. И то је молитва. Али дешава се да жеља за молитвом сама долази и приморава нас да се молимо и не даје нам мира док се молитва не излије у потпуности. Ово је исто оно о чему говори апостол или нешто што на то личи. Садржај оваквих молитава се ретко одређује неким предметом, већ готово увек она дише предавањем себе вољи Божијој, поверавањем себе руководству Бога Који боље од нас зна шта нам је неопходно, и ради унутрашњег и ради спољашњег, и јаче од нас то жели за нас, Богу Који је спреман да нам све то да и уреди, само да се не опиремо ногама. Све молитве које су нам предали свети оци су таквог истог порекла, оне су покретане духом и зато су до данас тако делатне.


СХИИГУМАН ХАРИТОН ВАЛААМСКИ
УМНО ДЕЛАЊЕ. О МОЛИТВИ ИСУСОВОЈ

--------------------------------------------------------------------------------------

УМНО ДЕЛАЊЕ. О МОЛИТВИ ИСУСОВОЈ - 2 део

 

УМНО ДЕЛАЊЕ. О МОЛИТВИ ИСУСОВОЈ - 3 део

 

УМНО ДЕЛАЊЕ. О МОЛИТВИ ИСУСОВОЈ - 4 део

 



Нема коментара:

Постави коментар