УМНО ДЕЛАЊЕ. О МОЛИТВИ ИСУСОВОЈ - 3 део

УЧЕЊЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА О ИСУСОВОЈ МОЛИТВИ КОЈА СЕ ТВОРИ УМОМ У СРЦУ

Сладосно бива у срцу чисто и стално
сећање на Исуса и неизрециво просветљење
које од њега проистиче.

Свети Марко, митрополит Ефески

Учење старца Пајсија о Исусовој молитви, као и његово учење о монаштву, тесно је повезано с учењем о овом предмету његовог учитеља и друга, схимонаха Василија. Због тога ћемо прво укратко навести учење старца Василија о Исусовој молитви које је изложио у предговору књига светог Григорија Синаита, блаженог Филотеја Синајског и блаженог Исихија Јерусалимског.


Свој предговор књизи светог Григорија старац Василије почиње указивањем на направилност мишљења оних који мисле да умно делање доликује само савршенима, који су достигли бестрасност и светост.

Они који тако мисле ограничавају своје мољење само спољашњим испуњавањем појања псалама, тропара и канона, не схватајући да су нам овакво спољашње мољење свети оци одредили само као привремено, због немоћи и недораслости нешег ума с тим да ми, постепено се усавршавајући усходимо на ступањ умног делања и ни у ком случају да не остајемо само при спољашњем мољењу.

По речима светог Григорија само је деци својствено да творећи устима спољашње мољење мисле да чине нешто велико, и да тешећи се количином онога што читају гаје у себи унутрашњег фарисеја.

По речима светог Симеона Новог Богослова, онај ко се ограничава спољашњим делањем молитве не може да достигне унутрашњи мир и да напредује у добродетељи, јер је сличан ономе ко води борбу са својим непријатељима у ноћној тами: он чује гласове непријатеља, задобија ране од њих, али не види јасно ко су, одакле су дошли, како и због чега се с њим боре.

По речима светог Исака Сирина и преподобног Нила Сорског ако би неко пожелео да мимоилазећи умну молитву, само спољашњим мољењем и спољашњим осећањима одбије непријатељски прилог и да се супротстави било којој страсти или лукавом помислу убрзо би се показао као много пута побеђен, јер му се демони, савладавајући га у борби и поново му се покоравајући као да их наводно он побеђује, ругају и наговарају га на таштину и уздање у себе проглашавајући га учитељем и пастирем оваца.

Из реченог се може видети сила и вера, како умне молитве, тако и спољашњег мољења. Не треба мислити да свети оци наводно одговарајући нас од неумереног спољашњег мољења и упућујући нас на умну молитву тиме понижавају спољашњу молитву. Нипошто! Јер су сва свештенодејства Цркве у њој установљена Светим Духом и сва она одражавају у себи тајну Оваплоћења Бога Речи. И нема ничега у црквеним обредима људског, већ је све дело Божије благодати, које се не повећава од наших врлина и не умањује услед наших грехова. Међутим, ми сада не говоримо о уставима Свете Цркве, већ о нарочитом правилу и начину живота сваког монаха, то јест, о умној молитви, као о делању које усрдношћу и срдачном исправношћу, а не само речима које се изговарају без пажње устима и језиком, обично привлачи благодат Светог Духа. И паметно је да се овим умним делањем не заинтересује само онај ко је савршен, већ и сваки почетник и онај ко је страстан, пазећи на срце.

И због тога Григорије Синаит, који је више од свих и до тананости размотрио и анализирао благодаћу Светог Духа која у њему живи житија, дела и духовне подвиге свих светих, заповеда да се на сваки начин старамо о умној молитви.

Такође, и свети Симеон Солунски заповеда и саветује и архијерејима, и свештеницима, и монасима, и мирјанима да у свако време и у сваком часу изговарају ову свештену молитву и као да дишу њоме, јер нема јачег оружја ни на земљи, ни на небу, каже он заједно са светим апостолом, осим имена Исуса Христа.

Знај и то, добри трудбениче овог свештеног делања, да су не само у пустињи или у осамљеном отшелништву били учитељи и многобројни делатељи овог свештенодејства, већ и у самим великим лаврама, па чак и у градовима.

На пример, његова светост патријарх Фотије, који је постављен за патријарха из сенаторског звања и који није био монах, тек се на својој високој дужности обучио умном делању и напредовао је у њему до таквог степена, да је његово лице, по речима светог Симеона Солунског, сијало благодаћу Светог Духа као код другог Мојсија.

По речима истог овог светог Симеона, патријарх Фотије је написао и изванредну књигу о умном делању.

Он такође каже да су и свети Јован Златоуст и свети Игњатије и Калист као патријарси истог овог Цариграда написали своје књиге о овом унутрашњем делању.

Дакле, уколико ти, говорећи против умне молитве кажеш да ниси пустиножитељ па да се бавиш овим делањем, разобличава те патријарх Калист који се обучио умном делању док је био на куварској служби у великој Атонској лаври и патријарх Фотије, који се тек као патријарх научио уметности срдачне пажње.

Уколико се лењиш да се бавиш умним трезвењем позивајући се на послушања, заслужујеш посебан прекор, јер по речима светог Григорија Синаита, ни пустиња, ни осамљеност не бивају толико корисни при овом делању као разумно послушање. Уколико кажеш да немаш учитеља који би те научио овом делању Сам Господ ти заповеда да се учиш из Светог Писма говорећи: "Испитајте Писанија, и в них обрјашчете живот вјечниј". Уколико те смућује то што не налазиш тихо место оповргава те Петар Дамаскин који каже: "У томе се и састоји почетак човековог спасења да остави своја хтења и разумевања и тада се у целом свету неће наћи таква ствар или место који би могли да омету спасење." Уколико те смућују речи светог Григорија Синаита, који много говори о прелести која се дешава приликом овог делања, исти свети отац те и исправља говорећи: "Не смемо ни да се бојимо, ни да сумњамо призивајући Бога. Јер ако су неки и скренули повредивши ум знај да су они то претрпели због самовоље и високог мишљења о себи. Уколико неко у покорности, питајући и са смиреномудреношћу тражи Бога, никада неће претрпети штету благодаћу Христовом. Јер ономе ко живи праведно и непорочно и ко избегава самоугађање и високо мишљење о себи, не може наудити, по речима светих отаца, читав пук демона, чак и ако подигне против њега безбројна искушења. Само они који се уздају у себе и поступају по својој памети падају у прелест. А они који се, спотичући се о камен Светог Писма из бојазни од прелести, клоне умног делања претварају бело у црно и црно у бело. Јер не уче нас свети оци о разлозима због којих бива прелест ради забране умног делања, већ како би нас сачували од прелести."

Тако и свети Григорије Синаит заповедајући онима који се уче молитви да се не боје и не сумњају, указује и на узроке прелести: самовољу и високоумље. Желећи да нам они не нашкоде свети оци заповедају да се изучава Свето Писмо и да се њиме руководимо имајући брат брата за доброг саветника, по речима Петра Дамаскина.

Уколико се бојиш да приступиш умном делању из свештеног страха и у простоти срца и ја сам заједно с тобом спреман да се уплашим. Међутим, не треба се плашити празних прича, као што каже пословица: "Ко се боји вука нека не иде у шуму." И Бога се треба бојати, али не треба бежати од Њега и не треба Га се одрицати. Велику препреку за делање умне молитве за неке представља њихова телесна немоћ. Пошто нису у стању да понесу труд и пост који су носили свеци они мисле да без овога немогу да започну умно делање. Исправљајући њихову грешку свети Василије Велики учи: "Уздржање се свакоме одређује по његовој телесној сили и мислим да човеку може да нашкоди прекомерно уздржавање које може да разруши телесну снагу учини га непокретним и неспособним за добра дела. Кад би за нас било добро да будемо раслабљени и да телом лежимо као мртви, да једва дишемо, Бог би нас таквима и створио. Ако нас није створио таквима греше они који предивно Божије саздање не чувају онаквим каквим је оно саздано."

Подвижник треба да се брине само за једно: да се у његовој души не крије зло лењости, да не ослаби трезвење и усрдно обраћање мисли ка Богу, да се не помрачи у њему духовно освећење и просвећење душе које од њега (т.ј. духовног освећења) потиче. Јер ако све поменуто добро у њему расте неће бити времена да се у њему буде телесне страсти када његова душа буде заузета небеским и када не оставља телу времена за буђење страсти.

При таквом устројству душе онај који узима храну ни по чему се на разликује од онога ко је не узима. И он је испунио не само пост, већ и потпуно уздржавање од хране, и има похвалу за своју посебну бригу о телу, јер умерен живот не изазива распаљивање похоти.

У складу с овим и свети Исак каже: Ако принудиш слабо тело на оно што превазилази његову снагу двоструко смућење наносиш души.

И свети Јован Лествичник каже: Видео сам ову непријатељицу (утробу) умирену и како даје бодрост уму. И на другом месту: Видео сам је како се топи од поста и буди похот, како се не бисмо уздали у себе, већ у живога Бога.

Тако учи и прича, коју спомиње преподобни Никон. - У наше време био је пронађен у пустињи један старац који тридесет година није видео ниједног човека и није јео хлеб, хранећи се само корењем, и он је признао да га је све те године нападао демон блуда. И оци су сматрали да нису гордост и храна били узрок ових блудних напада, већ то што старац није био научен умном трезвењу и супротстављању непријатељским прилозима. Управо зато и свети Максим Исповедник каже: Дај телу онолико колико је у стању да понесе и сав свој подвиг усмери на умно делање. И свети Дијадох: Пост има похвалу сам по себи, а не по Богу, његов циљ је да приводи оне који желе у целомудреност.

И зато не треба о њему да мудрују подвижници благочестија, већ да у вери Божијој очекују исход нашег устројства. Ни у једној уметности уметници не суде по алату о резултату рада, већ очекују завршетак рада и на основу њега суде о уметности.

Одредивши овакво правило за храну не полажи сву своју наду само на пост, већ постећи умерено и у складу са својом снагом тежи ка умном делању. Тако ћеш и гордост моћи да избегнеш и нећеш се гнушати добрим Божјим створењима узносећи Му хвалу за све.

Умна молитва је моћно оружје којим подвижник побеђује своје невидљиве непријатеље.

Неки свети оци дају правила монасима: заједно с делањем Христових заповести творити дуготрајно појање псалама, каноне и тропаре. Други оци, изучивши најтананије делање духовног разума сматрају да је за почетнике недовољно да пребивају само у телесном обучавању, већ предајући им заједно с испуњавањем Христових заповести умерено појање и читање одређују уместо дуготрајног појања псалама и канона делање умне молитве додајући притом да ако их Дух Свети посети дејством срдачне молитве тада нимало не сумњајући оставе спољашње правило, јер га надомештава унутрашња молитва.

Трећи имајући велико искуство и познајући житија и дела светих, пошто су посебно просвећени дејством и премудрошћу Светог Духа одређују за почетнике заједничко, а не посебно обучавање умној молитви, делећи га на две врсте - делатну и созерцатељну. Ови оци заповедају да се сва брига усмери на умно делање остављајући појању мало времена, само у тренуцима унинија, јер су по њиховим речима, црквене службе и појање песама су предане свим хришћанима уопште, а не онима који желе да тихују. Уосталом, и путем дугачких песама и читањем канона и тропара може се остварити успех, иако веома споро и с великим потешкоћама; други пут је згоднији и лакши, а трећи је најбржи, и притом с радошћу и честим посетама Светог Духа Који утврђује и успокојава срце, посебно приликом усрдног старања и добрих жеља.

Пошто се света умна молитва раствара поштовањем заповести Божијих она истерује демоне и страсти, и насупрот томе, онога ко не мари за заповести и ко се не брине за умну молитву, већ се бави само појањем, одвлаче страсти.

Преступање заповести Господњих види се у свима подједнако, али се испољава на многе различите начине: на пример, неко може да одреди себи као правило да не преступа заповести, да се не предаје страсти, али му се због неке околности или смућења или сплетке непријатеља деси да неког увреди или осуди или да се разгневи или да га победи таштина или да се расправља и оправдава, или да празнослови или да слаже, или да се преједе или да се опије, или да помисли нешто нечисто или да учини нешто томе слично.

Осећајући се кривим пред Богом он истог тренутка почиње да прекорава себе и с покајањем пада ничице пред Богом у умној молитви од срца да му Бог опрости и помогне да више не пада у таква сагрешења.

И на тај начин он удара темељ поштовању заповести и чувању свог срца од злих прилога у молитви, бојећи се и дрхтећи да због њих не изгуби Царство Небеско.

А други живи просто, не марећи да ли пада или стоји и мислећи да у данашње време нема људи који чувају заповести и који се плаше да их преступе, и да свако хотимице или нехотице греши пред Богом и бива крив за ове или оне танане грехове и страсти; и због тога не жели да их се чува сматрајући да је то немогуће.

Сматрајући себе одговорним само за прељубу и блуд, убиство и крађу, тровање и томе сличне смртне грехове и уздржавајући се од њих он мисли да стоји. На њега се односе речи: бољи је онај који пада и устаје него онај ко стоји и не каје се.

Треба се чудити како су оба ова човека, крива за исте грехове које чине сваког тренутка, различити пред Богом, а мислим и пред духовним људима.

Један уопште не зна за падање и устајање иако њим владају страсти; а други пада и устаје, бива побеђен и побеђује, подвизава се и труди се, не жели да одговори злом на зло, али се не задржава од пада због навике, труди се да не каже ништа зло, пати када га неко увреди, али прекорева себе за то што пати и каје се за то, или се ако и не пати због нанете увреде ни не радује.

Сви који се налазе у оваквом устројству су они који се супротстављају страсти, пате и боре се. Оци су рекли да је свака ствар коју душа не жели пролазна.

Желим да кажем још нешто о онима који искорењују страсти. Има и таквих који се радују кад им буде нанета увреда, али зато што се надају да ће добити награду. Овакав спада у оне који искорењују страсти, али не с разумом.

Други се радује кад га неко увреди и сматра да је и требало да му буде нанета увреда, јер је сам дао повод за то. Овакав разумно искорењује страст.

Постоји, на послетку и такав који не само да се радује пошто је био увређен, и сматра самог себе кривим, већ још и пати због смућења свог увредитеља. Нека вас уведе Бог у овакво устројство душе!

Ради јасније спознаје и овог и оног живота рећи ћемо ово: први, потчињавајући себе закону испуњава само своје појање. Други пак приморава себе на умно делање и увек има са собом име Исуса Христа у циљу истребљивања непријатеља и страсти.

Овај се радује чим заврши појање. А овај захваљује Богу уколико у тишини, не узнемираван од злих помисли твори молитву. Онај жели квантитет, а овај квалитет.

Код онога ко жури да испуни количину појања убрзо се ствара радосна уображеност, у коју се узда, и он храни и негује у себи унутрашњег фарисеја уколико не пази на себе. Код онога коме је драгоцен квалитет молитве постоји спознаја своје немоћи и помоћи Божије.

Молећи се, или боље речено, призивајући Господа Исуса у помоћ против непријатељских прилога, страсти и злих помисли, он види њихову погибељ од страшног имена Христовог и разуме Божију силу и помоћ. С друге стране, онај над којим зле помисли врше насиље и сумућују га спознаје своју немоћ, јер не може да им се супротстави само својом силом. И у томе се састоји читаво његово правило и сав његов живот.

И премда непријатељ може да му сугерише радосну уображеност и фарисејске мисли он ипак у том подвижнику наилази на спремност да призива Христа против свих злих помисли и на тај начин не постиже успех у својим сплеткама.

Међутим, неко ће рећи да и први може да призове Христа против непријатељског прилога. Да, може, али свако из искуства зна да данас делатељи спољашњег правила немају обичај да се обучавају у молитви против злих помисли. Овакви нарочито не желе да прихвате реч која се изговара или пише о унутрашњој пажњи у којој се састоји наука мољења против рђавих помисли. И не само да не прихватају, већ се и противе и позивајући се на своје учитеље тврде да свети оци за почетнике нису одредили умно делање, већ само појање псалама, тропаре и каноне, који се устима и језиком изговарају.

И премда они то говоре и уче неправилно, ипак их сви слушају, јер овакво мољење не захтева обучавање или одрицање од мирских похоти, већ свако, чим пожели може тако да се моли, било да је монах или мирјанин.

Свештено пак умно делање, пошто је славна и Богу угодна уметност над уметностима и пошто не захтева само одрицање од света с његовим похотима, већ и још много поучавања и обучавања не налази међу монасима оне који би је творили.

При свему томе треба се бојати десних и левих скретања, т.ј. очајања и уздања у себе.

Уочавајући да код оних који се обучавају умном делању има случајних, а не намерних, нехотичних падова, које оци називају свакодневним гресима не треба због тога сумњати, јер по мери сваког бива и успех и пад од доброг ка супротном.

С друге стране, слушајући о великој милости Божијој према нама грешнима, не смемо се уздати у себе и неустрашиво приступати овом умном свештенодејству без великог смирења и тога да колико год можемо испуњавамо заповести.

Будући да смо свесни да нам и уздање у себе и очајање сугерише напријатељ треба јако да избегавамо и једно и друго. И на тај начин, с многим разматрањем Светог Писма и користећи савете искусних, у смирењу се обучавати овом делању.

Свети оци који уче да се само заповестма Христовим побеђују страсти и да се срце очишћује од злих помисли указују подвижницима да треба да имају два најјача оружја: страх Божји и сећање на свеприсутност Божију, као што је речено: "Страхом Господним всјак уклоњајетсја от зла.", и: "Предзрјех Господа предо мноју вину, да не подвижусја", предлажу осим тога да се има сећање на смрт и пакао, као и читање Светог Писма.

Све је ово добро за добре и побожне мужеве, а код безосећајних и окамењених чак и ако се и сам пакао или Сам Бог видљиво открију неће се од тога појавити никакав страх. Притом и сам ум код монаха-почетника отупљује и за сећање на такве ствари и бежи од њих као пчела од дима.

Међутим, иако наведено сећање бива добро и корисно у тренутку борбе најдуховнији и најискуснији оци су осим овог добра указали на још веће и неупоредиво добро које може да помогне чак и веома слабима.

Прво средство се може упоредити с тим када се пшеница меље у жрвњу својим рукама и својом сопственом силом, а ово последње средство када се меље на воденици водом и различитим помагалима.

Као што вода сама покреће точкове и камен тако и преслатко име Исуса заједно са сећањем на Бога који свецело живи у Исусу покреће ум на молитву, о чему Исихије, велики у богословљу каже: "Душа која добија добро и која се наслађује Исусом с радошћу, љубављу и исповедањем узноси хвалу Доброчинитељу захваљујући Му и призивајући Га с весељем," и на другом месту:
"Као што је немогуће проводити овај живот без хране и пића тако је немогуће без умног храњења душе достићи било шта духовно и угодно Богу или ослободити свој ум од греха, чак и ако се неко приморава да не греши због страха од мука." И још: "Помисли које су продрле у наше срце, ако их не желимо и боримо се против њих и супротстављамо им се, може да истера Исусова молитва која се изговара из дубине срца."

Иако се првим од наведених средстава без умног делања и достиже успех, ипак је то веома споро и с напором.

Другим средством се делатељ брзо и лако приближава Богу.

Јер тамо постоји само спољашње мољење и поучавање и делање заповести, а овде и ово и оно, и једно и друго: и спољашње и унутрашње чување.

Када монах-почетник након одрицања од света и дејства великих и смртних грехова да пред Богом обећање да ће се уздржавати не само од малих грехова, свакодневних и опростивих, већ и од дејства самих страсти и злих помисли, и ушавши својим умом унутра, у срце, почне да призива у сваку борбу и против сваке зли помисли Господа Исуса, или ако због своје немоћи попусти пред прилогом и наруши Господње заповести, па падне ничице пред Господа са сдрачном молитвом кајући се, осуђујући себе и у овом устројству остане до своје смрти, падајући и устајући, бивајући побеђиван и побеђујући, дању и ноћу молећи за освету над супарником својим, зар неће за њега постојати нада у спасење?

Јер, као што показује искуство, немогуће је да се чак и највећи мужеви у потпуности сачувају од
свакодневних грехова, који нису на смрт, чији извор бивају: речи, мисао, незнање, заборављање, нехотица, воља, случај и који се опраштају свакодневном благодаћу Христовом, по речима светог Касијана.

Ако неко због малодушности каже да свети Касијан под онима који се омивају благодаћу Христовом подразумева само свете, а не почетнике и страсне, нека постоји и такво мишљење, али ти углавном узимај у обзир судове и решавање о таквим стварима светих дела по којима се сваки почетник и страстан човек осуђује овим свакодневним гресима и поново може да добије опроштај благодаћу Христовом, као и сви свети свечасним покајањем и исповедањем Богу.
Јер, као што каже свети Доротеј, постоји онај који служи страсти и постоји онај који се страсти супротставља.

Онај који служи страсти кад чује једну реч губи спокојство или говори пет речи или десет у одговор на једну реч и осећа непријатељство, и смућује се, па чак и касније, када се већ умири од узбуђења не престаје да осећа злобу против онога ко му је ту реч рекао; и жали због тога што му није рекао још више него што м је рекао; и смишља како би му рекао још горе речи; и стално говори: "Зашто му нисам то рекао? Рећи ћу му још ово и ово," и све време се гневи. - То је једно устројство, када је зло стање уобичајено.

Други, када чује реч такође губи спокојство и такође у одговор каже и пет и десет речи, и пати што није рекао још три још увредљивије речи и жали и памти зло, али пролази мало дана и он се смирује, неко по недељу дана остаје у сличном стању, а други утихне после једног дана, а трећи вређа, свађа се, смућује се и одмах утихне.

Ево колико различитих устројстава има и сва она подлежу суду док су на снази. Зато се може судити и о свим другим случајевима, због чега страсни не може да се очисти благодаћу Христовом од свакодневних грехова који изгледају мали.

Размотримо сада када слични грехови бивају опростиви почетницима и страснима.
Исти овај свети Доротеј каже: бива да неко чувши реч, пати у себи, али не због тога што га је задесила непријатност, већ због тога што није претрпео. Овај се налази у устројству онога ко се противи страсти.

Други се бори и труди, али га страст побеђује. Трећи не жели да одговара злом на зло, али га навика повуче. Четврти се труди да не каже ништа зло, али пати због тога што су га увредили и прекорева себе због тога што пати и каје се за то. Шести не пати што су га увредили, али се ни не радује.

Сви се они противе страсти, не желе да служе страсти и пате, и подвизавају се. Овакви, иако су страсни, благодаћу Христовом могу да добију опроштај од свакодневних грехова, које не чине с намером, већ нехотице, за које је Господ светом Петру заповедио да опрашта до седам пута седамдесет на дан.

Исто ово говори и свети Анастасије Синаит: Ми овако расуђујемо и размишљамо о онима који примају Свете Тајне Тела и Крви Господње да ако имају неке мале и опростиве грехове као што су: греше језиком, слухом, оком или таштином или тугом или раздражљивошћу, или због нечег сличног, али осуђују себе и исповедају свој грех Богу и тако примају Свете Тајне такво њихово Причешће им бива на очишћење грехова.

Пошто смо на почетку рекли о добром и искусном савладавању страсти умном молитвом и заповестима, показаћемо сада јасније и сам ток умне борбе са страстима.

Ако нас вражији прилог нападне неком страшћу или злом помишљу делатељ молитве против њих призива Христа и ђаво са својим прилогом гине.

Ако пада због немоћи мишљу или речју или раздражљивошћу или телесном жељом, моли Христа исповедајући Му се и кајући се.

Ако бива обузет унинијем или тугом, који притискају његов ум и срце, хвата се са сећање на
смрт и пакао и свеприсутност Божију и уз њихову помоћ мало се потрудивши призива Христа.
Затим, кад стекне мир од борбе поново моли Христа да буде милостив према њему за његове грехове вољне и невољне; и једном речју, у тренутку борбе и душевног мира прибегава Христу и Христос му бива све у свему, како у добрим, тако и у злим околностима.

И овога не обузима уображеност и мишљење да наводно испуњава нешто велико молећи се или угађајући Богу. Јер један је смисао спољашњег мољења, а други овог унутрашњег: онај ко се испуњавајући количину појања узда да ће тиме угодити Богу остављајући пак ово, осуђује себе. А овај, пошто га савест прекорева за грехове сваког часа и трпећи нападе непријатељских прилога увек вапије ка Христу држећи у свом уму речи: "Ако се и на сву лествицу савршенства попнеш, моли се за опроштај грехова." И опет: "Више волим да пет речи кажем умом својим него десет хиљада језиком" и на тај начин без икакве сумње испуњава оно што је свети Доротеј навео о противљењу страстима.

Ако неко каже да може и без умног делања да се очисти од грехова благодаћу Христовом кроз покајање, њему одговарамо овако: стави с једне стране заповести Христове, а с друге свагдашњу молитву: и остави нам долги нашија.

Дај ми и истинску решеност да не нарушавам ниједну заповест, т.ј. да не осећам похот и да се не гневим, да не осуђујем, не клеветам, не лажем, не празнословим, да волим непријатеље, да добро чиним онима који ме мрзе, да се молим за оне који ме вређају, да се клоним сластољубља, среброљубља и блудних помисли, туге, таштине, презира, - једном речју, свих грехова и злих помисли.

И с оваквом решеношћу приступи обучавању умном делању и с пажњом уочавај колико ћеш пута дневно, упркос својој решености, нарушити заповести и какви ће те грехови, страсти и зле помисли ранити.

Ревнуј да будеш као она удовица која је судију преклињала даноноћно и почни да вапијеш ка Христу свакога часа за сваку заповест коју нарушиш, и за сваку страст, за сваку злу помисао, која те победи.

Сједини с овим доброг саветника - Свето Писмо и кад тако проведеш доста времена дођи и кажи ми шта ћеш видети у својој души?

Вероватно ћеш и сам признати да ово не може да се постигне спољашњим мољењем, већ само умним делањем. Јер оно свог ревнитеља учи свим овим тајнама и уверава његову душу да остављајући много појање псалама, каноне и тропаре и усмеравајући сву своју бригу на умну молитву он не само да не упропаштава своје правило, већ га још и умножава.

Као што су у старозаветном закону сила и хтење били у томе да се сви приведу Христу, иако се тиме наизглед умањивао сам закон, тако и много појање води делатеља ка умној моилтви, а не распростире се на сав монашки живот.

Јер и само искуство оваквог учи да молећи се примећује извесну преграду између себе и Бога, као бакарни зид, који, како каже пророк, уму не дозвољава да јасно види Бога у молитви или да ослушкује срце у којем су садржане све душевне силе и извор помисли, како добрих, тако и злих.

Умно делање несумњиво захтева страх и трепет, скрушеност и смиреност, темељно изучавање Светог Писма и саветовање с једнодушном браћом, али ни у ком случају бежање и одрицање, као ни дрскост и својевољу.

Дрзак човек и онај који се узда у себе тежећи ка ономе што је изнад његовог достојанства и устројства с гордошћу жури ка созерцатељној молитви. Обузет таштом маштом да се попне на високи степен проникнут сатанском, а не истинском жељом, он лако бива ухваћен у ђавоље мреже.

И због чега да јуримо за високим успехом у умној и свештеној молитви, којег по светом Исаку бива удостојен једва један из десетине хиљада?

Довољно је за нас, страсне и немоћне, потпуно довољно да видимо макар траг умног тиховања, т.ј. делатну умну молитву којом се од срца одагнавају вражији прилози и зле помисли, у чему се и састоји дело почетника и страсних монаха кроз које се може достићи, ако Бог пожели, и созерцатељна или духовна молитва.

И не треба да очајавамо због тога што мали број људи бива удостојен созерцатељне молитве, јер код Бога нема неправде. Само се немојмо лењити да идемо путем који води ка овој свештној молитви, т.ј. супротстављајмо се делатном умном молитвом прилозима и злим помислима. Идући овим путем светих удостојићемо се њиховог удела, иако то неће бити овде на земљи, као што кажу свети Исак и многи други свеци.

Умна молитва је праћена различитим телесним осећањима међу којима треба разликовати правилна од неправилних, благодатна од природних и од оних која потичу од прелести.
Ужаса је и чуђења достојно, каже старац Василије како неки знајући Свето Писмо не схватају га. А други се и не знајући и не питајући искусне усуђују да ослањајући се на сопствани разум приступају умној пажњи и притом кажу да пажњу и молитву треба творити у области жеље: то је, кажу они, област утробе и срца. Оваква је прва и спонтана прелест.

Не само да молитву и пажњу не треба творити у овој области, већ и саму топлину која из похотне области у тренуцима молитве долази у срце ни у ком случају не треба примати.
По речима светог Григорија Синаита потребан је велики труд да би човек јасно спознао себе и сачувао се у чистоти од онога што је противно благодати, јер ђаво има обичај да почетницима показује своју прелест под маском истине, представљајући им зло као нешто духовно, показујући у машти једно уместо другог по својој вољи, уместо топлине будећи свој жар и уместо весеља причињавајући бесмислену радост и чулну сласт.

Уосталом, за делатеља умне молитве је корисно да зна и то да се жар или топлина понекад подижу од бедара ка срцу сами од себе природним путем уколико нису праћени блудним помислима.

И ово по речима његове светости патријарха Калиста не потиче од прелести, већ од природе. Ако неко буде сматрао ову природну топлину за благодатну то ће већ несумњиво бити прелест. Због тога онај ко се подвизава не сме на њој да заустави своју пажњу, већ треба да је отера.
Понекад пак ђаво сјединивши свој жар с нашом похотом одвлачи ум у блудне помисли. И то је несумњива прелест.

Ако се тело стално разгорева, а ум остаје чист и бестрасан и као причвршћен и погружен у дубини срца почињући и завршавајући молитву у срцу то је несумњиво од благодати, а не од прелести.

На другом месту старац Василије говори следеће о телесним осећањима приликом умне молитве. Пре свега, по речима његове светости патријарха Калиста, долази топлина од бубрега која као да их опасује и она изгледа као прелест, међутим, није тако: ова топлина није од прелести, већ од природе и она је последица молитвеног подвига. Ако неко сматра да је ова топлина од благодати, а не од природе, то је несумњиво прелест. Међутим, ма какава била ова топлина онај ко се подвизава не сме да је прима, већ мора да је одбаци.

Долази и друга топлина - од срца, и ако притом ум пада у блудне помисли то је несумњива прелест; ако се пак цело тело разгорева од срца, а ум остаје чист и бестрасан и као причвршћен у унутрашњој дубини срца, то је несумњиво од благодати, а не од прелести.

Знајући све ово човек од самог почетка треба да навикава свој ум да у часу молитве стоји изнад срца и гледа у његову дубину, а не с бока око половине и не на крају доле. Ово треба чинити због тога што када ум стоји изнад срца и у њему твори молитву, он тада као цар седећи на висини слободно посматра зле помисли како играју доле и разбија их као другу вавилонску новорођенчад, о камен имена Христовог. Притом, пошто је знатно удаљен од бедара, лако може да избегне жар похоти, који је постао својствен нашој природи због Адамовог преступа.
Уколико неко сабира пажњу за молитву на половини срца тада ум, или због оскудица срдачне топлине, или услед слабљења ума и отупљивања пажње због честог творења молитве, или пак под утицајем борбе коју непријатељ подиже против њега, сам од себе пада према бедрима и против воље се меша с похотном топлином.

Неки због своје крајње неразумности или боље речено, због незнања почињу да творе молитву на крају срца, уз бедра и на тај начин дотичући се својим умом делимично срца, делимично бедара сами призивају прелест као факир змију.

А други патећи од потпуног неразумевања не знају чак ни само место срца и мислећи да се оно налази насред утробе усуђују се да тамо творе умом молитву - тешко њиховој обмани!
Тако треба разликовати и топлину у молитви, која је природни дар, изливен у срце као миомирисно миро, кроз свето Крштење, а која нам долази од прародитељског преступа и коју подстиче ђаво.

Прва се започиње само у срцу с молитвом и у срцу завршава молитву, дајући души мир и духовне плодове.

Друга потиче од бубрега и код бубрега завршава молитву доносећи души суровост, студен и смућење.

Трећа, наставши од мешања с похотним жаром распаљује удове и срце блудним сладострашћем, заробљава ум нечистим помислом и тера на телесно спајање.

Онај ко је пажљив све ће ово убрзо распознати и уочити: време, искуство и осећање ће учинити да му све постане јасно.

Свето Писмо каже: "Господи, не доброје ли семја сјејал јеси? Откуду убо возрастоша пелевели?" Није могуће да се зло кришом не увлачи у добро: тако се и са свештеним умним делањем преплиће прелест као бршљан с дрветом.

Прелест се рађа од надмености и својевоље и као лек против ње служи смирење, проучавање Писма и духовни савет, али не то да се човек клони обучавања умном делању. Јер, по речима светог Григорија Синаита не смемо ни да се бојимо ни да сумњамо призивајући Бога: јер ако су неки и скренули с пута и повредили ум, знај да су то претрпели због самовоље и високог мишљења о себи.

Узрок високоумља је с једне стране неразуман и безмеран пост, када онај ко пости мисли да твори добродетељ, а не да пости ради целомудрености, а с друге стране живот у осамљености.
Отклањајући први узрок свети Доротеј каже: Онај ко тихује увек треба да се држи царског пута, јер неумереност у свему лако бива праћена надменошћу за којим следи прелест. Уништавајући пак други узрок каже: Само јаки и савршени могу да се боре насамо с демонима и да извлаче на њих мач, који је реч Божија.

Сам начин и дејство прелести састоје се као прво: у демонском заједничарењу у похоти унутрашњих бедара, и као друго: у привидима, у маштању ума.

Упозоравајући на прво свети отац каже: Иако непријатељ и подмеће природно кретање бедара уместо духовног, будећи уместо духовне топлине свој жар и уместо весеља доносећи бесмислену радост и приморавајући човека да његову прелест сматра за дејство благодати, ипак време, искуство и осећање разобличавају његову обману.

Указујући на другу опасност свети отац учи овако: А ти када тихујеш ни у ком случају не примај ако видиш нешто чулно или умно у себи или ван себе: без обзира да ли је то лик Христа или Анђела, или свеца, или светлост, или огањ, и друго. Овде ће поново оживети противник и за прелест окривити умно делање. Јер они мисле да се прелест не меша са спољашњим појањем.

Међутим, нека буде познато да у свему: да ли у појању или у молитви, прелест једнако присуствује када је делатељ неискусан, како каже свети Јован Лествичник. Испитајмо и погледајмо, и измеримо каква нам у појању сладост долази од блудног демона и која од благодати и силе које живе у нама. И на другом месту: појући и молећи се пази на сладост која долази да се не покаже да је растворена горким отровима.

Дакле, видиш да прелест подједнако може да задеси како оне који поју, тако и оне који творе молитву; међутим, пошто се они који не знају за умно делање брину само да обаве правило појања песама, о злим помислима и похотном врењу не траже да знају, па ни не знају када похотни део сам ври и када се подстиче непријатељским приопштењем, и како да све то избегну.

Они чују борбу и задобијају ране, али ко су им непријатељи и због чега ратују, то не знају.

Сазнавши из реченог да није умно делање узрок прелести, већ само наша самовоља и високоумље, не треба да избегавамо умну молитву: јер она не само да нас не уводи у прелест, већ нам напротив, открива умне очи за њено познавање и разумевање, што никада не бисмо могли да достигнемо да се нисмо обучавали овом свештеном умном делању, чак и ако је неко велики испосник и тиховатељ.

* * *

Пошто смо се упознали с учењем старца Василија о умној молитви обратимо се сада учењу старца Пајсија Величковског о истом овом предмету.

Као што је већ било речено, старац Пајсије је био принуђен да иступи са својим делом ради упозоравања своје братије на нападе против умне молитве који су у то време били распрострањени иако је био свестан да задатак који је себи поставио превазилази снагу његовог разумевања.

"Чуо сам," пише он, "да се нека лица монашког звања, темељећи се се само на песку сопственог лажног мудровања усуђују да хуле Божанствену Исусову молитву, која се умом у срцу свештенодејствује.

На ово их подстиче, усуђујем се да кажем, непријатељ, да би њиховим језицима као сопственим оруђем, осрамотио ово Божанствено дело, да би слепилом њиховог разума помрачио ово духовно сунце.

Бојећи се да неко слушајући њихове бајке не падне у сличну њима хулу и да не згреши пред Богом похуливши на учење тако многих богоносних отаца, који уче о овој Божанственој молитви и пошто притом нисам у стању да равнодушно слушам дрске речи против овог пренепорочног делања, а такође убеђен молбама ревнитеља ове молитве, намислио сам, призвавши у помоћ мог најслађег Господа Исуса да напишем, ради оповргавања лажног мудровања празнословаца и ради утврђивања Богом изабраног стада, које се окупило у нашој обитељи, неколико речи о умној Божанственој молитви, на основу учења светих отаца, ради чврстог, непоколебљивог и несумњивог уверавања у њу.

Дакле, ја, прах и пепео, преклонивши мисаона колена срца мог пред неприступном величином Божанствене славе Твоје, молим Тебе, Јединородни Сине и Речи Божија, Који си просветио и слепог од рођења, просвети и мој помрачени ум, даруј души мојој Твоју благодат, да овај мој труд буде у славу имена Твога и на корист онима који желе да се кроз умно делање молитве духом прилепе за Тебе и да увек у срцу свом носе Тебе, као и ради исправљања оних који су се због свог крајњег незнања дрзнули да погуле на ово Божанствено делање!"

Даље следи излагање учења о умној молитви у шест глава.

У првој глави старац пише о томе да је умна молитва делање древних светих отаца и брани је од хулитеља ове свештене молитве.

"Нека се зна да је ово божанствено делање било стално занимање древних богоносних отаца наших и да је просијало као сунце на многим местама пустињским и у општежитељним манастирима: на Синајској гори, у Египатском скиту, на Нитријској гори, у Јерусалиму и оближњим манастирима, једном речју, на целом истоку: и у Цариграду, и на светој гори Атонској, и на морским острвима, а у последње пак време и у великој Русији.

Овим умним делањем свештене молитве многи од богоносних отаца наших, распаливши се серафимским огњем љубави према Богу и ближњем постадоше најстрожији чувари заповести Божијих и удостојише се да постану изабрани сасуди Светог Духа.

Многи од њих подстицани скривеним Божанственим надахнућем написаше о овој Божанској молитви и у складу с Божанским Писмом Старог и Новог Завета, књиге о овом светом учењу, испуњене премудрошћу Светог Духа.

И они ово учинише по нарочитом Божијем Промислу да случајно у будућим временима не падне у заборав ово Божанствено дело. Међутим, од књига које су они написали многе су, по Божијем допуштењу уништили Сарацени, који су владали грчким царством, а друге се по милостиБожијој чувају и до нашег времена.

На ово Божанствено умно делање и чување срдачног раја нико се од правоверних никада није усудио да похули, већ су се сви према њему односили с великим поштовањем и крајњим свештеним страхом, као према ствари која је испуњена великом духовном коришћу.

А начелник злобе и противник сваког доброг дела видећи како посебно монашки чин кроз ово умно делање молитве бирајући добар удео неодвојивом љубављу седи покрај ногу Исусових, напредујући у савршенству и Његовим Божанственим заповестима поче да користи све напоре да посрами и похули ово спасоносно дело, и уколико је само могуће, да га потпуно уништи с лица земље: он је ово покушавао да учини час путем уништавања књига, час путем мешања кукоља погубног по душу с чистом и небеском пшеницом захваљујући чему су људи који немају расуђивања, видећи оне који су се самовољно дотакли овог делања и због свог узношења пожњели трње уместо пшенице, а уместо спасења нашли погибељ, почели да изговарају хулу против овог светог дела.

Не задовољавајући се реченим ђаво је у Италијанској земљи пронашао калабријску змију, која је по гордости својој у свему слична ђаволу, јеретика Варлаама, и уселивши се у њега свом својом силом подстакао га је да хули и нашу православну веру и ову свештену умну молитву.
Пазите, пријатељи, који се усуђујете да хулите умну молитву, да не постајете можда и ви саучесници овог јеретика и његових истомишљеника?

Зар не дрхтите да душом потпаднете, попут њих црквеној анатеми и да будете отуђени од Бога?
Који, у ствари прави разлог имате да хулите ову пренепорочну и треблажену ствар? Никако то не могу да схватим. Да ли вам изгледа бескорисно призивање имена Исусовог? Али ниједним се другим именом не можемо спасити осим именом Господа нашег Исуса Христа.

Да ли је људски ум, којим се твори молитва постојан? Међутим, и ово је немогуће, јер је Бог човека створио по Свом образу и подобију, а образ и подобије Божије се налазе у људској души која је као творевина Божија, чиста и непорочна и зато је и ум, ово главно осећање душе, попут вида у телу, такође несталан.

Међутим, можда хулу заслужује срце, на којем као на жртвенику ум свештенодејствује Богу тајну жртву молитве? Такође не. Јер је и срце творевина Божија, и као свецело тело људско, зјело добро јест.

Дакле, ако је призивање Исусовог имена спасоносно, и ако су човеков ум и срце творевина руку Божијих, какав је онда порок да човек из дубине срца умом узноси најслађем Исусу молитву и да Га моли за милост?

Или, можда, хулите и одбацујете молитву зато што Бог по вашем мишљењу не чује тајну молитву која се твори у срцу, већ чује само ону која се устима изговара?

Међутим, ово је хула на Бога: Бог је срцезналац, и тачно зна и најтананије помисли које бивају у срцу или тек треба да се појаве, и све зна као Бог и Свезналац.

Он и Сам од нас тражи овакву тајну молитву, која се из дубине срца узноси као жртва чиста и непорочна заповедајући: "Ти же, јегда молишисја, вниди в клијет твоју, и затворив двери твоја, помолисја Оцу твојему, Иже в тајње, и Отец твој, видјај в тајње, воздаст тебе јаве" (Мт. 6, 6).
Свети Јован Златоуст, Христова уста, светило целог света, васељенски учитељ, у 19. беседи на Јеванђеље по Матеју по Духом Светим му датој премудрости, каже да сматра да се ове речи Господа не односе на молитву која се само устима и језиком изговара, већ на најтајнију, безгласну молитву која се из дубине срца узноси, за коју он учи да се не твори само телесно, не само изговарањем уз помоћ усана, већ најусрднијом вољом, са сваком тихошћу и скрушеношћу духа, са унутрашњим сузама и душевном боли, с затварањем мислених двери.

И наводи из Божанственог Писма као сведочанство о овој тајној молитви Боговидца Мојсија, свету Ану и праведног Авеља говорећи: "Али да ли те боли душа? Не можеш да не вапијеш, јер је ономе кога нешто веома боли својствено је да се тако моли и да моли тако као што сам рекао. И Мојсије се осећајући бол тако молио, и његова бол је била услишена, због чега му је Бог и рекао: "Што вапијеш к Мени?" И Ана је, иако ни гласа није пустила, постигла све што је желала, јер је њено срце вапило. А зар се Авељ није ћутке и после своје смрти молио? Његова крв се чула гласније од трубе. Стењи и ти тако као Мојсије, не браним. Раздери као што је пророк заповедио, срце своје, а не одећу и из дубине призови Бога. Из глубини, рекао је он возвах к Тебје Господи! Одоздо, од срца узвиси глас, учини тајном твоју молитву."

И на другом месту: "Не молиш се људима, већ Богу Који је свуда присутан и Који чује пре него што кажеш и Који зна пре него што помислиш; ако се тако молиш добићеш велику награду."
И још: "Он пошто је невидљив, жели да и твоја молитва буде иста таква."

Видите, пријатељи, да по сведочанству несаломивог стуба Православља, постоји и друга молитва поред оне која се изговара устима, тајна, невидљива, безгласна, која се из дубине срца узноси Богу, коју као жртву чисту, као мирис миомириса духовног прима Господ, радује јој се и весели видећи ум који највише треба да буде посвећен Богу како се с Њим сједињује у молитви.
Зашто сте против ове молитве наоружали хулом свој језик, срамотећи, злословећи, мрзећи, ругајући се, одбацујући и окрећући се од ње као од најпрљавије ствари, и укратко речено, чак ни не желећи да чујете за њу?

Страх и трепет ме обузимају кад видим овакво ваше безумно дело! Међутим још ћу вас упитати:

Да ли можда ову спасоносну молитву хулите због тога што сте имали прилике да видите или да чујете да је неко од делатеља ове молитве сишао с ума или примио за истину неку обману, или да је претрпео неку другу душевну штету па сте помислили да је узрок свега тога била умна моилтва?

Али не! Не! Свештена умна молитва у којој делује благодат Божија, омива човека од свих страсти, подстиче га на најусрдније поштовања заповести Божјих и чува га неповређеним од свих стрела вражијих и прелести.

Ако се неко осмели да ову молитву пролази самовољно, а не по сили учења светих отаца, без питања и савета с искуснима, а да је још притом надмен, страстан и немоћан, живећи без послушања и повиновања, и ако још притом проводи осамљени пустињски живот, чији је и траг због своје самовоље недостојан да види, овакав, тврдим, уистину лако пада у све мреже и прелести ђавола.

И шта онда? Зар је ова молитва узрок прелести? Нипошто!

Уколико због тога срамотите умну молитву треба да срамотите и нож ако се неком малом детету догоди да играјући се овим ножем због своје неразумности нанесе себи рану. Тада и војницима треба забранити да носе војнички мач ако се неком војнику деси да закоље себе мачем.

Међутим, као што се ни нож ни мач не могу смарати кривцима за штету коју наносе тако ни мач духовни - свештена и умна молитва - није крива ни за шта. Криви су самовоља и гордост самовољника, због којих падају у демонску прелест и подвргавају се свакој душевној штети.
Уосталом, због чега вас толико дуго питам за разлоге ваше хуле на ову свештену молитву. Ја знам, о пријатељи, добро знам најбитнији разлог ваше хуле: као прво то је ваше читање Светог Писма без испитивања, читање које није по заповести Христовој; као друго, неповерење према учењу светих отаца наших, који уче о овој Божанској молитви; као треће, крајње незнање вас, који можда никада нисте видели дела богоносних отаца наших о њој, или у крајњој линији, уопште не разумете силу њихових богомудрих речи - ево у чему се састоји суштински узрок вашег злог мудровања.

Када бисте са страхом Божјим и потпуном пажњом, с несумњивом вером, с трудољубивим испитивањем и смиреномудреношћу прочитали отачке књиге, које садрже у себи сав разум јеванђељског живота и оно што је монасима неопходно ради душевне користи и исправљања, за истински, здрав и смиреномудрен начин мишљења никада не би Господ допустио да паднете у такву дубину злохуљења. Већ би вас запалио Својом благодаћу кроз ово делање за неизрециву љубав Своју, тако да бисте заједно с апостолом били спремни да ускликнете: "Кто ни отлучит от љубви Христовој" (Рим. 8, 35).

И ви не само да не бисте изговарали хулу против ње, већ бисте били спремни да и душу своју за њу положите осетивши самим делом и искуством неизрециву корист од ове умне пажње за своје душе.

Како бисте се и ви и сви који сумњају избавили од велике душевне штете не налазим бољи лек него да вам укажем на то, колико ми Господ у томе помогне, како свети и богоносни оци наши, темељећи се на непоколебљивом камену Светог Писма уче о овој свесвештеној молитви, која се умом у срцу тајно твори. Па и ви сами, када јасно и очигледно увидите истину учења светих отаца, уз помоћ благодати Божије, која се дотакла ваших душа, исцелићете се од свог духовног недуга (болести) принећете Богу искрено покајање за своју заблуду и удостојићете се милости Његове и потпуног опроштаја за свој грех."

У другој глави старац Пајсије објашњава одакле умна молитва води своје порекло и каква сведочанства из Светог Писма о њој наводе богоносни оци.

"Нека буде познато да по делима светих отаца, постоје две умне молитве.

Једна је за почетнике која одговара делању, а друга је за савршене која одговара виђењу; прва је почетак, а друга крај, јер је делање усхођење ка виђењу.

Треба знати да по светом Григорију Синаиту, постоји осам првих виђења, које он набраја и говори овако: "Ми сматрамо да постоји осам првих виђења: прво - о Богу, безвидно (безоблично) и беспочетно, нестворено, узрок свега, Тројично Јединство и надсуштаствено Божанство; друго је поредак и устројство умних сила; треће је састав постојећег; четврто - домострој снисхођења Речи; пето је - Васкрсење целог света; шесто - страшни и други Христов долазак; седмо - вечна мука, и осмо Царство Небеско, које нема краја."

Сада ћу се потрудити, колико будем могао мојим слабим разумом да објасним, како треба разумети делање и виђење.

Нека се зна - говорим ово мени сличнима, најпростијим монасима - да се сав монашки подвиг, којим се неко уз помоћ Божију подвизава на љубав према Богу и ближњему, на кротост, смирење и трпљење и све остале Божије и отачке заповести, на савршено по Богу повиновање душом и телом, на пост, бдење, сузе, метаније и друга умарања тела, на свеусрдно творење црквеног и келијног правила, на умно упражњавање молитве, на плач и размишљање о смрти - сав овакав подвиг, док умом још увек управља људски напор и воља, колико је познато, назива делањем; виђењем се не назива ни у ком случају.

А ако би се негде умни подвиг молитве у делима светих отаца и називао виђењем то је само због простоте говора, као што се и ум, као око душе назива видом.

Када пак, уз помоћ Божију, горе наведеним подвигом, а нарочито најдубљим смирењем човек очисти своју душу и срце од душевне нечистоте и телесних страсти благодат Божија, заједничка мати свих, узевши ум који је очистила као дете за руку га узводи као по степеницама ка поменутим духовним виђењима, откривајући уму, у складу с мером његовог очишћења, неизрециве и уму непојамне Божанствене тајне и то се праведно назива истинским духовним виђењем, ово је молитва созерцања, или по светом Исаку, чиста молитва, од ње потичу трепет и виђење.

Међутим, до ових виђења нико не може да дође својим напором, својим подвигом, ако га не посети Бог и ако га не уведе у њих Својом благодаћу.

Уколико се пак неко дрзне да усходи у оваква виђења мимо светлости благодати Божије, он по светом Григорију Синаиту, нека зна да уображава маштања, а не виђења, пошто га вара дух маштања.

Понудивши ово расуђивање о делатној и созерцатељној молитви, време је већ да покажемо одакле потиче Божанска умна молитва.

Нека се зна да је, по истинитом сведочанству Богомудрог оца нашег Нила, испосника Синајског, још у рају Сам Бог дао првосазадном човеку умну, Божанску молитву која доликује савршенима.

Свети Нил овако каже: "Кад се помолиш онако како треба очекуј оно што не треба и стани храбро чувајући свој плод. За то си био одређен од самог почетка: да обрађујеш и чуваш. И зато, обрадивши, не остављај обрађено без чувања, а ако то не учиниш, нећеш имати никакве користи од молитве."

Тумачећи ове речи руско светило преподобни Нил, пустињак Сорски, који је просијао као сунце у великој Русији умним делањем молитве каже овако: "Ове речи: обрађивати и чувати, светац је навео из Старог Завета:, јер Писмо каже: Бог је створио Адама и настанио га у рају да га обрађује и чува. Под обрађивањем свети Нил Синајски подразумева молитву, под чувањем - чување од злих помисли које је неопходно после молитве."

И преподобни Доротеј каже да је првосаздани човек, којег је Бог настанио у рају, пребивао у молитви.

Из ових сведочанстава се види да је Бог човека створио по Свом образу и подобију, да га је увео у рај сладости да обрађује вртове бесмртне, т.ј. мисли Божанствене, најчистије, најузвишеније и најсравршеније, као што пише свети Григорије Богослов.

Ово није ништа друго до то да је првом човеку, пошто је био чист душом и срцем, било одређено да пребива у созерцатељној, благодатној молитви коју сам ум свештенодејствује, то јест у најслађем виђењу Бога, и да храбро је чува, као рајско делање, као зеницу ока, како никада не би отишла од душе и срца.

Међутим, ова молитва је неупоредиво већу славу стекла када је Најсветија од свих светих,
Честњејшаја Херувим и Славњејшаја без сравненија Серафим, Пресвета Дјева Богородица, пребивајући у Светињи над светињама и узневши се умном молитвом на крајњу висину Боговиђења удостојена да буде пространо станиште Божије Речи Којег у себе не може да смести сва твар, као што о овоме сведочи несаломиви стуб Православља, свети Григорије Палама, архиепископ Солунски у својој беседи на Ваведење у храм Пресвете Богородице.

Он каже да је Пресвета Дјева боравећи у Светињи над светињама и разумевши из Светог Писма да људски род пропада због свог непослушања, и испунивши се крајњим милосрђем према њему, усвојила умну молитву упућену Богу за најскорије помиловање и спасење рода људског.

Ево његових сопствених речи, достојних анђеоског разума. "Када је Богоотроковица чула и видела све што се дешава и испунила се милосрђем према роду људском и када је тражила начин за исцељење и лечење које је једнако оваквом страдању, нашла је за потребно да се истог тренутка свим умом обрати Богу молећи се за нас, како би принудила Онога Ко се не може принудити и привукла Га нама, да би Он сам разрушио осуђење и везао са Собом саздање исцеливши немоћно."

И даље: "Не видећи од свега што постоји ништа што боље од ове молитве одговара човеку, устремљујући се ка мољењу јако са свом приљежношћу, Дјева стиче свештено тиховање као оно што је најужније молитвеницима за беседу (с Господом).

Свака друга добродетељ је као лек који се примењује за душевне недуге (болести) и за малодушност због лукавих страсти које су се укорениле, а Боговиђење је плод здраве душе, као неко коначно савршенство. Због тога човек не постаје обожен од речи и од видљивих дејстава разумне умерености, јер је све ово и земљано, и ниско, и људско, већ од пребивања у тиховању захваљујући којем се одрешујемо и ослобађамо од земаљског и усходимо ка Богу, пребивајући на висоти тиховатељског живота и дању и ноћу стрпљиво се подвизавајући у молитвама и мољењима, и приближавамо се и на известан начин приступамо неприступној и блаженој Природи (Јестаству).

И на тај начин, стрпљиво творећи молитву, која се необјашњиво растворила са Светлошћу која превазилази разум и осећања видимо у себи као у огледалу, Бога, очистивши срце свештеним тиховањем."

И даље: "Ево због чега се Пречиста, одрекавши се житејског пребивања у гужви, удаљила од људи и зашто је више волела живот у свему скривен и далек од људи боравећи тамо где се није улазило.

Овде је одрекавши се свих вештаствених окова, одрекавши се сваког општења и љубави према свему и превазишавши снисхођење према сопственом телу сабрала ум ради општења само с Њим и пребивања у пажњи и непрестаној Божанској молитви, и кроз њу је пошто је Сама у Себи пребивала устрмивши се изнад многоликог метежа и помисли открила нови и неизрециви пут на небо који је, рећи ћу овако - мислено молчаније (ћутање).

Пошто је била приљежна за ово, пазећи умом Она прелеће сва саздања и твари боље од Мојсија, види славу Божију, созерцава Божанствену благодат, која нимало не подлеже сили осећања, а такође душе и умове чистих, благо радосно и свештено виђење, којег је постала постала причесница и Она постаје светли облак живе воде, зора мисаоног дана и огњелика колесница (кочије) Речи."

Из ових речи светог Григорија Паламе види се да се Пресвета Дјева, боравећи у Светињи над светињама умном молитвом узнела на крајњу висоту Боговиђења и Сама је показала пример пажљивог живота по унутрашњем човеку - одрицањем од света у име света, свештеним тиховањем ума, мисленим молчанијем, у непрестаној Божанственој молитви и пажњи ума усредсређивањем и усхођењем кроз делања ка Боговиђењу да бисмо се угледајући се на Њу одрекавши се света, усрдно подвизавали у наведеном умном труду и зноју, трудећи се да по могућности, Њеним молитвама, будемо Њени подражаваоци.

И ко може на достојан начин да похвали Божанску умну молитву, чија је делатница била Сама Мати Божија, поучавана руководством Светог Духа.

Међутим, ради утврђивања и несумњивог уверавања свих оних који сумњају наступило је време да се покаже каква сведочанства из Светог Писма о њој наводе Богоносни оци, који су писали након просвећивања Божанственом благодаћу.

Божанствена умна молитва има непоколебљиву основу пре свега у речима Господа Исуса: "Ти же, јегда молишисја, вниди в клијет твоју, затворив двери твоја, помолисја Оцу твојему, Иже в тајње, и Отец твој, видјај в тајње, воздаст тебје јавје."

Ове речи, као што је већ било речено, свети Јован Златоуст тумачи као безгласну, тајну молитву која се узноси из дубине срца.

А огњени стуб, огњена уста Светог Духа, око црквено, свети Василије Велики тумачећи речи из Светог Писма: "Благословљу Господа на всјакоје времја, вину хвала Јего во устјех мојих", предивно поучава о умним устима и о умном дејству, то јест о умној молитви.

Његове речи о томе наводим дословце: "Вину хвала Јего во устјех мојих. Мислимо да је немогуће то што говори пророк: како хваљење Бога може увек да буде у устима људским? Када човек води обичан разговор о свакодневним стварима, он нема у устима хвалу Божију; када спава или ћути, такође; када једе и пије, како његова уста творе хвалу?

На то одговарамо да постоје умна уста унутрашњег човека посредством којих човек постаје причесник живоносне речи Божије, која је хлеб, који је сишао с неба. О овим устима пророк говори: "Уста моја отверзох и привлекох дух." И Господ нас призива да ова уста имамо отворена за примање истинске хране: "Расшири," каже Он, "уста твоја и исполњу ја." Једном урезана и примљена мисао о Богу у разуму душе може да се назива хвалом, која од Бога пребива у души. Онај ко се труди све може да чини у славу Божију, јер свако делање, и свака реч, и свако умно дејство има силу хвале. Праведник - било да једе или да пије, или да нешто друго ради - све у славу Божију чини; у њему чак и кад спава срце бди."

Из ових речи светог Василија јасно је да осим телесних уста постоје још и умна уста, и умно дејство и хваљење, које се твори мисаоно у унутрашњем човеку.

Имењак блаженства, египатско, или боље рећи, васељенско сунце, који је светлије од сунца заблистао даровима Светог Духа велики Макарије у својим беседама о овој молитви каже следеће: "Хришћанин увек мора да се сећа Бога, јер је написано: "Возљубиши Господа Бога твојего от всјего сердца" да би он не само онда какда улази у дом молитве волео Господа, већ да би и онда када корача, беседи, једе и пије, имао сећање на Бога, и љубав и жељу, јер је речено: "Идеже бо јест сокровишче ваше, ту будет и сердце ваше" (Мт. 6, 21).

А преподобни и Богоносни древни отац, свети Исаија испосник, о скривеном поучавању, то јест о Исусовој молитви која се твори мишљу у срцу, наводи као сведочанство следеће речи Божанственог Писма: "Согрејасја сердце моје во мње, и в поученији мојем разгоритсја огањ" (Пс. 38, 4).

Преподобни Симеон, који је заблистао у престоном граду као сунце умном молитвом и неизрецивим даровима Пресветог Духа, и који је због тога од целе Цркве добио име Новог Богослова, у својој беседи о три врсте молитве пише следеће: "Свети оци наши, чувши речи Господа, да из срца исходе помисли зле, убиства, прељубочинства, блуда, крађе, лажног сведочења, хуле и да оне скрнаве човека (Мт. 15, 19), који уче да треба чистити унутрашњост суда, да би и спољашњост била чиста (Мт. 23, 26), оставивши мисао о сваком другом делању, подвизавали су се у овом чувању срца несумњиво знајући да ће се уз чување срца и свако друго делање без тешкоће сачувати, а без њега ниједна добродетељ не може да се задржи."

Ове речи преподобног јасно показују да су горе поменуте речи Господа Божанствени оци признавали као сведочанство и основу за чување срце, т.ј. мисаоно призивање Исуса.

Исти овај преподобни, као сведочанство за Божанствену умну молитву, наводи и друге речи из Светог Писма: "Веселисја, јуноша, јуности твојеј, и ходи в путјах сердца твојего непорочен и остави јарост от сердца твојего" (Проп. 11, 9-10) и "Ашче дух владјејушчаго најдјет на тја, мјеста твојего не остави" (Проп. 10, 4).

И апостол Петар каже: "Трезвитесја, бодрствујтје, зане супостат ваш дијавол, јако лев рикаја, ходит, искиј кого поглотити" (1 Петр. 5, 8).

И апостол Павле о чувању срца јасно пише Ефесцима: "Њест наша брањ к крови и плоти, но к началом, и ко властјем, и к миродержитељам тами вјека сего" (Еф. 6, 12).

Преподобни Исихије презвитер, богослов и учитељ Јерусалимске цркве, који је написао књигу од двеста глава о мисаоном призивању Исуса у срце, т.ј. о умној молитви, наводи следећа сведочанства Божанственог Писма о њој: "Блажени чистији сердцем, јако тији Бога узрјат" (Мт. 5, 8) и опет: "Внемљи себје, да не будет слово тајно в сердце твојем безаконија" (Вотор. 15, 9).
И апостол каже: "Непрестано молитесја" (1 Сол. 5, 17), и Сам Господ каже: "Без Мене не можете творити ничесоже. Иже будет во Мње и Аз в нем, сеј сотворит плод мног."

Божанствени и Богоносни отац наш Јован Лествичник о овој свештеној молитви и истинском тиховању ума из Светог Писма наводи следећа сведочанства: "Делатељ велике и савршене молитве је рекао: хошчу пјат слов умом мојим решчи" и др., и опет: "Аз спљу, сердце же моје бдит" (Песма над песмама, 5, 2); и опет: "Возвах," рече, "всјем сердцем мојим" (Пс. 118, 145).

Богонсони отац наш Филотеј, игуман обитељи Купине Пресвете Богородице на Синају, који је саставио невелику књигу о чувању срца која се састоји од драгоцених бисера Божанствене премудрости у непоколебљиву основу свог учења полаже речи Светог Писма: "Во утрија избивах всја грјешнија земли" (Пс. 100, 8); и "Царствије Божије внутр вас јест" (Лк. 17, 21) и "Уподобисја Царствије Небесноје зерну горушечну, и бисеру, и квасу"; и опет: "Всјаким храненијем собљудај сердце твоје"; и опет: "Соуслаждајусја бо закону Божију по внутрењему человјеку: вижду же ин закон во удјех мојих, противувојујушч закону ума мојего и плењајушч мја" (Рим. 7, 22-23).

Божанствени отац наш, Дијадох, епископ Фотикијски, у својој беседи о умној молитви даје следеће основе из Светог Писма: "Никтоже может решчи Господа Иисуса, точију Духом Свјатим" (1 Кор. 12, 3), и из приче о купцу који тражи добар бисер закључује о молитви: "Ово је бисер драгоцени, који по цену свег свог имања човек може да стекне и да има неизрециву радост због тога што га је пронашао.

Преподобни отац наш Никифор испосник, у својој беседи о чувању срца уподобљава ово Божанствено мисаоно делање молитве у срцу, благу скривеном на пољу и назива га горућом светиљком. Божанствени и Богоносни отац наш Григорије Синаит који се бавио делањем ове молитве и на светој Атонској гори и на другим местима и који је достигао највише Боговиђење и саставио Божанственом премудрошћу тројичне песме које се по целом свету сваке недеље поју, који је такође саставио и каонон Животворном Крсту наводи о овој Божанственој молитви следећа сведочанства из Божанственог Писма: "Поминај Господа Бога твојего вину"; и опет: "Во утрије сјеј семја твоје, и в вечер да не остављајет рука твоја" (Проп. 11, 6); и опет: "Ашче бо мољусја јазиком, дух мој молитсја, ум же мој без плода јест, помољусја убо усти, помољусја и умом"; и "Хошчу решчи пјат словес умом" и др.

Као сведока он наводи Јована Лествичника који такође сматра да се ове речи односе на молитву.

Следбеник апостолских стопа, несавладиви стуб православне вере који је на Фирентинском зборишту као паучину разорио духоборне јереси латињана огњеним мачем Духа и истином православних догми, свесвештени, премудри и најсловеснији митрополит Ефески Марко, пише о Божанственој Исусовој молитви: "Требало би се по заповести непрестано молити и духом и истином узносити поклоњење Богу, међутим, расположење према житејским помислима и тежина бриге о телу многе одводе и одвајају од Царства Божијег које је у нама и спречавају да пребивамо код умног жртвеника приносећи од себе Богу духовне и словесне жртве по Божанственом апостолу који је рекао да смо ми храм Бога Који у нама живи и да Његов Божанствени Дух живи и у нама. И нема ништа чудно ако то видимо код неког ко обично бива са многим људима, ко живи по телу, кад видимо и неке монахе који су се одрекли света како се налазе на мисленој ветрометини страсти, који се због овога подвргавају великом смућењу, које помрачује разумни део душе и зато уз сву своју жељу не могу да достигну истинску молитву. Сладосно бива у срцу чисто и стално сећање на Исуса и неизрециво просветљење које од њега потиче."

Преподобни отац наш, руски светац Нил Сорски, који је сачинио књигу о мисаоном чувању срца користи следеће речи из Светог Писма: "От сердца исходјат помишленија злаја... сија сут скверњашчаја человјека" (Мт. 15, 19) и: "Духом и истиноју подобајет Оцу клањатисја" и др.

Друго руско светило, светитељ Христов Димитрије, митрополит Ростовски, који је сачинио беседу о унутрашњем мисленом делању молитве (које је у потпуности наведено на почетку овог зборника) наводи следећа места из Светог Писма: "Тебје рече сердце моје: Господа взишчу, взиска Тебе лице моје, Лица Твојего Господи, взишчу"; и опет: "Имже образом желајет јелен на источники воднија, сице желајет душа моја к Тебје, Боже," и опет: "Всјакоју молитвоју и моленијем мољашчесја на всјакоје времја духом."

За све ове речи он заједно са светим Јованом Лествичником, Григоријем Синаитом и преподобним Нилом Сорским сматра да се односе на умну молитву.

Такође и црквени устав, излажући црквена правила о поклонима и молитви о овој Божанственој молитви наводи следеће речи из Божанственог Писма: "Бог је Дух: и онај ко Му се клања треба да Му се клања духом и истином" (Јн. 4, 24).

Он такође наводи сведочанство светих отаца у оном делу њиховог учења, који се односи на умну молитву и после тога каже: "Овде завршавамо беседу о светој, свештеној и сећања достојној умној молитви" и даље прелази на свету и јединствену молитву, која је указана црквеним правилима.

Дакле, благодаћу Божијом показали смо да Богоносни оци, умудрени Светим Духом основу свог учења о мисленом свештенодејству молитве која се тајно твори по унутрашњем човеку утврђују на непоколебљивом камену Божанственог Писма Новог и Старог Завета, одакле, као из неисцрпног извора преузимају многобројна сведочанства.

У трећој глави своје посланице о умној молитви старац Пајсије каже да је та молитва духовна уметност.

"Нека се зна," пише он, "да Божански оци ово свештено мислено делање молитве називају уметношћу."

Тако свети Јован Лествичник у 27. беседи о тиховању каже: "Уколико си се из искуства научио овој уметности онда знаш о чему причам. Седећи на висини, посматрај ако умеш: и тада ћеш видети како и када, и одакле, и колико и какви лопови долазе да украду твоје грожђе. Када се овај стражар умори он устаје и моли се, а затим опет седа и храбро наставља прво делање."

Свети Исихије, презвитер Јерусалимски, о овој истој свештеној молитви каже: "Трезвење је духовна уметност, која потпуно избавља човека, уз помоћ Божију, од страсних помисли и речи и од лукавих дела."

Свети Никифор испосник о истом овом каже: "Ходите и открићу вам уметност, или боље речено, науку вечног небеског живота, која свог делатеља без труда и зноја уводи у пристаниште бестрасности."

Уметношћу ову свету молитву горе поменути оци називају, мислим, због тога што овој уметности човек не може сам себе да научи без уметника, исто као што се на ово мислено делање молитве није могуће навићи без искусног наставника.

Њено усвајање, по светом Никифору, по већини, па чак и свима, долази од учења; ретки је добијају од Бога без учења, болом делања и топлином вере."

У четвртој глави посланице говори се о томе какву припрему мора да има онај ко жели да пролази ово Божанско делање.

"Пошто је ова Божанска молитва изнад сваког другог монашког подвига и пошто је она завршетак свег труда, извор добродетељи, најтананије и најскривеније делање ума у дубини срца - невидљиви непријатељ нашег спасења шири против ње невидљиве и танане и људском уму једва појмљиве мреже разноврсних својих превара и матшања.

Због тога онај ко жели да се научи овом Божанском делању, мора по светом Симеону Новом Богослову да преда себе у потпуно послушање човеку који се боји Бога, усрдном чувару Његових Божанствених заповести, искусном у овом мисленом подвигу, који може свом ученику да покаже правилан пут ка спасењу.

Смирењем, које се рађа од послушања овакав ће моћи да избегне све обмане и мреже ђавоље и моћи ће увек да се вежба у овом мисленом делању тихо, ћутке, без икакве штете и с великим успехом за своју душу.

Уколико пак и предавши себе на послушање он не би нашао у свом оцу искусног наставника по делу и искуству у овој Божанској молитви, јер данас влада потпуна оскудица овог делања, ипак не треба да пада у очај, већ настављајући да пребива у истинском послушању, по заповестима Божјим, са смирењем и страхом Божјим, а не у самовољном и својевољном животу без послушања, за којим обично следи обмана и положивши сву наду у Бога, заједно са својим оцем треба да се повинује учењу преподобних отаца наших, који танано уче овом Божанском делању и од њих треба да се учи овој молитви. И у сваком случају благодат Божија ће пожурити и упутити га, молитвама светих отаца да се научи без икакве сумње овом божанском делу."

У петој глави се садржи учење о томе шта је ова свештена молитва по свом квалитету и дејству. Свети Јован Лествичник, у 28. беседи о свештеној и блаженој молитви каже:

"Молитва, по свом квалитету јесте пребивање и сједињење човека с Богом; по дејству она је утврђење мира, помирење с Богом, мајка и уједно кћи суза, умилоствиљење за грехове, мост за прелажење искушења, зид, који штити од патњи, побеђивање у борби, дело Анђела, храна за све бестелесне, будуће весеље, бесконачно делање, извор добродетељи, узрочница дарова, невидљиви успех, храна душе, просвећење ума, секира за очајање, указивање наде, уништавање туге, богатство монаха, благо тиховатеља, кроћење гнева, огледало духовног узрастања, спознаја успеха, откривање душевног расположења, објавитељка будуће награде, знамење славе.

Молитва је ономе ко се моли суд, судница (судилиште) и престо Судије пре Страшног Суда."

Свети Григорије Синаит у 113. глави пише: "Молитва је у почетницима као огањ весеља које се отима из срца, а у савршенима као светлост миомирисна, која у њему делује. Или опет: молитва је проповед апостола, дејство вере, или још боље, вера је непосредна, основа уздања, оживљавање љубави, Анђеоско кретање, сила бестелесних, њихово дело и весеље, Јеванђеље Божије, извештавање срца, нада спасења, знамење освећења, симбол светости, познавање Бога, откривање Крштења, или омивање у купељи вечног живота, обручивање Духа Светог, Исусово радовање, весеље душе, милост Божија, знамење помирења, печат Христов, зрак мисленог сунца, даница срца, утврђење хришћанства, показивање помирења Божијег, благодат Божија, премудрост Божија, још боље, почетак самопремудрости, Божије јављање, дело монаха, живот тиховатеља, узрок тиховања, особина Анђеоског живота. И зашто много да причам? Молитва је Бог Који делује у свима, пошто је јединствено дејство Оца и Сина и Светога Духа, које сведејствује у Исусу Христу."

Блажени Макарије Велики о молитви каже: "Главно пак у сваком добром старању и врхунац заслуга је приљежно пребивање у молитви. Њоме, молећи се свакодневно од Бога можемо да стекнемо и друге врлине. Одавде у онима који су се удостојили потиче општење с Божијом светошћу у духовној делатности, и савез умног расположења у неизрецивој љубави према Господу. Јер онај ко се свакодневно приморава да пребива у молитви духовном љубављу према Богу се распламсава у Божанственој привржености и ватреној жељи и прима благодат духовног савршенства које освећује" (Беседа 40, гл. 2, 158).

Свети Симеон, архиепископ Солунски о овој свештеној молитви каже: "Ова Божанствена молитва која се састоји од призивања Спаситеља је следећа: "Господи Иисусе Христе, Сине Божиј, помилуј мја! Она је и молитва, и завет, и исповедање вере и даватељка Духа Светог и Божанских дарова, очишћење срца, изгнање демона, усељење Исуса Христа, источник духовних разумевања и божанствених помисли, отпуштење грехова, лекарка душа и тела, даватељка Божанственог просвећења, кладенац милости Божије, заступница откривања Тајни Божијих, једина спаситељка, јер име Спаситеља нашег Бога у себи носи, име Исуса Христа Сина Божијег, које се на нас призива" (Глава 296).

Такође и остали Богоносни оци, пишући о овој светој молитви сведоче о њеном дејству, о неизрецивој користи која од ње потиче и о напредовању кроз њу у Божанским даровима Светог Духа.

Ко се пак, видећи како ова свештена молитва доводи подвижника до таквог небеског блага различитих добородетељи неће разгорети ревношћу Божијом на свагдашње делање ове молитве, како би њоме увек чувао у души и срцу Свенајслађег Исуса и непрестано спомињао у себи Његово најдраже име, неизрециво се разгоревајући њоме на љубав према Њему!

Само онај неће осетити ватрену жељу да приступи овом мисленом делању умне молитве ко је обузет пристрасношћу према помислима о житејском, ко је везан оковима бриге за тело, које одводе и удаљују многе од Царства Божијег, које је у нама, онај ко самим делом и искуством душевним грлом још није осетио неизрециву Божанску сладост овог најкориснијег делања, ко није схватио какву скривену духовну корист садржи у себи ова ствар.

Они који љубављу желе да буду сједињени с Најслађим Исусом попљувавши сву лепоту овога света и све насладе његове, и спокој телесни, не желе да имају у овом животу ништа друго осим да стално упражњавају рајском делање ове молтиве.

У последњој, шестој глави своје посланице старац Пајсије пише о неким спољашњим методама за учење ове молитве за почетнике.

Пре него што почнемо да излажемо његове поуке уместо увода навешћемо о томе кратку опаску једног од нама савремених подвижника, који пише следеће: "Циљ умне молитве јесте сједињење с Богом, Који је Дух и сједињење с Којим зато може бити само духовно. Што се тиче спољашњих метода које неки подвижници примењују приликом упражњавања ове моитве, безусловно је да оне имају другостепени значај.

Код несавшрених се душа човека усклађује с телом, кажу оци. Због тога тиховању душе мора да претходи тиховање тела, то јест његово добро држање, како каже Јован Лествичник.

И ради сабраности ума, која је неопходна за молитву такође могу да буду од користе неки одговарајући спољашњи услови држања, па чак и положаји тела. Међутим, била би заблуда ако се мисли да од спољашњих услова и метода може да зависи подвиг узрастања у духовној молитви.

Једно је несумњиво, да пошто се суштина молитве састоји у томе да се човек моли умом у срцу, у складу с тим и наш ум мора бити усмерен на срце. А све остало има другостепени значај.
Због тога су у руском Добротољубљу испуштена сва места на којима се помињу спољашње методе" (Теофан, архиепископ Полтавски).

Након ове претходне опаске обратимо се посланици старца Пајсија.

Он пише: "Пошто је у древна времена делање умне молитве цветало на многим местима на којима су живели свети оци, и тада је било много учитеља овог духовног делања, они су пишући о њему говорили само о духовној користи која од њега потиче, немајући потребе да пишу о самом начину тог делања које доликује почетницима.

Кад су пак видели да је број истинских и од обмане далеких наставника овог делања почео да се смањује они су подстицани Духом Божјим, како истинско учење о овој молитви не би нестало описали и сам почетак и методу како овој молитви треба да се обучавају почетници и како да улазе умом у земљу срца и да тамо без обмане умом творе молитву.

Свети Симеон Нови Богослов о почетку овог делање говори овако: "Истиниски и без обмане се пажња и молитва састоје у томе да ум за време молитве пази на срце, да у њему борави и да из његове дубине узноси мољење Господу. Окусивши како је благ Господ ум више не може да се удаљава из обитељи срца и заједно с апостолом каже: "Добро јест нам здје бити," и увек разледајући тамошња места истерује помисли које непријатељ сеје."

Даље он о овом истом говори још јасније: "Седи у тихој келији у неки усамљени угао, с пажњом твори оно што ћу ти рећи: затвори врата одвојивши свој ум од сваке испразности, приљуби уз груди браду, усмеравајући заједно с умом и чулно око. Успори дисање тако да не дишеш превише слободно. И потруди се да мислено у грудима нађеш место срца где обично воле да пребивају све душевне силе и пре свега ћеш тамо наши таму и сталну грубост.

Када будеш наставио да твориш ово дело и ноћ и дан, стећи ћеш - о чуда! - стално весеље. Јер чим ум нађе место срдачно, он истог трена види оно што никад није видео: види посред срца ваздух и свега себе светлог и испуњеног расуђивањем. И од тада ма откуда да настане помисао пре него што она пређе у дело или постане идол, он је призивањем Исуса Христа одагнава и уништава.

Стога ум, имајући злобу против бесова подиже против њих природни гнев и терајући их побеђује мислене противнике. И много шта друго ћеш научити уз помоћ Божију, чувањем ума, држећи Исуса у срцу" (Беседа о три начна пажње и молитве).

Преподобни Никифор Испосник учећи још јасније о уласку умом у срце каже: "Пре свега нека твој живот буде тих, безбрижан и са свима буди у миру. Затим, ушавши у своју клет, затвори се и севши у неком углу чини што ти будем рекао. Знаш да је дисање, којим дишемо ваздух; удишемо га ничим другим до срцем. Управо је оно узрок живота и топлине тела. Срце привлачи ваздух да би посредством дисања испустило напоље своју топлину и да би дало себи освежење - свеж ваздух. Оруђе пак овакве делатности јесу плућа, која пошто их је Саздатељ створио шупљикавим, стално, као мех, увлаче и избацују ваздух из околине. Дакле, срце стално врши функцију ради које је и устројено у циљу благостања организма. Дакле, ти седи и сабравши ум свој, уведи га у срце путем којим ваздух иде ка срцу и приморај га да сиђе у срце заједно с ваздухом који удишеш. Када пак он уђе тамо, следеће ће бити весело и радосно."

Он даље пише: "Зато, брате, научи ум да не излази брзо одатле: јер ће он на почетку малаксавати од унутрашњег затвора и тескобе, а када се навикне, више неће пожелети да остане у спољашњим лутањима. Царство Небеско је у нама. Када га тамо посматрамо и тражимо чистом молитвом све спољашње нам изгледа мрско и гадно. Дакле, уколико одмах, као што је речено, умом уђеш у место срца које сам ти показао, узнеси благодарење Богу и прослави Га, радуј се и увек се држи овог делања, и оно ће те научити ономе што не знаш. А треба да знаш и то да када се ум твој буде тамо налазио он не сме да остане нем и празан, већ треба да има као своје стално дело и поучавање молитву: Господи Иисусе Христе, Сине Божиј, помилуј мја, и никада не сме да прекине ово занимање.

Оно задржава ум од узношења, чини га недоступним и неухватљивим за сплетке вражије и уздиже га ка љубави Божијој и сталном жељењу Божанственог.

Уколико, потрудивши се много не можеш да уђеш у земљу срца, учини како ћу ти рећи и уз помоћ Божију наћи ћеш оно што тражиш.

Знаш ли ти да се начело разума сваког човека налази у његовим грудима: управо овде, чак и када уста ћуте ми и говоримо, и размишљамо, и творимо молитве и много тога другог.
Управо ово начело разума, одстранивши од њега сваку помисао (ово можеш ако пожелиш) пусти да говори: "Господи Иисусе Христе, Сине Божиј, помилуј мја", и принуди себе да само то уместо сваке друге мисли увек унутра вапијеш.

Уколио се неко време будеш држао овог поретка откриће ти се улаз у срце као што смо ти написали, ван сваке сумње, као што смо и ми сами из искуства сазнали. Доћи ће ти заједно с многожељеном и слатком пажњом и читав збир добродетељи: љубав, радост, мир и остало."

Божански Григорије Синаит учећи такође како најспасоносније призивање Господа треба творити умом у срцу каже: "Седећи ујутру на столици од једне четврти, спусти ум у срце и држи га тамо. Погнувши се с напетошћу, осећајући бол и у грудима, у леђима и у врату непрестано вапиј умом или душом. "Господи Иисусе Христе, помилуј мја."

Када постане превише тесна и болна, можда чак и бљутава учесталост понављања (што се не дешава због монотоности јела Триименитог, која се често једе, јер "јадушчиј Мја", речено је "јешче взалчут" - Сирах. 24, 23) онда, сместивши ум у другу половину говори: "Сине Божиј, помилуј мја".

И много пута изговарајући час једну час другу половину не смеш због лењости често да их мењаш, јер и дрвеће које се често пресађује не хвата корен.

Задржавај и дисање плућа да не буде превише слободно. Јер дах ваздуха који исходи из срца помрачује ум, ометајући га или развејава мисао не допуштајући му да сиђе до срца. Не допуштајући му да дође до срца оно га предаје у заробљеништво забораву или га наговара да се поучава нечем другом, а не ономе чему треба, остављајући га да безосећајно пребива у ономе што не ваља.

Уколико угледаш нечистоту лукавих духова, то јест помисли које настају или се приказују у твом уму немој се ужасавати и немој се чудити; али ако се и добро разумевање неких ствари појави у теби, не обраћај на то пажњу, већ задржавајући дисање колико можеш, затварајући ум у срце и делујући стално и често призивањем Господа Исуса ускоро ћеш их победити и истребити рањавајући их невидљиво Божанским именом, како каже и Лествичник: "Исусовим именом биј противнике, јер ни на небу ни на земљи нема јачег оружја."

Даље исти овај светац поучавајући о тиховању и молитви наставља: "У трпљењу пак треба да буде твоје седење због Онога Који је рекао да у молитви треба трпети (Лк. 18, 1), и не треба брзо устајати због малодушности услед тешкоће бола и умног вапаја и честе напетости ума. Због тога, погнувши се и сабирајући ум у срце, призивај у помоћ Господа Исуса.

Осећајући бол у леђима, када те често боли глава, трпи све ово тражећи у срцу Господа: онима који себе приморавају припада Царство Небеско, "и нуждници восхишчајут је" (Мт. 11, 12 и др.).

Исти овај отац говори и о томе како треба творити молитву: "Овако су рекли оци: један - Господи Иисусе Христе, Сине Божиј, помилуј мја, - сву; а другу половину: Ииусе, Сине Божиј, помилуј мја - и ово је згодније, због младости ума и немоћи, јер нико не може сам по себи, без Духа тајно да именује Господа Исуса - чисто и савршено "точију Духом Свјатим" (1 Кор. 12, 3); међутим, као неми младенац, он још не може да твори ову молитву разговетно. Не треба да због слабости често мења призивање имена, већ ретко - ради задржавања.

Опет: једни уче да се молитва изговара устима, други пак да се изговара умом, а ја допуштам и једно и друго, јер понекад ум од унинија изнемогне да је изговара, а понекад уста. Ипак треба вапити нечујно и без смућења да би и душевна пажња и пажња ума, смућене гласом не би отишле док ум, навикнувши се, не почне да напредује у делу, док не прими силу од Духа да се моли јако и на сваки начин. Тада више неће имати потребу да говори устима, а неће ни моћи пошто је у стању да савршeно твори молитву само умом."

Из горе наведеног следи да горе поменути оци дају веома јасно учење о нaчинима обучавања умном делању за почетнике. Из њиховог учење се могу схватити поуке о овом делању и других подвижника иако се они нису изражавали с таквом јасноћом."

Овим се завршава посланица старца Пајсија о умној Исусовој молитви.

СХИИГУМАН ХАРИТОН ВАЛААМСКИ
УМНО ДЕЛАЊЕ. О МОЛИТВИ ИСУСОВОЈ
 ------------------------------------------------------------------------

УМНО ДЕЛАЊЕ. О МОЛИТВИ ИСУСОВОЈ - 1 део