ДЕСЕТА ГЛАВА
1. А нећу да не знате, браћо, да оци наши сви под облаком бејаху, и сви кроз море прођоше.
Набраја коликих је дарова Бог удостојио Јудејце и објављује да чак ни после таквих дарова многи нису угодили Богу. Говори то с циљем да докаже да задобијање обилних дарова Јудејцима није било на корист. И као што ни они сами нису испунили своју дужност, тако ни вама неће користити што сте поверовали и удостојили се духовних тајни, ако се не покажете као достојни благодати Божије. Сви, каже, бејаху под облаком, јер је Бог раширио облак да буде покров над њима, и они су прошли кроз море (в. 2. Мојс. 13; 21 и 14; 22).
2. И сви се у Мојсеја крстише у облаку и мору.
Заједно с Мојсејем били су под сенком облака и заједно су прошли кроз море. Кад су видели да он први прелази, тада су и сами смело прошли између вода. Слично се догађа и код нас. Први је умро и васкрсао Христос, а затим смо се и ми крстили, подражавајући Његову смрт кроз погружавање у воду, као и васкрсење кроз излазак из ње (воде). И сви се у Мојсеја крстише. То значи да им је он претходио у праобразу крштења, јер су ходање под облаком и пролазак кроз море представљали праобраз крштења.
З. И сви исто јело духовно једоше. 4. И сви исто пиће духовно пише...
Као што ми, након што се крстимо, окушамо тело Господње, тако су и Израиљци, након преласка кроз море, окусили манну (2. Мојс. 16; 4). И као што ми пијемо Крв Господњу, тако су и они пили воду из тврде стене (2. Мојс. 17; 6). Манну и воду назива духовнима због тога што се оне, иако су биле чулне (опипљиве, видљиве), нису појавиле по природном закону него по благости Духа. Осим тога, оне су заједно с телом храниле и душе, и приводиле их вери.
4. Јер пијаху од духовне стене која их је следила, а стена беше Христос.
Што се тиче хране, ту им није била потребна никаква потврда, јер је њена необичност била очигледна. Међутим, што се тиче пића, била је потребна потврда, јер је неуобичајен био само начин његовог добијања. Зато и каже: није природа стене дала воду (јер би она и раније одатле истицала), него је све савршила друга Стена, односно Христос. Речима: која их је следила изразио је мисао да је Христос свагда био присутан и да је сва чуда Он савршавао.
5. Али већина од њих не беше по Божијој вољи, јер бише побијени у пустињи.
Иако им је Бог у љубави објавио много знакова и удостојио их многих добара, већина од њих није Му била угодна, не беше по Божијој вољи. Наиме, нису били одбачени сви, него многи. Речи већина од њих изражава исту мисао, односно, да им њихово мноштво ни најмање није послужило на корист, кад они са своје стране нису показали дела љубави свом Доброчинитељу. Речима бише побијени указује на њихову изненадну пропаст и на казне, које су им биле послате од Бога.
6. А ово бише примери нама да не желимо зла као што они желеше.
Као и доброчинства, тако су и казне Јудејаца биле примери (праобрази). Показује да грешни међу хришћанима неће бити тако кажњени, него далеко више него Јудејци. Доброчинства Јудејцима била су праобрази, док су добра хришћана истина; и као што је у даровима преимућство на страни хришћана, тако је и у казнама. У речима да не желимо зло говори о сваком злу уопште, јер свако зло долази од жеље (упор. Јак. 1; 14-15). Затим износи и неке видове зла. Зашто су они били тако пожудни? Тражили су бели лук, месо, посебне богове, као што и сам апостол у наставку указује на њихово идолопоклонство.
7. Нити бивајте идолопоклоници као неки од њих, као што је написано: Седе народ да једе и пије, и устаде да игра.
На почетку се обраћа онима, који су јели у идолским храмовима. Показује им да су Израиљци због стомакоугађања пали у идолопоклонство (јер су направили коло око телета и играли пред њим). Тако и вама, који сте због стомакоугађања окусили месо идолских жртава, прети опасност да постанете идолопоклоници. Где је ваше привидно (умишљено) савршенство, кад сте блиски идолопоклонству?
8. Нити да блудничимо, као што неки од њих блудничише, и паде их у један дан двадесет три хиљаде.
Опет је поменуо блуд, како би кроз стално разобличење учинио своје слово делотворнијим. Тај грех се такође рађа од стомакоугађања. Кад је погинуло двадесет три хиљаде? Када су се по Валаамовом савету мадијамске жене појављивале у израиљском табору, привлачиле младиће и кроз блуд их придобијале да принесу жртве Велфегору. Тада је изгинуо народ, који се налазио у табору (в. 4. Мојс. 25; 1-9).
9. Нити да кушамо Христа као што неки од њих кушаше, и од змија изгибоше.
Указује на то да Коринћани, тражећи знакове, искушавају Христа.
10. Нити ропћите као што неки од њих ропташе, и изгибоше од
истребитеља.
Односно, од неке силе која их је погубила. Тиме им указује да су били нетрпељиви у искушењима, да су роптали и говорили: "Кад ћемо бити срећни? Кад ће проћи недаће?"
11. А све ово њима се догађаше за пример, и написа се за поуку нама, на које дође свршетак векова.
Застрашује их у два случаја: и онда, када каже да је то написано нама за поуку, и да и ми треба да очекујемо казне, и то утолико страшније, уколико смо се већих дарова удостојили; застрашује их и онда, када им помиње свршетак векова, и објављује да ће нас након смрти обузети муке, које неће бити привремене, него бесконачне. Тај суд је већ пред вратима, јер се окончавају векови овога света.
12. Зато који мисли да стоји нека пази да не падне.
Опет указује на оне, који су се гордили својим знањем. Иако ти мислиш да стојиш, ипак пази да не паднеш. И сама твоја увереност да стојиш показује да ти, заправо, не стојиш. Ти само тако мислиш, а у ствари не стојиш. Међутим, чак и ако стојиш, уз гордост се лако може догодити да паднеш.
13. Друго вас искушење није снашло, осим човечијега; веран је Бог који вас неће пустити да се искушавате већма него што можете, него ће учинити са искушењем и крај, да можете поднети.
Застрашио их је речима: Који мисли да стоји нека пази да не падне. Међутим, било је и оних, који су већ поднели многа искушења. Да такви не би рекли: "Зашто нас плашиш", каже: "Снашло вас је мало и умерено искушење", јер се мало свагда назива човечијим.
Затим их опет теши, убеђујући их да гледају на Бога, који је веран, тј. истинит, и неће слагати. Он је обећао: Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити (Мт. 11; 28). Он, дакле, неће допустити да будете искушавани преко ваше снаге, него ће устројити да вас сустигне искушење сразмерно вашој снази.
Уосталом, свако искушење ће превазићи вашу снагу, уколико Он не буде помогао и ако не пружи олакшање у искушењима, тј. олакшање брзо и истовремено с доласком искушења. Тако ће вам оно, поред тог брзог олакшања, постати подношљиво. Рекао је и: учиниће с искушењем крај, да можете поднети, тј. искушење ће вам се учинити лако и сразмерно вашим снагама.
14. Зато, љубљени моји, бежите од идолопоклонства.
Како их је довољно прекорео, сада ублажује прекор и назива их љубљенима. Уосталом, он им не забрањује да једу од меса идолских жртава само због тога, што је то штетно за браћу, него куди то дело само по себи, називајући га идолопоклонством, захтевајући да се од њега брзо удаље и рекавши: бежите.
15. Као мудрима говорим; судите ви шта кажем.
Назвавши њихов поступак идолопоклонством, приписује им велики преступ. Сада ублажује строгост својих речи и саме кривце поставља за судије (а то је својствено једино ономе, који је несумњиво уверен у истинитост својих речи), и каже: "Нису ми потребне друге судије. Будући да сте мудри, судите сами."
16. Чаша благослова коју благосиљамо, није ли заједница крви Христове?
Благослова, односно благодарења. Држећи чашу у рукама, ми благосиљамо и благодаримо Ономе, који је нас ради излио Своју Крв и удостојио нас неизрецивих добара. Није рекао: "учешће" него заједница, да би изразио нешто више, односно, најприсније сједињење. Његове речи имају следеће значење: оно, што се налази у чаши, јесте оно исто, што је истекло из ребара Христових. Када то примимо, ступамо у заједницу, тј. сједињујемо се са Христом. Зар вас није срамота, Коринћани, да од оне чаше, која вас је избавила од идола, притичете чаши идолској?
Хлеб који ломимо, није ли заједница Тела Христова!
Оно, што Господ није претрпео на Крсту (јер се кост Његова није сломила, в. Јн. 19; 33-36), Он трпи сада, будући да се за нас ломи, јер каже: који ломимо. Речи: заједница Тела Христова значе: као што је то тело сједињено с Христом, тако се и ми кроз тај хлеб сједињујемо с Њим.
17. Јер један је хлеб, једно смо тело многи.
Пре тога је рекао: заједница Тела. Међутим, онај који је с неким у заједници, није једно исто што и он, него је нешто друго. Сада објављује нешто више и каже да смо ми само то тело.
Шта је тај хлеб? Тело Христово. Шта постају они, који се њиме причешћују? Тело Христово, и то не многа тела, него једно Тело. Као што хлеб од мноштва зрна постаје један, тако и ми, без обзира на нашу мноштвеност, постајемо једно Тело Христово.
Пошто се сви од једног хлеба причешћујемо.
Због тога и јесмо једно. Како онда да не чувамо љубав и да не будемо у јединству? Бог нам зато и даје Своје Тело, да би нас сјединио и са Самим Собом и једне с другима. Будући да је првобитна природа тела повређена грехом и да је изгубила живот, Он нам је дао Своје безгрешно и живототворно Тело, али слично нашем, да бисмо се, причешћујући се њиме, сјединили с Њим и живели, колико је могуће, без греха.
18. Гледајте Израиља по телу: који једу жртве, нису ли заједничари жртвеника!
Из најједноставнијег примера научите се да је оно, што ви чините, заједничарење с идолима. Рекао је: Израиља по телу, јер су хришћани (Израиљ) по духу. Запази и ово: није рекао да су Јудејци заједничари Бога, него заједничари жртвеника, јер се оно, што је било посвећено Богу, полагало на жртвеник и спаљивало.
О Телу Христовом се другачије изразио, као о заједници Тела Христовог, јер ми не постајемо заједничари жртвеника, него (заједничари) Самог Христа. Страховао је, међутим да би слушаоци, када чују да Бог који од Јудејаца прима жртву може и да им нашкоди, могли да помисле да и идоли, који примају жртве од незнабожаца, такође могу да нашкоде онима, који жртве не приносе. Због тога је додао следеће:
19. Шта, дакле, кажем? Да је идол нешто, или да је идолска жртва нешто?
Ја вас од идола не одвраћам због тога, што они тобоже имају моћ да вам нашкоде или да вам користе - не, јер су они ништа - него због тога што жртва, коју им приносите, не иде вашем Господару. Затим наставља:
20. Не, него да оно што незнабошци жртвују, демонима жртвују а не Богу.
Према томе, не притичите непријатељима свог Господара. Ако би ти напустио царску трпезу и прешао за трпезу осуђеника, несумњиво је да би погрешио, али не зато што би ти она нашкодила или што би ти користила, него зато што би твој поступак представљао увреду за царску трпезу.
А ја нећу да сте заједничари с демонима,
Ако они, који се причешћују за тајанственом трпезом, постају заједничари Христови, онда и они, који учествују у демонској трпези, очигледно бивају заједничари демона.
21. Не можете пити чашу Господњу и чашу демонску, не можете учествовати у трпези Господњој и у трпези демонској.
У виду савета, рекао је: ја нећу да сте заједничари демона. Да тај савет не би занемарили, сада ту исту мисао изражава у одричном облику: не можете пити чашу Господњу и чашу демонску. И самим називима доказује да се морају уздржавати од идолских жртава.
22. Зар да разљутимо Господа? Јесмо ли јачи од Њега?
Говори им то као прекор. Зар ћемо испитивати и љутити Бога, да бисмо видели може ли да нас казни кад пређемо на страну Његових непријатеља? Да би показао сву недоличност таквог понашања, каже: Јесмо ли јачи од Њега?
Тиме подсећа на веома оштру изреку: Они ме раздражише на ревност оним што није Бог, разгневише својим таштинама (5. Мојс. 32; 21).
23. Све ми је слободно, али све не користи,
Да неко не би приговорио: "Мени је савест чиста, и имам право да тако поступам", каже: "Не, теби је све допуштено јер те Бог створио као слободног, али ти није корисно да једеш од идолских жртава. Ако стално учествујеш за идолским трпезама, ти ћеш, корак по корак, постати наклоњен и самим идолима."
Све ми је дозвољено, али све не изграђује.
Као што сам и раније говорио, твоје понашање није корисно ни за тебе, ни за твог брата. Оно га не изграђује, и пре би се могло рећи да га руши (разграђује) и да изопачује његову веру. Ако ту нема користи ни за тебе ни за твог брата, зашто онда то чиниш?
24. Нико нека не тражи што је његово, него сваки оно што је другога.
Немој имати у виду само то, да ли једеш чисте савести, него и то, да ли твој поступак изграђује. На многим местима своје посланице, он то дело истиче као најнеопходније. Не забрањује да се тражи само своја корист, али забрањује онда, кад је то штетно за брата. У таквом случају, дужни смо да његову корист ставимо изнад своје и да њу изаберемо.
25. Све што се продаје на тржишту једите, ништа не испитујући савести ради.
Многим домишљањима потврдио је да су дужни да се уздржавају од окушања меса идолских жртава. Да се опет не би бавили ситницама више него што је потребно и да се не би одрицали од онога, што се продаје на тржишту, страхујући да можда потиче од идолских жртава, каже: "Све што се продаје једите без распитивања о продавцима, и без истраживања да ли се продаје нешто од идолских жртава, као да вас тобоже гризе савест и да желите да је очистите."
Или другачије: "Да те не би мучила савест, ништа не испитуј, јер би приликом истраживања могао да дознаш да оно, што ти се нуди на продају, потиче од идолских жртава, па ће твоја савест бити немирна."
26. Јер је Господња земља, и све што је на њој.
Господња а не демонска. Ако је земља Господња, Господњи су и плодови, и дрвеће, и животиње. Ако је пак све Господње, онда у природи нема ничега нечистог, и све зависи од мисли (разумевања) свакога појединачно.
27. Ако ли вас неко од неверника зове, и хоћете ићи, једите све што вам се принесе, ништа не испитујући савести ради.
Добро је рекао: ако хоћете, јер он сам није хтео нити да их саветује, нити да их одговара. Ништа не испитујте, да у претераној брижности не бисте показали бојазан пред идолима, и да бисте своју савест сачували чистом и непомућеном.
28. Ако ли вам неко рече: Ово је идолска жртва, не једите ради онога који вас извести и ради савести; јер је Господња земља и све што је на њој.
Не заповедам ти да се уздржаваш зато, што је идолска жртва тобоже штетна, него ради онога који те обавестио да је то идолска жртва, да он не би био оштећен и да не би помислио, да хришћани нису дужни да се одвраћају од идолских ствари. Не поучавам те да се уздржаваш од идолских жртава због тога, што су оне тобоже нечисте и потпуно туђе нашем Господу. То се види отуда, што је Господња земља и све што је на њој, тј. све што постоји на њој. Или овако: уздржавај се од те хране, јер је сва земља Господња, и можеш да се наситиш нечим другим, пошто ти је све отворено.
29. Али не говорим за савест твоју, него другога.
Односно незнабошца. Као што сам рекао, он ће се можда саблазнити и сматрати да угађаш стомаку или ће, можда, помислити да и ти, слично њему, прихваташ идоле. Да неко не би рекао: "Зашто би се ти бринуо за онога, који те известио", јер си пре тога рекао: Што да судим онима, који су напољу (1. кор. 5; 12), каже: "Не бринем се за њега, него за вас, да ви не будете осуђени." Због тога је и додао следеће:
Јер зашто да моју слободу суди савест другога?
Слободом назива необраћање пажње и неограничавање забраном. Ја ћу, каже, јести слободно и без разликовања, али ће ме незнабожац осудити и рећи: "Хришћанска вера је испразна: кажу да се гнушају идола, а оно, што им се приноси на жртву, једу!"
30. Ако ја с благодарношћу једем, зашто да ме руже за оно, зашто ја благодарим!
Ја, каже, са своје стране, слободно користим творевину Божију, по благодати Божијој која ме утврдила и укрепила, тако да не морам да пазим. Међутим, незнабожац ће ме клеветати као да сам се лицемерно удаљио од идола а да због стомакоугађања једем оно, што им се приноси на жртву. Речи за оно, за што ја благодарим, значе: ја са своје стране благодарим Богу што ме тако високо уздигао, чак и изнад јудејског смирења, тако да ни у чему не налазим штету." Међутим, као што сам рекао, саблажњава се и клевета незнабожац.
31. Ако ли, дакле, једете, ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на славу Божију чините.
Све, каже, чините на славу Божију, јер се вашим садашњим делом Бог не прославља, и пре могло рећи да се хули. Ако неко једе и пије у славу Божију и кад тиме никога не саблажњава, онда то не чини због стомакоугађања или због сластољубља, него да би своје тело припремио за творење врлина. Уопштено, дело се твори на славу Божију онда, када никоме не шкоди кроз саблазан, али кад не шкоди ни самом човеку, као што шкоди оно, које се твори због човекоугађања или због неке страсне помисли.
32. Не будите на спотицање (саблазан) ни Јудејцима, ни Јелинима, ни Цркви Божијој.
Никоме немојте дати повод за клевету. То ће се догодити онда, кад не будемо саблажњавали нити Јудејца, нити незнабошца, а утолико пре своју браћу, јер су они Црква Божија. Запази: најважније је рекао на крају. Хришћани су дужни да и друге привлаче вери а не да прогоне чак и своју браћу. Под њима (браћом) подразумева све, који су се саблазнили због њиховог окушања идолских жртава.
33. Као што и ја у свему свима угађам, не тражећи корист своју него многих, да се спасу.
Прогласио их је кривцима за наношење штете и незнабошцима и Јудејцима, а затим им заповедио велико дело. Да би им показао лакоћу тога дела, као пример је навео самога себе. Да он није тражио своју корист, види се из много чега, што је претходно речено, на пример: Свима сам био све (1. Кор. 9; 22). Посебно се то види одатле, што је желео да он сам буде одлучен због своје браће (в. Рим. 9; 3).
ЈЕДАНАЕСТА ГЛАВА
1. Угледајте се на мене, као и ја на Христа.
Речи као ја на Христа немој прихватити као израз гордости, јер су оне изречене с циљем да их снажније подстакне на подражавање. Ако сам, каже, ја подражавао Христа, Који није поштедео ни сопствени живот да бисмо ми оживели, зар онда ви, утолико пре, не можете да подражавате мене? Ја нисам толико бољи од вас, колико је Он бољи од мене, јер Он неупоредиво превасходи све нас.
2. Хвалим вас пак, браћо, што све моје памтите...
Окончавши слово о кушању идолских жртава као о тешком греху, сада исправља донекле лакши грех. Он, наиме, им обичај да међу тешким греховима помене и оне који су мање важни. Шта је то било? То, што су се жене молиле и пророковале откривене главе (тада су и жене пророковале), док су мушкарци у време пророковања покривали главу, као они који се баве мудрољубљем (философијом). Такав је био јелински обичај. Апостол је то већ приметио, можда у време док је боравио код њих. Међутим, неки од њих су га послушали, а неки нису. За послушне каже: Хвалим вас што све моје памтите. Иако је у виду имао само то, да мушкарци не покривају главу, он ипак каже све моје памтите. Свагда је имао обичај да разборито похвали оне које је похвала могла да подстакне на веће савршенство.
И држите предања као што вам предадох.
Одатле се види да су Павле и остали апостоли много тога предали и без Писма.
3. Али хоћу да знате да је свакоме мужу Глава Христос.
Судећи по току слова, он, како се чини, наставља беседу са онима које хвали због очувања онога што им је предао, иако, у ствари, исправља непослушне. Кад чујеш да је Христос глава сваком мужу, треба да разумеш: сваком верном (верујућем) мужу, јер смо ми, верујући, Тело Христово, а не незнабошци, због чега ни Он није њихова глава.
А муж је глава жени, а Бог је глава Христу.
Муж је глава жени, зато што јој господари. Бог је глава Христу, јер Му је Он узрок, као Отац Сину. Оно што је речено о глави, не мора се нужно у истом смислу разумети и о Христу. Христос је нама глава и због тога што је Он наш Творац и због тога што смо ми Његово Тело. Отац је пак глава Христу, као Његов узрок. Ако, пак, називање Оца главом Христовом будеш разумео и по човечијој природи (Христовој), у смислу у којем је и Христос назван нашом главом, у томе неће бити ничега безбожног. Отац се назива Богом Христовим према човечијој природи (Христовој, в. Јн. 20; 17).
Како је Он хтео да нам се уподоби и како се назвао нашим братом и нашом главом, онда није ништа чудно ако Он прихвата и имена унижавања, и ако Свог Оца по божанствености (по божанској природи) има за главу по човечијој природи, као Свог Цара и Бога.
4. Сваки муж који се с покривеном главом (досл. имајући на глави) моли Богу или пророкује, срамоти главу своју.
Мужу (мушкарцу) не забрањује се да свагда има покривену главу, него само у време молитве и пророковања. Није рекао једноставно с покривеном главом, него имајући нешто на глави. Да би унизио покривање главе не само одећом, него и косом, каже да онај који има дугу косу има на глави, односно има ту косу. Зашто пак он срамоти своју главу? Зато што је постављен за старешину и управитеља, а опет самога себе показује као потчињеног. Покривање главе означава полагање власти на главу, док покривало на глави означава место старешине, тако да служи као знак потчињености.
Или овако: постиђује своју главу - Христа, себе унижава и губи слободу. Као што мало тело постиђује главу, тако и онај који је од Бога створен као слободан и самовластан, али самога себе унижава као потчињенога, постиђује и Христа који је Њему глава као телу. Достојно је испитивања, због чега то апостол истиче као грех. Мужу и жени, од којих једно означава власт а друго потчињеност, дато је много и различито; између осталог, да једно има откривену, а друго покривену главу. Како да није грех ако се поступа против природе, па се муж украшава косом, а жена се не покрива? Он искорењује ту појаву као знак самовоље, која је веома погубна у црквеним стварима. И јереси произилазе отуда, што сваки излази изван граница законитог.
5. И свака жена, која се гологлава моли Богу или пророкује, срамоти главу своју; јер је једно исто и кад је ошишана.
Постојале су, кажем, и жене с пророчким даром, као што су Филипове кћери (в. Дела ап. 21; 9) и многе друге. Чиме постиђује своју главу? Тиме што главу представља као неког прогнаника што је одступио власти коју му је Бог поверио. Знај такође да је мужу, као што је речено, забрањено да буде покривен у време молитве и пророковања, а жени се забрањује да буде гологлава не само у то, него и у свако друго време. Он то жели да каже речима јер је једно исто као и ошишана. И као што је за њу срамно да буде ошишана, тако је срамно и да буде гологлава. Коса замењује покривало и зато она која скине покривало личи на ону која је ошишала косу.
6. Јер ако се жена не покрива, нека се и шиша; ако ли је стидно жени шишати се или бријати се, нека се покрива.
Наставља да доказује да је гологлава жена слична оној која је ошишана. И као што је срамно ово друго, тако је срамно и прво. Свим тим изражава да је жени свагда срамно да буде гологлава.
7. Али муж не треба да покрива главу, јер је слика и слава Божија.
Као први разлог навео је то што муж за своју главу има Христа и зато не би требало да се покрива. Сад наводи и други разлог, односно да је он слава Божија, тј. намесник Божији и Његова слика.
Зато се представник власти Свецара свагда мора појављивати пред Њим са ознакама те власти, тј. с непокривеном главом. Она служи као знак, да муж није потчињен никоме од земнородних, него да сам над свим господари, као слика (икона) Божија.
А жена је слава мужевљева.
Тј. жена је потчињена мужу. Због тога и треба да има знак потчињености, а као такав знак служи покривена глава.
8. Јер није муж од жене, него је жена од мужа.
Износи разлог због којег муж има првенство у односу на жену, односно жена је створена од његовог ребра, и није створен он због ње, него она због њега. Речено је: Хајде да му начинимо помоћника (1. Мојс. 2; 18). Како муж да се покрива, кад је тако почаствован од Бога? У том случају, он ће уграбити женску одећу и учиниће као да је, добивши дијадему, збацио ову са главе и обукао одећу слуге.
9. Зато жена треба да има власт на глави, ради анђела.
По ономе што је речено, каже, жена треба да има знак своје потчињености, тј. покривало на глави, ако ништа друго а оно бар због страхопоштовања пред анђелима и да се пред њима не би показала као бестидница. И као што покривеном главом и очима обореним надоле жена доказује своју верност положају потчињене, тако и непокривеном главом показује бестидност, од чега се одвраћају анђели који прате верујуће.
Свети Климент, писац књиге "Стромата", под анђелима подразумева праведнике Цркве. Жена је, каже он, дужна да се покрива, како их не би саблазнила на блуд.
11. Ипак, у Господу нити је муж без жене ни жена без мужа.
Каже то зато да би већу предност дао мужу, доказавши да је жена од њега, за њега и под његовом влашћу. Да се мужеви не би узвисили више него што је потребно, и да се жене не би унизиле, каже да је при првобитном стварању жена уистину створена за мужа, али да се сада ни муж не рађа без жене. Уосталом, речено је у Господу, тј. све твори Бог, Који оживотворава семе и крепи утробу.
12. Јер као што је жена од мужа, тако је и муж кроз жену.
Жена је, каже, од мужа. Муж има и ту особину, да је жена од њега. А муж је кроз жену, тј. жена служи за рађање човека, док највеће дејство има семе. Зато се за човека не може са свом строгошћу рећи да је од жене, него од свог оца, кроз жену, као ону која је послужила рађању. Павле о Господу није рекао тако, него да се родио од жене (Гал. 4; 4). Бојао се да употреби предлог кроз, да јеретицима не би дао повода да кажу да је Господ прошао кроз Дјеву као кроз канал, или је пак тако рекао зато, што у Његовом рођењу није учествовао муж, него је Он био плод једино Њене утробе.
Све је од Бога.
То није савршенство мужа, него савршенство Божије. Ако се све извршава силом Божијом, Он Сам је установио поредак у односима између мужа и жене, и зато немој да се спориш, него се повинуј.
13. Сами у себи судите.
Опет их поставља за судије, да би у потпуности потврдио оно што жели.
Је ли лепо да се жена гологлава Богу моли?
Овде наговештава нешто страшно, односно да бестидност усходи до Бога.
14. Зар вас и сама природа не учи да је мужу срамота ако има дугачку косу, 15. А жени је слава ако има дугачку косу? Јер јој је коса дата уместо покривала.
Како да није срамота за мужа да има дугачку косу, кад он на тај начин добија изглед жене и, мада је постављен за старешину, прихвата знак потчињености. За жену је, међутим, дугачка коса част, јер она у том случају задржава сопствени чин. Очување чина је, пак, за свакога част. Зашто је потребно да се стави и друго покривало, ако и коса служи као покривало? Зато да би изразила своју потчињеност не само по природи, него и по слободном избору.
16. Ако ли неко мисли да се свађа, ми таквога обичаја немамо, нити Цркве Божије.
Противуречење у сличним стварима представља дело свадљивости, а не разбора и сазнања. Можда су Коринћани пожелели да мудрују и упустили се у расуђивања да би доказали да је ово питање неважно. Апостол због тога каже да код нас, а ни у другим Црквама, није такав обичај, мислећи или на расправе или на то да мушкарци имају дугу косу, а да се жене не покривају. Зато се ви не противите само нама, него и васцелој Цркви. Слушаоцима би требало показати да се ништа не чини мимо апостолског обичаја.
17. А ово заповедајући не хвалим вас.
Као што су први верујући имали све заједничко и хранили се за заједничким столом, тако су у Коринту, да би их макар и несавршено подражавали, у неке утврђене дане, можда празничне, после причешћивања Св. Тајнама постављане заједничке гозбе. Богати су доносили јела и позивали и гостили сиромашне. Кроз такву поделу, овај чудесни, дружељубиви и мудрољубиви обичај се искварио, и нису га се сви придржавали. Да би то исправио, Павле им пише. И како је у разобличењу оног порока, који је поменут пре свих, имао много послушних, каже: Хвалим вас.
Међутим, како су у овом питању ствари биле другачије, каже: Ово заповедајући, не хвалим вас, тј. не хвалим вас зато, што вас опет опомињем и убеђујем у оно, о чему би требало да говорим. По вашем сопственом разумевању, ви нити уопште грешите, нити су вам потребни савети.
Јер се не сакупљате на боље, него на горе.
Требало би да напредујете ка бољем и да сакупљања буду штедрија, а ви сте умањили и обичај који је постојао: мада се сабирате у једној цркви, не чините то стога да бисте и јели заједно. Управо то и јесте веома лоше, што сте се ви изменили на горе.
18. Јер, пре свега, кад се сакупљате у Цркву, чујем да постоје поделе међу вама.
Не почиње одмах да говори о трпезама, него их најпре куди због тога што су се међу њима појавиле поделе. И заиста, због тога је и јео сваки посебно, зато што су се појавиле поделе.
И нешто од тога верујем.
Да не би рекли да они који нас клеветају лажу, није рекао "верујем", да их не би учинио још бестиднијим, али ни "не верујем", да се не би показало да их безразложно разобличује. Зато каже: Нешто од тога верујем. Осим тога, вероватно је и да су тај обичај нарушили неки, а не сви.
19. Јер треба и подвајања (различита мишљења, лат. haereses) да буду међу вама.
Не говори о различитим мишљењима у погледу догми, него о оним разликама које се, на пример, тичу трпеза.
Шта значи реч треба? Будући да сте ви људи, то је и могуће и неминовно, јер не корачају сви право. Ја због тога и верујем. Слично је говорио и Сам Господ: Потребно је да дођу саблазни (Мт. 18; 7), тј. будући да у свету живе зли, појавиће се и доћи ће саблазни.
Да се покажу који су постојани (опитни, искусни, испитани) међу вама.
Речима да се (грч. гуа) овде не означава узрок, него последицу дела, као што се види из многих места. Када горди не прихватају за свој сто, тада се појављују испитани (искушани, постојани), тј. сиромаси, јер они подносе презир; пре овога, њихово трпљење се није видело. Или испитанима (искушанима, постојанима) назива оне који су се још придржавали обичаја везаног за трпезу, јер тај обичај нису сви нарушили. Дакле, кад су се нарушиоци показали као неиспитани (непостојани), чувари обичаја су се показали као испитани (постојани).
20. Кад се, дакле, сакупљате на једно место, не једе се вечера Господња.
Сакупљање служи као знак љубави и заједнице; на делу, међутим, тога нема. Вечером Господњом се назива заједничка трпеза, која подражава ону Тајну вечеру, коју је Господ јео са Својим ученицима. Обед је зато и назван вечером. Запазите, каже, чега се лишавате: ви се лишавате подражавања трпезе свог Господара.
Јер свако своју вечеру пре других једе.
Ви сте ту Вечеру Господњу претворили у своју личну. Док је била заједничка, она се и називала вечером Господњом, јер су Господарева добра заједничка за све слуге. Како пак сваки од вас жури да поједе своју вечеру не сачекавши сиромахе, ви сте своју вечеру осрамотили, и учинили да буде ваша сопствена уместо Господња,
Тако један гладује а други се опија.
Сиромах гладује, а богати се опија. То су, дакле, два порока: један је тај, што презирете сиромашне, а други тај што се ви сами опијате и сами узимате оно, што је требало да понудите сиромасима. Изражајно је рекао: опија се.
22. Зар немате кући да једете и пијете?
Ако не намеравате да једете сви заједно, зашто онда не једете код куће?
Или презирете Цркву Божију?
Кад вечеру Господњу претвараш у своју сопствену, и сам једеш, показујеш презир и према Цркви и према месту.
И срамотите оне који немају.
Сиромахе не ражалошћује толико то што их не храните, колико то што их постиђујете, разобличујући њихову немаштину, док се ви размећете и опијате.
Шта да вам кажем? Хоћу ли вас зато похвалити? Не похваљујем.
Након што је разобличио њихову грешку, ублажава своје речи. Могао је да каже да то заслужује хиљаду смрти. Међутим, шта он каже?
Хоћу ли вас зашо похвалити! Не похваљујем. Поступио је тако, да би их учинио снисходљивијима према сиромасима. Да их је до краја снажно разобличавао, они би се разјарили против сиромаха, јер их због њих прекорева.
23. Јер ја примих од Господа што вам и предадох.
Зашто помиње тајне и ону Вечеру? Сасвим узгредно, да би их убедио да је Владика (Господар) све удостојио једне исте трпезе, док ти одбацујеш и презиреш оног који је истог рода као и ти. 3ашто каже да је примио од Господа, кад у то време није био с Господом и кад је био прогонитељ? Зато да би ти знао да и сада на тајанственој трпези тајне предаје Сам Господ, као и тада.
Господ Исус оне ноћи кад беше предан узе хлеб, 24. И, захваливши, преломи и рече: Узмите, једите, ово је тело Моје, које се за вас ломи.
Сетите се, каже, да вам је Он ту тајну предао као последњу и то у оној ноћи у којој је био предат на заклање. Он ни свог издајника није одлучио од трпезе, а ти презиреш свога брата!
Ти си научен да благодариш (захваљујеш), јер је и Он благодарио, како би нам дао пример, а ти чиниш оно што је недостојно благодарности, јер унижаваш Цркву и док је други гладан, ти се опијаш!
Он је свима уопште рекао: Узмите, једите, и при том је Своје Тело, које је преломио подједнако за све, предао на смрт, а ти журиш да једеш и не износиш заједнички хлеб, како би поделио многима, него остављаш самоме себи.
Ово чините у мој спомен.
Шта ти говориш? Ако би ти творио спомен о Сину или Оцу, савест би те мучила јер ниси испунио оно што је озакоњено и ниси позвао сиромахе и, док твориш спомен Господару, ти једноставно не делиш трпезу.
25. Исто тако и чашу, по вечери, говорећи: Ова је чаша Нови Завет у Мојој крви.
И у Старом Завету су постојале чаше, у које су након приношења жртава одливали крв бесловесних (в. 2. Мојс. 4; 6-8), прихватали су је у пехаре и чаше. Дакле, уместо крви бесловесних, која је запечатила Стари Завет, Ја сада полажем Своју крв и њоме запечаћујем Нови Завет.
Не збуњуј се када слушаш о крви. Ако си у Старом Завету прихватао крв бесловесних, зар онда сада ниси утолико пре дужан да прихватиш божанствену Крв?
Ово чините, кад год пијете, у Мој спомен.
И кроз чашу, каже, ти твориш спомен на смрт Владике (Господара). Како да онда само ти пијеш и напијаш се, кад је ова страшна чаша дата подједнако за све?
26. Јер кад год једете овај хлеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође.
Ви сте, каже, дужни да будете у таквом расположењу духа, као да примате жртву од Самог Христа, и то у исто оно вече, и лежећи на оном истом месту. Ова вечера је она иста, и ми објављујемо тј. спомињемо, ту исту смрт, до Другог доласка.
27. Тако који једе овај хлеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив Телу и Крви Господњој.
Наговештава да се и они сами недостојно причешћују, јер презиру сиромахе. Како бива крив онај који се недостојно причешћује? Тако што и он пролива крв. Као што они, који су тада проболи, нису проболи да би пили него да би пролили, тако и онај који недостојно пије и зато и нема никакве користи, узалудно пролива крв.
Јудејци су поцепали Царев хитон (огртач) и ко се недостојно причешћује, тај га баца у блато, тј. баца га у своју душу. Зар то није исто безбожништво? Зато је и крив у истој мери.
28. Али човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије.
Кад се код Павла у некој реченици услед неопходности појави и друга, он обично испита и ту другу. Тако је и сада. Претходило је слово о трпезама. Међутим, како је повео реч о Св. Тајнама, он се њима и бави, као најнеопходнијим. Указујући да је највеће благо у томе, да им се приступи чисте савести, каже: "Ја не постављам над тобом другог судију, осим тебе самога. Оправдај се, дакле, пред својом савешћу, и на тај начин приступи, не онда кад је празник, него кад нађеш да си чист и достојан."
29. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије.
Не по суштини Тајни (јер су оне живототворне), него према недостојности оног који приступа, слично као што је гледање у сунце шкодљиво за болесне очи.
Не разликујући Тела Господњега.
Односно, не испитујући и не помишљајући о величини онога што је пред њим. Ако бисмо били свесни шта у одређено време лежи пред нама, не би нам ни било потребно друго буђење: и само то би нас пробудило да бдијемо.
30. Зато су међу вама многи слаби и болесни и доста их умире.
Доказ за оно што сам вам рекао узмите из онога што се догађа међу вама. Одатле и примери превремене смрти, одатле многе дуготрајне болести, пошто се многи недостојно причешћују. Зар онда они који не бивају болесни до дубоке старости не греше? Греше. Онима, међутим, који недостојно приступају, предстоје не само овдашње казне, него их још теже (казне) очекују у другом животу. Ми ни овде не бисмо били кажњавани кад не бисмо грешили, како и каже у наставку.
31. Јер да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени.
Није рекао "да смо саме себе кажњавали", него "да смо судили и осуђивали себе, ни овде нам не би судио Бог, и избегли бисмо и овдашње и тамошње казне".
32. А кад нас суди Господ кори нас, да не бисмо били осуђени са светом.
Како, каже, не савршавамо тако лако и долично дело, тј. самоосуђивање, ни Бог не поступа с нама непоштедно, него нас овде кажњава да би нас тамо помиловао.
Кори нас, каже, овде. Нисмо изложени казнама, него добијамо очинске савете, да не бисмо били осуђени са светом тј. са неверујућима. Будући да се налазе под покровом Божијим, верујући овде добијају плату према својим гресима.
33. Стога, браћо моја, кад се састајете да једете, ишчекујте један другога.
Након што је поменуо казне и смрт, опет се вратио слову о сиромасима. Није рекао "подајте један другоме", него ишчекујте, да би показали да је оно што се ту доноси заједничко, и да треба ишчекивати заједничко сабирање.
34. Ако ли је неко гладан, нека једе код куће.
Речи због којих би требало да се застиде. Говори с њима као с децом која су раздражљива кад осете глад, и осуђује њихово стомакоугађање. Зато их изводи из цркве и упућује кући, чиме их је у великој мери постидео.
Да се на осуду не састајете.
Односно, себи на штету и на осуду. Сакупљања су одређена због тога да би они који се у љубави сабирају били једни другима од користи. Ако пак није тако, онда је боље да сте код куће. То не каже зато да би они остајали код куће, него да би их што снажније привукао да се сакупљају на доличан начин.
А остало уредићу кад дођем.
Говори или о неким другим погрешкама, које су се догодиле међу њима и захтевале су заповести, или пак о томе да ће се неки, вероватно, бранити против онога што је речено. Ако неко има да каже нешто друго, нека сачека мој долазак. Застрашује их својим доласком зато да би се смирили и поправили уколико имају нешто лоше.
1. Угледајте се на мене, као и ја на Христа.
Речи као ја на Христа немој прихватити као израз гордости, јер су оне изречене с циљем да их снажније подстакне на подражавање. Ако сам, каже, ја подражавао Христа, Који није поштедео ни сопствени живот да бисмо ми оживели, зар онда ви, утолико пре, не можете да подражавате мене? Ја нисам толико бољи од вас, колико је Он бољи од мене, јер Он неупоредиво превасходи све нас.
2. Хвалим вас пак, браћо, што све моје памтите...
Окончавши слово о кушању идолских жртава као о тешком греху, сада исправља донекле лакши грех. Он, наиме, им обичај да међу тешким греховима помене и оне који су мање важни. Шта је то било? То, што су се жене молиле и пророковале откривене главе (тада су и жене пророковале), док су мушкарци у време пророковања покривали главу, као они који се баве мудрољубљем (философијом). Такав је био јелински обичај. Апостол је то већ приметио, можда у време док је боравио код њих. Међутим, неки од њих су га послушали, а неки нису. За послушне каже: Хвалим вас што све моје памтите. Иако је у виду имао само то, да мушкарци не покривају главу, он ипак каже све моје памтите. Свагда је имао обичај да разборито похвали оне које је похвала могла да подстакне на веће савршенство.
И држите предања као што вам предадох.
Одатле се види да су Павле и остали апостоли много тога предали и без Писма.
3. Али хоћу да знате да је свакоме мужу Глава Христос.
Судећи по току слова, он, како се чини, наставља беседу са онима које хвали због очувања онога што им је предао, иако, у ствари, исправља непослушне. Кад чујеш да је Христос глава сваком мужу, треба да разумеш: сваком верном (верујућем) мужу, јер смо ми, верујући, Тело Христово, а не незнабошци, због чега ни Он није њихова глава.
А муж је глава жени, а Бог је глава Христу.
Муж је глава жени, зато што јој господари. Бог је глава Христу, јер Му је Он узрок, као Отац Сину. Оно што је речено о глави, не мора се нужно у истом смислу разумети и о Христу. Христос је нама глава и због тога што је Он наш Творац и због тога што смо ми Његово Тело. Отац је пак глава Христу, као Његов узрок. Ако, пак, називање Оца главом Христовом будеш разумео и по човечијој природи (Христовој), у смислу у којем је и Христос назван нашом главом, у томе неће бити ничега безбожног. Отац се назива Богом Христовим према човечијој природи (Христовој, в. Јн. 20; 17).
Како је Он хтео да нам се уподоби и како се назвао нашим братом и нашом главом, онда није ништа чудно ако Он прихвата и имена унижавања, и ако Свог Оца по божанствености (по божанској природи) има за главу по човечијој природи, као Свог Цара и Бога.
4. Сваки муж који се с покривеном главом (досл. имајући на глави) моли Богу или пророкује, срамоти главу своју.
Мужу (мушкарцу) не забрањује се да свагда има покривену главу, него само у време молитве и пророковања. Није рекао једноставно с покривеном главом, него имајући нешто на глави. Да би унизио покривање главе не само одећом, него и косом, каже да онај који има дугу косу има на глави, односно има ту косу. Зашто пак он срамоти своју главу? Зато што је постављен за старешину и управитеља, а опет самога себе показује као потчињеног. Покривање главе означава полагање власти на главу, док покривало на глави означава место старешине, тако да служи као знак потчињености.
Или овако: постиђује своју главу - Христа, себе унижава и губи слободу. Као што мало тело постиђује главу, тако и онај који је од Бога створен као слободан и самовластан, али самога себе унижава као потчињенога, постиђује и Христа који је Њему глава као телу. Достојно је испитивања, због чега то апостол истиче као грех. Мужу и жени, од којих једно означава власт а друго потчињеност, дато је много и различито; између осталог, да једно има откривену, а друго покривену главу. Како да није грех ако се поступа против природе, па се муж украшава косом, а жена се не покрива? Он искорењује ту појаву као знак самовоље, која је веома погубна у црквеним стварима. И јереси произилазе отуда, што сваки излази изван граница законитог.
5. И свака жена, која се гологлава моли Богу или пророкује, срамоти главу своју; јер је једно исто и кад је ошишана.
Постојале су, кажем, и жене с пророчким даром, као што су Филипове кћери (в. Дела ап. 21; 9) и многе друге. Чиме постиђује своју главу? Тиме што главу представља као неког прогнаника што је одступио власти коју му је Бог поверио. Знај такође да је мужу, као што је речено, забрањено да буде покривен у време молитве и пророковања, а жени се забрањује да буде гологлава не само у то, него и у свако друго време. Он то жели да каже речима јер је једно исто као и ошишана. И као што је за њу срамно да буде ошишана, тако је срамно и да буде гологлава. Коса замењује покривало и зато она која скине покривало личи на ону која је ошишала косу.
6. Јер ако се жена не покрива, нека се и шиша; ако ли је стидно жени шишати се или бријати се, нека се покрива.
Наставља да доказује да је гологлава жена слична оној која је ошишана. И као што је срамно ово друго, тако је срамно и прво. Свим тим изражава да је жени свагда срамно да буде гологлава.
7. Али муж не треба да покрива главу, јер је слика и слава Божија.
Као први разлог навео је то што муж за своју главу има Христа и зато не би требало да се покрива. Сад наводи и други разлог, односно да је он слава Божија, тј. намесник Божији и Његова слика.
Зато се представник власти Свецара свагда мора појављивати пред Њим са ознакама те власти, тј. с непокривеном главом. Она служи као знак, да муж није потчињен никоме од земнородних, него да сам над свим господари, као слика (икона) Божија.
А жена је слава мужевљева.
Тј. жена је потчињена мужу. Због тога и треба да има знак потчињености, а као такав знак служи покривена глава.
8. Јер није муж од жене, него је жена од мужа.
Износи разлог због којег муж има првенство у односу на жену, односно жена је створена од његовог ребра, и није створен он због ње, него она због њега. Речено је: Хајде да му начинимо помоћника (1. Мојс. 2; 18). Како муж да се покрива, кад је тако почаствован од Бога? У том случају, он ће уграбити женску одећу и учиниће као да је, добивши дијадему, збацио ову са главе и обукао одећу слуге.
9. Зато жена треба да има власт на глави, ради анђела.
По ономе што је речено, каже, жена треба да има знак своје потчињености, тј. покривало на глави, ако ништа друго а оно бар због страхопоштовања пред анђелима и да се пред њима не би показала као бестидница. И као што покривеном главом и очима обореним надоле жена доказује своју верност положају потчињене, тако и непокривеном главом показује бестидност, од чега се одвраћају анђели који прате верујуће.
Свети Климент, писац књиге "Стромата", под анђелима подразумева праведнике Цркве. Жена је, каже он, дужна да се покрива, како их не би саблазнила на блуд.
11. Ипак, у Господу нити је муж без жене ни жена без мужа.
Каже то зато да би већу предност дао мужу, доказавши да је жена од њега, за њега и под његовом влашћу. Да се мужеви не би узвисили више него што је потребно, и да се жене не би унизиле, каже да је при првобитном стварању жена уистину створена за мужа, али да се сада ни муж не рађа без жене. Уосталом, речено је у Господу, тј. све твори Бог, Који оживотворава семе и крепи утробу.
12. Јер као што је жена од мужа, тако је и муж кроз жену.
Жена је, каже, од мужа. Муж има и ту особину, да је жена од њега. А муж је кроз жену, тј. жена служи за рађање човека, док највеће дејство има семе. Зато се за човека не може са свом строгошћу рећи да је од жене, него од свог оца, кроз жену, као ону која је послужила рађању. Павле о Господу није рекао тако, него да се родио од жене (Гал. 4; 4). Бојао се да употреби предлог кроз, да јеретицима не би дао повода да кажу да је Господ прошао кроз Дјеву као кроз канал, или је пак тако рекао зато, што у Његовом рођењу није учествовао муж, него је Он био плод једино Њене утробе.
Све је од Бога.
То није савршенство мужа, него савршенство Божије. Ако се све извршава силом Божијом, Он Сам је установио поредак у односима између мужа и жене, и зато немој да се спориш, него се повинуј.
13. Сами у себи судите.
Опет их поставља за судије, да би у потпуности потврдио оно што жели.
Је ли лепо да се жена гологлава Богу моли?
Овде наговештава нешто страшно, односно да бестидност усходи до Бога.
14. Зар вас и сама природа не учи да је мужу срамота ако има дугачку косу, 15. А жени је слава ако има дугачку косу? Јер јој је коса дата уместо покривала.
Како да није срамота за мужа да има дугачку косу, кад он на тај начин добија изглед жене и, мада је постављен за старешину, прихвата знак потчињености. За жену је, међутим, дугачка коса част, јер она у том случају задржава сопствени чин. Очување чина је, пак, за свакога част. Зашто је потребно да се стави и друго покривало, ако и коса служи као покривало? Зато да би изразила своју потчињеност не само по природи, него и по слободном избору.
16. Ако ли неко мисли да се свађа, ми таквога обичаја немамо, нити Цркве Божије.
Противуречење у сличним стварима представља дело свадљивости, а не разбора и сазнања. Можда су Коринћани пожелели да мудрују и упустили се у расуђивања да би доказали да је ово питање неважно. Апостол због тога каже да код нас, а ни у другим Црквама, није такав обичај, мислећи или на расправе или на то да мушкарци имају дугу косу, а да се жене не покривају. Зато се ви не противите само нама, него и васцелој Цркви. Слушаоцима би требало показати да се ништа не чини мимо апостолског обичаја.
17. А ово заповедајући не хвалим вас.
Као што су први верујући имали све заједничко и хранили се за заједничким столом, тако су у Коринту, да би их макар и несавршено подражавали, у неке утврђене дане, можда празничне, после причешћивања Св. Тајнама постављане заједничке гозбе. Богати су доносили јела и позивали и гостили сиромашне. Кроз такву поделу, овај чудесни, дружељубиви и мудрољубиви обичај се искварио, и нису га се сви придржавали. Да би то исправио, Павле им пише. И како је у разобличењу оног порока, који је поменут пре свих, имао много послушних, каже: Хвалим вас.
Међутим, како су у овом питању ствари биле другачије, каже: Ово заповедајући, не хвалим вас, тј. не хвалим вас зато, што вас опет опомињем и убеђујем у оно, о чему би требало да говорим. По вашем сопственом разумевању, ви нити уопште грешите, нити су вам потребни савети.
Јер се не сакупљате на боље, него на горе.
Требало би да напредујете ка бољем и да сакупљања буду штедрија, а ви сте умањили и обичај који је постојао: мада се сабирате у једној цркви, не чините то стога да бисте и јели заједно. Управо то и јесте веома лоше, што сте се ви изменили на горе.
18. Јер, пре свега, кад се сакупљате у Цркву, чујем да постоје поделе међу вама.
Не почиње одмах да говори о трпезама, него их најпре куди због тога што су се међу њима појавиле поделе. И заиста, због тога је и јео сваки посебно, зато што су се појавиле поделе.
И нешто од тога верујем.
Да не би рекли да они који нас клеветају лажу, није рекао "верујем", да их не би учинио још бестиднијим, али ни "не верујем", да се не би показало да их безразложно разобличује. Зато каже: Нешто од тога верујем. Осим тога, вероватно је и да су тај обичај нарушили неки, а не сви.
19. Јер треба и подвајања (различита мишљења, лат. haereses) да буду међу вама.
Не говори о различитим мишљењима у погледу догми, него о оним разликама које се, на пример, тичу трпеза.
Шта значи реч треба? Будући да сте ви људи, то је и могуће и неминовно, јер не корачају сви право. Ја због тога и верујем. Слично је говорио и Сам Господ: Потребно је да дођу саблазни (Мт. 18; 7), тј. будући да у свету живе зли, појавиће се и доћи ће саблазни.
Да се покажу који су постојани (опитни, искусни, испитани) међу вама.
Речима да се (грч. гуа) овде не означава узрок, него последицу дела, као што се види из многих места. Када горди не прихватају за свој сто, тада се појављују испитани (искушани, постојани), тј. сиромаси, јер они подносе презир; пре овога, њихово трпљење се није видело. Или испитанима (искушанима, постојанима) назива оне који су се још придржавали обичаја везаног за трпезу, јер тај обичај нису сви нарушили. Дакле, кад су се нарушиоци показали као неиспитани (непостојани), чувари обичаја су се показали као испитани (постојани).
20. Кад се, дакле, сакупљате на једно место, не једе се вечера Господња.
Сакупљање служи као знак љубави и заједнице; на делу, међутим, тога нема. Вечером Господњом се назива заједничка трпеза, која подражава ону Тајну вечеру, коју је Господ јео са Својим ученицима. Обед је зато и назван вечером. Запазите, каже, чега се лишавате: ви се лишавате подражавања трпезе свог Господара.
Јер свако своју вечеру пре других једе.
Ви сте ту Вечеру Господњу претворили у своју личну. Док је била заједничка, она се и називала вечером Господњом, јер су Господарева добра заједничка за све слуге. Како пак сваки од вас жури да поједе своју вечеру не сачекавши сиромахе, ви сте своју вечеру осрамотили, и учинили да буде ваша сопствена уместо Господња,
Тако један гладује а други се опија.
Сиромах гладује, а богати се опија. То су, дакле, два порока: један је тај, што презирете сиромашне, а други тај што се ви сами опијате и сами узимате оно, што је требало да понудите сиромасима. Изражајно је рекао: опија се.
22. Зар немате кући да једете и пијете?
Ако не намеравате да једете сви заједно, зашто онда не једете код куће?
Или презирете Цркву Божију?
Кад вечеру Господњу претвараш у своју сопствену, и сам једеш, показујеш презир и према Цркви и према месту.
И срамотите оне који немају.
Сиромахе не ражалошћује толико то што их не храните, колико то што их постиђујете, разобличујући њихову немаштину, док се ви размећете и опијате.
Шта да вам кажем? Хоћу ли вас зато похвалити? Не похваљујем.
Након што је разобличио њихову грешку, ублажава своје речи. Могао је да каже да то заслужује хиљаду смрти. Међутим, шта он каже?
Хоћу ли вас зашо похвалити! Не похваљујем. Поступио је тако, да би их учинио снисходљивијима према сиромасима. Да их је до краја снажно разобличавао, они би се разјарили против сиромаха, јер их због њих прекорева.
23. Јер ја примих од Господа што вам и предадох.
Зашто помиње тајне и ону Вечеру? Сасвим узгредно, да би их убедио да је Владика (Господар) све удостојио једне исте трпезе, док ти одбацујеш и презиреш оног који је истог рода као и ти. 3ашто каже да је примио од Господа, кад у то време није био с Господом и кад је био прогонитељ? Зато да би ти знао да и сада на тајанственој трпези тајне предаје Сам Господ, као и тада.
Господ Исус оне ноћи кад беше предан узе хлеб, 24. И, захваливши, преломи и рече: Узмите, једите, ово је тело Моје, које се за вас ломи.
Сетите се, каже, да вам је Он ту тајну предао као последњу и то у оној ноћи у којој је био предат на заклање. Он ни свог издајника није одлучио од трпезе, а ти презиреш свога брата!
Ти си научен да благодариш (захваљујеш), јер је и Он благодарио, како би нам дао пример, а ти чиниш оно што је недостојно благодарности, јер унижаваш Цркву и док је други гладан, ти се опијаш!
Он је свима уопште рекао: Узмите, једите, и при том је Своје Тело, које је преломио подједнако за све, предао на смрт, а ти журиш да једеш и не износиш заједнички хлеб, како би поделио многима, него остављаш самоме себи.
Ово чините у мој спомен.
Шта ти говориш? Ако би ти творио спомен о Сину или Оцу, савест би те мучила јер ниси испунио оно што је озакоњено и ниси позвао сиромахе и, док твориш спомен Господару, ти једноставно не делиш трпезу.
25. Исто тако и чашу, по вечери, говорећи: Ова је чаша Нови Завет у Мојој крви.
И у Старом Завету су постојале чаше, у које су након приношења жртава одливали крв бесловесних (в. 2. Мојс. 4; 6-8), прихватали су је у пехаре и чаше. Дакле, уместо крви бесловесних, која је запечатила Стари Завет, Ја сада полажем Своју крв и њоме запечаћујем Нови Завет.
Не збуњуј се када слушаш о крви. Ако си у Старом Завету прихватао крв бесловесних, зар онда сада ниси утолико пре дужан да прихватиш божанствену Крв?
Ово чините, кад год пијете, у Мој спомен.
И кроз чашу, каже, ти твориш спомен на смрт Владике (Господара). Како да онда само ти пијеш и напијаш се, кад је ова страшна чаша дата подједнако за све?
26. Јер кад год једете овај хлеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође.
Ви сте, каже, дужни да будете у таквом расположењу духа, као да примате жртву од Самог Христа, и то у исто оно вече, и лежећи на оном истом месту. Ова вечера је она иста, и ми објављујемо тј. спомињемо, ту исту смрт, до Другог доласка.
27. Тако који једе овај хлеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив Телу и Крви Господњој.
Наговештава да се и они сами недостојно причешћују, јер презиру сиромахе. Како бива крив онај који се недостојно причешћује? Тако што и он пролива крв. Као што они, који су тада проболи, нису проболи да би пили него да би пролили, тако и онај који недостојно пије и зато и нема никакве користи, узалудно пролива крв.
Јудејци су поцепали Царев хитон (огртач) и ко се недостојно причешћује, тај га баца у блато, тј. баца га у своју душу. Зар то није исто безбожништво? Зато је и крив у истој мери.
28. Али човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије.
Кад се код Павла у некој реченици услед неопходности појави и друга, он обично испита и ту другу. Тако је и сада. Претходило је слово о трпезама. Међутим, како је повео реч о Св. Тајнама, он се њима и бави, као најнеопходнијим. Указујући да је највеће благо у томе, да им се приступи чисте савести, каже: "Ја не постављам над тобом другог судију, осим тебе самога. Оправдај се, дакле, пред својом савешћу, и на тај начин приступи, не онда кад је празник, него кад нађеш да си чист и достојан."
29. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије.
Не по суштини Тајни (јер су оне живототворне), него према недостојности оног који приступа, слично као што је гледање у сунце шкодљиво за болесне очи.
Не разликујући Тела Господњега.
Односно, не испитујући и не помишљајући о величини онога што је пред њим. Ако бисмо били свесни шта у одређено време лежи пред нама, не би нам ни било потребно друго буђење: и само то би нас пробудило да бдијемо.
30. Зато су међу вама многи слаби и болесни и доста их умире.
Доказ за оно што сам вам рекао узмите из онога што се догађа међу вама. Одатле и примери превремене смрти, одатле многе дуготрајне болести, пошто се многи недостојно причешћују. Зар онда они који не бивају болесни до дубоке старости не греше? Греше. Онима, међутим, који недостојно приступају, предстоје не само овдашње казне, него их још теже (казне) очекују у другом животу. Ми ни овде не бисмо били кажњавани кад не бисмо грешили, како и каже у наставку.
31. Јер да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени.
Није рекао "да смо саме себе кажњавали", него "да смо судили и осуђивали себе, ни овде нам не би судио Бог, и избегли бисмо и овдашње и тамошње казне".
32. А кад нас суди Господ кори нас, да не бисмо били осуђени са светом.
Како, каже, не савршавамо тако лако и долично дело, тј. самоосуђивање, ни Бог не поступа с нама непоштедно, него нас овде кажњава да би нас тамо помиловао.
Кори нас, каже, овде. Нисмо изложени казнама, него добијамо очинске савете, да не бисмо били осуђени са светом тј. са неверујућима. Будући да се налазе под покровом Божијим, верујући овде добијају плату према својим гресима.
33. Стога, браћо моја, кад се састајете да једете, ишчекујте један другога.
Након што је поменуо казне и смрт, опет се вратио слову о сиромасима. Није рекао "подајте један другоме", него ишчекујте, да би показали да је оно што се ту доноси заједничко, и да треба ишчекивати заједничко сабирање.
34. Ако ли је неко гладан, нека једе код куће.
Речи због којих би требало да се застиде. Говори с њима као с децом која су раздражљива кад осете глад, и осуђује њихово стомакоугађање. Зато их изводи из цркве и упућује кући, чиме их је у великој мери постидео.
Да се на осуду не састајете.
Односно, себи на штету и на осуду. Сакупљања су одређена због тога да би они који се у љубави сабирају били једни другима од користи. Ако пак није тако, онда је боље да сте код куће. То не каже зато да би они остајали код куће, него да би их што снажније привукао да се сакупљају на доличан начин.
А остало уредићу кад дођем.
Говори или о неким другим погрешкама, које су се догодиле међу њима и захтевале су заповести, или пак о томе да ће се неки, вероватно, бранити против онога што је речено. Ако неко има да каже нешто друго, нека сачека мој долазак. Застрашује их својим доласком зато да би се смирили и поправили уколико имају нешто лоше.
ДВАНАЕСТА ГЛАВА
1. А о духовним даровима, браћо, нећу да не знате.
Односно, о даровима Духа. Ево о чему је реч. Сви они који су на почетку поверовали и крстили се, добили су Духа. Будући да је Он невидљив, давао се спољашњи доказ Његовог присуства: они који су га задобили или су говорили на разним језицима, или су пророковали, или су творили чуда. Код Коринћана се због тога појавила пометња: они који су добили више преузносили су се, а они који су добили мање завидели су им. Поред тога, појавили су се и неки предсказивачи (гатари) и лажни пророци, и тешко их је било разликовати од богонадахнутих пророка. Дакле, све се то исправља, а превасходно дело предсказивача.
2. Знате да кад бејасте незнабошци идосте безгласним идолима, како вас одвођаху.
Даје обележје предсказивача да би га разликовали од пророка, и каже: ко предсказује у идолима, по наговору нечистог духа, тај као да је од некога вођен, повлачи се, јер га је дух везао и ништа не зна од онога што говори јер је у стању заноса и безумља (ђавоиманости). Пророк пак није такав, јер све оглашава трезвеног ума. То је прва разлика између ђавоиманог предсказивача и богонадахнутог пророка.
3. Зато вам дајем на знање, да нико ко Духом Божјим говори не каже: Анатема на Исуса! И нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим.
И то говори као ознаку предсказивача: он "анатемише", тј. хули и клевета Исуса. Напротив, ознака је пророка да име Господње износи с великом похвалом. Шта је са оглашенима? Како то да они, који још немају Духа, именују Исуса? Није сада о њима реч, него о верујућим и неверујућим.
Шта са демонима? Зар нису и они назвали Исуса Господом (в. Мк. 5; 7)? Они га тако називају под ударцима и противно својој вољи, а добровољно и без присиле - никада.
4. Различни су дарови, али је Дух један исти.
Показавши разлику између пророка и лажног пророка, говори и о даровима, јер хоће да исправи оне, међу којима је због њих дошло до пометње. Најпре исцељује онога, који је добио мањи дар и због тога јадикује. Зашто јадикујеш због тога што ниси добио онолико, колико и други? То није никаква обавеза (Божија), него милост и дар. Зато буди благодаран што ти је Бог, Који ти ништа није дужан, ипак нешто дао. Поред тога, и теби и њему дао је исти Бог. Није теби дао анђео а њему Бог, него је и једном и другом дао један исти Дух.
5. И различите су службе, али је Господ исти.
Поменуо је и Сина, као Дароватеља добара. Говорио је и о служењу, да би утешио ожалошћенога. Наиме, када чује реч дар, и ако је добио мање, он је могао да јадикује због тога што је ускраћен у даровању. Није, међутим, тако, када чује реч служење, јер она указује на труд и зној. Зашто онда јадикујеш, кад је Он другима заповедио да више служе, док је тебе поштедео?
6. И различита су дејства, али је исти Бог Који дејствује све у свима.
Овде је поменуо и Оца, Који узрокује дејства у свим верујућим. На тај начин ти је показао савршену Тројицу. Даровање, дејство и служење су једно исто, иако се разликују по називима, јер их подједнако дају и Дух, и Син, и Отац. Запази и то да је најпре поменуо Духа а Оца на крају. Учинио је то због оних који су исувише ситничави у редоследу.
7. Но свакоме се даје пројава Духа на корист.
Да неко не би рекао: "Шта то значи? Зар један исти Господ, и један исти Дух, и један исти Бог, а ја сам ипак добио мање", он то предупређује и каже: "За тебе је тако било корисно."
Пројавом Духа назива чуда, јер је из њих било јасно да Дух обитава у онима који су се крстили. Зашто онда јадикујеш? Било да ти је даровано више или мање, види се да ти имаш Духа. Зашто се онда бринеш?
8. Јер једноме се даје кроз Духа реч премудрости.
Какву је имао св. Јован, Син грома (Богослов), а такође и сам Павле. Запази да је у вези с Духом овде употребљен предлог "кроз".
А другоме реч знања по истом Духу.
Какву су имали многи верујући. Они сами су имали знање, али друге нису могли да науче. Наиме, мудрост учи, будући да је она нека јасноћа, јер пројављује и скривено. Свагда помиње једног истог Духа, да би, као што је више пута речено, утешио онога који је мање примио.
9. А другоме вера истим Духом.
Вера, али не у догме, него вера која чудотвори, која и горе помера (Мт. 7; 20).
А другоме дарови исцељивања истим Духом.
Дар да се исцели свака болест и свака слабост.
10. А другоме чињење чудеса.
Такав је могао и да казни непокорне, као што је Павле казнио Елиму слепилом (в. Дела ап. 13; 11), док је Петар Ананију усмртио (Дела ап. 5; 3-5). Онај који је добио дарове исцелења, није могао то да учини.
А другоме пророштво, а другоме дар разликовања духова.[1]
Односно, способност да зна ко је духован а ко недухован, ко је пророк а ко варалица.
А другоме различни језици, а другоме тумачење језика.
Коринћани су у изобиљу поседовали дар језика. Управо због њега су се толико и преузносили, јер је то био први дар који су добили апостоли. Зато су га сматрали важнијим од осталих. То, међутим, није тако. Дар учитељства је важнији, и тумачење језика је важније него једноставно говорење језика.
11. А све то чини један и исти Дух, делећи свакоме понаособ како хоће.
Опет нуди исту утеху, односно каже да све твори један и исти Дух. Посебно затвара уста ономе који је незадовољан својим даром, јер каже: "Како је Њему угодно, тако и твори." Ко си ти, да не будеш задовољан? Запази ту изреку и против оних, што су устали на Духа. Он, наиме дејствује не онако како Му је заповеђено, него онако како је Њему угодно. Зато је Он Господар и Бог, и дејствује као Отац, све у свима (в. ст. 6).
12. Јер као што је тело једно и има удове многе, а сви удови једнога тела, иако су многи, једно су тело, тако и Христос.
И примером тела теши онога, који јадикује због мањих дарова, доказујући му да није ускраћен. Како је тело и једно и много, будући да има удове, тако су и удови и многи и једно, јер сви заједно сачињавају једно тело. Где је разлика? Где је веће? Где је мање, кад је све једно? Тако, каже, и Христос, тј. Црква Христова, као што је Христос глава Цркве, и као што су тело и глава једно, тако знај да су и Христос и Црква као глава и тело једно. Овде је уместо Цркве ставио име Христа. Каже, дакле, да у Цркви, иако је она сложена из многих делова, сви ми представљамо нешто јединствено (једно).
13. Јер се и једним Духом сви ми крстисмо у једно тело, били Јудејци или Јелини, били робови или слободни.
Сада показује да је Црква слична примеру јединственог тела и каже: сви ми, и ја, Павле, једним и истим Духом крстили смо се у једно тело, тј. да бисмо били једно тело. Ја се нисам крстио једним, а ти другим Духом, него смо се крстили једним и истим. Зато ја немам ништа више у односу на тебе. Ми смо се крстили у једно тело, тј. да бисмо били једно тело - и Јудејци и Јелини, и робови и слободни. Ако је Дух сјединио оне који су били толико далеки, онда утолико пре, након што смо постали једно, не треба да јадикујемо, чак и ако постоји нека разлика међу нама.
И сви смо једним Духом напојени.
Чини се да он говори о духовној трпези, о хлебу и вину, јер је речима: Духом напојени указао и на једно и на друго: и на Крв и на тело. Уосталом, ближе је истини да он нама овде говори о доласку Духа, Који се савршава у време св. крштења, пре причешћивања Св. Тајнама. Рекао је напојени, позајмивши пример од дрвећа, које се орошава са једног и истог извора. Дакле, један Дух нас је напојио и оросио, и учинио деловима једног тела.
14. Јер и тело није један уд, него многи.
Не чуди се, каже, што смо ми и поред таквог мноштва једно тело. И људско тело, и поред много удова, опет чини само једно тело.
15. Ако рече нога: пошто нисам рука, нисам од тела, зар ипак није од тела! 16. И ако рече ухо: пошто нисам око, нисам од тела, зар ипак није од тела?
Представља делове тела како говоре и негодују због тога, што су умањени (унижени) у односу на остале делове. Учинио је то стога да би, доказавши неразумност негодовања телесних удова, разобличио оне који и у Цркви негодују на то што су неки већи од њих. Помиње два крајња уда, ногу и ухо; ногу представља не како говори с оком, него с руком, која има незнатно преимућство у односу на њу. Ухо представља како говори с оком, јер ми обично не завидимо онима који нас у великој мери превазилазе, него онима који су незнатно већи од нас.
Ако, дакле, нога каже: "Ја нисам део тела, јер не заузимам средишње место као рука, него се налазим ниже од свих", зар она због тога што није рука не припада телу? То да ли ће она бити део тела или неће не зависи од места, него од тога да ли је она сједињена с телом или није.
На исти начин, ако и ухо каже; "Пошто нисам око, у потпуности се одричем да будем део тела", оно ће ипак остати на месту које му је од почетка одређено и испуњаваће своје назначење. Тако и ти који си, према свом мишљењу, добио мање дарове, немој да негодујеш. Ти си део Цркве Христове, чак и ако си добио ниже место. Међутим, кад се сам одвојиш од Цркве и кад раскинеш савез с Њом, тада више нећеш бити њен део. Ако, дакле, желиш да будеш део Цркве, очувај јединство с њом.
Ако би све тело било око, где је онда слух?
Како је поменуо око и ногу, ухо и руку, и представио их како расуђују о понижености и узвишености, и како је за Коринћане природније било да се кроз то опет ражалосте а не да се утеше, сада показује да је корисно и нужно да дарови буду различити. Ако би тело било само један уд, где би били остали удови? Зар није срамно да одбацујеш толико удова и да узвисујеш само себе?
18. А сада, Бог постави удове у телу, сваки поједини од њих како хтеде.
С великом силом затвара њихова уста говорећи да је Бог тако хтео и да је сваком поједином уду одредио њему својствено место (јер то значи постави). Ни нога, која заузима најниже место, не би требало да јадикује, јер је Богу тако било угодно, и за њу је корисно управо то, да буде ниско.
Ни глава, која се налази на врху, не би требало да се преузноси, јер је и то од Бога, и није њено дело. Тако је и у Цркви Бог једнога поставио ниско, јер је то за њега корисно, док је другог поставио високо. Први треба да буде задовољан, а други не сме да се преузноси.
19. А ако би сви били један уд, где је тело? 20. Сада пак, многи су удови а једно тело.
Запази његову мудрост: затвара им уста оним истим што је, како се чинило, рађало малодушност, тј. тиме што су дарови различити и немају једнаку част. Ако пак не би било различитих удова, не би било ни јединственог тела. Ако не би било јединственог тела, не би било ни подједнаке части. Сада сви имају једнаку част, управо због тога што се сви сједињују у једно тело. Услед тога што постоје различити удови, саставља се јединствено тело, и услед тога што је тело јединствено (једно), свима њима припада једнака част, самим тим што служе пуноћи јединственог (једног) тела, јер се каже: Многи су удови, али је једно тело.
21. А око не може рећи руци: не требаш ми; или опет глава ногама: не требате ми.
Укротивши оне који имају мање дарова, сада своје слово упућује онима који имају веће дарове и преузносе се над онима, који их немају. Као што, каже, око не може рећи осталим удовима: "Ви ми нисте потребни" (јер је при недостатку једног дела читаво тело несавршено), тако ни они који су добили веће дарове не могу да се преузносе над онима који су добили мање (дарове). Првима су потребни други, јер они сами од себе не могу да устроје Цркву. Добро је рекао не може, јер се нешто може пожелети, а да на делу не буде тако.
22. Него, штавише, који се удови тела чине да су слабији, неопходни су.
23. И који нам се чине мање часни на телу, њима придајемо највећу част. 24. И неугледни наши удови имају већи углед...
Сада доказује да су и они удови који се сматрају мањим и корисни и неопходни. Они само изгледају као мањи, иако, у ствари, није тако. Који су то удови, за које се чини да су најслабији и најнечаснији, док су, међутим, неопходни? Једни кажу да су то детородни удови, који се сматрају срамним и неугледним, али су толико неопходни да без њих не би било живота. И ми им указујемо велику част: неко може да буде сасвим наг, али ове удове не оставља непокривеним. Други као слабе али неопходне удове именују очи. Иако мале и много слабије од осталих удова, оне су сасвим неопходне. Најмање часним и најнеугледнијим удовима називају се ноге. О очима се много бринемо, јер су оне слабе. Пазимо на ноге и бринемо о њима, иако оне заузимају ниско место и чини се да су мање часне. Неко у овим речима може разумети три поретка: први удови су слаби и неопходни, на пример очи; други су мање часни, на пример ноге, а трећи неугледни, на пример детородни органи.
Док оним угледнима то не треба.
Да неко не би рекао: "Из ког разлога бисмо бринули о неугледним и мање часним удовима, док бисмо угледне занемарили" каже: "Ми их не презиремо, али како су по својој природи угледни, није им ништа потребно од нас."
Али Бог тако сложи тело...
Тако га сложи, да га је учинио једним. Оно пак што је сложено, бива једно, а где је у једном веће или мање?
Давши слабом уду већу част, 25. Да не буде раздора у телу.
Није рекао: неугледном или нечасном, него: слабом, јер ниједан уд није по природи неугледан и нечастан. Слабијем је, каже, дао већу част. Не јадикуј, дакле, јер си почаствован више од других.
Ево и разлога: да не буде раздора у телу. Ако би неки удови уживали нашу пажњу а други били остављени без наше бриге, они би се међусобно разделили, јер не би били у стању да одрже савез (везу, повезаност). Након њиховог дељења, и остали удови би били растројени, услед поделе у телу. Тако и ви који сте се удостојили већих дарова, немојте да се преузносите над онима који су добили мање, да не бисте и ви, кад се одвоје од вас, претрпели велику штету.
Него да се сви удови подједнако брину један за другога.
Није довољно, каже, да се удови не раздељују, него је потребно да међу њима постоји и велика љубав и сагласност. Сваки је дужан да се брине и стара о малом, и то не само да се брине, него да се брине подједнако, како би и мали уживали исту пажњу као и они важни. Кад се трн забоде у пету ноге, цело тело осећа и брине се: глава се приклања, леђа се повијају, утроба и бедра се стежу, очи посматрају с великом бригом, руке прихватају ногу. Слично се дешава и са осталим удовима.
26. И ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови.
Тесно јединство чини и несрећу и радост заједничким. Као што смо рекли, када боли пета, страда читаво тело. Напротив, кад се глава овенчава, тада је то слава и радост и за остале удове: очи постају светлије и читаво тело бива прекрасно.
27. А ви сте тело Христово и удови понаособ.
Да не би рекли: "Како да на нас применимо пример тела и удова", каже: И ви сте тело Христово и удови. Ако у човечијем телу не би требало да буде спорова, зар то не значи да утолико пре не би требало да их буде у телу Христовом? Будући да пуноћу тела Христовог не чине само они него верујући који живе по читавој васељени, додао је и удови понаособ. Иако они нису чинили цело тело, ипак су били удови, и то понаособ. У односу на вашу цркву, ви сте тело Христово, као цела Црква. У односу на васељенску Саборну Цркву, која постоји по целом свету, чије тело чине помесне цркве и чија је глава Христос, ви сте удови, будући да сте њен део.
28. И ове постави Бог у цркви: најпре апостоле, друго пророке...
Бог је поставио, ко си ти да се противиш? На прво место је поставио апостоле, јер они деле сва добра. На друго - пророке, али не старозаветне, јер су они пророковали о доласку Христовом до Јована (в. Мт. 11; 13), него оне који су након доласка Христовог пророковали у Новом Завету, какве су биле Филипове кћери, Агав и многи други. Наиме, ова благодат Духа изобиловала је у свакој цркви. Набраја их по реду - прво, друго, да би, постављајући на крај дар језика, смирио оне који су се њиме преузносили.
Треће учитеље.
Пророк све обзнањује од Духа, а учитељ и од самога себе, и зато је он трећи.
Затим чудотворце, онда дарове исцељивања.
Чудотворци су и болеснике исцељивали, и непријатеље кажњавали, док су исцелитељи само лечили. Због тога је прве поставио изнад других. Међутим, пре и једних и других праведно је постављен учитељ, који поучава и речју и делом.
(Дарове) помагања, управљања...
Тј. помагања слабима и управљања и распоређивања братске имовине. Иако то зависи и од нашег старања, он то назива даром Божијим, убеђујући нас да будемо благодарни, да гледамо на Њега и да се не преузносимо.
(Дар) различитих језика.
Тај дар је поставио на последње место, да би се смирили они који су се њим разметали.
29. Јесу ли сви апостоли? Јесу ли сви пророци? Јесу ли сви учитељи? Јесу ли сви чудотворци? 30. Имају ли сви дарове исцељивања? Говоре ли сви језике? Да ли сви тумаче?
Кад су по реду набројани већи и мањи дарови, било је природно да се ражалосте. Због тога опет теши оне који имају мање дарове. Зашто би, каже, туговао, ако можда немаш дар пророштва? Замисли да ти имаш оно, што пророк нема, и што овај има, онај нема. Вама би доликовала и била далеко кориснија таква расподела дарова, при којој би свакоме од вас био потребан ближњи.
31. Ревнујте за веће (досл. боље) дарове.
Потајно им је наговестио да су они сами криви што су добили мање дарове. Речју ревнујте указује да је потребно и старање с њихове стране, и већа тежња ка духовном. Није рекао: "веће", него боље, тј. корисније.
И показаћу вам још узвишенији пут.
Ако будете одлучно ревновали за даровима, заједно с тим путевима (на то указује реч још), показаћу вам и узвишенији пут, који приводи свим даровима. Под тим путем подразумева љубав.
---------------------------------------------------------------------
НАПОМЕНА:
1. У подвижничкој литератури, овај дар се најчешће назива даром расуђивања (прим.прев.)
1. А о духовним даровима, браћо, нећу да не знате.
Односно, о даровима Духа. Ево о чему је реч. Сви они који су на почетку поверовали и крстили се, добили су Духа. Будући да је Он невидљив, давао се спољашњи доказ Његовог присуства: они који су га задобили или су говорили на разним језицима, или су пророковали, или су творили чуда. Код Коринћана се због тога појавила пометња: они који су добили више преузносили су се, а они који су добили мање завидели су им. Поред тога, појавили су се и неки предсказивачи (гатари) и лажни пророци, и тешко их је било разликовати од богонадахнутих пророка. Дакле, све се то исправља, а превасходно дело предсказивача.
2. Знате да кад бејасте незнабошци идосте безгласним идолима, како вас одвођаху.
Даје обележје предсказивача да би га разликовали од пророка, и каже: ко предсказује у идолима, по наговору нечистог духа, тај као да је од некога вођен, повлачи се, јер га је дух везао и ништа не зна од онога што говори јер је у стању заноса и безумља (ђавоиманости). Пророк пак није такав, јер све оглашава трезвеног ума. То је прва разлика између ђавоиманог предсказивача и богонадахнутог пророка.
3. Зато вам дајем на знање, да нико ко Духом Божјим говори не каже: Анатема на Исуса! И нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим.
И то говори као ознаку предсказивача: он "анатемише", тј. хули и клевета Исуса. Напротив, ознака је пророка да име Господње износи с великом похвалом. Шта је са оглашенима? Како то да они, који још немају Духа, именују Исуса? Није сада о њима реч, него о верујућим и неверујућим.
Шта са демонима? Зар нису и они назвали Исуса Господом (в. Мк. 5; 7)? Они га тако називају под ударцима и противно својој вољи, а добровољно и без присиле - никада.
4. Различни су дарови, али је Дух један исти.
Показавши разлику између пророка и лажног пророка, говори и о даровима, јер хоће да исправи оне, међу којима је због њих дошло до пометње. Најпре исцељује онога, који је добио мањи дар и због тога јадикује. Зашто јадикујеш због тога што ниси добио онолико, колико и други? То није никаква обавеза (Божија), него милост и дар. Зато буди благодаран што ти је Бог, Који ти ништа није дужан, ипак нешто дао. Поред тога, и теби и њему дао је исти Бог. Није теби дао анђео а њему Бог, него је и једном и другом дао један исти Дух.
5. И различите су службе, али је Господ исти.
Поменуо је и Сина, као Дароватеља добара. Говорио је и о служењу, да би утешио ожалошћенога. Наиме, када чује реч дар, и ако је добио мање, он је могао да јадикује због тога што је ускраћен у даровању. Није, међутим, тако, када чује реч служење, јер она указује на труд и зној. Зашто онда јадикујеш, кад је Он другима заповедио да више служе, док је тебе поштедео?
6. И различита су дејства, али је исти Бог Који дејствује све у свима.
Овде је поменуо и Оца, Који узрокује дејства у свим верујућим. На тај начин ти је показао савршену Тројицу. Даровање, дејство и служење су једно исто, иако се разликују по називима, јер их подједнако дају и Дух, и Син, и Отац. Запази и то да је најпре поменуо Духа а Оца на крају. Учинио је то због оних који су исувише ситничави у редоследу.
7. Но свакоме се даје пројава Духа на корист.
Да неко не би рекао: "Шта то значи? Зар један исти Господ, и један исти Дух, и један исти Бог, а ја сам ипак добио мање", он то предупређује и каже: "За тебе је тако било корисно."
Пројавом Духа назива чуда, јер је из њих било јасно да Дух обитава у онима који су се крстили. Зашто онда јадикујеш? Било да ти је даровано више или мање, види се да ти имаш Духа. Зашто се онда бринеш?
8. Јер једноме се даје кроз Духа реч премудрости.
Какву је имао св. Јован, Син грома (Богослов), а такође и сам Павле. Запази да је у вези с Духом овде употребљен предлог "кроз".
А другоме реч знања по истом Духу.
Какву су имали многи верујући. Они сами су имали знање, али друге нису могли да науче. Наиме, мудрост учи, будући да је она нека јасноћа, јер пројављује и скривено. Свагда помиње једног истог Духа, да би, као што је више пута речено, утешио онога који је мање примио.
9. А другоме вера истим Духом.
Вера, али не у догме, него вера која чудотвори, која и горе помера (Мт. 7; 20).
А другоме дарови исцељивања истим Духом.
Дар да се исцели свака болест и свака слабост.
10. А другоме чињење чудеса.
Такав је могао и да казни непокорне, као што је Павле казнио Елиму слепилом (в. Дела ап. 13; 11), док је Петар Ананију усмртио (Дела ап. 5; 3-5). Онај који је добио дарове исцелења, није могао то да учини.
А другоме пророштво, а другоме дар разликовања духова.[1]
Односно, способност да зна ко је духован а ко недухован, ко је пророк а ко варалица.
А другоме различни језици, а другоме тумачење језика.
Коринћани су у изобиљу поседовали дар језика. Управо због њега су се толико и преузносили, јер је то био први дар који су добили апостоли. Зато су га сматрали важнијим од осталих. То, међутим, није тако. Дар учитељства је важнији, и тумачење језика је важније него једноставно говорење језика.
11. А све то чини један и исти Дух, делећи свакоме понаособ како хоће.
Опет нуди исту утеху, односно каже да све твори један и исти Дух. Посебно затвара уста ономе који је незадовољан својим даром, јер каже: "Како је Њему угодно, тако и твори." Ко си ти, да не будеш задовољан? Запази ту изреку и против оних, што су устали на Духа. Он, наиме дејствује не онако како Му је заповеђено, него онако како је Њему угодно. Зато је Он Господар и Бог, и дејствује као Отац, све у свима (в. ст. 6).
12. Јер као што је тело једно и има удове многе, а сви удови једнога тела, иако су многи, једно су тело, тако и Христос.
И примером тела теши онога, који јадикује због мањих дарова, доказујући му да није ускраћен. Како је тело и једно и много, будући да има удове, тако су и удови и многи и једно, јер сви заједно сачињавају једно тело. Где је разлика? Где је веће? Где је мање, кад је све једно? Тако, каже, и Христос, тј. Црква Христова, као што је Христос глава Цркве, и као што су тело и глава једно, тако знај да су и Христос и Црква као глава и тело једно. Овде је уместо Цркве ставио име Христа. Каже, дакле, да у Цркви, иако је она сложена из многих делова, сви ми представљамо нешто јединствено (једно).
13. Јер се и једним Духом сви ми крстисмо у једно тело, били Јудејци или Јелини, били робови или слободни.
Сада показује да је Црква слична примеру јединственог тела и каже: сви ми, и ја, Павле, једним и истим Духом крстили смо се у једно тело, тј. да бисмо били једно тело. Ја се нисам крстио једним, а ти другим Духом, него смо се крстили једним и истим. Зато ја немам ништа више у односу на тебе. Ми смо се крстили у једно тело, тј. да бисмо били једно тело - и Јудејци и Јелини, и робови и слободни. Ако је Дух сјединио оне који су били толико далеки, онда утолико пре, након што смо постали једно, не треба да јадикујемо, чак и ако постоји нека разлика међу нама.
И сви смо једним Духом напојени.
Чини се да он говори о духовној трпези, о хлебу и вину, јер је речима: Духом напојени указао и на једно и на друго: и на Крв и на тело. Уосталом, ближе је истини да он нама овде говори о доласку Духа, Који се савршава у време св. крштења, пре причешћивања Св. Тајнама. Рекао је напојени, позајмивши пример од дрвећа, које се орошава са једног и истог извора. Дакле, један Дух нас је напојио и оросио, и учинио деловима једног тела.
14. Јер и тело није један уд, него многи.
Не чуди се, каже, што смо ми и поред таквог мноштва једно тело. И људско тело, и поред много удова, опет чини само једно тело.
15. Ако рече нога: пошто нисам рука, нисам од тела, зар ипак није од тела! 16. И ако рече ухо: пошто нисам око, нисам од тела, зар ипак није од тела?
Представља делове тела како говоре и негодују због тога, што су умањени (унижени) у односу на остале делове. Учинио је то стога да би, доказавши неразумност негодовања телесних удова, разобличио оне који и у Цркви негодују на то што су неки већи од њих. Помиње два крајња уда, ногу и ухо; ногу представља не како говори с оком, него с руком, која има незнатно преимућство у односу на њу. Ухо представља како говори с оком, јер ми обично не завидимо онима који нас у великој мери превазилазе, него онима који су незнатно већи од нас.
Ако, дакле, нога каже: "Ја нисам део тела, јер не заузимам средишње место као рука, него се налазим ниже од свих", зар она због тога што није рука не припада телу? То да ли ће она бити део тела или неће не зависи од места, него од тога да ли је она сједињена с телом или није.
На исти начин, ако и ухо каже; "Пошто нисам око, у потпуности се одричем да будем део тела", оно ће ипак остати на месту које му је од почетка одређено и испуњаваће своје назначење. Тако и ти који си, према свом мишљењу, добио мање дарове, немој да негодујеш. Ти си део Цркве Христове, чак и ако си добио ниже место. Међутим, кад се сам одвојиш од Цркве и кад раскинеш савез с Њом, тада више нећеш бити њен део. Ако, дакле, желиш да будеш део Цркве, очувај јединство с њом.
Ако би све тело било око, где је онда слух?
Како је поменуо око и ногу, ухо и руку, и представио их како расуђују о понижености и узвишености, и како је за Коринћане природније било да се кроз то опет ражалосте а не да се утеше, сада показује да је корисно и нужно да дарови буду различити. Ако би тело било само један уд, где би били остали удови? Зар није срамно да одбацујеш толико удова и да узвисујеш само себе?
18. А сада, Бог постави удове у телу, сваки поједини од њих како хтеде.
С великом силом затвара њихова уста говорећи да је Бог тако хтео и да је сваком поједином уду одредио њему својствено место (јер то значи постави). Ни нога, која заузима најниже место, не би требало да јадикује, јер је Богу тако било угодно, и за њу је корисно управо то, да буде ниско.
Ни глава, која се налази на врху, не би требало да се преузноси, јер је и то од Бога, и није њено дело. Тако је и у Цркви Бог једнога поставио ниско, јер је то за њега корисно, док је другог поставио високо. Први треба да буде задовољан, а други не сме да се преузноси.
19. А ако би сви били један уд, где је тело? 20. Сада пак, многи су удови а једно тело.
Запази његову мудрост: затвара им уста оним истим што је, како се чинило, рађало малодушност, тј. тиме што су дарови различити и немају једнаку част. Ако пак не би било различитих удова, не би било ни јединственог тела. Ако не би било јединственог тела, не би било ни подједнаке части. Сада сви имају једнаку част, управо због тога што се сви сједињују у једно тело. Услед тога што постоје различити удови, саставља се јединствено тело, и услед тога што је тело јединствено (једно), свима њима припада једнака част, самим тим што служе пуноћи јединственог (једног) тела, јер се каже: Многи су удови, али је једно тело.
21. А око не може рећи руци: не требаш ми; или опет глава ногама: не требате ми.
Укротивши оне који имају мање дарова, сада своје слово упућује онима који имају веће дарове и преузносе се над онима, који их немају. Као што, каже, око не може рећи осталим удовима: "Ви ми нисте потребни" (јер је при недостатку једног дела читаво тело несавршено), тако ни они који су добили веће дарове не могу да се преузносе над онима који су добили мање (дарове). Првима су потребни други, јер они сами од себе не могу да устроје Цркву. Добро је рекао не може, јер се нешто може пожелети, а да на делу не буде тако.
22. Него, штавише, који се удови тела чине да су слабији, неопходни су.
23. И који нам се чине мање часни на телу, њима придајемо највећу част. 24. И неугледни наши удови имају већи углед...
Сада доказује да су и они удови који се сматрају мањим и корисни и неопходни. Они само изгледају као мањи, иако, у ствари, није тако. Који су то удови, за које се чини да су најслабији и најнечаснији, док су, међутим, неопходни? Једни кажу да су то детородни удови, који се сматрају срамним и неугледним, али су толико неопходни да без њих не би било живота. И ми им указујемо велику част: неко може да буде сасвим наг, али ове удове не оставља непокривеним. Други као слабе али неопходне удове именују очи. Иако мале и много слабије од осталих удова, оне су сасвим неопходне. Најмање часним и најнеугледнијим удовима називају се ноге. О очима се много бринемо, јер су оне слабе. Пазимо на ноге и бринемо о њима, иако оне заузимају ниско место и чини се да су мање часне. Неко у овим речима може разумети три поретка: први удови су слаби и неопходни, на пример очи; други су мање часни, на пример ноге, а трећи неугледни, на пример детородни органи.
Док оним угледнима то не треба.
Да неко не би рекао: "Из ког разлога бисмо бринули о неугледним и мање часним удовима, док бисмо угледне занемарили" каже: "Ми их не презиремо, али како су по својој природи угледни, није им ништа потребно од нас."
Али Бог тако сложи тело...
Тако га сложи, да га је учинио једним. Оно пак што је сложено, бива једно, а где је у једном веће или мање?
Давши слабом уду већу част, 25. Да не буде раздора у телу.
Није рекао: неугледном или нечасном, него: слабом, јер ниједан уд није по природи неугледан и нечастан. Слабијем је, каже, дао већу част. Не јадикуј, дакле, јер си почаствован више од других.
Ево и разлога: да не буде раздора у телу. Ако би неки удови уживали нашу пажњу а други били остављени без наше бриге, они би се међусобно разделили, јер не би били у стању да одрже савез (везу, повезаност). Након њиховог дељења, и остали удови би били растројени, услед поделе у телу. Тако и ви који сте се удостојили већих дарова, немојте да се преузносите над онима који су добили мање, да не бисте и ви, кад се одвоје од вас, претрпели велику штету.
Него да се сви удови подједнако брину један за другога.
Није довољно, каже, да се удови не раздељују, него је потребно да међу њима постоји и велика љубав и сагласност. Сваки је дужан да се брине и стара о малом, и то не само да се брине, него да се брине подједнако, како би и мали уживали исту пажњу као и они важни. Кад се трн забоде у пету ноге, цело тело осећа и брине се: глава се приклања, леђа се повијају, утроба и бедра се стежу, очи посматрају с великом бригом, руке прихватају ногу. Слично се дешава и са осталим удовима.
26. И ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови.
Тесно јединство чини и несрећу и радост заједничким. Као што смо рекли, када боли пета, страда читаво тело. Напротив, кад се глава овенчава, тада је то слава и радост и за остале удове: очи постају светлије и читаво тело бива прекрасно.
27. А ви сте тело Христово и удови понаособ.
Да не би рекли: "Како да на нас применимо пример тела и удова", каже: И ви сте тело Христово и удови. Ако у човечијем телу не би требало да буде спорова, зар то не значи да утолико пре не би требало да их буде у телу Христовом? Будући да пуноћу тела Христовог не чине само они него верујући који живе по читавој васељени, додао је и удови понаособ. Иако они нису чинили цело тело, ипак су били удови, и то понаособ. У односу на вашу цркву, ви сте тело Христово, као цела Црква. У односу на васељенску Саборну Цркву, која постоји по целом свету, чије тело чине помесне цркве и чија је глава Христос, ви сте удови, будући да сте њен део.
28. И ове постави Бог у цркви: најпре апостоле, друго пророке...
Бог је поставио, ко си ти да се противиш? На прво место је поставио апостоле, јер они деле сва добра. На друго - пророке, али не старозаветне, јер су они пророковали о доласку Христовом до Јована (в. Мт. 11; 13), него оне који су након доласка Христовог пророковали у Новом Завету, какве су биле Филипове кћери, Агав и многи други. Наиме, ова благодат Духа изобиловала је у свакој цркви. Набраја их по реду - прво, друго, да би, постављајући на крај дар језика, смирио оне који су се њиме преузносили.
Треће учитеље.
Пророк све обзнањује од Духа, а учитељ и од самога себе, и зато је он трећи.
Затим чудотворце, онда дарове исцељивања.
Чудотворци су и болеснике исцељивали, и непријатеље кажњавали, док су исцелитељи само лечили. Због тога је прве поставио изнад других. Међутим, пре и једних и других праведно је постављен учитељ, који поучава и речју и делом.
(Дарове) помагања, управљања...
Тј. помагања слабима и управљања и распоређивања братске имовине. Иако то зависи и од нашег старања, он то назива даром Божијим, убеђујући нас да будемо благодарни, да гледамо на Њега и да се не преузносимо.
(Дар) различитих језика.
Тај дар је поставио на последње место, да би се смирили они који су се њим разметали.
29. Јесу ли сви апостоли? Јесу ли сви пророци? Јесу ли сви учитељи? Јесу ли сви чудотворци? 30. Имају ли сви дарове исцељивања? Говоре ли сви језике? Да ли сви тумаче?
Кад су по реду набројани већи и мањи дарови, било је природно да се ражалосте. Због тога опет теши оне који имају мање дарове. Зашто би, каже, туговао, ако можда немаш дар пророштва? Замисли да ти имаш оно, што пророк нема, и што овај има, онај нема. Вама би доликовала и била далеко кориснија таква расподела дарова, при којој би свакоме од вас био потребан ближњи.
31. Ревнујте за веће (досл. боље) дарове.
Потајно им је наговестио да су они сами криви што су добили мање дарове. Речју ревнујте указује да је потребно и старање с њихове стране, и већа тежња ка духовном. Није рекао: "веће", него боље, тј. корисније.
И показаћу вам још узвишенији пут.
Ако будете одлучно ревновали за даровима, заједно с тим путевима (на то указује реч још), показаћу вам и узвишенији пут, који приводи свим даровима. Под тим путем подразумева љубав.
---------------------------------------------------------------------
НАПОМЕНА:
1. У подвижничкој литератури, овај дар се најчешће назива даром расуђивања (прим.прев.)
ТРИНАЕСТА ГЛАВА
1. Ако језике човечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи.
Апостол им није одмах указао пут, него га је најпре упоредио с оним даром који су они сматрали већим, тј. са даром језика, и показује им да је тај пут неупоредиво узвишенији од овог дара, па чак и од свих осталих дарова, а затим указује колико је он пожељан. Под језицима човечијим подразумева језике свих народа васељене. Не задовољивши се тиме, он додаје и друго преимућство: језике, каже, анђелске. То није рекао зато што анђели наводно имају језике, него у намери да им укаже на нешто боље и узвишеније од људских језика.
Под анђелским језиком се подразумева она њихова мисаона сила да један другоме предају божанствене помисли. Назвао ју је тако ради поређења с нашим оруђем речи, слично као што је и изразом: нека се поклони свако колено што је на небесима (Филипљ. 2; 10) означио њихову најусрднију потчињеност, пошто они немају кости. Ја сам, каже, као звоно које јечи тј. испуштам глас, али узалудно говорим и узнемиравам друге: никоме не доносим корист, јер немам љубави.
2. И ако имам дар пророштва, и знам све тајне и све знање...
Не једноставно пророштво, него оно највише, и познање свих тајни. Запази: о језицима је рекао да од њих нема никакве користи, а о пророштву да оно зна све тајне и да има свако познање.
И ако имам сву веру...
Да их не би оптерећивао набрајањем појединачних дарова, прешао је на корен и извор свих њих - на веру, и то сву.
Да и Горе премештам, а љубави немам, ништа сам.
Како је премештање гора изгледало као велико дело, он га је и поменуо, а не због тога што, наводно, сва вера само то и може да ради. Господ померање гора представља као малу веру, када каже: Ако имате вере колико зрно горушичино (Мт. 17; 20). Погледај како је он пророштвом и вером обухватио све дарове. Чуда се, наиме састоје или у речима, или у делима. Није рекао: ако немам љубави мали сам и убог, него: ништа сам.
3. И ако раздам све имање моје...
Није рекао "ако дам део свог имања", него све имање, и није рекао "дам" (него раздам), тако да губитку присајединим и служење, и то најбрижљивије.
И ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи.
Није рекао "ако умрем", него наводи оно што је најсуровије од свега, односно, да жив сагори, и каже да је без љубави и то бескорисно. Неко ће рећи: "Како се имање може раздати без љубави?" Таквом се може одговорити на два начина.
Или је апостол претпоставио немогуће могућем, слично као у речима: Ако вам и ми и анђео с неба проповеда еванђеље друкчије него што вам проповедасмо (Гал. 1; 8), пошто ни он ни анђео нису ни помишљали да проповедају другачије. Он се тако изражава и на многим другим местима (Рим. 8; 39), или другачије: може се давати и без љубави, тј. онда кад се то не догађа из самилости према другима, него из човекоугађања. С љубављу се то пак дешава онда када неко то чини уз састрадање и пламену љубав.
4. Љубав дуго трпи, благотворна је...
Одатле почиње да набраја обележја љубави, и као прво међу њима помиње дуготрпљење, корен сваког мудрољубља. Међутим, како неки дуготрпљење не користе за мудрољубље него се често изругују онима који су их увредили и притворно се суздржавају, знајући да их дуготрпељиви људи још више разјарују у гневу, он каже да је љубав благотворна, тј. испољава кротку и незлобиву нарав, а не као поменути људи, који су притворни и злонамерни. Рекао је то на рачун оних међу Коринћанима који су волели да се расправљају и да потајно гаје узајамно непријатељство.
Љубав не завиди.
Неко може и да буде дуготрпељив, али завидљив. Љубав се, међутим, и тога клони. Рекао је то због оних завидљивих међу Коринћанима.
Љубав се не горди.
Односно, љубав не поступа непромишљено, него онога који је поседује чини разборитим и постојаним (чврстим). Горди се умишљен, лакомислен и безуман човек. То је речено лакомисленима и површнима.
Не надима се.
Могу се поседовати све наведене врлине, али оне могу и надимати. Љубав то нема него је, и поред поменутих врлина, смиреноумна. То је рекао против надмених.
5. Не чини што не пристоји.
Љубав не само да се не горди, него ни у случају да доживи крајње недаће због оног којег љуби, неће то сматрати за срамоту и бешчашће. И Христос из љубави према нама не само да је претрпео неславно распеће, него га је сматрао за Своју славу. Можеш разумети и овако: не чини што не пристоји, тј. не вређа, јер ништа није срамније од човека који вређа. То је против оних који не снисходе према другима.
Не тражи своје, не раздражује се...
Објашњава на који начин љубав не осећа срамоту: зато, каже, што она не тражи своју, него корист ближњег, и за своју срамоту сматра кад ближњег не ослободи срамоте. То је против оних који су презирали остале.
Љубав се не раздражује, јер не чини што не пристоји, док гневљив човек не може да сачува пристојност. Љубав не чини што не пристоји и зато се и не раздражује, тј. није брза на гнев. То је против оних које су вређале увреде других.
Не мисли о злу.
Љубав, каже, трпи свако зло, не раздражује се гневом, и не само да се не свети злом, него и не помишља на то. Запази и ово. Он не каже: љубав завиди, али се зауставља, раздражује се, али се савладава. Напротив, он каже да љубав одлучно не допушта никаквом злу да се покаже, чак ни у свом зачетку, као што каже и овде: не мисли о злу. И то је речено Коринћанима, да за увреду не би узвраћали увредом.
6. Не радује се неправди.
Не радује се кад неко претрпи неправду, насиље или увреду.
А радује се истини.
Оно, каже, што је далеко важније, јесте да се радује с онима који су у добрим мислима и сматра за своју славу када истина узнапредује. То је против завидљивих.
7. Све сноси.
И увреде, и ударце, и смрт. Ту особину даје јој дуготрпљење. То је против оних који смишљају зло.
Све верује.
Ма шта да каже онај којег љуби, јер и она сама не говори ништа лицемерно, и не помишља да би други могао тако да говори.
Свему се нада, све трпи.
Љубав, каже, не очајава због оног којег љуби, него се нада да ће он свагда усходити ка бољем. То је рекао онима који су очајавали. Ако се, мимо очекивања, и догоди да љубљени обитава у злу, она одважно подноси његове недостатке. Она, каже, све трпи. То је упућено онима, који лако осете непријатељство.
8. Љубав никад не престаје...
Никада се не уклања од циља, него све доводи до испуњења. Или што је још боље, не престаје, не пресеца се, никад се не прекида, него се наставља и у будућем веку, кад ће се све остало укинути, о чему апостол говори у наставку.
Док ће пророштва нестати, језици ће замукнути...
Набројавши изданке љубави, поново је узвисује на други начин, говорећи да ће и пророштва престати, и да ће језици замукнути, а да ће љубав постојати трајно и бесконачно. Наиме, ако пророштва и језици постоје због тога, да би се вера лакше прихватила, онда је природно што ће, кад се вера свугде прошири, они нестати као сувишни, и у садашњем, а посебно у будућем веку.
Знање ће престати. 9. Јер делимично знамо, и делимично пророкујемо. 10. А када дође савршено, онда ће престати оно што је делимично.
Ако знање престане, хоћемо ли онда живети у незнању? Нипошто! Напротив, он каже да ће престати делимично знање, када дође знање савршено, тј. оно, какво је својствено будућем животу. Тада нећемо знати онолико колико сада знамо, него далеко више. На пример, ми сада знамо да Бог свагда постоји, али на који начин, то не знамо. Знамо и да је Дјева родила, али не знамо како. Тада ћемо о тим тајнама дознати нешто више и корисније.
11. Кад бејах дете...
Рекавши да ће се доласком савршеног укинути оно што је делимично, истовремено излаже и пример којим објашњава колико је велика разлика између садашњег и будућег знања. Сада смо слични деци, а онда ћемо бити зрели људи.
...као дете говорих.
То одговара језицима.
Као дете мишљах.
То одговара пророштвима.
Као дете размишљах.
То одговара знању.
А кад сам постао човек, одбацио сам што је детињско.
У будућем веку имаћу зрелије знање; тада ће се укинути мало и детињасто знање, какво сада имамо. Затим наставља:
12. Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки.
Објашњава оно што је речено о детету и показује да је наше садашње знање некако тамно, а да ће тада бити јасније. Сада, каже, видим у огледалу. Будући да огледало довољно јасно показује предмет који се у њему одражава, додаје: у загонетки, како би с највећом тачношћу показао непотпуност тог знања.
А онда ћемо лицем у лице...
Не говори то зато што Бог наводно има лице, него да би на тај начин показао јасност и очигледност знања.
Сад знам делимично, а онда ћу познати као што бих познат.
Удвостручено унижава њихову гордост, показујући да је садашње знање непотпуно и да оно није наше сопствено. Нисам ја, каже, познао Бога, него је Он Сам познао мене. И као што је Он сада познао мене и Сам снисходио ка мени, тако ћу и ја тада далеко више познати Њега, него сада. Онај који седи у тами не види сунце и не стреми његовој прекрасној лучи. Светлост му се, међутим, показује својим прекрасним блистањем и, када примети сунчево сијање, тада и он сам стреми ка светлу.
Дакле, речи као што сам познат не значе да ћемо познати Бога онако као што је Он познао нас, него да ћемо, као што Он сад снисходи ка нама, и ми усходити ка Њему. Ево једног поређења.
Неко је нашао одбачено дете, племенито и прекрасно. Он га је признао, подигао и узео себи, бринуо се о њему, изврсно га одгајио и најзад му подарио богатство и увео га у царску палату. Дете, док је младо, ништа од тога не осећа и не познаје човекољубље оног, који га је одгајио. Међутим, када одрасте, истог тренутка прихвата свог доброчинитеља и узвраћа му доличном љубављу. Ево ти пример и објашњење онога, што је прикривено изражено у реченоме.
13. А сад остаје вера, нада и љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав.
Постоје и дарови језика, и пророштва и знања, иако су они привидни. Кад се вера рашири међу свима, они ће се укинути. Вера, нада и љубав су постојаније од њих (јер то означава речима а сада остаје, тј. означава постојаност ово троје). Међу њима је највећа љубав, јер ће се она продужити и у будућем веку.
---------------------------------------------------------------
ТУМАЧЕЊЕ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА - (СВЕТИ ТЕОФИЛАКТ ОХРИДСКИ) 1 део
1. Ако језике човечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи.
Апостол им није одмах указао пут, него га је најпре упоредио с оним даром који су они сматрали већим, тј. са даром језика, и показује им да је тај пут неупоредиво узвишенији од овог дара, па чак и од свих осталих дарова, а затим указује колико је он пожељан. Под језицима човечијим подразумева језике свих народа васељене. Не задовољивши се тиме, он додаје и друго преимућство: језике, каже, анђелске. То није рекао зато што анђели наводно имају језике, него у намери да им укаже на нешто боље и узвишеније од људских језика.
Под анђелским језиком се подразумева она њихова мисаона сила да један другоме предају божанствене помисли. Назвао ју је тако ради поређења с нашим оруђем речи, слично као што је и изразом: нека се поклони свако колено што је на небесима (Филипљ. 2; 10) означио њихову најусрднију потчињеност, пошто они немају кости. Ја сам, каже, као звоно које јечи тј. испуштам глас, али узалудно говорим и узнемиравам друге: никоме не доносим корист, јер немам љубави.
2. И ако имам дар пророштва, и знам све тајне и све знање...
Не једноставно пророштво, него оно највише, и познање свих тајни. Запази: о језицима је рекао да од њих нема никакве користи, а о пророштву да оно зна све тајне и да има свако познање.
И ако имам сву веру...
Да их не би оптерећивао набрајањем појединачних дарова, прешао је на корен и извор свих њих - на веру, и то сву.
Да и Горе премештам, а љубави немам, ништа сам.
Како је премештање гора изгледало као велико дело, он га је и поменуо, а не због тога што, наводно, сва вера само то и може да ради. Господ померање гора представља као малу веру, када каже: Ако имате вере колико зрно горушичино (Мт. 17; 20). Погледај како је он пророштвом и вером обухватио све дарове. Чуда се, наиме састоје или у речима, или у делима. Није рекао: ако немам љубави мали сам и убог, него: ништа сам.
3. И ако раздам све имање моје...
Није рекао "ако дам део свог имања", него све имање, и није рекао "дам" (него раздам), тако да губитку присајединим и служење, и то најбрижљивије.
И ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи.
Није рекао "ако умрем", него наводи оно што је најсуровије од свега, односно, да жив сагори, и каже да је без љубави и то бескорисно. Неко ће рећи: "Како се имање може раздати без љубави?" Таквом се може одговорити на два начина.
Или је апостол претпоставио немогуће могућем, слично као у речима: Ако вам и ми и анђео с неба проповеда еванђеље друкчије него што вам проповедасмо (Гал. 1; 8), пошто ни он ни анђео нису ни помишљали да проповедају другачије. Он се тако изражава и на многим другим местима (Рим. 8; 39), или другачије: може се давати и без љубави, тј. онда кад се то не догађа из самилости према другима, него из човекоугађања. С љубављу се то пак дешава онда када неко то чини уз састрадање и пламену љубав.
4. Љубав дуго трпи, благотворна је...
Одатле почиње да набраја обележја љубави, и као прво међу њима помиње дуготрпљење, корен сваког мудрољубља. Међутим, како неки дуготрпљење не користе за мудрољубље него се често изругују онима који су их увредили и притворно се суздржавају, знајући да их дуготрпељиви људи још више разјарују у гневу, он каже да је љубав благотворна, тј. испољава кротку и незлобиву нарав, а не као поменути људи, који су притворни и злонамерни. Рекао је то на рачун оних међу Коринћанима који су волели да се расправљају и да потајно гаје узајамно непријатељство.
Љубав не завиди.
Неко може и да буде дуготрпељив, али завидљив. Љубав се, међутим, и тога клони. Рекао је то због оних завидљивих међу Коринћанима.
Љубав се не горди.
Односно, љубав не поступа непромишљено, него онога који је поседује чини разборитим и постојаним (чврстим). Горди се умишљен, лакомислен и безуман човек. То је речено лакомисленима и површнима.
Не надима се.
Могу се поседовати све наведене врлине, али оне могу и надимати. Љубав то нема него је, и поред поменутих врлина, смиреноумна. То је рекао против надмених.
5. Не чини што не пристоји.
Љубав не само да се не горди, него ни у случају да доживи крајње недаће због оног којег љуби, неће то сматрати за срамоту и бешчашће. И Христос из љубави према нама не само да је претрпео неславно распеће, него га је сматрао за Своју славу. Можеш разумети и овако: не чини што не пристоји, тј. не вређа, јер ништа није срамније од човека који вређа. То је против оних који не снисходе према другима.
Не тражи своје, не раздражује се...
Објашњава на који начин љубав не осећа срамоту: зато, каже, што она не тражи своју, него корист ближњег, и за своју срамоту сматра кад ближњег не ослободи срамоте. То је против оних који су презирали остале.
Љубав се не раздражује, јер не чини што не пристоји, док гневљив човек не може да сачува пристојност. Љубав не чини што не пристоји и зато се и не раздражује, тј. није брза на гнев. То је против оних које су вређале увреде других.
Не мисли о злу.
Љубав, каже, трпи свако зло, не раздражује се гневом, и не само да се не свети злом, него и не помишља на то. Запази и ово. Он не каже: љубав завиди, али се зауставља, раздражује се, али се савладава. Напротив, он каже да љубав одлучно не допушта никаквом злу да се покаже, чак ни у свом зачетку, као што каже и овде: не мисли о злу. И то је речено Коринћанима, да за увреду не би узвраћали увредом.
6. Не радује се неправди.
Не радује се кад неко претрпи неправду, насиље или увреду.
А радује се истини.
Оно, каже, што је далеко важније, јесте да се радује с онима који су у добрим мислима и сматра за своју славу када истина узнапредује. То је против завидљивих.
7. Све сноси.
И увреде, и ударце, и смрт. Ту особину даје јој дуготрпљење. То је против оних који смишљају зло.
Све верује.
Ма шта да каже онај којег љуби, јер и она сама не говори ништа лицемерно, и не помишља да би други могао тако да говори.
Свему се нада, све трпи.
Љубав, каже, не очајава због оног којег љуби, него се нада да ће он свагда усходити ка бољем. То је рекао онима који су очајавали. Ако се, мимо очекивања, и догоди да љубљени обитава у злу, она одважно подноси његове недостатке. Она, каже, све трпи. То је упућено онима, који лако осете непријатељство.
8. Љубав никад не престаје...
Никада се не уклања од циља, него све доводи до испуњења. Или што је још боље, не престаје, не пресеца се, никад се не прекида, него се наставља и у будућем веку, кад ће се све остало укинути, о чему апостол говори у наставку.
Док ће пророштва нестати, језици ће замукнути...
Набројавши изданке љубави, поново је узвисује на други начин, говорећи да ће и пророштва престати, и да ће језици замукнути, а да ће љубав постојати трајно и бесконачно. Наиме, ако пророштва и језици постоје због тога, да би се вера лакше прихватила, онда је природно што ће, кад се вера свугде прошири, они нестати као сувишни, и у садашњем, а посебно у будућем веку.
Знање ће престати. 9. Јер делимично знамо, и делимично пророкујемо. 10. А када дође савршено, онда ће престати оно што је делимично.
Ако знање престане, хоћемо ли онда живети у незнању? Нипошто! Напротив, он каже да ће престати делимично знање, када дође знање савршено, тј. оно, какво је својствено будућем животу. Тада нећемо знати онолико колико сада знамо, него далеко више. На пример, ми сада знамо да Бог свагда постоји, али на који начин, то не знамо. Знамо и да је Дјева родила, али не знамо како. Тада ћемо о тим тајнама дознати нешто више и корисније.
11. Кад бејах дете...
Рекавши да ће се доласком савршеног укинути оно што је делимично, истовремено излаже и пример којим објашњава колико је велика разлика између садашњег и будућег знања. Сада смо слични деци, а онда ћемо бити зрели људи.
...као дете говорих.
То одговара језицима.
Као дете мишљах.
То одговара пророштвима.
Као дете размишљах.
То одговара знању.
А кад сам постао човек, одбацио сам што је детињско.
У будућем веку имаћу зрелије знање; тада ће се укинути мало и детињасто знање, какво сада имамо. Затим наставља:
12. Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки.
Објашњава оно што је речено о детету и показује да је наше садашње знање некако тамно, а да ће тада бити јасније. Сада, каже, видим у огледалу. Будући да огледало довољно јасно показује предмет који се у њему одражава, додаје: у загонетки, како би с највећом тачношћу показао непотпуност тог знања.
А онда ћемо лицем у лице...
Не говори то зато што Бог наводно има лице, него да би на тај начин показао јасност и очигледност знања.
Сад знам делимично, а онда ћу познати као што бих познат.
Удвостручено унижава њихову гордост, показујући да је садашње знање непотпуно и да оно није наше сопствено. Нисам ја, каже, познао Бога, него је Он Сам познао мене. И као што је Он сада познао мене и Сам снисходио ка мени, тако ћу и ја тада далеко више познати Њега, него сада. Онај који седи у тами не види сунце и не стреми његовој прекрасној лучи. Светлост му се, међутим, показује својим прекрасним блистањем и, када примети сунчево сијање, тада и он сам стреми ка светлу.
Дакле, речи као што сам познат не значе да ћемо познати Бога онако као што је Он познао нас, него да ћемо, као што Он сад снисходи ка нама, и ми усходити ка Њему. Ево једног поређења.
Неко је нашао одбачено дете, племенито и прекрасно. Он га је признао, подигао и узео себи, бринуо се о њему, изврсно га одгајио и најзад му подарио богатство и увео га у царску палату. Дете, док је младо, ништа од тога не осећа и не познаје човекољубље оног, који га је одгајио. Међутим, када одрасте, истог тренутка прихвата свог доброчинитеља и узвраћа му доличном љубављу. Ево ти пример и објашњење онога, што је прикривено изражено у реченоме.
13. А сад остаје вера, нада и љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав.
Постоје и дарови језика, и пророштва и знања, иако су они привидни. Кад се вера рашири међу свима, они ће се укинути. Вера, нада и љубав су постојаније од њих (јер то означава речима а сада остаје, тј. означава постојаност ово троје). Међу њима је највећа љубав, јер ће се она продужити и у будућем веку.
---------------------------------------------------------------
ТУМАЧЕЊЕ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА - (СВЕТИ ТЕОФИЛАКТ ОХРИДСКИ) 1 део
#Теофлактохридски, #СветоПисмо, #АпостолПавле, #посланицакоринћанима, #Teofilaktohridski, #SvetoPismo, #ApostolPavle, #poslanicakorincanima
Нема коментара:
Постави коментар