ПЕТА ГЛАВА
1. Свуда се чује да је блуд међу вама, и то такав блуд какав се ни међу незнабошцима не помиње, да неко има жену оца свога.
1. Свуда се чује да је блуд међу вама, и то такав блуд какав се ни међу незнабошцима не помиње, да неко има жену оца свога.
Опомиње све уопште, да не би били немарни и да овај грех не би сматрали за туђи него да би се, напротив, постарали да га исправе као заједничко безбожништво. Није рекао: "бестидно се догађа", него: свуда се чује. Ако је забрањено чак и да се чује за такав преступ, зар онда није далеко бестидније ако се он и извршава? То се утолико пре односи на вас, који сте удостојени духовних тајни, Појачавајући оптужбу, у наставку каже: какав се ни међу незнабошцима не помиње. Није рекао: "какав се није догодио", него: какав се не помиње. Да неко има жену од свога. Није рекао: "маћеху", него: жену оца свога како би, поменувши оца, учинио овај ударац још снажнијим. Осим тога, стидећи се да помене прељубу, употребио је пристојнији израз: има.
2. И ви сте надувени...
Гордите се учењем тог блудника, јер је он био мудар. Запази мудрост апостола: он се ни на једном месту не обраћа блуднику, као човеку безбожном и недостојном да га помиње, него говори с другима, као да је реч о општем преступу.
Уместо да плачете, да би се избацио између вас онај, који је учинио то дело.
Требало би, каже, да плачете, јер се та срамота раширила на целу Цркву. Требало би да се молите са сузама, као у случају болести и заразе, да би се избацио између вас тј. да се одсече од вас као заједничко зло. Ни овде није поменуо блудника, него је рекао: онај, који је учинио то дело.
3. Јер ја, одсутан телом но духом присутан, већ сам осудио, као да сам тамо, онога који је тако учинио.
Запази његово негодовање. Не допушта да чекају његов долазак да би одлучили блудника, него хита да заустави зло и заразу пре него што се они рашире на васцело тело Цркве. Духом присутан рекао је због тога, да би их приморао да изнесу пресуду и, истовремено, да их престраши тиме, што зна како ће они тамо судити и да ће му дух, тј. дар прозорљивости, открити све што они учине. Речима: већ сам осудио, као да сам тамо не допушта им да предузму било шта друго. Ја сам, каже, изрекао пресуду и другачије не може да буде.
4. У Име Господа нашега Исуса Христа кад се саберете ви и мој дух, са силом Господа нашег Исуса Христа.
Да се не би показао као горд, и њих прихвата у заједницу: У име Господа нашега кад се саберете ви и дух мој, односно тако, да збор не буде састављен према људском обичају него по Богу; да вас сабере Сам Христос, у чије се име и сабирате. Апостол је, међутим изнад њих поставио свој дух, како блудника не би удостојили опроштаја, него да би му праведно судили, као у присуству апостола.
Са силом Господа нашега Исуса Христа, 5. Да се такав преда сатани.
Смисао је двојак. Можда је овакав: Христос може да вам да такву благодат, да будете у стању да блудника предате сатани, а можда и овакав: и Сам Христос ће, заједно с вама, осудити блудника. Није рекао: "уступити", него: предати, и на тај начин му прикривено отворио врата покајања. Ни овде, опет, није поменуо име.
На мучење тела, да би се дух спасао у дан Господа Исуса.
Односно, да га предају да га сатана измучи болешћу. Наиме, уколико се пожуда рађа услед презасићења тела, апостол хоће да се то тело казни, како би дух, тј, душа била спасена. Не треба, уосталом, тако разумети, као да се спасава само душа, него треба разумети да се при спасавању душе спасава и тело. Неки пак под духом подразумевају духовни дар и објашњавају на следећи начин: да би се дар духа у целини сачувао и да не би одступио од њега, као од безбожника. Таква пресуда у већој мери изражава бригу, него кажњавање. Узгредно је поменуо и дан суда да би Коринћани, застрашивши се, предложили исцелење и да би га блудник прихватио у истом расположењу. Поставља границу ђаволском дејствовању, слично као што се догодило и са Јовом, тј. кад му је (ђаволу) допуштено да се дотакне само тела, али не и душе.
6. Није добро хвалисање ваше.
Напомиње да они сами нису допустили блуднику да се покаје, јер су га хвалили. Он је био један од њихових мудраца.
Не знате ли да мало квасца све тесто укисели!
Ја се бринем и за вас, каже, а не само за њега. Ако се на зло не обрати пажња, оно може да зарази и остале чланове Цркве. Квасац је сам по себи мали, али укисели читаво тесто и претвара га у самога себе. Тако ће и грех овога човека повући за собом и многе друге.
7. Одбаците (досл. ишчистите), дакле, стари квасац, да буде ново тесто, као што сте бесквасни.
Односно, протерајте овог блудника или, боље речено, протерајте и све друге безбожнике (јер старим квасцем назива свако зло). Није речено једноставно: "очистите", него: ишчистите, то јест, у потпуности очистите, да то буде ново тесто, које нема примесе старог зла. Као што сте бесквасни речено је уместо: "као што би и требало да будете бесквасни", тј. отуђени од старога зла, које се приликом покајања показује и као кисело и као горко.
Јер и Пасха наша, Христос, жртвова се за нас.
Поменувши бесквасне хлебове, који су се користили као храна у време Пасхе, и објаснивши алегоријски шта означавају бесквасни хлебови, односно живот који је непричастан злу, сада алегоријски објашњава и саму Пасху и каже да је наша Пасха Христос, Који је заклан због нас. Дакле, ми смо дужни да се бринемо о бесквасним хлебовима, тј. о животу који је чист од свакога зла.
8. Зато да празнујемо не у квасцу старом, ни у квасцу злоће и неваљалства (лукавства).
Показује да је за хришћане, због преизобиља дарова које су добили, свако време - време празника. Син Божији је постао човек и био заклан зато, да би ти празновао - али не са квасцем старог Адама, и не са животом препуним зла или, што је још горе, лукавства, јер је зао сваки који чини зло, док је лукави онај, који га (зло) чини с притајеном и подмуклом помишљу.
Него у бесквасним хлебовима искрености (чистоте) и истине.
Односно, водећи непорочан и чист живот, за разлику од оног порочног, и истинит, тј. нелицемеран, без икакве подмуклости, живот какав је супротан лукавству. Осим тога, у речи: истина можеш да разумеш и супротност старозаветним праобразима, који нису били истина, док се од хришћана захтева да буду изнад старозаветних праобраза. Најзад, под чистотом можеш да подразумеваш и чистоту у делању, а под истином правилност (истинитост) у созерцању.
9. Писах вам у посланици да се не мешате с блудницима.
У којој посланици? У овој истој. Наиме, када је претходно рекао: Ишчистите стари квасац, указујући на блудника, показује да се већ из тих речи види, да се не смеју мешати с блудницима. Међутим, како би могли да помисле да би требало да се клоне свих блудника, чак и оних, којих је било међу Јелинима, објашњава о каквим блудницима говори.
10. Али не уопште са блудницима овога света, или с користољупцима, или са отимачима, или са идолопоклоницима, јер бисте морали изићи из овога света.
Реч уопште употребио је зато, да би означио да је предмет општепознат. Смисао је следећи: ја вам не забрањујем да се дружите с блудницима овога света уопште, тј. са Јелинима, јер би иначе требало да потражите другу васељену. Кад у једном граду поред вас живи и толико Јелина, како је могуће да се не дружите с њима?
11. А сад вам написах да се не мешате с неким који се брат зове ако је блудник, или користољубац, или идолопоклоник, или опадач, или пијаница, или отимач; с таквим заједно и да не једете.
Видиш ли, да није само један био блудник, него да је било и других, и да није постојао само један порок, него различити (пороци). Међутим, на који начин брат може истовремено да буде и идолопоклоник? Као што су некада Самарјани само упола били побожни, тако се догодило и Коринћанима, односно, неки од њих су се још придржавали идола. Осим тога, апостол се припрема да говори о онима, који су јели од идолских жртава.
Добро је рекао: зове се брат, јер сваки, који је крив у поменутим гресима, само носи име брата иако, у суштини, није брат. С таквим заједно и да не једете, да би разумели да су оскрнављени грехом, и да би се уздржали од њега.
12. Јер што да судим и онима који су напољу?
Онима, који су напољу, назива Јелине, а онима, који су унутра, хришћане. Ја се, каже, ни најмање не бринем за оне, који су напољу. Они живе изван мојих закона. Према томе, сувишно је да прописујем божанствене законе онима, који су изван тора Христовог. Оно што закон говори, говори онима који су у закону (Рим. 3; 19).
Зар не судите ви онима, који су унутра? 13. А онима који су напољу судиће Бог.
Неки иза негације "не" стављају тачку, а затим следеће речи читају без питања: "онима који су унутра, ви судите". Другим речима, након што је претходно рекао: Што да судим и онима, који су напољу, апостол је сада додао:" не", односно, није на мени да им судим. Други, међутим, читају повезано и са питањем: Зар не судите ви онима који су унутра! Спољашње очекује суд Божији који ће ови, што су унутра, избећи ако им ви будете судили.
И избаците злога између вас самих.
Подсетио их је на старозаветну изреку (в. 5. Мојс. 13; 5), желећи да напомене да је законодавцу раније било угодно, да се безбожни људи издвоје из заједнице. Речима: између вас самих показује, да ће за њих саме бити корисније, уколико избаце безбожника.
ШЕСТА ГЛАВА
1. Усуђује ли се неко од вас, имајући жалбу на другога, да се суди код неправедних, а не код светих?
Многи су се у новчаним парницама судили пред јелинским судијама. као познаваоцима закона. Због тога се труди да исправи то зло, којег се случајно сетио. Наиме, кад је поменуо користољупце, одмах се распламсао ревносном бригом за оне, који су заражени овим грехом. Није рекао: "код неверујућих", него: код неправедних, јер сваки, који се парничи, обично тражи праведност. Апостол зато показује да је неће пронаћи јер су, каже, јелински судови неправедни; како ће онда теби судити праведно? Светима назива верујуће, и самим тим називима указује на разлику између првих и других, јер су једни неправедни а други свети.
2. Не знате ли да ће свети судити свету!
Пошто верујући, као неуки, нису били у стању да просуђују на парницама, указује им на тежину и важност; као прво, назвао их је светима, а затим је рекао да ће они судити свету. То, уосталом, не треба замишљати тако, као да ће они заузети места судија и да ће изрицати пресуде (јер ће судити Господ). Напротив, они ће само осудити. У ствари ако су се они, будући слични свима осталима, показали као верујући а ти као неверујући, зар то онда није осуда за неверујуће?
А ако ћете ви судити свету, зар сте недостојни пресуђивања о ситницама!
Запази да није рекао: "од вас ће примити суд", него: ви ћете судити свету, јер сте ви, верујући, били узор за свет. Изрека: недостојни пресуђивања о ситницама има следећи смисао: изгледа да су се Коринћани стидели да им суде они, који су унутра. Зато и каже: напротив, требало би да се стидите онда, кад се судите код оних, који су споља. Ти судови су рђави и нису као они, који су унутра.
3. Не знате ли да ћемо анђелима судити, а камоли у стварима овога света?
Анђелима назива демоне. Ми ћемо, дакле, и демоне осудити, ако се, без обзира на то што смо обучени у тело, покажемо као савршенији од њих, који су без тела.
4. А ви кад имате суђења за ствари овога света, узимате за судије оне, који у Цркви не значе ништа. 5. На срамоту вама говорим: Зар нема међу вама ниједнога мудра, који ће моћи пресудити међу браћом својом?
Желећи да их удаљи од спољашњих судова, каже: можда ће неко рећи да у Цркви нема ниједног мудрог, који би могао да просуди у парници. Међутим, ако, према вашем мишљењу, у Цркви нема ниједног мудрог, онда је боље да за судије постављате унижене, него неверујуће. Уосталом, то сам рекао за вашу срамоту, ако је код вас уистину тако мало мудрих, да суд морају да доносе прости и неуки људи. Речи: међу браћом својом додао је зато да би показао да у таквом случају, ако се води парница с братом, није потребно много знања, и да братска наклоност највише погодује прекидању парнице (расправе).
6. Него се брат са братом суди, и то код неверних!
Двоструко зло: једно је што се суди са братом, а друго, што се суди код неверника.
7. И то вам је већ сасвим на срамоту што имате парнице међу собом.
Најпре им је забранио да се суде код неверујућих, а сада им забрањује да се уопште суде, и каже: то вам је већ сасвим на срамоту, тј. недолично је и срамно што имаше парнице међу собом тј. што се спорите један с другим (то значе речи: међу собом). Апостол је то рекао веома изражајно, јер смо ми, хришћани, дужни да један другога сматрамо браћом.
Зашто радије не претрпите неправду? Зашто радије не поднесете штету? 8. Него ви чините неправду и наносите штету, и то браћи!
Много оптужби. Прва је та, да они не знају да поднесу увреду. Друга је та што, напротив, сами наносе штету, а трећа што то чине браћи. Добро би било, каже и да не чините и да не трпите штету. Међутим, ако би требало изабрати једно од ово двоје, онда је боље претрпети штету.
6. Или не знате да неправедници неће наследити Царства Божијега?
Закључујући слово претњом, појачава речи и пита их за ствар, која је свима позната.
Не варајте се.
Овде указује на оне Коринћане, који су говорили да је Бог човекољубив и да неће кажњавати, него да ће све увести у Царство. Због тога каже: Не обмањујте се, јер је то очигледно самообмањивање и заблуда да се овде очекује свако добро, а да се тамо буде изложен казни.
Ни блудници.
Онога, који је већ осуђен, поставља на прво место.
Ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници.
Рукоблудницима назива оне, над којима се извршава срамно дело, а затим набраја оне, који извршавају срамна дела.
Ни мужеложници, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи, неће наследити Царство Божије.
Многи се питају зашто је пијанице и опадаче поставио поред идолопоклоника и оних, који творе срамна дела? Зато, што је и Христос рекао да је достојан пакла онај, који свом брату каже: будало (в. Мт. 5; 22), а Јудејце је пијанство одвело у идолопоклонство. Осим тога, овде није реч о кажњавању, него о лишавању Царства. Царства се лишавају сви такви грешници подједнако, а овде није место да расуђујемо да ли ће бити разлике у њиховом кажњавању.
11. И такви бејасте неки; али се опрасте и посветисте, и оправдасте именом Господа Исуса Христа и Духом Бога нашега.
Размислите, каже, каквог вас је зла Бог ослободио и каква вам је блага даровао. И ви сте били подложни свим наведеним пороцима, али вас је Он очистио од њих. И није вас само очистио, него вас је и посветио. На који начин? Тако што вас је оправдао. Најпре вас је очистио а затим оправдао и посветио, и то не именом овог или оног учитеља, него Именом Христовим и Светим Духом. Другим речима, та блага вам је подарила Света Тројица. Рекавши да их је посветио именом Христовим и Светим Духом, није указао ни на шта друго, него на Свету Тројицу.
12. Све ми је дозвољено, али све не користи.
Како је претходно говорио о блуднику и како ће ускоро опет говорити о њему, повео је реч о стомакоугађању. Од стомакоугађања, наиме, превасходно происходи блудна страст. Он, дакле, каже: дозвољено ми је да једем и пијем, али је за мене штетно да у храни и пићу будем неумерен.
Све ми је дозвољено, али не дам да ишта овлада мноме.
Ја сам, каже, господар над храном и пићем. Међутим, уколико их будем неумерено употребљавао, од њиховог господара постаћу њихов слуга. Онај, који их користи како доликује, он је господар над њима. Напротив, онај који падне у неумереност, није више господар него постаје слуга, јер у том случају презасићење постаје његов тиранин. Видиш ли како је ономе, који је себе сматрао за господара, апостол показао да је потчињени? Погледај, сваки од Коринћана је говорио: могу да се предам насладама. Апостол пак каже: ти им се не препушташ зато, да би имао власт над њима, него зато што си и сам потчињен њиховој власти. Све док си неуздржан, ти немаш власт над утробом (стомаком), него утроба има власт над тобом.
13. Јела су за стомак, и стомак за јела.
Стомаком назива стомакоугађање а не део нашег тела, док под храном подразумева неумерену употребу хране. Према томе, смисао ових речи је следећи: неумерена употреба хране пријатељ је и сродник стомакоугађања, и обрнуто. Ни једно ни друго не може да нас приведе Христу; напротив, оне који су им предани упућују једно другоме (неумереност стомакоугађању и стомакоугађање неумерености).
Али ће Бог и једно и друго укинути.
Не стомак, него стомакоугађање, и не храну, него неумереност у храни. У речи укинути неки виде указивање на стање будућег века, односно, да тамо неће постојати потреба нити за храном, нити за пићем. Ако тамо неће бити места ни за умерену употребу хране, онда ће се утолико пре укинути неумереност и стомакоугађање. Рекавши да ће се заједно с укидањем хране укинути и стомак, изразио је мисао да ће се заједно са засићењем прекратити и жеља за неумереном употребом. Према речима других, он је свој савет закључио молитвом да се укине, односно да престане и неумереност и стомакоугађање.
А тело није за блуд него за Господа, и Господ за тело.
Из тих речи се види да апостол говори о стомакоугађању поводом речи о блуду. У противном би требало да каже: тело није за храну, нити за стомак (стомакоугађање). Он, међутим, није тако рекао. Него како? Није за блуд. Тиме показује шта су последице телесних наслађивања, односно, показује да је то блуд. Смисао његових речи је следећи: тело, каже, није створено ради тога да би се утопило у наслађивању и да би пало у блуд, него је створено зато, да би се покорило Христу као својој глави и да би Господ управљао њиме као глава.
14. А Бог и Господа васкрсе, и нас ће васкрснути Својом силом.
Немој да се збуниш, када чујеш да је Бог васкрсао Господа; апостол говори тако јер снисходи према нама као према деци. И како су о Оцу, као о Извору, сви имали узвишене представе, апостол и васкрсење везује за Оца и објављује да ће Он и нас васкрснути. Као што је васкрсао нашу главу, а ту подразумевам Христа, тако ће васкрснути и остале удове, тј. нас. Да би потврдио своје речи, додаје: силом Својом и као да каже: не сумњајте у ово што говорим, јер сила Божија, која савршава велика дела, може и то да испуни. Да Христово васкрсење везује за Оца као узрочника, види се и одатле што је Господ о Самоме Себи говорио: Развалите овај храм и за три дана ћу Га подићи (Јн. 2; 19). О Њему је написано и да показа Себе жива (Дела ап. 1; 3). Дакле, мада је Он и васкрсао Самога Себе, то дело се приписује Оцу као узрочнику.
15. Не знате ли да су телеса ваша удови Христови?
Опет се враћа на претходни савет који се тицао блуда. Међутим, своје речи наоружава великим страхотама.
Хоћу ли дакле узети удове Христове и од њих начинити удове блуднице?
Није рекао: "сјединити их с блудницом", него од њих начинити удове блуднице, што је далеко страшније. Ко се неће ужаснути слушајући ове речи, то јест да ће узети удове Христове и начинити их удовима блуднице?
Никако! 16. Или не знате, да ко се са блудницом свеже једно је тело с њом? Јер је речено: Биће двоје једно тело.
Показује оно што је речено, тј. на који начин ће удови Христови постати удови блуднице. Кроз свезивање, каже, мушкарац постаје једно тело с блудницом. Због тога и удови његови, који су били удови Христови, постају удови блуднице.
17. А ко се сједини с Господом, један је Дух с Њиме.
Погледај, како и самим именовањем блуднице и Христа наставља и појачава оптужбу. Каже да онај, који се сјединио с Господом, не постаје ништа друго до дух, тако да не чини ништа телесно, односно, постаје духован. Сједињење с Господом даје му освећење Духа. Овим речима је показао и то, на који начин верни постају удови Христови,
18. Бежите од блуда.
Прописује да беже од блуда као од неког прогонитеља, због којег ни на један тренутак не можемо бити безбедни, и каже да све снаге напрегнемо ради тога, да бисмо се уздржали од њега.
Сваки грех који човек учини ван тела је, а који блудничи свом телу греши.
Блуд, каже, скрнави читаво тело. Управо због тога блудници обично одлазе у купатила, сведочећи тиме да је њихово тело оскрнављено. Блудник, дакле, греши против самог тела, јер га скрнави и прља. Иако се и убиство савршава телом, оно ипак не скрнави читаво тело. За убиство се може бацити камен или дрво или неко друго вештаство, док блуд не може да се почини без тела: због тога се оно свагда скрнави. Уосталом, апостол је намеравао да тежину тога греха представи у увеличаном облику, јер се њега тиче садашњи савет. Блуд никако није порок који је гори од свих осталих порока.
Познајем и друга решења овог питања. Такво је и следеће решење: блудник греши против сопственог тела у том смислу што се не спаја са жељом да изроди децу, као приликом спајања са законитом женом, него га узалудно скрнави изливањем семена и тиме га чини слабим. Друго решење: блудник греши против жене с којом се спаја, јер она кроз то постаје његово тело и зато, ако се незаконито спаја с њом, греши против ње.
Уосталом, решење великог Златоустог је боље од свих, а ту мислим на прво решење. Осим тога, неки изражавају сумњу и питају: "Шта то значи? Зар завист такође не исушује тело", и разрешавају ово питање на следећи начин: завист је страст а не дејство. Апостол пак говори о дејству (ево његових речи: сваки грех, који човек учини), а не о страсти. У ствари, завист не стварамо ми, него она дејствује у нама.
19. Или не знате да је тело ваше храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога?
Још више застрашује, и то величином дара, тј. Духа, и достојанством Онога, Који је дар дао, тј. Бога. Ви сте, каже, храм, и то свети, јер сте ви храм Светог Духа. Не скрнавите свети храм, и не чините Божији дар бескорисним, јер од Бога имате дар и Духа.
И нисте своји. 20. Јер сте купљени скупо.
Ви сте, каже, под Господом и немате ништа своје, чак ни само тело није ваше. Купљени сте скупо, тј. Крвљу Христовом. Због тога ваша тела припадају другом Господару (а не вама самима) и ка ономе, што је Њему угодно, треба и да управите своје делање. Говорећи ово, не поништава слободну вољу него показује да Бог, Који нас је искупио, с правом захтева да Му служимо.
Прославите, дакле, Бога телом својим...
Будући да сте купљени, каже, прославите Бога и својим телом, тј. творећи добра дела и сачувавши га чисто и свето. Прослављање Бога састоји се у томе да, када људи виде ваша добра дела, Њега прославе.
И духом својим.
Показује да блуд не треба избегавати само телом, него и духом, да се ни мисаоно не бисмо скрнавили (јер је духом овде назвао мисао). У Еванђељу је забрањена чак и она прељуба, која остаје у срцу (в. Мт. 5; 2).
Јер су Божији.
Непрестано подсећа да ми не припадамо самима себи, него да се налазимо под влашћу Бога, Који је искупио наше душе и тела.
1. Усуђује ли се неко од вас, имајући жалбу на другога, да се суди код неправедних, а не код светих?
Многи су се у новчаним парницама судили пред јелинским судијама. као познаваоцима закона. Због тога се труди да исправи то зло, којег се случајно сетио. Наиме, кад је поменуо користољупце, одмах се распламсао ревносном бригом за оне, који су заражени овим грехом. Није рекао: "код неверујућих", него: код неправедних, јер сваки, који се парничи, обично тражи праведност. Апостол зато показује да је неће пронаћи јер су, каже, јелински судови неправедни; како ће онда теби судити праведно? Светима назива верујуће, и самим тим називима указује на разлику између првих и других, јер су једни неправедни а други свети.
2. Не знате ли да ће свети судити свету!
Пошто верујући, као неуки, нису били у стању да просуђују на парницама, указује им на тежину и важност; као прво, назвао их је светима, а затим је рекао да ће они судити свету. То, уосталом, не треба замишљати тако, као да ће они заузети места судија и да ће изрицати пресуде (јер ће судити Господ). Напротив, они ће само осудити. У ствари ако су се они, будући слични свима осталима, показали као верујући а ти као неверујући, зар то онда није осуда за неверујуће?
А ако ћете ви судити свету, зар сте недостојни пресуђивања о ситницама!
Запази да није рекао: "од вас ће примити суд", него: ви ћете судити свету, јер сте ви, верујући, били узор за свет. Изрека: недостојни пресуђивања о ситницама има следећи смисао: изгледа да су се Коринћани стидели да им суде они, који су унутра. Зато и каже: напротив, требало би да се стидите онда, кад се судите код оних, који су споља. Ти судови су рђави и нису као они, који су унутра.
3. Не знате ли да ћемо анђелима судити, а камоли у стварима овога света?
Анђелима назива демоне. Ми ћемо, дакле, и демоне осудити, ако се, без обзира на то што смо обучени у тело, покажемо као савршенији од њих, који су без тела.
4. А ви кад имате суђења за ствари овога света, узимате за судије оне, који у Цркви не значе ништа. 5. На срамоту вама говорим: Зар нема међу вама ниједнога мудра, који ће моћи пресудити међу браћом својом?
Желећи да их удаљи од спољашњих судова, каже: можда ће неко рећи да у Цркви нема ниједног мудрог, који би могао да просуди у парници. Међутим, ако, према вашем мишљењу, у Цркви нема ниједног мудрог, онда је боље да за судије постављате унижене, него неверујуће. Уосталом, то сам рекао за вашу срамоту, ако је код вас уистину тако мало мудрих, да суд морају да доносе прости и неуки људи. Речи: међу браћом својом додао је зато да би показао да у таквом случају, ако се води парница с братом, није потребно много знања, и да братска наклоност највише погодује прекидању парнице (расправе).
6. Него се брат са братом суди, и то код неверних!
Двоструко зло: једно је што се суди са братом, а друго, што се суди код неверника.
7. И то вам је већ сасвим на срамоту што имате парнице међу собом.
Најпре им је забранио да се суде код неверујућих, а сада им забрањује да се уопште суде, и каже: то вам је већ сасвим на срамоту, тј. недолично је и срамно што имаше парнице међу собом тј. што се спорите један с другим (то значе речи: међу собом). Апостол је то рекао веома изражајно, јер смо ми, хришћани, дужни да један другога сматрамо браћом.
Зашто радије не претрпите неправду? Зашто радије не поднесете штету? 8. Него ви чините неправду и наносите штету, и то браћи!
Много оптужби. Прва је та, да они не знају да поднесу увреду. Друга је та што, напротив, сами наносе штету, а трећа што то чине браћи. Добро би било, каже и да не чините и да не трпите штету. Међутим, ако би требало изабрати једно од ово двоје, онда је боље претрпети штету.
6. Или не знате да неправедници неће наследити Царства Божијега?
Закључујући слово претњом, појачава речи и пита их за ствар, која је свима позната.
Не варајте се.
Овде указује на оне Коринћане, који су говорили да је Бог човекољубив и да неће кажњавати, него да ће све увести у Царство. Због тога каже: Не обмањујте се, јер је то очигледно самообмањивање и заблуда да се овде очекује свако добро, а да се тамо буде изложен казни.
Ни блудници.
Онога, који је већ осуђен, поставља на прво место.
Ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници.
Рукоблудницима назива оне, над којима се извршава срамно дело, а затим набраја оне, који извршавају срамна дела.
Ни мужеложници, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи, неће наследити Царство Божије.
Многи се питају зашто је пијанице и опадаче поставио поред идолопоклоника и оних, који творе срамна дела? Зато, што је и Христос рекао да је достојан пакла онај, који свом брату каже: будало (в. Мт. 5; 22), а Јудејце је пијанство одвело у идолопоклонство. Осим тога, овде није реч о кажњавању, него о лишавању Царства. Царства се лишавају сви такви грешници подједнако, а овде није место да расуђујемо да ли ће бити разлике у њиховом кажњавању.
11. И такви бејасте неки; али се опрасте и посветисте, и оправдасте именом Господа Исуса Христа и Духом Бога нашега.
Размислите, каже, каквог вас је зла Бог ослободио и каква вам је блага даровао. И ви сте били подложни свим наведеним пороцима, али вас је Он очистио од њих. И није вас само очистио, него вас је и посветио. На који начин? Тако што вас је оправдао. Најпре вас је очистио а затим оправдао и посветио, и то не именом овог или оног учитеља, него Именом Христовим и Светим Духом. Другим речима, та блага вам је подарила Света Тројица. Рекавши да их је посветио именом Христовим и Светим Духом, није указао ни на шта друго, него на Свету Тројицу.
12. Све ми је дозвољено, али све не користи.
Како је претходно говорио о блуднику и како ће ускоро опет говорити о њему, повео је реч о стомакоугађању. Од стомакоугађања, наиме, превасходно происходи блудна страст. Он, дакле, каже: дозвољено ми је да једем и пијем, али је за мене штетно да у храни и пићу будем неумерен.
Све ми је дозвољено, али не дам да ишта овлада мноме.
Ја сам, каже, господар над храном и пићем. Међутим, уколико их будем неумерено употребљавао, од њиховог господара постаћу њихов слуга. Онај, који их користи како доликује, он је господар над њима. Напротив, онај који падне у неумереност, није више господар него постаје слуга, јер у том случају презасићење постаје његов тиранин. Видиш ли како је ономе, који је себе сматрао за господара, апостол показао да је потчињени? Погледај, сваки од Коринћана је говорио: могу да се предам насладама. Апостол пак каже: ти им се не препушташ зато, да би имао власт над њима, него зато што си и сам потчињен њиховој власти. Све док си неуздржан, ти немаш власт над утробом (стомаком), него утроба има власт над тобом.
13. Јела су за стомак, и стомак за јела.
Стомаком назива стомакоугађање а не део нашег тела, док под храном подразумева неумерену употребу хране. Према томе, смисао ових речи је следећи: неумерена употреба хране пријатељ је и сродник стомакоугађања, и обрнуто. Ни једно ни друго не може да нас приведе Христу; напротив, оне који су им предани упућују једно другоме (неумереност стомакоугађању и стомакоугађање неумерености).
Али ће Бог и једно и друго укинути.
Не стомак, него стомакоугађање, и не храну, него неумереност у храни. У речи укинути неки виде указивање на стање будућег века, односно, да тамо неће постојати потреба нити за храном, нити за пићем. Ако тамо неће бити места ни за умерену употребу хране, онда ће се утолико пре укинути неумереност и стомакоугађање. Рекавши да ће се заједно с укидањем хране укинути и стомак, изразио је мисао да ће се заједно са засићењем прекратити и жеља за неумереном употребом. Према речима других, он је свој савет закључио молитвом да се укине, односно да престане и неумереност и стомакоугађање.
А тело није за блуд него за Господа, и Господ за тело.
Из тих речи се види да апостол говори о стомакоугађању поводом речи о блуду. У противном би требало да каже: тело није за храну, нити за стомак (стомакоугађање). Он, међутим, није тако рекао. Него како? Није за блуд. Тиме показује шта су последице телесних наслађивања, односно, показује да је то блуд. Смисао његових речи је следећи: тело, каже, није створено ради тога да би се утопило у наслађивању и да би пало у блуд, него је створено зато, да би се покорило Христу као својој глави и да би Господ управљао њиме као глава.
14. А Бог и Господа васкрсе, и нас ће васкрснути Својом силом.
Немој да се збуниш, када чујеш да је Бог васкрсао Господа; апостол говори тако јер снисходи према нама као према деци. И како су о Оцу, као о Извору, сви имали узвишене представе, апостол и васкрсење везује за Оца и објављује да ће Он и нас васкрснути. Као што је васкрсао нашу главу, а ту подразумевам Христа, тако ће васкрснути и остале удове, тј. нас. Да би потврдио своје речи, додаје: силом Својом и као да каже: не сумњајте у ово што говорим, јер сила Божија, која савршава велика дела, може и то да испуни. Да Христово васкрсење везује за Оца као узрочника, види се и одатле што је Господ о Самоме Себи говорио: Развалите овај храм и за три дана ћу Га подићи (Јн. 2; 19). О Њему је написано и да показа Себе жива (Дела ап. 1; 3). Дакле, мада је Он и васкрсао Самога Себе, то дело се приписује Оцу као узрочнику.
15. Не знате ли да су телеса ваша удови Христови?
Опет се враћа на претходни савет који се тицао блуда. Међутим, своје речи наоружава великим страхотама.
Хоћу ли дакле узети удове Христове и од њих начинити удове блуднице?
Није рекао: "сјединити их с блудницом", него од њих начинити удове блуднице, што је далеко страшније. Ко се неће ужаснути слушајући ове речи, то јест да ће узети удове Христове и начинити их удовима блуднице?
Никако! 16. Или не знате, да ко се са блудницом свеже једно је тело с њом? Јер је речено: Биће двоје једно тело.
Показује оно што је речено, тј. на који начин ће удови Христови постати удови блуднице. Кроз свезивање, каже, мушкарац постаје једно тело с блудницом. Због тога и удови његови, који су били удови Христови, постају удови блуднице.
17. А ко се сједини с Господом, један је Дух с Њиме.
Погледај, како и самим именовањем блуднице и Христа наставља и појачава оптужбу. Каже да онај, који се сјединио с Господом, не постаје ништа друго до дух, тако да не чини ништа телесно, односно, постаје духован. Сједињење с Господом даје му освећење Духа. Овим речима је показао и то, на који начин верни постају удови Христови,
18. Бежите од блуда.
Прописује да беже од блуда као од неког прогонитеља, због којег ни на један тренутак не можемо бити безбедни, и каже да све снаге напрегнемо ради тога, да бисмо се уздржали од њега.
Сваки грех који човек учини ван тела је, а који блудничи свом телу греши.
Блуд, каже, скрнави читаво тело. Управо због тога блудници обично одлазе у купатила, сведочећи тиме да је њихово тело оскрнављено. Блудник, дакле, греши против самог тела, јер га скрнави и прља. Иако се и убиство савршава телом, оно ипак не скрнави читаво тело. За убиство се може бацити камен или дрво или неко друго вештаство, док блуд не може да се почини без тела: због тога се оно свагда скрнави. Уосталом, апостол је намеравао да тежину тога греха представи у увеличаном облику, јер се њега тиче садашњи савет. Блуд никако није порок који је гори од свих осталих порока.
Познајем и друга решења овог питања. Такво је и следеће решење: блудник греши против сопственог тела у том смислу што се не спаја са жељом да изроди децу, као приликом спајања са законитом женом, него га узалудно скрнави изливањем семена и тиме га чини слабим. Друго решење: блудник греши против жене с којом се спаја, јер она кроз то постаје његово тело и зато, ако се незаконито спаја с њом, греши против ње.
Уосталом, решење великог Златоустог је боље од свих, а ту мислим на прво решење. Осим тога, неки изражавају сумњу и питају: "Шта то значи? Зар завист такође не исушује тело", и разрешавају ово питање на следећи начин: завист је страст а не дејство. Апостол пак говори о дејству (ево његових речи: сваки грех, који човек учини), а не о страсти. У ствари, завист не стварамо ми, него она дејствује у нама.
19. Или не знате да је тело ваше храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога?
Још више застрашује, и то величином дара, тј. Духа, и достојанством Онога, Који је дар дао, тј. Бога. Ви сте, каже, храм, и то свети, јер сте ви храм Светог Духа. Не скрнавите свети храм, и не чините Божији дар бескорисним, јер од Бога имате дар и Духа.
И нисте своји. 20. Јер сте купљени скупо.
Ви сте, каже, под Господом и немате ништа своје, чак ни само тело није ваше. Купљени сте скупо, тј. Крвљу Христовом. Због тога ваша тела припадају другом Господару (а не вама самима) и ка ономе, што је Њему угодно, треба и да управите своје делање. Говорећи ово, не поништава слободну вољу него показује да Бог, Који нас је искупио, с правом захтева да Му служимо.
Прославите, дакле, Бога телом својим...
Будући да сте купљени, каже, прославите Бога и својим телом, тј. творећи добра дела и сачувавши га чисто и свето. Прослављање Бога састоји се у томе да, када људи виде ваша добра дела, Њега прославе.
И духом својим.
Показује да блуд не треба избегавати само телом, него и духом, да се ни мисаоно не бисмо скрнавили (јер је духом овде назвао мисао). У Еванђељу је забрањена чак и она прељуба, која остаје у срцу (в. Мт. 5; 2).
Јер су Божији.
Непрестано подсећа да ми не припадамо самима себи, него да се налазимо под влашћу Бога, Који је искупио наше душе и тела.
СЕДМА ГЛАВА
1. А за оно што ми писасте...
Исправивши пометњу због подела, блуда и користољубља, сада поставља правила за брак и за девственост. Наиме, Коринћани су га у писму, које су му послали, питали да ли би требало да се уздржавају од жена или не?
Добро је човеку да се не дохвата жене.
Добро је, превасходно, каже, ако се сваки човек а не само свештеник (како су то неки рђаво разумели) не дохвата жене и остане девственик. Међутим, сигурније је, а и нашој слабости ближе, да се ступи у брак. Због тога додаје следеће:
2. Али због (избегавања) блуда, сваки нека има своју жену, и свака нека има својега мужа.
Говори и о једној и о другој страни. Може се догодити да је муж склон целомудрености а жена не, и обрнуто. Речима: Због (избегавања) блуда подстиче на уздржавање. Ако се брак допушта ради избегавања блуда, онда они, који су сједињени браком, не би требало да се спајају без сваке умерености, него целомудрено.
3. Муж нека указује жени дужну љубав, тако и жена мужу.
Сматрајте, каже, да је љубав једног према другом ваша дужност. Пошто је она дужност, ви сте нужно обавезни да је показујете једно другоме.
4. Жена није господар свога тела, него муж; тако и муж није господар од свога тела, него жена.
Сада показује да је љубав једног према другом уистину неизбежна дужност. Супружници, каже, нису господари својих тела, него је жена истовремено и слушкиња и господарица свога мужа. Слушкиња, јер нема власт над својим телом, да би га предавала коме хоће, него њиме господари муж. Господарица је због тога, јер је тело њеног мужа - њено тело, и он нема власт да га даје блудницама. На сличан начин, и муж је слуга и господар своје жене.
5. Не забрањујте се једно другоме, сем по договору и привремено.
Односно, жена не сме да се уздржава противно вољи мужа, исто као што ни муж не сме да се уздржава противно вољи жене. Ако се једно уздржава против воље другог, значи да га лишава себе, слично као што се говори и о новцу. Међутим ако се уздржавају по вољи, онда је то нешто сасвим другачије, када, на пример, обоје, и муж и жена, према узајамној сагласности одреде одређено време за узајамно уздржавање.
Да би се предали посту и молитви.
Објашњава шта значи његов израз: привремено, тј. кад дође време да обитавају у молитви, односно, да се моле с посебном усрдношћу. Није једноставно рекао: "ради молитве", него: да би се предали молитви. Да је апостол сматрао да је супружнички живот препрека за уобичајену свакодневну молитву, како би онда на другом месту рекао: Молите се без престанка (1. Сол, 5; 17). Дакле, да би ваша молитва била срчанија, уздржите се једно од другог: иако не скрнави, (брачно) спајање омета благочестиво делање.
Па опет да се састанете, да вас сатана не искушава вашим неуздржањем.
Ја, расуђује апостол, кажем да се опет сједините. То вам, међутим, не постављам као закон, него вам прописујем зато, да вас сатана не би искушавао, тј. да вас не би подстицао на блуд. Премда је ђаво сам по себи узрочник блуда, превасходно је то наше неуздржање, због чега је апостол додао: вашим неуздржањем, јер се у њему крије узрок и томе, што нас ђаво искушава.
6. Али ово говорим као мишљење а не као заповест.
Да бисте се повремено лишавали једно другога, рекао сам то, каже апостол, као мишљење (као дозволу), тј. снисходећи према вашој слабости, а не као неизбежну заповест.
7. Јер хоћу да сви људи буду као ја.
Свугде, где прописује неки тежак подвиг, апостол обично самога себе представља као пример. Због тога и овде каже: желим да се сви и свагда уздржавају.
Али сваки има сопствени дар од Бога, овај овако, онај онако.
Пребивање у девствености је, каже, дар Божији. Међутим, тај подвиг захтева и нашу снагу. Како он то назива даром? Да би утешио Коринћане, којима је речима неуздржањем вашим (ст. 5) нанео приметан ударац. Запази, међутим, да он и сам брак сматра даром, јер је рекао: сваки има сопствени дар од Бога, овај овако, тј. да пребива у девствености, а онај онако, тј. дар да живи у супружништву.
8. А неожењенима и удовицама велим: добро им је ако остану као и ја што сам. 9. Ако не могу да се уздржавају, нека се жене и удају, јер је боље женити се и удавати се него упаљивати се.
Видиш ли Павлову мудрост? Он указује и на превасходство девствености и, истовремено, не приморава на уздржавање од супружништва онога, који није у стању да се уздржава, да у противном не би био изложен тешком паду. Ако, каже, осећаш велико насиље и упаљивање (јер је власт пожуде силна), ослободи се тог труда и зноја да не би, ако их се прихватиш, пао у још веће зло.
10. А ожењенима и удатима заповедам не ја, него Господ.
Будући да је Господ јасним речима дао закон да се бракови не разводе осим због прељубе (в. Мт. 5; 32), апостол каже: не ја, него Господ. Уосталом, и Павлове речи су речи Господње а не човечије, јер нешто касније он каже: Мислим да и ја имам Духа Божијега (1. Кор. 7; 40).
Да се жена од мужа не раздваја, 11. Ако ли се пак и раздвоји, нека остане неудата, или нека се помири с мужем; и муж да не оставља жену.
Раздвајања се, каже, догађају или због љубави према уздржању, или услед малодушности, или због неких других разлога. Било би, међутим, боље, кад уопште не би било раздвајања. Ако до њега и дође, жена је дужна да остане поред мужа, ако не због спајања, а онда зато, да не би довео неку другу. Ако не може да се уздржи, нека се помири с мужем.
12. А осталима говорим ја, а не Господ. Ако неки брат има жену неверујућу и она се приволи да живи с њим, нека је не оставља. 13. И ако жена има мужа неверујућег и он се приволи да живи с њом, нека га не оставља.
Шта то кажеш? Ако је муж неверујући, нека остане са женом; ако је пак блудник, не треба да остане с њом? Зар неверовање није горе од блуда? Истина је, да је горе. Бог, међутим, више тражи за наше грехове против ближњих, него за грехове против Себе, јер је речено: Остави онде дар свој пред жртвеником, и иди те се најпре помири с братом (Мт. 5; 24). Он је опростио ономе, који је Њему дуговао десет хиљада таланата. Међутим, код онога, који је дуговао сто динара, осветио се за увреду (в. Мт. 18; 34). Тако је и у овом случају: Он занемарује грех неверја, који вређа Самог Бога, али грех прељубе кажњава, као грех против жене.
Неки, уосталом, објашњавају овако: човек, кажу, у неверју остаје услед незнања које се, наравно, може и окончати, као што и сам апостол каже: Јер шта знаш, жено, можда ћеш спасти мужа (ст. 16)? Блуд се пак извршава услед очигледне изопачености. Осим тога, блудник је већ самога себе одвојио јер је, одузевши своје удове од жене, од њих начинио удове блуднице. Међутим, како неверујући није учинио ниједан грех против телесног сједињења или, боље речено, кроз то сједињење, он ће се, можда, сјединити и по вери. Да и не говорим о томе да ће се животни поредак пореметити и да ће Еванђеље бити изложено поругама, ако се верна половина одвоји од неверне. Апостол, међутим, разматрану заповест везује само за онај случај кад су муж и жена сједињени браком у време док су се обоје још увек налазили у неверју, али се касније једна или друга страна обратила у веру. Наиме, ако је раније само једна половина неверујућа, тј. само муж или само жена, онда се верујућој половини уопште није допуштало да ступи у брак с неверујућом. То се види и из речи апостола, јер он није рекао: "ако неко пожели да узме неверујућу", него: ако неки брат има. Он није једноставно прописао да верујућа половина живи с неверујућом, него само у оном случају да оно друго тако жели. То значи реч: приволи, тј. ако пожели.
14. Јер се неверујући муж посвети женом верујућом, и жена неверујућа посвети се мужем верујућим.
Изобиљем чистоте верујуће половине надвладава се нечистота неверујућег. То значе речи апостола, а не да тобоже неверујући постаје свет. Апостол није рекао: "бива свет", него: посвећује се, тј. бива побеђен светошћу верујуће половине. Говори то стога, да верујућа жена не би страховала да ће постати нечиста ако буде живела с таквим мужем. Међутим, поставља се питање: ако онај, који се споји с блудницом и буде с њом једно тело, постаје нечист (упор. 6; 16), очигледно је да ће и онај, који се сједини с неверујућом, постати с њом једно тело. Ако је први нечист, како то да онда овај други не бива нечист? Што се тиче блуда, у том случају се управо овако дешава. Кад блудници међусобно опште, њихово спајање је нечисто, и због тога су обоје нечисти. Другачије је, међутим, у случају да верујућа половина живи с неверујућом. Неверујући муж је нечист по свом неверју. Жена, међутим, с њим не општи у неверју, него у брачној ложници. У том општењу се не испољава никаква нечистота, јер је оно законити брак. Због тога верујућа половина и не бива нечиста.
Иначе деца ваша била би нечиста.
Ако неверујућа половина не би била надвладана чистотом верујуће, њихова деца би била нечиста или само делимично чиста.
А сада су света.
Односно, нису нечиста. Појачаним изразом света апостол уклања страх због сличног подозрења.
Ако ли се неверујући раздваја, нека се раздвоји.
На пример, ако ти заповеди или да учествујеш у његовом неверју или да се одрекнеш брачних права, раздвој се. Боље је раздрешити узде брака, него лишити се благочешћа.
Брат или сестра нису у таквом случају ропски везани, јер на мир нас је позвао Бог.
Ако се муж свађа с тобом због тога, што не учествујеш у његовом неверју, раздвој се од њега. Ти у том случају ниси ропски везана за њега, тј. не присиљавају те да следиш за њим и у таквим делима. Боље је да се с њим раздвојиш него да се свађаш, јер ни Бог то не жели: На мир нас је позвао Бог. Дакле, ако се муж свађа с тобом, он ти је сам тиме дао повод за раздвајање (= развод).
16. Јер шта знаш, жено, можда ћеш спасти мужа!
Поново се обраћа оном савету да жена не би требало да оставља мужа, и излаже садашње питање. Ако се, каже, не свађа с тобом, остани с њим и саветуј га: можда ћеш нешто и учинити. Успех представља као сумњив, с једне стране и зато, да не би помислили да жени поставља неизбежну обавезу да у потпуности убеди свог мужа, а са друге због тога, да би у њој подржао наду да ће преобратити мужа и да би предупредио њено очајавање.
Или шта знаш, мужу, можда ћеш спасти жену! 17. Само како Бог свакоме додели, свако како га је Господ призвао, онако нека живи.
Неки су читали овако: Или ти, мужу, по чему знаш да ли ћеш спасти жену или нећеш! Затим су следећу реченицу почињали на овај начин: Сваки нека живи онако, како мује Бог доделио, тј. одакле знаш да ли ћеш је спасти или не? То је сасвим неизвесно. Међутим, ако је неизвесно, не би требало раскидати брак јер, ако је не спасеш, нећеш себи нашкодити, а ако је спасеш, имаћеш користи и ти и други.
Свети Јован, међутим, није читао на тај начин, него: Само како Бог свакоме додели, сваки како га је Бог призвао, онако нека живи. Такво читање је неупоредиво боље. Апостол тиме као да је рекао: не би требало да дође до раздвајања под изговором неверја, него нека свако поступа онако, како је Бог благоволео за њега. Ти си призван, имајући неверујућу жену. Остави је код себе, и не протеруј је због неверја.
И тако заповедам по свима Црквама.
Рекао је то стога, знајући да ће га Коринћани радије послушати, ако чују да и другима заповеда то исто.
18. Је ли ко призван као обрезан? Нека се не гради необрезан.
Вероватно је да су многи, стидећи се обрезања, прибегавали неким лекарским средствима и доводили обрезани уд у првобитно стање, додавајући на њега кожицу.
Је ли ко призван као необрезан? Нека се не обрезује.
С друге стране, неки су се, налазећи у обрезању нешто важно, обрезивали након што ступе у веру. Зато и каже, да то ни најмање не помаже вери.
19. Обрезање није ништа, и необрезање није ништа, него држање заповести Божијих.
Свагда се, каже, уз веру захтевају и врлине, а све остало или се захтева мало, или се уопште не захтева.
20. Свако нека остане у оном звању, у коме је призван. 21. Јеси ли призван као роб? Немој да бринеш, него и ако можеш да постанеш слободан радије се стрпи (дословно: искористи оно боље).
У оном звању, у коме је призван, тј. у ком начину живота, у ком чину и у ком стању си поверовао, у њему и остани. Под призивом се подразумева привођење вери. Да ли си веру примио као роб? Не брини и не смућуј се, јер ти ропство ни најмање неће нашкодити. Чак и ако би могао да постанеш слободан, искористи оно боље, тј. жртвуј себе ради користи других.
22. Јер који је као роб призван у Господу, слободњак је Господњи; тако и који је призван као слободњак, роб је Господњи.
Слободњаком је назван онај, који је ослобођен ропства. Апостол, дакле, каже: ти, који си поверовао као роб, слободњак си Господњи, јер те Христос ослободио и од греха и од оног спољашњег ропства, чак и ако си роб. Ко се не покорава страстима, има племениту душу и није роб, чак и ако изгледа тако. С друге стране, онај, који је као слободњак призван у веру, јесте роб Христов. Дакле, ако именовање ропства збуњује роба, нека разуме да је он постао слободан у Христу, и та слобода је далеко важнија од људске слободе. И опет, ако именовање слободе преузноси слободњака, нека такав разуме да је он роб Христов и нека се смири, знајући да је потчињен таквом Господару и да је дужан да Му угоди. Увиђаш ли мудрост, с којом апостол поучава и робове и слободњаке?
23. Купљени сте скупо; не будите робови људима. 24. Сваки, браћо, у чему је призван, у ономе нека остане пред Богом.
Ово не говори само робовима, него и слободњацима, саветујући свим хришћанима да ништа не чине да би угодили људима и да им се не покоравају, ако су њихове заповести противзаконите. То значе речи: Бог вас је купио, и не будите робови људима. Он не убеђује да робови отпадну од својих господара. То се види из његових следећих речи: у чему је ко призван, итд, тј. ако је неко призван као роб, нека у томе и остане. Пред Богом је додао због тога, да кроз покоравање безаконитим господарима не би отпали од Бога. Бринуо се и о једном и о другом, односно да, под изговором покорности Богу, робови не отпадну од господара, а са друге да, показујући својим господарима послушност већу од потребне, не отпадну од Бога.
25. А за девојке (или: за девственике) немам заповест од Бога, него дајем савет, као онај који је стекао милост од Господа да је веродостојан (веран).
Претходно нам је говорио о целомудрености, а сада се обраћа важнијем предмету, односно девствености. Каже да Господ није дао закон, нити да је дао заповести у вези са девственошћу, него да је рекао само: Ко може примити, нека прими (Мт. 19; 12). Због тога се ни ја, каже, не усуђујем да било шта пропишем у вези с тим предметом. То је важно питање, али истовремено и опасно. Уосталом, дајем своје мишљење, тј. савет, јер сам и ја по милости Божијој удостојен да будем веран, тј. Њему близак и онај, којем се могу поверити тајне.
26. Мислим, дакле, да је то добро због садашње невоље, да је добро човеку овако бити.
Према мом мишљењу, каже, најбоље је да се човек уздржава од брака услед неповољности и непријатности које су с њим повезане, а не због тога што је брак нечист.
27. Јеси ли се привезао за жену? Не тражи да се раздрешиш. Јеси ли се одрешио од жене? Не тражи жену. 28. Ако ли се и ожениш, ниси сагрешио.
Речима: Јеси ли се привезао за жену, показује да брак, слично оковима, са собом носи непријатности. Раздрешењем не назива уздржавање према узајамној сагласносги, него раздвајање (= развод) без довољно разлога. Ако се супружници уздржавају према узајамној сагласности, онда то није развод.
Рекао је: не тражи жену, а да не би помислили да заповеда безбрачност додаје: Ако ли се и ожениш, ниси сагрешио. Погледај, међутим, како неприметно подстиче на девственост, називајући брак оковима, а девственост раздрешењем и слободом.
И девојка ако се уда, није сагрешила.
Под девојком овде не подразумева ону, која је посвећена Богу (таква ће, уколико се уда, несумњиво сагрешити, јер ће тиме, осим свог Женика - Христа, увести код себе и прељубника), него мисли на још неудату девојку. Ако се, дакле, таква уда, неће сагрешити, јер брак у себи не садржи ништа нечисто.
Али ће такви имати невољу телесну, а ја бих да вас поштедим.
Невољом назива бриге и жалости које су повезане с браком. А ја бих, каже, да вас поштедим, као своју децу, и желим да и ви будете слободни и безбрижни. Брак - то су окови, и они, који су под његовим јармом, немају власт над собом, као што је претходно речено.
29. А ово вам кажем, браћо, да је остало мало времена.
Да његовим речима: такви ће имати невољу телесну, неко не би додао: "али истовремено и задовољство", пресеца сваку наду на задовољство и истиче да нема много времена. Све хита ка разрешењу (разлагању, уништењу). Приближило се Царство Христово и најзад треба да се покажемо пред Христом. Дакле, ако и постоји неко задовољство у брачном животу, оно је непостојано и краткотрајно.
Од сада и они који имају жене да буду као да их немају. 30. И који плачу као да не плачу; и који се радују као да се не радују, и који купују као да ништа немају. 31. И који овај свет употребљавају као да га не употребљавају.
Ако и они, који имају жене, треба да буду као да их немају, каква је онда корист од свезивања браком и полагања бремена на себе? Шта значи: као да их немају? Значи да се не привезују за брак и за жену и да не исцрпљују све своје бриге на њих.
На исти начин, нико не би требало да се исувише бави ни неким другим стварима: нити тужним приликама, које је наговестио речима: они који плачу, нити радошћу, коју је означио речима: они који се радују, ни уговорима, које је наговестио речима: они који купују. Због чега, каже, набрајати ово и оно? Једноставно, они који употребљавају овај свет, требало би да буду као да га не употребљавају, тј. да се не привезују за њега усрдно и пристрасно. Прекомерна употреба, која излази из граница неопходног, представља злоупотребу.
Јер пролази обличје овога света.
Пролази и разлаже се (распада се). Зашто би се везивали за оно, што се распада? Именицом "обличје" показао је да ствари овога света само пролећу испред очију, да су изузетно лаке, и да у себи немају ништа чврсто и суштаствено (суштинско).
А ја хоћу да сте ви безбрижни.
На који начин могу да буду безбрижни? Уколико остану безбрачни. Зато додаје и следеће:
Ко је неожењен брине се за Господње, како ће угодити Господу; 33. А ко је ожењен брине се за овосветско, како ће угодити жени.
Како да ти, Павле, желећи да будемо безбрижни, а због чега нам и саветујеш безбрачност, опет кажеш: Ко је неожењен брине се за Господње? И ту су, дакле, бриге. Међутим, оне нису онакве, каже, као оне што су повезане с браком. Бриге о Господњем су спасоносне и слатке, а бриге у свету штетне и тешке. У ствари, зар није тешко и жалосно старати се да угодиш жени, посебно оној, која воли да се украшава и тражи злато и бисере и друге испразне ствари? То и приморава несрећне мужеве на неправду и душегубне ствари.
34. Разликује се и жена од девојке.
Оне су међусобно различите и немају исте бриге. Једна се брине о овим а друга о оним стварима. И уколико су њихове бриге различите, морају одабрати оне, које су боље и лакше.
Која је неудата брине за Господње, како ће угодити Господу, да буде света телом и духом; а која је удата брине за овосветско, како ће угодити мужу.
Није довољно бити свет телом, него се такав мора бити и духом, јер се у томе, тј, у чистоти тела и душе, састоји истинска девственост. У суштини су многи, будући чисти и непорочни телом, оскрнављени душом. Поред тога, обрати пажњу на то да девственица није она, која се брине о светском. Када, дакле, видиш жену која се приказује као девственица (девојка) а при том се брине о световном, знај да се она ниуколико не разликује од удатих. Павле је и за једну и за другу дао одређена обележја према којима их можемо распознавати - то нису брак и уздржање, него, с једне стране, велико и неспокојно делање а са друге спокојно занимање својим пословима. Према томе, девојка није она, која се оптерећује мноштвом испразних послова. Удата пак наставља да се брине како да угоди мужу и при том се посебно брине о својој лепоти или, да би је сматрали добром домаћицом, показује се као штедљива и марљива.
35. А ово говорим за вашу сопствену корист, не да вам наметнем замку.
Говорио сам, каже, о девствености, знајући да је то корисно за вас, јер сте тада слободни од брига и жалости, и душа од тога има више користи. Нисам вам пак беседио због тога, да бих вас присилио да и против своје воље останете у девствености (јер је замком назвао присиљавање).
Него за благообразно и истрајно служење Господу у сабраности.
Због тога, каже, да бисте живели благообразно и у чистоти, јер шта може да буде благообразније и чистије од девствености? Говорио сам вам и због тога да бисте ви, будући слободни од брачних непријатности, нерасејано служили Господу и свагда стајали пред Њим, положивши на Њега све своје бриге (в. 1. Петр. 5; 7).
36. Ако ли пак неко мисли да је ружно за његову девојку да буде неудата, и ако тако треба да буде, нека чини шта хоће, не греши, нека је уда.
Ако, неко, каже, будући уистину слаб по души, сматра да је ружно да његова кћи остане девојка, посебно уколико је прешла зрели узраст, нека, каже, тако и буде. Како? Нека чини шта хоће, тј. ако хоће да је уда, нека је уда, јер неће погрешити. Међутим, боље је задржати девојку, као што каже у наставку.
37. А који је постојан у срцу, и није му нужда, и има власт над својом вољом, и ово је одлучио у срцу своме, да задржи своју девојку, добро чини. 38. Тако и онај који удаје своју девојку добро чини, али који не удаје боље чини.
Запази како се на почетку диви ономе, који задржава своју девојку, називајући га постојаним и чврстим и говорећи да разборито твори своје дело, јер каже: који је постојан у срцу. Значи да онај, који удаје своју девојку, није постојан.
Речима: није му нужда показује да отац има власт да својој кћерки понуди мужа, и нико не може да га примора да је не удаје. Према томе, част оном који своју кћер оставља неудату. Апостол га зато и хвали јер, каже, добро чини. Међутим, и онај, који удаје своју кћер, такође добро чини, јер удаја није грех. Све пак што није грех - добро је. Најзад, далеко је боље ако је не удаје, јер је то савршенство у добру.
39. Жена је привезана законом, за време док јој живи муж; ако ли јој муж умре, слободна је за кога хоће да се уда, само у Господу. 40. Али је блаженија, ако остане тако, по мојему мишљењу, а мислим да и ја имам духа Божијега.
Овде поучава о другом браку. Иако га дозвољава, за блаженију сматра ону, која не ступи у други брак. Као што је девственост узвишенија од првог брака, тако је и први брак узвишенији од другог. Жена је свезана законом, тј. опрезношћу закона уздржава се од прељубништва, од тога да, кроз сједињење са другим док јој је још муж жив, постане прељубница. Међутим, уколико јој умре муж, она постаје слободна од окова и закона првог брака и добија разрешење.
Само у Господу, тј. само с целомудреношћу и часно она може да ступи у други брак, ради рађања и одгајања деце, а не зато што је привлачи пожуда.
По мојему мишљењу, додаје, да ти то не би сматрао за нужност, него само за савет, божанствени савет. Мислим, каже, да и ја имам Духа Божијег. Тим речима показује велико смиреноумље, јер није рекао: "имам", него: мислим да и ја имам, тј. претпостављам, сматрам.
1. А за оно што ми писасте...
Исправивши пометњу због подела, блуда и користољубља, сада поставља правила за брак и за девственост. Наиме, Коринћани су га у писму, које су му послали, питали да ли би требало да се уздржавају од жена или не?
Добро је човеку да се не дохвата жене.
Добро је, превасходно, каже, ако се сваки човек а не само свештеник (како су то неки рђаво разумели) не дохвата жене и остане девственик. Међутим, сигурније је, а и нашој слабости ближе, да се ступи у брак. Због тога додаје следеће:
2. Али због (избегавања) блуда, сваки нека има своју жену, и свака нека има својега мужа.
Говори и о једној и о другој страни. Може се догодити да је муж склон целомудрености а жена не, и обрнуто. Речима: Због (избегавања) блуда подстиче на уздржавање. Ако се брак допушта ради избегавања блуда, онда они, који су сједињени браком, не би требало да се спајају без сваке умерености, него целомудрено.
3. Муж нека указује жени дужну љубав, тако и жена мужу.
Сматрајте, каже, да је љубав једног према другом ваша дужност. Пошто је она дужност, ви сте нужно обавезни да је показујете једно другоме.
4. Жена није господар свога тела, него муж; тако и муж није господар од свога тела, него жена.
Сада показује да је љубав једног према другом уистину неизбежна дужност. Супружници, каже, нису господари својих тела, него је жена истовремено и слушкиња и господарица свога мужа. Слушкиња, јер нема власт над својим телом, да би га предавала коме хоће, него њиме господари муж. Господарица је због тога, јер је тело њеног мужа - њено тело, и он нема власт да га даје блудницама. На сличан начин, и муж је слуга и господар своје жене.
5. Не забрањујте се једно другоме, сем по договору и привремено.
Односно, жена не сме да се уздржава противно вољи мужа, исто као што ни муж не сме да се уздржава противно вољи жене. Ако се једно уздржава против воље другог, значи да га лишава себе, слично као што се говори и о новцу. Међутим ако се уздржавају по вољи, онда је то нешто сасвим другачије, када, на пример, обоје, и муж и жена, према узајамној сагласности одреде одређено време за узајамно уздржавање.
Да би се предали посту и молитви.
Објашњава шта значи његов израз: привремено, тј. кад дође време да обитавају у молитви, односно, да се моле с посебном усрдношћу. Није једноставно рекао: "ради молитве", него: да би се предали молитви. Да је апостол сматрао да је супружнички живот препрека за уобичајену свакодневну молитву, како би онда на другом месту рекао: Молите се без престанка (1. Сол, 5; 17). Дакле, да би ваша молитва била срчанија, уздржите се једно од другог: иако не скрнави, (брачно) спајање омета благочестиво делање.
Па опет да се састанете, да вас сатана не искушава вашим неуздржањем.
Ја, расуђује апостол, кажем да се опет сједините. То вам, међутим, не постављам као закон, него вам прописујем зато, да вас сатана не би искушавао, тј. да вас не би подстицао на блуд. Премда је ђаво сам по себи узрочник блуда, превасходно је то наше неуздржање, због чега је апостол додао: вашим неуздржањем, јер се у њему крије узрок и томе, што нас ђаво искушава.
6. Али ово говорим као мишљење а не као заповест.
Да бисте се повремено лишавали једно другога, рекао сам то, каже апостол, као мишљење (као дозволу), тј. снисходећи према вашој слабости, а не као неизбежну заповест.
7. Јер хоћу да сви људи буду као ја.
Свугде, где прописује неки тежак подвиг, апостол обично самога себе представља као пример. Због тога и овде каже: желим да се сви и свагда уздржавају.
Али сваки има сопствени дар од Бога, овај овако, онај онако.
Пребивање у девствености је, каже, дар Божији. Међутим, тај подвиг захтева и нашу снагу. Како он то назива даром? Да би утешио Коринћане, којима је речима неуздржањем вашим (ст. 5) нанео приметан ударац. Запази, међутим, да он и сам брак сматра даром, јер је рекао: сваки има сопствени дар од Бога, овај овако, тј. да пребива у девствености, а онај онако, тј. дар да живи у супружништву.
8. А неожењенима и удовицама велим: добро им је ако остану као и ја што сам. 9. Ако не могу да се уздржавају, нека се жене и удају, јер је боље женити се и удавати се него упаљивати се.
Видиш ли Павлову мудрост? Он указује и на превасходство девствености и, истовремено, не приморава на уздржавање од супружништва онога, који није у стању да се уздржава, да у противном не би био изложен тешком паду. Ако, каже, осећаш велико насиље и упаљивање (јер је власт пожуде силна), ослободи се тог труда и зноја да не би, ако их се прихватиш, пао у још веће зло.
10. А ожењенима и удатима заповедам не ја, него Господ.
Будући да је Господ јасним речима дао закон да се бракови не разводе осим због прељубе (в. Мт. 5; 32), апостол каже: не ја, него Господ. Уосталом, и Павлове речи су речи Господње а не човечије, јер нешто касније он каже: Мислим да и ја имам Духа Божијега (1. Кор. 7; 40).
Да се жена од мужа не раздваја, 11. Ако ли се пак и раздвоји, нека остане неудата, или нека се помири с мужем; и муж да не оставља жену.
Раздвајања се, каже, догађају или због љубави према уздржању, или услед малодушности, или због неких других разлога. Било би, међутим, боље, кад уопште не би било раздвајања. Ако до њега и дође, жена је дужна да остане поред мужа, ако не због спајања, а онда зато, да не би довео неку другу. Ако не може да се уздржи, нека се помири с мужем.
12. А осталима говорим ја, а не Господ. Ако неки брат има жену неверујућу и она се приволи да живи с њим, нека је не оставља. 13. И ако жена има мужа неверујућег и он се приволи да живи с њом, нека га не оставља.
Шта то кажеш? Ако је муж неверујући, нека остане са женом; ако је пак блудник, не треба да остане с њом? Зар неверовање није горе од блуда? Истина је, да је горе. Бог, међутим, више тражи за наше грехове против ближњих, него за грехове против Себе, јер је речено: Остави онде дар свој пред жртвеником, и иди те се најпре помири с братом (Мт. 5; 24). Он је опростио ономе, који је Њему дуговао десет хиљада таланата. Међутим, код онога, који је дуговао сто динара, осветио се за увреду (в. Мт. 18; 34). Тако је и у овом случају: Он занемарује грех неверја, који вређа Самог Бога, али грех прељубе кажњава, као грех против жене.
Неки, уосталом, објашњавају овако: човек, кажу, у неверју остаје услед незнања које се, наравно, може и окончати, као што и сам апостол каже: Јер шта знаш, жено, можда ћеш спасти мужа (ст. 16)? Блуд се пак извршава услед очигледне изопачености. Осим тога, блудник је већ самога себе одвојио јер је, одузевши своје удове од жене, од њих начинио удове блуднице. Међутим, како неверујући није учинио ниједан грех против телесног сједињења или, боље речено, кроз то сједињење, он ће се, можда, сјединити и по вери. Да и не говорим о томе да ће се животни поредак пореметити и да ће Еванђеље бити изложено поругама, ако се верна половина одвоји од неверне. Апостол, међутим, разматрану заповест везује само за онај случај кад су муж и жена сједињени браком у време док су се обоје још увек налазили у неверју, али се касније једна или друга страна обратила у веру. Наиме, ако је раније само једна половина неверујућа, тј. само муж или само жена, онда се верујућој половини уопште није допуштало да ступи у брак с неверујућом. То се види и из речи апостола, јер он није рекао: "ако неко пожели да узме неверујућу", него: ако неки брат има. Он није једноставно прописао да верујућа половина живи с неверујућом, него само у оном случају да оно друго тако жели. То значи реч: приволи, тј. ако пожели.
14. Јер се неверујући муж посвети женом верујућом, и жена неверујућа посвети се мужем верујућим.
Изобиљем чистоте верујуће половине надвладава се нечистота неверујућег. То значе речи апостола, а не да тобоже неверујући постаје свет. Апостол није рекао: "бива свет", него: посвећује се, тј. бива побеђен светошћу верујуће половине. Говори то стога, да верујућа жена не би страховала да ће постати нечиста ако буде живела с таквим мужем. Међутим, поставља се питање: ако онај, који се споји с блудницом и буде с њом једно тело, постаје нечист (упор. 6; 16), очигледно је да ће и онај, који се сједини с неверујућом, постати с њом једно тело. Ако је први нечист, како то да онда овај други не бива нечист? Што се тиче блуда, у том случају се управо овако дешава. Кад блудници међусобно опште, њихово спајање је нечисто, и због тога су обоје нечисти. Другачије је, међутим, у случају да верујућа половина живи с неверујућом. Неверујући муж је нечист по свом неверју. Жена, међутим, с њим не општи у неверју, него у брачној ложници. У том општењу се не испољава никаква нечистота, јер је оно законити брак. Због тога верујућа половина и не бива нечиста.
Иначе деца ваша била би нечиста.
Ако неверујућа половина не би била надвладана чистотом верујуће, њихова деца би била нечиста или само делимично чиста.
А сада су света.
Односно, нису нечиста. Појачаним изразом света апостол уклања страх због сличног подозрења.
Ако ли се неверујући раздваја, нека се раздвоји.
На пример, ако ти заповеди или да учествујеш у његовом неверју или да се одрекнеш брачних права, раздвој се. Боље је раздрешити узде брака, него лишити се благочешћа.
Брат или сестра нису у таквом случају ропски везани, јер на мир нас је позвао Бог.
Ако се муж свађа с тобом због тога, што не учествујеш у његовом неверју, раздвој се од њега. Ти у том случају ниси ропски везана за њега, тј. не присиљавају те да следиш за њим и у таквим делима. Боље је да се с њим раздвојиш него да се свађаш, јер ни Бог то не жели: На мир нас је позвао Бог. Дакле, ако се муж свађа с тобом, он ти је сам тиме дао повод за раздвајање (= развод).
16. Јер шта знаш, жено, можда ћеш спасти мужа!
Поново се обраћа оном савету да жена не би требало да оставља мужа, и излаже садашње питање. Ако се, каже, не свађа с тобом, остани с њим и саветуј га: можда ћеш нешто и учинити. Успех представља као сумњив, с једне стране и зато, да не би помислили да жени поставља неизбежну обавезу да у потпуности убеди свог мужа, а са друге због тога, да би у њој подржао наду да ће преобратити мужа и да би предупредио њено очајавање.
Или шта знаш, мужу, можда ћеш спасти жену! 17. Само како Бог свакоме додели, свако како га је Господ призвао, онако нека живи.
Неки су читали овако: Или ти, мужу, по чему знаш да ли ћеш спасти жену или нећеш! Затим су следећу реченицу почињали на овај начин: Сваки нека живи онако, како мује Бог доделио, тј. одакле знаш да ли ћеш је спасти или не? То је сасвим неизвесно. Међутим, ако је неизвесно, не би требало раскидати брак јер, ако је не спасеш, нећеш себи нашкодити, а ако је спасеш, имаћеш користи и ти и други.
Свети Јован, међутим, није читао на тај начин, него: Само како Бог свакоме додели, сваки како га је Бог призвао, онако нека живи. Такво читање је неупоредиво боље. Апостол тиме као да је рекао: не би требало да дође до раздвајања под изговором неверја, него нека свако поступа онако, како је Бог благоволео за њега. Ти си призван, имајући неверујућу жену. Остави је код себе, и не протеруј је због неверја.
И тако заповедам по свима Црквама.
Рекао је то стога, знајући да ће га Коринћани радије послушати, ако чују да и другима заповеда то исто.
18. Је ли ко призван као обрезан? Нека се не гради необрезан.
Вероватно је да су многи, стидећи се обрезања, прибегавали неким лекарским средствима и доводили обрезани уд у првобитно стање, додавајући на њега кожицу.
Је ли ко призван као необрезан? Нека се не обрезује.
С друге стране, неки су се, налазећи у обрезању нешто важно, обрезивали након што ступе у веру. Зато и каже, да то ни најмање не помаже вери.
19. Обрезање није ништа, и необрезање није ништа, него држање заповести Божијих.
Свагда се, каже, уз веру захтевају и врлине, а све остало или се захтева мало, или се уопште не захтева.
20. Свако нека остане у оном звању, у коме је призван. 21. Јеси ли призван као роб? Немој да бринеш, него и ако можеш да постанеш слободан радије се стрпи (дословно: искористи оно боље).
У оном звању, у коме је призван, тј. у ком начину живота, у ком чину и у ком стању си поверовао, у њему и остани. Под призивом се подразумева привођење вери. Да ли си веру примио као роб? Не брини и не смућуј се, јер ти ропство ни најмање неће нашкодити. Чак и ако би могао да постанеш слободан, искористи оно боље, тј. жртвуј себе ради користи других.
22. Јер који је као роб призван у Господу, слободњак је Господњи; тако и који је призван као слободњак, роб је Господњи.
Слободњаком је назван онај, који је ослобођен ропства. Апостол, дакле, каже: ти, који си поверовао као роб, слободњак си Господњи, јер те Христос ослободио и од греха и од оног спољашњег ропства, чак и ако си роб. Ко се не покорава страстима, има племениту душу и није роб, чак и ако изгледа тако. С друге стране, онај, који је као слободњак призван у веру, јесте роб Христов. Дакле, ако именовање ропства збуњује роба, нека разуме да је он постао слободан у Христу, и та слобода је далеко важнија од људске слободе. И опет, ако именовање слободе преузноси слободњака, нека такав разуме да је он роб Христов и нека се смири, знајући да је потчињен таквом Господару и да је дужан да Му угоди. Увиђаш ли мудрост, с којом апостол поучава и робове и слободњаке?
23. Купљени сте скупо; не будите робови људима. 24. Сваки, браћо, у чему је призван, у ономе нека остане пред Богом.
Ово не говори само робовима, него и слободњацима, саветујући свим хришћанима да ништа не чине да би угодили људима и да им се не покоравају, ако су њихове заповести противзаконите. То значе речи: Бог вас је купио, и не будите робови људима. Он не убеђује да робови отпадну од својих господара. То се види из његових следећих речи: у чему је ко призван, итд, тј. ако је неко призван као роб, нека у томе и остане. Пред Богом је додао због тога, да кроз покоравање безаконитим господарима не би отпали од Бога. Бринуо се и о једном и о другом, односно да, под изговором покорности Богу, робови не отпадну од господара, а са друге да, показујући својим господарима послушност већу од потребне, не отпадну од Бога.
25. А за девојке (или: за девственике) немам заповест од Бога, него дајем савет, као онај који је стекао милост од Господа да је веродостојан (веран).
Претходно нам је говорио о целомудрености, а сада се обраћа важнијем предмету, односно девствености. Каже да Господ није дао закон, нити да је дао заповести у вези са девственошћу, него да је рекао само: Ко може примити, нека прими (Мт. 19; 12). Због тога се ни ја, каже, не усуђујем да било шта пропишем у вези с тим предметом. То је важно питање, али истовремено и опасно. Уосталом, дајем своје мишљење, тј. савет, јер сам и ја по милости Божијој удостојен да будем веран, тј. Њему близак и онај, којем се могу поверити тајне.
26. Мислим, дакле, да је то добро због садашње невоље, да је добро човеку овако бити.
Према мом мишљењу, каже, најбоље је да се човек уздржава од брака услед неповољности и непријатности које су с њим повезане, а не због тога што је брак нечист.
27. Јеси ли се привезао за жену? Не тражи да се раздрешиш. Јеси ли се одрешио од жене? Не тражи жену. 28. Ако ли се и ожениш, ниси сагрешио.
Речима: Јеси ли се привезао за жену, показује да брак, слично оковима, са собом носи непријатности. Раздрешењем не назива уздржавање према узајамној сагласносги, него раздвајање (= развод) без довољно разлога. Ако се супружници уздржавају према узајамној сагласности, онда то није развод.
Рекао је: не тражи жену, а да не би помислили да заповеда безбрачност додаје: Ако ли се и ожениш, ниси сагрешио. Погледај, међутим, како неприметно подстиче на девственост, називајући брак оковима, а девственост раздрешењем и слободом.
И девојка ако се уда, није сагрешила.
Под девојком овде не подразумева ону, која је посвећена Богу (таква ће, уколико се уда, несумњиво сагрешити, јер ће тиме, осим свог Женика - Христа, увести код себе и прељубника), него мисли на још неудату девојку. Ако се, дакле, таква уда, неће сагрешити, јер брак у себи не садржи ништа нечисто.
Али ће такви имати невољу телесну, а ја бих да вас поштедим.
Невољом назива бриге и жалости које су повезане с браком. А ја бих, каже, да вас поштедим, као своју децу, и желим да и ви будете слободни и безбрижни. Брак - то су окови, и они, који су под његовим јармом, немају власт над собом, као што је претходно речено.
29. А ово вам кажем, браћо, да је остало мало времена.
Да његовим речима: такви ће имати невољу телесну, неко не би додао: "али истовремено и задовољство", пресеца сваку наду на задовољство и истиче да нема много времена. Све хита ка разрешењу (разлагању, уништењу). Приближило се Царство Христово и најзад треба да се покажемо пред Христом. Дакле, ако и постоји неко задовољство у брачном животу, оно је непостојано и краткотрајно.
Од сада и они који имају жене да буду као да их немају. 30. И који плачу као да не плачу; и који се радују као да се не радују, и који купују као да ништа немају. 31. И који овај свет употребљавају као да га не употребљавају.
Ако и они, који имају жене, треба да буду као да их немају, каква је онда корист од свезивања браком и полагања бремена на себе? Шта значи: као да их немају? Значи да се не привезују за брак и за жену и да не исцрпљују све своје бриге на њих.
На исти начин, нико не би требало да се исувише бави ни неким другим стварима: нити тужним приликама, које је наговестио речима: они који плачу, нити радошћу, коју је означио речима: они који се радују, ни уговорима, које је наговестио речима: они који купују. Због чега, каже, набрајати ово и оно? Једноставно, они који употребљавају овај свет, требало би да буду као да га не употребљавају, тј. да се не привезују за њега усрдно и пристрасно. Прекомерна употреба, која излази из граница неопходног, представља злоупотребу.
Јер пролази обличје овога света.
Пролази и разлаже се (распада се). Зашто би се везивали за оно, што се распада? Именицом "обличје" показао је да ствари овога света само пролећу испред очију, да су изузетно лаке, и да у себи немају ништа чврсто и суштаствено (суштинско).
А ја хоћу да сте ви безбрижни.
На који начин могу да буду безбрижни? Уколико остану безбрачни. Зато додаје и следеће:
Ко је неожењен брине се за Господње, како ће угодити Господу; 33. А ко је ожењен брине се за овосветско, како ће угодити жени.
Како да ти, Павле, желећи да будемо безбрижни, а због чега нам и саветујеш безбрачност, опет кажеш: Ко је неожењен брине се за Господње? И ту су, дакле, бриге. Међутим, оне нису онакве, каже, као оне што су повезане с браком. Бриге о Господњем су спасоносне и слатке, а бриге у свету штетне и тешке. У ствари, зар није тешко и жалосно старати се да угодиш жени, посебно оној, која воли да се украшава и тражи злато и бисере и друге испразне ствари? То и приморава несрећне мужеве на неправду и душегубне ствари.
34. Разликује се и жена од девојке.
Оне су међусобно различите и немају исте бриге. Једна се брине о овим а друга о оним стварима. И уколико су њихове бриге различите, морају одабрати оне, које су боље и лакше.
Која је неудата брине за Господње, како ће угодити Господу, да буде света телом и духом; а која је удата брине за овосветско, како ће угодити мужу.
Није довољно бити свет телом, него се такав мора бити и духом, јер се у томе, тј, у чистоти тела и душе, састоји истинска девственост. У суштини су многи, будући чисти и непорочни телом, оскрнављени душом. Поред тога, обрати пажњу на то да девственица није она, која се брине о светском. Када, дакле, видиш жену која се приказује као девственица (девојка) а при том се брине о световном, знај да се она ниуколико не разликује од удатих. Павле је и за једну и за другу дао одређена обележја према којима их можемо распознавати - то нису брак и уздржање, него, с једне стране, велико и неспокојно делање а са друге спокојно занимање својим пословима. Према томе, девојка није она, која се оптерећује мноштвом испразних послова. Удата пак наставља да се брине како да угоди мужу и при том се посебно брине о својој лепоти или, да би је сматрали добром домаћицом, показује се као штедљива и марљива.
35. А ово говорим за вашу сопствену корист, не да вам наметнем замку.
Говорио сам, каже, о девствености, знајући да је то корисно за вас, јер сте тада слободни од брига и жалости, и душа од тога има више користи. Нисам вам пак беседио због тога, да бих вас присилио да и против своје воље останете у девствености (јер је замком назвао присиљавање).
Него за благообразно и истрајно служење Господу у сабраности.
Због тога, каже, да бисте живели благообразно и у чистоти, јер шта може да буде благообразније и чистије од девствености? Говорио сам вам и због тога да бисте ви, будући слободни од брачних непријатности, нерасејано служили Господу и свагда стајали пред Њим, положивши на Њега све своје бриге (в. 1. Петр. 5; 7).
36. Ако ли пак неко мисли да је ружно за његову девојку да буде неудата, и ако тако треба да буде, нека чини шта хоће, не греши, нека је уда.
Ако, неко, каже, будући уистину слаб по души, сматра да је ружно да његова кћи остане девојка, посебно уколико је прешла зрели узраст, нека, каже, тако и буде. Како? Нека чини шта хоће, тј. ако хоће да је уда, нека је уда, јер неће погрешити. Међутим, боље је задржати девојку, као што каже у наставку.
37. А који је постојан у срцу, и није му нужда, и има власт над својом вољом, и ово је одлучио у срцу своме, да задржи своју девојку, добро чини. 38. Тако и онај који удаје своју девојку добро чини, али који не удаје боље чини.
Запази како се на почетку диви ономе, који задржава своју девојку, називајући га постојаним и чврстим и говорећи да разборито твори своје дело, јер каже: који је постојан у срцу. Значи да онај, који удаје своју девојку, није постојан.
Речима: није му нужда показује да отац има власт да својој кћерки понуди мужа, и нико не може да га примора да је не удаје. Према томе, част оном који своју кћер оставља неудату. Апостол га зато и хвали јер, каже, добро чини. Међутим, и онај, који удаје своју кћер, такође добро чини, јер удаја није грех. Све пак што није грех - добро је. Најзад, далеко је боље ако је не удаје, јер је то савршенство у добру.
39. Жена је привезана законом, за време док јој живи муж; ако ли јој муж умре, слободна је за кога хоће да се уда, само у Господу. 40. Али је блаженија, ако остане тако, по мојему мишљењу, а мислим да и ја имам духа Божијега.
Овде поучава о другом браку. Иако га дозвољава, за блаженију сматра ону, која не ступи у други брак. Као што је девственост узвишенија од првог брака, тако је и први брак узвишенији од другог. Жена је свезана законом, тј. опрезношћу закона уздржава се од прељубништва, од тога да, кроз сједињење са другим док јој је још муж жив, постане прељубница. Међутим, уколико јој умре муж, она постаје слободна од окова и закона првог брака и добија разрешење.
Само у Господу, тј. само с целомудреношћу и часно она може да ступи у други брак, ради рађања и одгајања деце, а не зато што је привлачи пожуда.
По мојему мишљењу, додаје, да ти то не би сматрао за нужност, него само за савет, божанствени савет. Мислим, каже, да и ја имам Духа Божијег. Тим речима показује велико смиреноумље, јер није рекао: "имам", него: мислим да и ја имам, тј. претпостављам, сматрам.
ОСМА ГЛАВА
1. А о жртвама идолским познато нам је да сви имамо знање. Знање надима, а љубав изграђује.
Неки од Коринћана су били савршени и, знајући да човека не погани оно што у уста улази (в. Мт. 15; 11), као и да су идоли дрво и камен и да не могу да нашкоде, равнодушно су улазили у храмове и јели од (меса) идолских жртава. Други пак, који су били мање савршени, кад су видели ове, и сами су улазили у храмове и приносили жртве идолима, али не са истом мишљу с каквом су улазили они први, него мислећи да су идоли достојни поштовања и способни да прихвате жртве. То је Павла подстакло на ревност, јер је то нашкодило и једнима и другима: савршенима тиме, што су се наслађивали демонским јелима, а несавршенима тиме, што су се приклонили идолослужењу.
Апостол, дакле, жури да исправи ово зло, и по свом обичају, оставивши несавршене, обраћа се савршенима. Као прво, он смирује њихово преузношење (надимање) знањем и каже: "Ви нисте једини који имате то знање, него сви ми знамо да идол није ништа у свету. То знање, међутим, не само да не доноси никакву корист, него вам и шкоди, јер преузноси и надима онога, који га поседује." Тиме га удаљује од ближњег, уколико уз то знање не буде имао и љубав која, напротив, може да изгради. Оно, што знање без љубави сруши, то љубав васпостави (обнови) и сазида, све чинећи на корист ближњег.
2. Ако ли неко мисли да нешто зна, још ништа није сазнао као што треба знати.
Овде говори више, тј. да ће знање, чак и кад се сједини с љубављу, бити несавршено. Нико, чак и кад би био Петар или Павле, ништа не зна онако, као што би требало знати. Зашто се онда надимате ви, који имате знање без љубави? Чак и ако бисте имали и знање и љубав, опет ништа не бисте савршено знали.
3. А ако неко љуби Бога, тога је Бог познао.
Ове речи имају следећи смисао: ако неко љуби ближњег, он, несумњиво, љуби и Бога. Онога, пак, који љуби Бога, Бог је познао, тј. Бог га зна и усвојио га је. Такав добија знање од Бога, али је и то знање несавршено. Услед тога, ако будеш имао знање, немој се надимати, јер оно није савршено и није плод твог напора, него ти је даровано од Бога. Погледај, каквим мерама кроти њихову разметљивост.
4. Што се пак тиче једења идолских жртава, знамо да идол није ништа у свету, и да нема ниједнога другога Бога осим једнога.
Опет их кроти и уопштава знање. Сви ми, каже, знамо, да идол није ништа у свету. Према томе, не постоје идоли? Не постоје кипови? Постоје, али они су ништа, тј. немају никакву моћ. То нису богови, него камење и демони. Међу Јелинима је било и простих људи и мудраца. Прости људи у идолима нису видели ништа осим камења, док су мудраци сматрали да у њима обитавају божанствене силе које су они и називали боговима. Због тога апостол простом народу каже да идол није ништа у свету, а мудрацима каже да нема другог Бога осим једног. Према томе, у идолима не живе божанствене силе, јер је Бог један, и не постоји мноштво богова.
5. Јер ако и има такозваних богова, било на небу, било на земљи, као што је много богова и много Господа, 6. Али ми имамо само једнога Бога Оца, од којега је све и за којега смо ми.
Рекао је да нема другога Бога. Међутим, како су Јелини говорили да има много богова, а да не би сматрали да им он (Павле) отворено противуречи, каже: има такозваних богова, тј. оних, које тако називају, али који уистину нису богови. Било на небу, као што су сунце, месец и остале звезде, које су Јелини обоготворили. Било на земљи, као што су неки од људи, које су они сматрали за богове. Ми имамо само једног Бога Оца, од којега је све. Тиме указује да је Он Творац. И за којега смо ми: тиме указује на веровање у Њега и да нас је Он усвојио. Као да је тиме рекао: ми смо Му се обратили и привезали се за Њега.
И једнога Господа Исуса Христа, кроз којега је све и ми кроз Њега.
Кроз Сина је све приведено у биће; и ми смо кроз Њега приведени у биће и добробиће, тј. постали смо верујући и из заблуде прешли у истину. Слушајући речи: један је Бог Отац и један Господ Исус Христос, немој да помислиш да се као Бог именује искључиво Отац, а да се као Господ именује Син. Син се исто тако назива Богом, на пример: Од којих је Христос по телу, који је над свима Бог (Рим. 9; 5).
Исто тако, и Отац се назива Господом: Рече Господ Господу мојему (Пс. 109; 11). Међутим, како се апостол обраћа Јелинима, који су поштовали много богова и много господа, он Сина није назвао Богом, како они, навикнути на многобоштво, не би помислили на два бога. И опет, ни Оца није назвао Господом, како не би помислили да и ми имамо много господа. Из истог разлога, тј. снисходећи према слабости слушалаца, овде није поменуо Духа, слично као што ни пророци због слабости Јудејаца нису јасно помињали Сина, да они не би помислили на страсно.
Због тога стално додаје: нема Бога осим једнога и један је Бог и један је Господ. Дакле, Оца је назвао Богом да би Га разликовао од лажних богова, а не зато, да би га разликовао од Сина. Исто тако, и Сина је назвао Господом, да би Га разликовао од лажних господа а не зато, да би Га разликовао од Оца.
7. Али сви немају то сазнање.
Не знају сви, каже, да је Бог један, да нема много богова и да су идоли ништа.
Јер неки, са савешћу навиклом на идоле, до сада једу као идолску жртву, и њихова савест, будући слаба, прља се.
Рекао је неодређено: неки, желећи да их пред свима покаже. Било је много оних, који су из идолопоклонства прешли у веру, али који све до сада, дакле и након што су поверовали, једу месо идолских жртава, као идолске жртве.
Са савешћу навиклом на идоле, тј. имајући о идолима исто онакво мишљење, какво су имали и пре обраћања у веру, сматрајући их за нешто и плашећи их се као оних, што могу да им нашкоде. Зато није рекао да идоли прљају, него да се прља њихова савест, јер је она слаба и не може да поднесе да су идоли ништа, да сами по себи никога не могу да упрљају (оскрнаве). Разуми, дакле да су они, који су јели од меса идолских жртава, осећали нешто слично као онај што је, према јудејском обичају, додиривање мртваца сматрао за скрнављење. Видевши пак да то други чине чисте савести, а због стида пред њима, и он сам би учинио то исто. Он се, дакле, не би тиме оскрнавио, али би се оскрнавила његова савест, будући да га је она осуђивала.
8. А јело нас не поставља пред Бога.
Да неко не би рекао: " Ја једем чисте савести, и не марим ако се неко због своје слабости саблажњава", објашњава да и само једење меса идолских жртава, чак и уз одлучно презирање идола, нема никакав значај. Чак и кад се твој брат не би саблажњавао, ти ни у том случају не би учинио ништа похвално нити богоугодно, јер нас храна не приближава Богу.
Јер нити добијамо ако једемо, нити губимо ако не једемо.
Другим речима, и у случају да једемо немамо никакву предност пред другима, нити чинимо нешто, што је посебно угодно Богу. Исто тако, ако не једемо, не трпимо никакав губитак нити понижење.
9. А чувајте се да како ова ваша слобода не постане спотицање слабима.
Тиме их плаши. Није рекао: "ово ваше знање", него: ова ваша слобода, тј. нека ваша самовоља и гордост не послуже као саблазан за слабе. Више их оптужује то, што не штеде слабе, којима је требало помагати.
10. Јер ако тебе, који имаш знање, види неко где седиш за трпезом у идолском храму, неће ли се савест његова, зато што је слаб, охрабрити да једе идолске жртве!
Ако неко од слабих види тебе, који себе називаш савршеним, како једеш идолске жртве, зар неће пронаћи велики повод да и сам једе ово месо и зар се неће утврдити у мишљењу да је идол нешто? Не знајући твоје мисли с којима то чиниш, он ће, несумњиво, твој поступак сматрати за савет.
11. И због твога знања пропада слаби брат, за којега Христос умре.
На тај начин ће твоје савршенство бити узрок за пропаст другога, и то слабога, за којега је умро Христос. " Ако Христос није одбио да умре за њега, како онда да се ти не уздржиш од хране, да се он не би саблазнио твојим јелом", каже св. Јован Златоусти.
12. А тако грешећи се о браћу и рањавајући њихову слабу савест, о Христа се грешите.
Нијерекао: "саблажњавајући" него: рањавајући, како би указао на њихову каменосрдност, кад рањавају и слабу савест. Тај грех је узнео на сами врх преступа кад је рекао: О Христа се грешите.
У ком смислу се тај грех савршава против Христа? Оно, што се чини Његовим слугама, Христос прихвата на Себе; рањено је Његово тело, и Његови удови. Они руше то, што је Он сатворио кроз сопствено заклање, односно руше спасење.
13. Зато, ако јело саблажњава брата мојега, нећу јести меса довека, да не саблазним брата својега.
Као изврстан учитељ, сопственим примером доказује оно, о чему говори. Није рекао: ако Га саблажњава праведно, него: ако га на било који начин саблажњава. Није рекао: "нећу јести месо од идолских жртава", него: нећу јести месо уопште, чак и ако је то дозвољено.
И опет, није рекао: " нећу јести један или два дана", него: читавог свог живота, јер то значи реч довека. Најзад, није рекао: "да не погубим", него: да не саблазним.
1. А о жртвама идолским познато нам је да сви имамо знање. Знање надима, а љубав изграђује.
Неки од Коринћана су били савршени и, знајући да човека не погани оно што у уста улази (в. Мт. 15; 11), као и да су идоли дрво и камен и да не могу да нашкоде, равнодушно су улазили у храмове и јели од (меса) идолских жртава. Други пак, који су били мање савршени, кад су видели ове, и сами су улазили у храмове и приносили жртве идолима, али не са истом мишљу с каквом су улазили они први, него мислећи да су идоли достојни поштовања и способни да прихвате жртве. То је Павла подстакло на ревност, јер је то нашкодило и једнима и другима: савршенима тиме, што су се наслађивали демонским јелима, а несавршенима тиме, што су се приклонили идолослужењу.
Апостол, дакле, жури да исправи ово зло, и по свом обичају, оставивши несавршене, обраћа се савршенима. Као прво, он смирује њихово преузношење (надимање) знањем и каже: "Ви нисте једини који имате то знање, него сви ми знамо да идол није ништа у свету. То знање, међутим, не само да не доноси никакву корист, него вам и шкоди, јер преузноси и надима онога, који га поседује." Тиме га удаљује од ближњег, уколико уз то знање не буде имао и љубав која, напротив, може да изгради. Оно, што знање без љубави сруши, то љубав васпостави (обнови) и сазида, све чинећи на корист ближњег.
2. Ако ли неко мисли да нешто зна, још ништа није сазнао као што треба знати.
Овде говори више, тј. да ће знање, чак и кад се сједини с љубављу, бити несавршено. Нико, чак и кад би био Петар или Павле, ништа не зна онако, као што би требало знати. Зашто се онда надимате ви, који имате знање без љубави? Чак и ако бисте имали и знање и љубав, опет ништа не бисте савршено знали.
3. А ако неко љуби Бога, тога је Бог познао.
Ове речи имају следећи смисао: ако неко љуби ближњег, он, несумњиво, љуби и Бога. Онога, пак, који љуби Бога, Бог је познао, тј. Бог га зна и усвојио га је. Такав добија знање од Бога, али је и то знање несавршено. Услед тога, ако будеш имао знање, немој се надимати, јер оно није савршено и није плод твог напора, него ти је даровано од Бога. Погледај, каквим мерама кроти њихову разметљивост.
4. Што се пак тиче једења идолских жртава, знамо да идол није ништа у свету, и да нема ниједнога другога Бога осим једнога.
Опет их кроти и уопштава знање. Сви ми, каже, знамо, да идол није ништа у свету. Према томе, не постоје идоли? Не постоје кипови? Постоје, али они су ништа, тј. немају никакву моћ. То нису богови, него камење и демони. Међу Јелинима је било и простих људи и мудраца. Прости људи у идолима нису видели ништа осим камења, док су мудраци сматрали да у њима обитавају божанствене силе које су они и називали боговима. Због тога апостол простом народу каже да идол није ништа у свету, а мудрацима каже да нема другог Бога осим једног. Према томе, у идолима не живе божанствене силе, јер је Бог један, и не постоји мноштво богова.
5. Јер ако и има такозваних богова, било на небу, било на земљи, као што је много богова и много Господа, 6. Али ми имамо само једнога Бога Оца, од којега је све и за којега смо ми.
Рекао је да нема другога Бога. Међутим, како су Јелини говорили да има много богова, а да не би сматрали да им он (Павле) отворено противуречи, каже: има такозваних богова, тј. оних, које тако називају, али који уистину нису богови. Било на небу, као што су сунце, месец и остале звезде, које су Јелини обоготворили. Било на земљи, као што су неки од људи, које су они сматрали за богове. Ми имамо само једног Бога Оца, од којега је све. Тиме указује да је Он Творац. И за којега смо ми: тиме указује на веровање у Њега и да нас је Он усвојио. Као да је тиме рекао: ми смо Му се обратили и привезали се за Њега.
И једнога Господа Исуса Христа, кроз којега је све и ми кроз Њега.
Кроз Сина је све приведено у биће; и ми смо кроз Њега приведени у биће и добробиће, тј. постали смо верујући и из заблуде прешли у истину. Слушајући речи: један је Бог Отац и један Господ Исус Христос, немој да помислиш да се као Бог именује искључиво Отац, а да се као Господ именује Син. Син се исто тако назива Богом, на пример: Од којих је Христос по телу, који је над свима Бог (Рим. 9; 5).
Исто тако, и Отац се назива Господом: Рече Господ Господу мојему (Пс. 109; 11). Међутим, како се апостол обраћа Јелинима, који су поштовали много богова и много господа, он Сина није назвао Богом, како они, навикнути на многобоштво, не би помислили на два бога. И опет, ни Оца није назвао Господом, како не би помислили да и ми имамо много господа. Из истог разлога, тј. снисходећи према слабости слушалаца, овде није поменуо Духа, слично као што ни пророци због слабости Јудејаца нису јасно помињали Сина, да они не би помислили на страсно.
Због тога стално додаје: нема Бога осим једнога и један је Бог и један је Господ. Дакле, Оца је назвао Богом да би Га разликовао од лажних богова, а не зато, да би га разликовао од Сина. Исто тако, и Сина је назвао Господом, да би Га разликовао од лажних господа а не зато, да би Га разликовао од Оца.
7. Али сви немају то сазнање.
Не знају сви, каже, да је Бог један, да нема много богова и да су идоли ништа.
Јер неки, са савешћу навиклом на идоле, до сада једу као идолску жртву, и њихова савест, будући слаба, прља се.
Рекао је неодређено: неки, желећи да их пред свима покаже. Било је много оних, који су из идолопоклонства прешли у веру, али који све до сада, дакле и након што су поверовали, једу месо идолских жртава, као идолске жртве.
Са савешћу навиклом на идоле, тј. имајући о идолима исто онакво мишљење, какво су имали и пре обраћања у веру, сматрајући их за нешто и плашећи их се као оних, што могу да им нашкоде. Зато није рекао да идоли прљају, него да се прља њихова савест, јер је она слаба и не може да поднесе да су идоли ништа, да сами по себи никога не могу да упрљају (оскрнаве). Разуми, дакле да су они, који су јели од меса идолских жртава, осећали нешто слично као онај што је, према јудејском обичају, додиривање мртваца сматрао за скрнављење. Видевши пак да то други чине чисте савести, а због стида пред њима, и он сам би учинио то исто. Он се, дакле, не би тиме оскрнавио, али би се оскрнавила његова савест, будући да га је она осуђивала.
8. А јело нас не поставља пред Бога.
Да неко не би рекао: " Ја једем чисте савести, и не марим ако се неко због своје слабости саблажњава", објашњава да и само једење меса идолских жртава, чак и уз одлучно презирање идола, нема никакав значај. Чак и кад се твој брат не би саблажњавао, ти ни у том случају не би учинио ништа похвално нити богоугодно, јер нас храна не приближава Богу.
Јер нити добијамо ако једемо, нити губимо ако не једемо.
Другим речима, и у случају да једемо немамо никакву предност пред другима, нити чинимо нешто, што је посебно угодно Богу. Исто тако, ако не једемо, не трпимо никакав губитак нити понижење.
9. А чувајте се да како ова ваша слобода не постане спотицање слабима.
Тиме их плаши. Није рекао: "ово ваше знање", него: ова ваша слобода, тј. нека ваша самовоља и гордост не послуже као саблазан за слабе. Више их оптужује то, што не штеде слабе, којима је требало помагати.
10. Јер ако тебе, који имаш знање, види неко где седиш за трпезом у идолском храму, неће ли се савест његова, зато што је слаб, охрабрити да једе идолске жртве!
Ако неко од слабих види тебе, који себе називаш савршеним, како једеш идолске жртве, зар неће пронаћи велики повод да и сам једе ово месо и зар се неће утврдити у мишљењу да је идол нешто? Не знајући твоје мисли с којима то чиниш, он ће, несумњиво, твој поступак сматрати за савет.
11. И због твога знања пропада слаби брат, за којега Христос умре.
На тај начин ће твоје савршенство бити узрок за пропаст другога, и то слабога, за којега је умро Христос. " Ако Христос није одбио да умре за њега, како онда да се ти не уздржиш од хране, да се он не би саблазнио твојим јелом", каже св. Јован Златоусти.
12. А тако грешећи се о браћу и рањавајући њихову слабу савест, о Христа се грешите.
Нијерекао: "саблажњавајући" него: рањавајући, како би указао на њихову каменосрдност, кад рањавају и слабу савест. Тај грех је узнео на сами врх преступа кад је рекао: О Христа се грешите.
У ком смислу се тај грех савршава против Христа? Оно, што се чини Његовим слугама, Христос прихвата на Себе; рањено је Његово тело, и Његови удови. Они руше то, што је Он сатворио кроз сопствено заклање, односно руше спасење.
13. Зато, ако јело саблажњава брата мојега, нећу јести меса довека, да не саблазним брата својега.
Као изврстан учитељ, сопственим примером доказује оно, о чему говори. Није рекао: ако Га саблажњава праведно, него: ако га на било који начин саблажњава. Није рекао: "нећу јести месо од идолских жртава", него: нећу јести месо уопште, чак и ако је то дозвољено.
И опет, није рекао: " нећу јести један или два дана", него: читавог свог живота, јер то значи реч довека. Најзад, није рекао: "да не погубим", него: да не саблазним.
ДЕВЕТА ГЛАВА
1. Нисам ли апостол? Нисам ли слободан? Зар нисам видео Исуса Христа, Господа нашега?
Претходно је рекао:" Ако храна саблажњава мога брата, уопште нећу јести месо." Да га неко не би сматрао разметљивим и славољубивим, принуђен је, најзад, да објави да се уздржавао и од дозвољенога, како некога не би саблазнио. И док је Христос заповедио проповеднику Еванђеља да се храни од Еванђеља (в. Лк. 10; 7), тј, на рачун оних које поучава, ја сам, каже, одлучио да је боље да изнемогнем од глади и да ништа не узимам од вас, и да, уместо тога, радим својим рукама и да се храним од сопственог труда. Чини се пак да је међу њима било и богатих учитеља, који су били поштовани због тога што су бесплатно поучавали и настојали да постиде Павла. Он је то разумео и, као што сам рекао, није хтео да се храни на рачун својих ученика, чак и ако је имао право на то. Тако се, каже, ја понашам, а ви се не уздржавате чак ни од меса идолских жртава. Таква је, уопштено, мисао овог места, коју он развија у неколико стихова. Уосталом размотримо сваку изреку појединачно.
Нисам ли апостол! Да неко не би рекао: "Ти не можеш да узимаш, и зато и не узимаш", каже: "Како? Зар остали апостоли не узимају?" "Да", одговориће тај. "И шта сад? Нисам ли ја апостол", тј. исти онакав, какви су и они. Нисам ли слободан, тј. нико ми не забрањује да то узимам. Да му опет не би приговорили: "Остали апостоли су важнији од тебе, јер су они видели Господа", каже: Зар нисам видео Исуса Христа, Господа нашега... А после свију, као каквом недоношчету, јавио се и мени (1. Кор. 15; 8). Видети Христа сопственим очима представљало је велико преимућство, јер је и Он Сам говорио: Благо очима које виде, што ви видите, јер вам кажем да су многи пророци и цареви желели видети што ви видите (Лк. 10; 23-24).
Нисте ли ви дело моје у Господу?
Ако си и слободан, ако си и апостол, али ниси савршио никакво апостолско дело, шта то онда значи? И Јуда је био апостол, и он је видео Господа. Због тога каже: Ви сте моје дело, што значи да сам испунио апостолско служење. Кад је то рекао, додао је и: у Господу, тј, нисам га испунио својом силом, него силом Господњом.
2. Ако другима нисам апостол, али вама јесам.
Не кажем да сам учитељ целој васељени, али зар ја нисам ваш учитељ? Зашто ништа нисам узео од вас, кад сам на то имао посебно право? Кроз такав уступак још више потврђује своје слово.
Јер сте ви печат мојега апостолства у Господу.
То јест, доказ. Ако неко пожели да се увери, да ли сам ја заиста апостол, ја ћу указати на вас. Ви сте печат и потврда мог апостолства, јер сам међу вама савршио све, што је апостол дужан да учини.
3. То је моја одбрана пред онима, који ме осуђују.
Онима који желе да знају, одакле се види да сам ја апостол, понудићу вас у своју одбрану. Доказавши да сте се свему од мене научили, поразићу оне што ме осуђују.
4. Зар немамо право (досл. власт) јести и пити?
Односно, да од ученика узмемо оно, што нам је потребно. Ми се, међутим, не користимо тим правом, иако га имамо.
5. Зар немамо право сестру жену са собом водити, као и остали апостоли, и браћа Господња, и Кифа?
Апостоле су следиле богате жене, које су им доносиле све што им је било потребно и сву бригу о томе преузимале су на себе, како би се они искључиво бавили проповедањем. Запази да је врховног, као најважније, поменуо на крају, изражавајући следећу мисао: "Зашто да говорим о осталима? И сам Петар тако поступа." Браћом Господњом назива Јакова, епископа јерусалимског, Јосију, Симона и Јуду (Мт. 13; 55). Они се браћом Господњом називају зато, што је Јосиф био заручен с Пресветом Богородицом.
6. Или само ја и Варнава немамо право ово чинити?
Зар ми немамо право да живимо без рада и да се, не радећи, издржавамо на рачун својих ученика? Није прећутао ни о Варнави који је, као што је то њему било познато, био исти такав у том погледу, будући да је и он живео од свог рада.
7. Ко икад војује о свом трошку?
Сви војници добијају издржавање од државе. Долично је на прво место поставио служење војника, јер је оно слично апостолском служењу - како по опасностима које су с њим сједињене, тако и по борби с духовним непријатељима.
Ко сади виноград, и не једе од рода његова?
Тим примером је указао на тешкоће, мноштво недаћа и брига. Уосталом, није рекао: једе сав род, него: од рода. Исто тако, није рекао ни: ко се не обогаћује од рода, него: ко не једе. Тако свуда убеђује да се тражи само оно неопходно а не сувишно.
Или ко чува стадо, а од млека стада не једе?
Није рекао: "продаје овце или их једе", нити "све млеко", него: од млека. Тиме показује да учитељ мора да се задовољи малом наградом и неопходним издржавањем. Помињући пастира, указује на то да учитељ мора имати велику бригу.
8. Зар ово говорим по људском? Или не говори ово и закон?
Зар ја то потврђујем само људским примерима? Зар немам и сведочење Писма? Ја могу да докажем да је то и Богу угодно: то исто заповеда и закон, који није од људи него од Бога.
9. Јер је у Мојсејеву закону написано: Не завезуј уста волу који врше.
Обиље је онога, што потврђује овај предмет, па због тога наводи и пример волова.
Брине ли се то Бог за волове?
А зар се не брине? Брине се, али не тако, да би давао закон о њима. Зато је бригом о бесловеснима напоменуо нешто друго, односно, поучио је Јудејце да се брину о учитељима. Одатле знамо да све, што се у Старом Завету говори о бесловеснима, служи за поучавање људи.
10. Или говори управо ради нас? Јер се ради нас написа...
Употребио је реч "управо", као кад је реч о општепознатом предмету, како слушаоцима не би дао повода да било шта приговоре.
Да који оре, треба у нади да оре.
Учитељ је дужан да обрађује њиву срца и да се труди с надом на плату и награду.
И који врше, у нади да ће примити по својему надању.
Од орања је прешао на вршидбу, како би и тиме изразио колико се труде апостоли, јер се и они баве и орањем и вршидбом. Како се онај, који оре, само нада, док се онај, који врше, донекле и наслађује, рекао је да онај, што врше, прима по свом надању. Да нико не би рекао: "Зар ти за тако велики труд апостола нудиш само ону награду, којом ће добити прехрану", додао је; с надом тј. с надом у будућа добра. Неопходно је да се надају и у та добра, и то много више него у то, што ће јести и пити на рачун ученика,
11. Ако ми вама посејасмо оно што је духовно, зар је много ако ми од вас пожњемо оно што је телесно?
Овде доказује исправност тога дела. Ви, каже, неравномерно узвраћате за оно, што сте примили. Ми смо у вас посејали духовно, а ви нам узвраћате телесним. Зар је то велико?
12. Ако ли се други користе вашим правом, како ли не би ми.
Указује на неке лажне учитеље, који су од њих узимали самовољно и без икаквог стида. Зато није рекао: ако други узимају, него: ако се други користе вашим правом, тј. ако господаре и владају над вама, и ако вам наређују као робовима, зар онда немамо већа права ми, који смо истински апостоли?
Али се ми не користимо овим правом.
Иако имамо право да једемо и пијемо на ваш рачун, ми то право нисмо искористили, да се ви не бисте саблазнили. А ви не можете да се уздржите нити од (једења меса) идолских жртава, да кроз то не бисте саблазнили слабе међу браћом!
Него све подносимо да не учинимо какве сметње еванђељу Христову.
Да неко не би рекао: "Није ти било потребно, па зато ниси ни узимао", каже: иако смо у великој оскудици, ипак све подносимо - и глад, и жеђ, и голотињу, да не бисмо направили неку сметњу, односно, неку препреку за еванђеље и проповед.
13. Не знате ли да они који врше свету службу од светиње се хране!
Не задовољивши се наведеним примерима, наводи и друго место из закона, да би доказао да је имао право да узима од ученика. Како је заповест о воловима објаснио у пренесеном смислу, каже да закон дословно заповеда да се они, који врше свету службу, хране од светиње, као и Левити, који су по свом чину мањи од свештеника. Није рекао: хране се од оних који приносе, него: од светиње, да се ни они, који примају не би стидели што их хране људи, али и да се они, који дају (приносе), не би погордили.
И који жртвенику служе са жртвеником деле.
Подразумева свештенике и архијереје. Глаголом указује на непрестано служење и обитавање. Није рекао да они узимају свештено, јер указује на умереност и да не треба сакупљати новац. Такође није рекао ни да узимају од оних, који приносе жртве, него да узимају од жртвеника. Оно, што је било принето, није више припадало онима што су принели, него храму и жртвенику. Рекао је: узимају део јер је крв закланих жртава изливана на жртвеник, сало је спаљивано а остали делови меса, као што су груди, десно плеће и неке изнутрице свештеник је узимао за себе (3. Мојс. 10; 14). Међутим, жртве паљенице су припадале искључиво жртвенику (3. Мојс. 9; 12-14).
14. Тако и Господ заповеди да они који еванђеље проповедају од еванђеља и живе.
Најснажнији од свих доказа навео је на крају. Зашто бих каже, износио час једно, а час друго? Господ је тако заповедио, дајући закон сагласан са старозаветним (Лк. 10; 7). Као што је претходно рекао: од светиње, тако каже и овде, не да се хране од ученика, него од еванђеља, како се не би преузносили они, који их хране. Не храниш га, каже, ти, него његово дело - еванђеље (благовештење). Рекао је: да живе а не да тргују или да сабирају богатство.
15. А ја од тога ништа не користих.
Нисам се користио ниједним од поменутих старозаветних примера, па чак ни заповешћу Христовом, да бих јео и пио оно што је ваше.
И не написах ово да мени тако буде.
Да му неко не би пребацио: "Шта то значи? До сада ниси користио, али хоћеш да се користиш убудуће, па зато о томе и говориш", хита да исправи такво мишљење и каже: Не написах ово да мени тако буде, тј. да бих ја узимао од вас.
Јер би ми боље било умрети, него да ко моју похвалу уништи.
Ја ћу се, каже, радије сагласити да умрем од глади, него што ћу допустити да неко уништи моју похвалу, тј. да је прогласи за сујетну и празну. Рекао је: похвалу, да би исказао преобиље своје радости. Неко би можда и рекао: "Он уистину није узимао, али је тако поступао с болом и жаљењем." Он, међутим, каже: ја сам толико далеко од жалости, да се чак и хвалим тим.
16. Јер ако проповедам еванђеље, нема ми похвале, јер ми и обавеза налаже; и тешко мени ако не проповедам еванђеље.
Шта то говориш? Твоја похвала није у проповедању еванђеља, него у бесплатном проповедању? Зар је последње боље од првог? Није, каже. Међутим, мени је заповеђено да проповедам еванђеље и то је моја обавеза. Ако је испуњавам, у томе нема никаквог савршенства. Међутим, ако је не испуњавам, тешко мени, јер ћу бити много бијен, као онај који није извршио вољу свог Господара (в. Лк. 12; 47). Бесплатно проповедање је дело слободне воље, и зато је то похвално дело. Речи: обавеза ми налаже нису изречене ради укидања слободне воље, него да би се разликовала слобода да се узме и страх од кажњавања због неиспуњавања дужности.
17. Јер ако ово чиним од своје воље, плату имам; ако пак без своје воље, служба ми је поверена.
Да ми није поверено дело проповеди, ја бих га савршавао сам од себе и имао бих велике и многе награде. Ако ми је пак поверено, очигледно је да га не савршавам сам од себе, него да то чиним по вољи Владике. То значе речи: без своје воље. Зато ово дело не заслужује почаст: ја само испуњавам служење које ми је поверено. Запази и следеће. Није рекао: ако радим без своје воље, нећу имати награду, да би показао да ће он бити награђен и за проповед, иако у том случају поступа по вољи Владике. Било би несагласно с правдом ако сви апостоли не би добили награду за проповед, само не онакву, какву ће добити они, што су бесплатно проповедали.
18. Каква ми је, дакле, плата? Да благовестећи бесплатно изложим еванђеље Христово, да се не користим својим правом у еванђељу.
За мене је велика и похвале достојна награда да не користим своје пра-во да узимам, и то да га у потпуности не користим. Узимање свагда назива правом (досл. влашћу), како би показао да и они, који су узимали, уопште нису сагрешили. Рекао је: у еванђељу, да би показао да онај, који благовести и труди се, треба и да узме, а да онај, који не дела, не треба ни да узима.
19. Јер будући слободан од свију, свима себе учиних робом, да их што више придобијем.
Говори још више. Не само да нисам узимао него сам, будући слободан и никоме потчињен, без туђег подстицаја свима постао роб, не једном или двојици него читавој васељени и не због тога да бих свима угодио ласкањем, него да бих задобио више верујућих, пошто је немогуће све задобити.
20. И постадох Јудејцима као Јудејац, да Јудејце придобијем.
На пример, кад је обрезао Тимотеја (Дела ап. 16; 3). Није рекао: Јудејац, него: као Јудејац, да би показао да је то дело имало посебан циљ.
Онима који су под законом као под законом, да придобијем оне који су под законом.
Под тим подразумева прозелите, или оне међу Јудејцима који су поверовали, али су се још увек придржавали закона. Било је то онда, кад је постригао главу (Дела ап. 18; 18) и кад је принео жртве према обреду очишћења. Чинио је то с посебним циљем и јавно, да би исправио оне, који су тако поступали из убеђења.
21. Онима који су без закона постадох као без закона.
Под онима, који су без закона, подразумева оне, који нису имали Мојсејев закон и који су се обратили у веру из незнабоштва, какав је био Корнилије (Дела ап. 10). Кад их је посећивао, Павле је снисходио ка њиховој слабости. Можда ту подразумева и Грке, којима се такође прилагођавао. На пример, кад је беседио пред Атињанима, започео је од жртвеника који се код њих налазио, и о Христу их није учио као о Богу, него као о човеку, јер они ништа такво нису могли да разумеју. Они су и Њега сматрали за једног од својих богова, какви су били Херакле[1] или Ескулап (Асклепије).[2] Свагда додаје реч као, да би ти знао да се Павле само прилагођавао, иако, у ствари, није био такав.
Премда нисам био Богу без закона, него сам у закону Христову, да придобијем оне који су без закона.
Да не би помислили да је Павле беседећи с онима без закона мењао своје мишљење, каже: Премда нисам био без закона, него сам у закону Христовом, тј. имајући закон који је узвишенији од древног закона, закон Христов. И зашто то? Да би придобио оне, који су без закона.
22. Слабима постадох као слаб, да слабе придобијем.
Тако и сада, услед ваше колебљивости и расположења вашег духа, који је склон саблазни, нисам хтео да се храним на ваш рачун. Чак и у оним случајевима, када он услед слабости слушалаца не говори јасно о божанствености Сина или о божанствености Духа, знај да он слабима постаде као слаб.
Свима сам био све, да како год неке спасем.
И зашто да много набрајам? Ја сам се свима прилагођавао. Иако се нисам надао да ћу све спасти, желео сам да бар неке спасем. И то још више задивљује. Велико је дело трудити се до исцрпљености ради неколицине. Додао је: бар неке, да би утешио учитеље. Иако нико не спасава све, несумњиво је да ће неке спасти. Зато не треба бити нерадан.
23. А ово чиним за еванђеље, да будем његов заједничар.
Еванђељем назива верујуће, који се спасавају кроз еванђеље, као што је и раније рекао: од еванђеља да живите, тј. од верујућих. Ја, каже, поступам тако стога, да бих заједно с верујућима био заједничар у венцима. Не говори тако због тога, као да је то чинио због награде, него да их убеди да све учине за браћу, надајући се да ће задобити небеска добра. Запази смиреноумље апостола. Иако је достојан првенства, он у причасности добрима поставља себе упоредо с верујућима уопште.
24. Не знате ли да они што трче на тркалшиту трче сви, а један добија награду!
Доказавши да је неопходно да снисходе ка браћи, обраћа им се строжије. Његове речи имају овај смисао. Немојте мислити да је за ваше спасење довољно и то што сте поверовали и што сте ступили на поприште Цркве (у арену Цркве). То је мало, као што је и онима на тркалишту мало да само трче. Они, осим тога, морају да трче беспрекорно, и то до самог циља. Ко је тако трчао, једино је он и добио награду. Ви сте пак у опасности да је не добијете јер, знајући више него други, ниподаштавате своју браћу и окушате месо идолских жртава.
Тако трчите да је добијете. 25. А сваки који се бори од свега се уздржава.
Ви каже, треба да трчите тако, да је добијете. То се, међутим, не догађа без љубави, коју ви немате. Иако себе сматрате савршенима, то није праведно, јер ви то још нисте достигли. Наговештавајући да међу њима има много недостатака, у које су спадали стомакоугађање, блуд и пијанство, каже: А сваки који се бори у свему се уздржава, не од овога или од онога, него се од свега уздржава. Признајте, дакле, да сте још далеко од савршенства и знајте да је добијање награде условљено уздржањем.
Они пак да добију распадљив венац, а ми нераспадљив.
То је разобличење. Они се уздржавају ради добијања пропадљивог венца, а ми то не чинимо ни за онај непропадљиви!
26. Ја, дакле, тако трчим, као на непоуздано.
Шта то значи: као на непоуздано! То, да ја све радим с циљем: и кад обрезујем, и кад сечем косу. Ништа не чиним без размишљања и без циља, као ви. Какав је циљ јести месо идолских жртава, кад други због тога пропадају? Уистину никакав. Чинећи то без разборитог темеља, ви трчите као на непоуздано, без циља и узалудно. Као превасходни учитељ, апостол најпре самога себе даје као пример.
Тако се борим, не као онај, који бије ветар.
Знам кога ћу да поразим, односно, ђавола. Ви, међутим, не поражавате њега, него савршенство знања употребљавате за сујету (испразност).
27. Него изнуравам тело своје и савлађујем га.
Овде им указује да су се они предали стомакоугађању и оправдавају га изговарајући се савршенством. Ја, међутим, подносим сваки труд, да бих живео целомудрено.
Изнуравам значи: бијем се са телом. Дакле, апостол хоће да покаже да је борба с природом веома тежак подвиг. Тело је, каже, веома самовласно и снажно у борби. Како је рекао изнуравам и поменуо модрице, одмах је додао и: савлађујем, да би ти знао да није потребно уништавати тело него га, као својевољног роба, треба кротити и потчињавати, што је својствено господару а не непријатељу. Неки мисле да је изнуравам речено уместо: исцрпљујем глађу.
Да проповедајући другима не будем сам одбачен.
И кроз то их побуђује на већу будност (трезвеноумље). Ако ни мени, каже, за спасење није довољно да проповедам и учим, него је потребно и да се у свему покажем непорочан, како онда ви можете да се спасете једино вером, кад служите толиким страстима?
-----------------------------------------------------------------
НАПОМЕНА:
1. Најпрослављенији јунак грчке митологије, познат по необичној снази, којом се одликовао још од детињства. Познат по томе што је извршио дванаест великих подвига и што је путовао с Аргонаутима у потрази за златним руном. Његова судбина обрађена је, између осталог, и у драмама Софокла и Еурипида.
2. Грчко божанство лекарске вештине, посебно поштовано у Епидауру. Његов атрибут је змија обавијена око штапа.
-----------------------------------------------------------
ТУМАЧЕЊЕ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА - (СВЕТИ ТЕОФИЛАКТ ОХРИДСКИ) 1 део
1. Нисам ли апостол? Нисам ли слободан? Зар нисам видео Исуса Христа, Господа нашега?
Претходно је рекао:" Ако храна саблажњава мога брата, уопште нећу јести месо." Да га неко не би сматрао разметљивим и славољубивим, принуђен је, најзад, да објави да се уздржавао и од дозвољенога, како некога не би саблазнио. И док је Христос заповедио проповеднику Еванђеља да се храни од Еванђеља (в. Лк. 10; 7), тј, на рачун оних које поучава, ја сам, каже, одлучио да је боље да изнемогнем од глади и да ништа не узимам од вас, и да, уместо тога, радим својим рукама и да се храним од сопственог труда. Чини се пак да је међу њима било и богатих учитеља, који су били поштовани због тога што су бесплатно поучавали и настојали да постиде Павла. Он је то разумео и, као што сам рекао, није хтео да се храни на рачун својих ученика, чак и ако је имао право на то. Тако се, каже, ја понашам, а ви се не уздржавате чак ни од меса идолских жртава. Таква је, уопштено, мисао овог места, коју он развија у неколико стихова. Уосталом размотримо сваку изреку појединачно.
Нисам ли апостол! Да неко не би рекао: "Ти не можеш да узимаш, и зато и не узимаш", каже: "Како? Зар остали апостоли не узимају?" "Да", одговориће тај. "И шта сад? Нисам ли ја апостол", тј. исти онакав, какви су и они. Нисам ли слободан, тј. нико ми не забрањује да то узимам. Да му опет не би приговорили: "Остали апостоли су важнији од тебе, јер су они видели Господа", каже: Зар нисам видео Исуса Христа, Господа нашега... А после свију, као каквом недоношчету, јавио се и мени (1. Кор. 15; 8). Видети Христа сопственим очима представљало је велико преимућство, јер је и Он Сам говорио: Благо очима које виде, што ви видите, јер вам кажем да су многи пророци и цареви желели видети што ви видите (Лк. 10; 23-24).
Нисте ли ви дело моје у Господу?
Ако си и слободан, ако си и апостол, али ниси савршио никакво апостолско дело, шта то онда значи? И Јуда је био апостол, и он је видео Господа. Због тога каже: Ви сте моје дело, што значи да сам испунио апостолско служење. Кад је то рекао, додао је и: у Господу, тј, нисам га испунио својом силом, него силом Господњом.
2. Ако другима нисам апостол, али вама јесам.
Не кажем да сам учитељ целој васељени, али зар ја нисам ваш учитељ? Зашто ништа нисам узео од вас, кад сам на то имао посебно право? Кроз такав уступак још више потврђује своје слово.
Јер сте ви печат мојега апостолства у Господу.
То јест, доказ. Ако неко пожели да се увери, да ли сам ја заиста апостол, ја ћу указати на вас. Ви сте печат и потврда мог апостолства, јер сам међу вама савршио све, што је апостол дужан да учини.
3. То је моја одбрана пред онима, који ме осуђују.
Онима који желе да знају, одакле се види да сам ја апостол, понудићу вас у своју одбрану. Доказавши да сте се свему од мене научили, поразићу оне што ме осуђују.
4. Зар немамо право (досл. власт) јести и пити?
Односно, да од ученика узмемо оно, што нам је потребно. Ми се, међутим, не користимо тим правом, иако га имамо.
5. Зар немамо право сестру жену са собом водити, као и остали апостоли, и браћа Господња, и Кифа?
Апостоле су следиле богате жене, које су им доносиле све што им је било потребно и сву бригу о томе преузимале су на себе, како би се они искључиво бавили проповедањем. Запази да је врховног, као најважније, поменуо на крају, изражавајући следећу мисао: "Зашто да говорим о осталима? И сам Петар тако поступа." Браћом Господњом назива Јакова, епископа јерусалимског, Јосију, Симона и Јуду (Мт. 13; 55). Они се браћом Господњом називају зато, што је Јосиф био заручен с Пресветом Богородицом.
6. Или само ја и Варнава немамо право ово чинити?
Зар ми немамо право да живимо без рада и да се, не радећи, издржавамо на рачун својих ученика? Није прећутао ни о Варнави који је, као што је то њему било познато, био исти такав у том погледу, будући да је и он живео од свог рада.
7. Ко икад војује о свом трошку?
Сви војници добијају издржавање од државе. Долично је на прво место поставио служење војника, јер је оно слично апостолском служењу - како по опасностима које су с њим сједињене, тако и по борби с духовним непријатељима.
Ко сади виноград, и не једе од рода његова?
Тим примером је указао на тешкоће, мноштво недаћа и брига. Уосталом, није рекао: једе сав род, него: од рода. Исто тако, није рекао ни: ко се не обогаћује од рода, него: ко не једе. Тако свуда убеђује да се тражи само оно неопходно а не сувишно.
Или ко чува стадо, а од млека стада не једе?
Није рекао: "продаје овце или их једе", нити "све млеко", него: од млека. Тиме показује да учитељ мора да се задовољи малом наградом и неопходним издржавањем. Помињући пастира, указује на то да учитељ мора имати велику бригу.
8. Зар ово говорим по људском? Или не говори ово и закон?
Зар ја то потврђујем само људским примерима? Зар немам и сведочење Писма? Ја могу да докажем да је то и Богу угодно: то исто заповеда и закон, који није од људи него од Бога.
9. Јер је у Мојсејеву закону написано: Не завезуј уста волу који врше.
Обиље је онога, што потврђује овај предмет, па због тога наводи и пример волова.
Брине ли се то Бог за волове?
А зар се не брине? Брине се, али не тако, да би давао закон о њима. Зато је бригом о бесловеснима напоменуо нешто друго, односно, поучио је Јудејце да се брину о учитељима. Одатле знамо да све, што се у Старом Завету говори о бесловеснима, служи за поучавање људи.
10. Или говори управо ради нас? Јер се ради нас написа...
Употребио је реч "управо", као кад је реч о општепознатом предмету, како слушаоцима не би дао повода да било шта приговоре.
Да који оре, треба у нади да оре.
Учитељ је дужан да обрађује њиву срца и да се труди с надом на плату и награду.
И који врше, у нади да ће примити по својему надању.
Од орања је прешао на вршидбу, како би и тиме изразио колико се труде апостоли, јер се и они баве и орањем и вршидбом. Како се онај, који оре, само нада, док се онај, који врше, донекле и наслађује, рекао је да онај, што врше, прима по свом надању. Да нико не би рекао: "Зар ти за тако велики труд апостола нудиш само ону награду, којом ће добити прехрану", додао је; с надом тј. с надом у будућа добра. Неопходно је да се надају и у та добра, и то много више него у то, што ће јести и пити на рачун ученика,
11. Ако ми вама посејасмо оно што је духовно, зар је много ако ми од вас пожњемо оно што је телесно?
Овде доказује исправност тога дела. Ви, каже, неравномерно узвраћате за оно, што сте примили. Ми смо у вас посејали духовно, а ви нам узвраћате телесним. Зар је то велико?
12. Ако ли се други користе вашим правом, како ли не би ми.
Указује на неке лажне учитеље, који су од њих узимали самовољно и без икаквог стида. Зато није рекао: ако други узимају, него: ако се други користе вашим правом, тј. ако господаре и владају над вама, и ако вам наређују као робовима, зар онда немамо већа права ми, који смо истински апостоли?
Али се ми не користимо овим правом.
Иако имамо право да једемо и пијемо на ваш рачун, ми то право нисмо искористили, да се ви не бисте саблазнили. А ви не можете да се уздржите нити од (једења меса) идолских жртава, да кроз то не бисте саблазнили слабе међу браћом!
Него све подносимо да не учинимо какве сметње еванђељу Христову.
Да неко не би рекао: "Није ти било потребно, па зато ниси ни узимао", каже: иако смо у великој оскудици, ипак све подносимо - и глад, и жеђ, и голотињу, да не бисмо направили неку сметњу, односно, неку препреку за еванђеље и проповед.
13. Не знате ли да они који врше свету службу од светиње се хране!
Не задовољивши се наведеним примерима, наводи и друго место из закона, да би доказао да је имао право да узима од ученика. Како је заповест о воловима објаснио у пренесеном смислу, каже да закон дословно заповеда да се они, који врше свету службу, хране од светиње, као и Левити, који су по свом чину мањи од свештеника. Није рекао: хране се од оних који приносе, него: од светиње, да се ни они, који примају не би стидели што их хране људи, али и да се они, који дају (приносе), не би погордили.
И који жртвенику служе са жртвеником деле.
Подразумева свештенике и архијереје. Глаголом указује на непрестано служење и обитавање. Није рекао да они узимају свештено, јер указује на умереност и да не треба сакупљати новац. Такође није рекао ни да узимају од оних, који приносе жртве, него да узимају од жртвеника. Оно, што је било принето, није више припадало онима што су принели, него храму и жртвенику. Рекао је: узимају део јер је крв закланих жртава изливана на жртвеник, сало је спаљивано а остали делови меса, као што су груди, десно плеће и неке изнутрице свештеник је узимао за себе (3. Мојс. 10; 14). Међутим, жртве паљенице су припадале искључиво жртвенику (3. Мојс. 9; 12-14).
14. Тако и Господ заповеди да они који еванђеље проповедају од еванђеља и живе.
Најснажнији од свих доказа навео је на крају. Зашто бих каже, износио час једно, а час друго? Господ је тако заповедио, дајући закон сагласан са старозаветним (Лк. 10; 7). Као што је претходно рекао: од светиње, тако каже и овде, не да се хране од ученика, него од еванђеља, како се не би преузносили они, који их хране. Не храниш га, каже, ти, него његово дело - еванђеље (благовештење). Рекао је: да живе а не да тргују или да сабирају богатство.
15. А ја од тога ништа не користих.
Нисам се користио ниједним од поменутих старозаветних примера, па чак ни заповешћу Христовом, да бих јео и пио оно што је ваше.
И не написах ово да мени тако буде.
Да му неко не би пребацио: "Шта то значи? До сада ниси користио, али хоћеш да се користиш убудуће, па зато о томе и говориш", хита да исправи такво мишљење и каже: Не написах ово да мени тако буде, тј. да бих ја узимао од вас.
Јер би ми боље било умрети, него да ко моју похвалу уништи.
Ја ћу се, каже, радије сагласити да умрем од глади, него што ћу допустити да неко уништи моју похвалу, тј. да је прогласи за сујетну и празну. Рекао је: похвалу, да би исказао преобиље своје радости. Неко би можда и рекао: "Он уистину није узимао, али је тако поступао с болом и жаљењем." Он, међутим, каже: ја сам толико далеко од жалости, да се чак и хвалим тим.
16. Јер ако проповедам еванђеље, нема ми похвале, јер ми и обавеза налаже; и тешко мени ако не проповедам еванђеље.
Шта то говориш? Твоја похвала није у проповедању еванђеља, него у бесплатном проповедању? Зар је последње боље од првог? Није, каже. Међутим, мени је заповеђено да проповедам еванђеље и то је моја обавеза. Ако је испуњавам, у томе нема никаквог савршенства. Међутим, ако је не испуњавам, тешко мени, јер ћу бити много бијен, као онај који није извршио вољу свог Господара (в. Лк. 12; 47). Бесплатно проповедање је дело слободне воље, и зато је то похвално дело. Речи: обавеза ми налаже нису изречене ради укидања слободне воље, него да би се разликовала слобода да се узме и страх од кажњавања због неиспуњавања дужности.
17. Јер ако ово чиним од своје воље, плату имам; ако пак без своје воље, служба ми је поверена.
Да ми није поверено дело проповеди, ја бих га савршавао сам од себе и имао бих велике и многе награде. Ако ми је пак поверено, очигледно је да га не савршавам сам од себе, него да то чиним по вољи Владике. То значе речи: без своје воље. Зато ово дело не заслужује почаст: ја само испуњавам служење које ми је поверено. Запази и следеће. Није рекао: ако радим без своје воље, нећу имати награду, да би показао да ће он бити награђен и за проповед, иако у том случају поступа по вољи Владике. Било би несагласно с правдом ако сви апостоли не би добили награду за проповед, само не онакву, какву ће добити они, што су бесплатно проповедали.
18. Каква ми је, дакле, плата? Да благовестећи бесплатно изложим еванђеље Христово, да се не користим својим правом у еванђељу.
За мене је велика и похвале достојна награда да не користим своје пра-во да узимам, и то да га у потпуности не користим. Узимање свагда назива правом (досл. влашћу), како би показао да и они, који су узимали, уопште нису сагрешили. Рекао је: у еванђељу, да би показао да онај, који благовести и труди се, треба и да узме, а да онај, који не дела, не треба ни да узима.
19. Јер будући слободан од свију, свима себе учиних робом, да их што више придобијем.
Говори још више. Не само да нисам узимао него сам, будући слободан и никоме потчињен, без туђег подстицаја свима постао роб, не једном или двојици него читавој васељени и не због тога да бих свима угодио ласкањем, него да бих задобио више верујућих, пошто је немогуће све задобити.
20. И постадох Јудејцима као Јудејац, да Јудејце придобијем.
На пример, кад је обрезао Тимотеја (Дела ап. 16; 3). Није рекао: Јудејац, него: као Јудејац, да би показао да је то дело имало посебан циљ.
Онима који су под законом као под законом, да придобијем оне који су под законом.
Под тим подразумева прозелите, или оне међу Јудејцима који су поверовали, али су се још увек придржавали закона. Било је то онда, кад је постригао главу (Дела ап. 18; 18) и кад је принео жртве према обреду очишћења. Чинио је то с посебним циљем и јавно, да би исправио оне, који су тако поступали из убеђења.
21. Онима који су без закона постадох као без закона.
Под онима, који су без закона, подразумева оне, који нису имали Мојсејев закон и који су се обратили у веру из незнабоштва, какав је био Корнилије (Дела ап. 10). Кад их је посећивао, Павле је снисходио ка њиховој слабости. Можда ту подразумева и Грке, којима се такође прилагођавао. На пример, кад је беседио пред Атињанима, започео је од жртвеника који се код њих налазио, и о Христу их није учио као о Богу, него као о човеку, јер они ништа такво нису могли да разумеју. Они су и Њега сматрали за једног од својих богова, какви су били Херакле[1] или Ескулап (Асклепије).[2] Свагда додаје реч као, да би ти знао да се Павле само прилагођавао, иако, у ствари, није био такав.
Премда нисам био Богу без закона, него сам у закону Христову, да придобијем оне који су без закона.
Да не би помислили да је Павле беседећи с онима без закона мењао своје мишљење, каже: Премда нисам био без закона, него сам у закону Христовом, тј. имајући закон који је узвишенији од древног закона, закон Христов. И зашто то? Да би придобио оне, који су без закона.
22. Слабима постадох као слаб, да слабе придобијем.
Тако и сада, услед ваше колебљивости и расположења вашег духа, који је склон саблазни, нисам хтео да се храним на ваш рачун. Чак и у оним случајевима, када он услед слабости слушалаца не говори јасно о божанствености Сина или о божанствености Духа, знај да он слабима постаде као слаб.
Свима сам био све, да како год неке спасем.
И зашто да много набрајам? Ја сам се свима прилагођавао. Иако се нисам надао да ћу све спасти, желео сам да бар неке спасем. И то још више задивљује. Велико је дело трудити се до исцрпљености ради неколицине. Додао је: бар неке, да би утешио учитеље. Иако нико не спасава све, несумњиво је да ће неке спасти. Зато не треба бити нерадан.
23. А ово чиним за еванђеље, да будем његов заједничар.
Еванђељем назива верујуће, који се спасавају кроз еванђеље, као што је и раније рекао: од еванђеља да живите, тј. од верујућих. Ја, каже, поступам тако стога, да бих заједно с верујућима био заједничар у венцима. Не говори тако због тога, као да је то чинио због награде, него да их убеди да све учине за браћу, надајући се да ће задобити небеска добра. Запази смиреноумље апостола. Иако је достојан првенства, он у причасности добрима поставља себе упоредо с верујућима уопште.
24. Не знате ли да они што трче на тркалшиту трче сви, а један добија награду!
Доказавши да је неопходно да снисходе ка браћи, обраћа им се строжије. Његове речи имају овај смисао. Немојте мислити да је за ваше спасење довољно и то што сте поверовали и што сте ступили на поприште Цркве (у арену Цркве). То је мало, као што је и онима на тркалишту мало да само трче. Они, осим тога, морају да трче беспрекорно, и то до самог циља. Ко је тако трчао, једино је он и добио награду. Ви сте пак у опасности да је не добијете јер, знајући више него други, ниподаштавате своју браћу и окушате месо идолских жртава.
Тако трчите да је добијете. 25. А сваки који се бори од свега се уздржава.
Ви каже, треба да трчите тако, да је добијете. То се, међутим, не догађа без љубави, коју ви немате. Иако себе сматрате савршенима, то није праведно, јер ви то још нисте достигли. Наговештавајући да међу њима има много недостатака, у које су спадали стомакоугађање, блуд и пијанство, каже: А сваки који се бори у свему се уздржава, не од овога или од онога, него се од свега уздржава. Признајте, дакле, да сте још далеко од савршенства и знајте да је добијање награде условљено уздржањем.
Они пак да добију распадљив венац, а ми нераспадљив.
То је разобличење. Они се уздржавају ради добијања пропадљивог венца, а ми то не чинимо ни за онај непропадљиви!
26. Ја, дакле, тако трчим, као на непоуздано.
Шта то значи: као на непоуздано! То, да ја све радим с циљем: и кад обрезујем, и кад сечем косу. Ништа не чиним без размишљања и без циља, као ви. Какав је циљ јести месо идолских жртава, кад други због тога пропадају? Уистину никакав. Чинећи то без разборитог темеља, ви трчите као на непоуздано, без циља и узалудно. Као превасходни учитељ, апостол најпре самога себе даје као пример.
Тако се борим, не као онај, који бије ветар.
Знам кога ћу да поразим, односно, ђавола. Ви, међутим, не поражавате њега, него савршенство знања употребљавате за сујету (испразност).
27. Него изнуравам тело своје и савлађујем га.
Овде им указује да су се они предали стомакоугађању и оправдавају га изговарајући се савршенством. Ја, међутим, подносим сваки труд, да бих живео целомудрено.
Изнуравам значи: бијем се са телом. Дакле, апостол хоће да покаже да је борба с природом веома тежак подвиг. Тело је, каже, веома самовласно и снажно у борби. Како је рекао изнуравам и поменуо модрице, одмах је додао и: савлађујем, да би ти знао да није потребно уништавати тело него га, као својевољног роба, треба кротити и потчињавати, што је својствено господару а не непријатељу. Неки мисле да је изнуравам речено уместо: исцрпљујем глађу.
Да проповедајући другима не будем сам одбачен.
И кроз то их побуђује на већу будност (трезвеноумље). Ако ни мени, каже, за спасење није довољно да проповедам и учим, него је потребно и да се у свему покажем непорочан, како онда ви можете да се спасете једино вером, кад служите толиким страстима?
-----------------------------------------------------------------
НАПОМЕНА:
1. Најпрослављенији јунак грчке митологије, познат по необичној снази, којом се одликовао још од детињства. Познат по томе што је извршио дванаест великих подвига и што је путовао с Аргонаутима у потрази за златним руном. Његова судбина обрађена је, између осталог, и у драмама Софокла и Еурипида.
2. Грчко божанство лекарске вештине, посебно поштовано у Епидауру. Његов атрибут је змија обавијена око штапа.
-----------------------------------------------------------
ТУМАЧЕЊЕ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА - (СВЕТИ ТЕОФИЛАКТ ОХРИДСКИ) 1 део
#Теофлактохридски, #СветоПисмо, #АпостолПавле, #посланицакоринћанима, #Teofilaktohridski, #SvetoPismo, #ApostolPavle, #poslanicakorincanima
Нема коментара:
Постави коментар