1. Свети Кирил и Методије Равноапостолни.
Браћа рођена, родом из Солуна, од родитеља знаменитих и богатих, Лава и
Марије. Старији брат Методије као официр проведе десет година међу
Словенима (македонским) и тако научи словенски језик. По том се Методије
удаљи у гору Олимп и предаде монашом подвигу. Ту му се придружи доцније
и Кирил (Константин). Но када хазарски цар Каган потражи од цара
Михаила проповеднике вере Христове, тада по заповести царевој ова два
брата буду пронађени и послати међу Хазаре. Убедивши Кагана у веру
Христову, они га крстише са великим бројем његових доглавника и још
већим бројем народа. После извесног времена они се врате у Цариград, где
саставе азбуку словенску од тридесет осам слова, и почну преводити
црквене књиге с грчког на словенски. На позив кнеза Растислава оду у
Моравску, где веру благочестиву распростреше и утврдише, а књиге
умножише и дадоше их свештеницима, да уче омладину. На позив папе оду у
Рим, где се Кирил разболе и умре 14. фебруара 869. године. Тада се
Методије врати у Моравску и потруди се до смрти на утврђењу вере
Христове међу Словенима. По његовој смрти - а он се упокоји у Господу 6.
априла 885. године - ученици његови, петочисленици, са светим Климентом
као епископом на челу, пређоше Дунав и спустише се на југ, у
Македонију, где, из Охрида, продужише међу Словенима посао, започети
Кирилом и Методијем на северу. |
|
2. Свештеномученик Мокије.
Римљанин по рођењу, и свештеник у Амфипољу, граду македонском.
Пострадао за време Диоклецијана. Молитвом сокрушио кип бога Диониса,
чиме неке од незнабожаца огорчи против себе а неке опет приведе к вери.
Посечен за Христа 295. године. |
|
3. Свети Никодим, архиепископ пећки.
Овај велики јерарх беше Србин по рођењу. Подвизавао се у Светој Гори, и
био игуман Хиландара. По смрти Саве III буде изабран за архиепископа
"всеја сербскија и поморскија земљи" 1317. године. Он је крунисао краља
Милутина 1321. године. Превео је Јерусалимски типик на српски. У
предговору ове књиге он каже: "Свемогући Бог, који зна немоћ нашу, даће
нам моћ духовну, но ако ми прво труд покажемо". Искрено је волео
подвижнички живот, и трудио се на искорењивању богумилске јереси и
утврђивању вере православне. Упокојио се у Господу 1325. године.
Чудотворне мошти почивају му у манастиру у Пећи. |
|
|
|
Муслимански вођи питали Кирила:
Каква би то лица три у Богу била?
Ако је Бог један, откуда три лица
Наш је Бог једини, ваша су тројица!
Одговара Кирил: није тако, није.
Но ко сјајно сунце што у подне грије,
Па светлост, топлоту, и круг свој имаде,
To je бледа слика божанске Тријаде.
Три божанска лица a једна суштина
Кроз Христа је ова јављена истина.
Никад смотан човек ово не докучи.
Ово сам Бoг јави, ово Црква учи.
|
|
|
РАСУЂИВАЊЕ |
|
У табору сараценском упитају св. Кирила:
„Како хришћани могу ратовати и опет одржати заповест Христову o мољењу
Богу за непријатеље њихове?” На то св. Кирил одговори: ,,Ако су у једном
закону написане две заповести и дате људима на извршење, који ћe човек
бити бољи извршитељ закона: онај који испуни једну заповест или онај
који испуни обе?” На то му Сарацени одговоре: „Несумњиво онај који
испуни обе заповести.” Продужи св. Кирил: „Христос Бог наш заповеди нам
да се молимо Богу за оне који нас гоне, и да чинимо добро и њима; но Он
исти нам је још рекао: већу љубав нико не може јавити у овом животу него
ако ко душу своју положи за другове своје. И зато ми подносимо увреде,
које непријатељи чине нама појединачно, и молимо се Богу за њих; но као
друштво ми се заступамо један за другог и полажемо душе своје, да не
бисте како ви пленећи браћу нашу не запленили c телима и душе њихове и
не погубили их и телом и душом.” |
|
СОЗЕРЦАЊЕ |
|
Да созерцавам дејство Бога Духа Светога на апостоле и то:
1. како од простих прави мудре,
2. како од немуштих прави речите.
|
|
БЕСЕДА |
|
о неодољивости воље Божје
И рекох: не ћу га више помињати нити ћу више говорити у име његово;
али би у срцу мом као огањ разгорео, затворен у костима мојим, и уморих
се задржавајући га, и не могох више (Јерем. 20, 9)
Ако још неко сумња, да је Бог говорио кроз пророке, нека прочита ову
исповест великог пророка Јеремије, и нека више не сумња. Пророк
исповеда, да је се био решио, да више не говори у име Господње. Зашто?
Зато што је мало ко обраћао пажњу речи његовој, а ако је неко и обраћао
пажњу, пророк је од тога трпео поругу и подсмијех сваки дан. Па кад се
решио да ћути, да ли је уистини заћутао? Не, није могао: уморих се
задржавајући, и не могох више! С неодољивом силом Дух Божји је навалио
био на њ да говори, и он је морао да говори. Није, дакле, ствар пророка
ни хоће ли говорити ни шта ће говорити: то је ствар Духа Божјег
Свесилног. А пророк је само изабрано оруђе Духа Божјег Свесилног. Тако
је написано цело Свето Писмо — не по вољи човека но по вољи Бога, и не
по уму човековом но по уму Божјем.
Како се пак осећа реч Божја кад уђе у пророка од Духа Божјега то
објашњава велики Јеремија из свог личног доживљаја: би у срцу мом као
огањ разгорео, затворен у костима мојим. То значи надахнуће од Духа
Божјега Свесилнога. Под таквим неодољивим унутрашњим притиском — као под
притиском огња затвореног у костима — писали су свети Божји људи. И
многи од њих узвикнуо је: уморих се задржавајући га, и не могох више! Ко
ће се противити Духу Божјем без казне и погибли? Ко ће Му одолети кад
Он хоће нешто да каже или учини?
О браћо моја, неодољиво је дејство Бога Духа Светога!
О Душе Божји Свесилни, управи нас неодољиво на пут спасења. Теби слава и хвала вавек. Амин.
|
Нема коментара:
Постави коментар