Имаш право да вриштиш! Застрашујући експеримент нових моћника из тајних лабораторија Давоса

Кабине за плакање и вриштање у којима се запослени ослобађају стреса смишљене су да би се укинуло присуство дубљих контаката међу људима. После короне, то је нови сулуди, застрашујући, експеримент врлог новог света у коме се људи претварају у зомбије, да би компаније несметано зарађивале. Концепта из Давоса, бићете срећни, а нећете имати ништа. 

Овако за Спутњик нови тренд, кабине у којима радници у корпорацијама могу да вриште и плачу, коментаришу стручњаци, психолог Александра Јанковић и социолог Зоран Стојиљковић који додаје:

„Порука је, бринућемо све ваше бриге, а ваше је само да обављате ограничени број послова, да релативно функционишете и вишак стреса и фрустрација отклањате у резервним објектима, уместо на шефовима у корпорацијама и властима“.

 

Кабине у којима радници могу да вриште, плачу или пронађу мир су хит на друштвеним мрежама. Звучно су изоловане, тако да нико не може чути врисак, али су углавном од стакла, па је радник изложен погледима колега.

 

Коментари су опречни, неки сматрају да коначно имају простор да се „истресу“, а други поручују да из таквих компанија треба бежати. Желе да напредују, не да преживљавају.

 

Нови ријалити - на радном месту

Психолог Александра Јанковић каже да је пре свега метода тренутног пражњења недовољна, да ова новотарија има врло површне ефекте, јер поента није у томе да се човек извиче, већ како решити оно што се у њему нагомилало и што је довело до таквог стања.

„Можете да ударате у џакове, да избаците бес, да вриштите, плачете сатима, али проблем је што унутрашњи крик остаје нешто што вас и даље мучи. Уз то, морате и да се склоните, а плач је природна појава које људи не треба да се стиде. Кабина за плакање наводи на мишљење да они који су тужни заправо сметају другима, односно процесу рада, утичу на продуктивности фирме“.

Јанковићева додаје и да се тиме не постиже хармоничнија атмосфера, већ може изгледати и као својеврсно, како каже, преглумљавање.

„Човек који хоће да избаци неку емоцију нема баш потребу да то ради док сви други раде свој посао и гледају га. Ово је нека врста ријалитија, да све буде транспарентно, а у суштини је потпуно неадекватно. Замислите реакцију оних који раде док неко вришти или нариче у том простору, да га посматрају без икакве емоције и да истовремено раде свој посао“.

Кабине за обликовање новог човека

Стојиљковић каже да су кабине сасвим очекиван изум. Све је у служби капитала, па и слободно време које имамо, а посебно трендови који су диктирани, који нас мењају.

„Сујета, потреба да имамо нови нос, да будемо виши, да себи на неки начин импонујемо, то је једна бескрајна прича која ће са даљим технолошким напретком и роботизацијом ићи напред. Или ћемо, велика већина, бити потпуно безлични и непотребни или ћемо бити конзументи. И кад гугламо ми се продајемо инфлуенсерима и платформама које нас онда продају произвођачима. Кабине су део тог, нашег обликовања“, каже овај социолог.

 

Само је разговор лековит

Јанковићева подсећа да сваки човек понекад „пукне“ на послу, али да му други људи буду од користи. Питање комуникације суштинско је за ову тему, јер је човек социјално биће, у радној средини реагује вероватно на нешто што је последња кап која је прелила чашу.

„Очекује се да се ипак такве ствари искомуницирају, да то буде нешто што не омета друге, већ их доводи у ситуацију да покажу емпатију, да испричају своје искуство. То је лековито за човека, не да се у глувој соби извришти, већ да са другим прича шта је то што га мучи. Ако вас само посматрају, то изгледа као неки сулуди експеримент“.

Својеврсни експеримент била је пандемија корона вируса, верује Јанковићева, и додаје да смо због различитих експеримената све затворенији. Корона је била почетак, а последице затварања које није било само физичко, сада живимо. Повратак у канцеларију није свима пријао, они који воде компаније то виде. Уз то, живимо у свету сталне несигурности, отуђени, јер, очигледно, тако треба.

„Ово заиста делује и као стварање правих капсула. У будућности ће свако имати своју капсулу да у њој вришти, плаче, удара“, каже Јанковићева.

Перфидни мобинг у служби капитала

Кабину за плакање и вриштање она види као перфидни вид мобинга, иако треба да помислимо како је реч о брижној компанији која мисли на своје запослене. Управо је обрнуто:

„То што те мобингујем није толико страшно, зато што сам ти обезбедио да имаш где да избациш своја негативна осећања, али да се ништа не промени. То је тек перфидно, па ето, имаш могућност, иди тамо, исплачи се и све је у реду. То је претварање људи у зомбије“.

Саговорници Спутњика се слажу да простори за плакање и вриштање воде ка стигми, они који чешће у њих одлазе, сигурно су слабији од других, а пре свега воде отуђењу. Веома циљаном.

„То је врста управљања људима која траје готово деценију, на ум ми пада Хаксли, „Врли нови свет“ у коме имате нову психосоматску супстанцу која вас чини бескрајно, без разлога, раздраганим. Ивица блама се помера, некад је било срамота признати да идете код психијатра, психолога, да имате у окружењу особе различитих склоности. Сад је све ок, само да практично не доводи у питање границе система и да буде потенцијални основ за неку потрошњу“, закључује Стојиљковић.

Извор: Спутњик

„Дођи и види“ пратите нас нашем Телеграм каналу: https://t.me/dodjiividi 

#давос, #клаусшваб, #корона, #кабине, #davos, #klaussvab, #korona, #kabine,