Пост смањује количину хране на столу и он повећава број молитава и богослужења, број „псалама и појања и песама духовних“. Другачије не треба ни да буде, јер човек треба да жртвује чулно задовољство како би се насладио умном трпезом. Ова умна трпеза је укусна, обилна је и крије сласт у сваком појединачном залогају. Али авај, не за онога ко устане од стола добро се најевши. Пред таквог не треба бацати бисер. Такав неће схватити лепоту у драгоценим зрнима и гордо ће их згазити.
Још пре почетка поста љубави на тањир један за другим ставља слатке залогаје. То су они слаткиши за које је Давид рекао: Како су грлу мом слатке речи Твоје! Боље су од меда за уста моја (Пс. 118, 103). Међу овим духовним посластицама је и 136. псалам. Написали су га Јевреји који су се налазили у вавилонском ропству и који су чезнули за домовином. Међутим, пошто Црква није просто историјски музеј, пошто нас се све речи које у њој звуче непосредно тичу, упитајмо се: шта се у овом псалму тиче нас?
Још пре почетка поста Црква нам као мајка пуна љубави на тањир један за другим ставља слатке залогаје. То су они слаткиши за које је Давид рекао: Како су грлу мом слатке речи Твоје! Боље су од меда за уста моја (Пс. 118, 103). Међу овим духовним посластицама је и 136. псалам. Написали су га Јевреји који су се налазили у вавилонском ропству и који су чезнули за домовином. Међутим, пошто Црква није просто историјски музеј, пошто нас се све речи које у њој звуче непосредно тичу, упитајмо се: шта се у овом псалму тиче нас?
Сви људи који приносе покајање и ишчекују живот будућег века треба да имају истоветно унутрашње искуство, тачније – осећај да нису код куће. Ти си у туђини, далеко си и није важно ко те је одвео из завичаја: спољашња сила, као у случају с Јеврејима који су били одведени у ропство, или твоја зла воља као у случају с блудним сином који је отишао „на страну далече“ да проћерда очевину. Ниси код куће!
Тек нам предстоји да се вратимо кући, а покајање је управо унутрашње кретање према Очевом загрљају. Покајање је „трепет душе испред рајске капије“, као што је рекао један од светаца.
Али пре него што се вратимо треба у довољној мери да се наситимо туге, да се довољно нагледамо туђег неба, да се добро исплачемо. То је потребно како се, ако нам се укаже могућност да побегнемо, душа не би окренула као Лотова жена и како не би роптала као Јевреји који су се сећали египатских котлова с месом, белог и црног лука. Због тога блудни син у причи пре него што се вратио долази до крајњег понижења и једе заједно са свињама. А Јевреји у Вавилону дуго пију воду помешану с горчином ропства и дуго једу хлеб наквашен сузама туге.
У овим садржајним и кратким речима треба да препознамо сами себе. И кад смо тужни не треба из петних жила да се правимо да покажемо да смо весели. Треба да легнемо ничице и да се наситимо уздаха. Можда ће неко неумесно цитирати Свето Писмо и рећи: „Увек се радујте, непрестано се молите.“ Знамо да смо грешници и да „несрећа и тескоба доликује свакоме ко чини зло“. Нисмо у рају, него смо још увек на путу ка њему. И Јеврејима су, смејући се, неки говорили: „Отпевајте нам неку сионску песму.“ А они су заузврат питали: „Како да певамо песму Господњу на туђој земљи?“
Постоји време за плакање и време за смејање, време за грљење и време за избегавање загрљаја. Крочили смо у дане покајања. То је време за плакање, то је време за избегавање загрљаја. Разумљива нам је туга деце Сиона која су се нашла у Вавилону.
Највећу пажњу завређују последњи стихови псалма, управо они у којима се чује нечовечан позив на освету и убијање вавилонске деце. „Кћери вавилонска, крвнице! Благо ономе који узме и разбије децу твоју о камен.
„Каква је ово незасита крвожедност?! Каква је то суровост и шта ће нам она?
Ствари изгледају тако ако гледамо тело, односно слово Писма. Ако гледамо слово душа ће се збунити, јер су телесне помисли смрт, а духовне помисли су живот и мир (Рим. 8, 6).
Почнимо од тога да је „камен“ једно од имена Спаситеља. Ево полажем у Сиону камен крајеугаони; и ко Га верује, неће се постидети (1 Петр. 2, 6). Петар цитира пророке говорећи о Христу.
Камен који одбацише зидари, поста глава од угла. То би од Господа и дивно је у нашим очима (Пс. 117, 22-23). Овај псалам пророкује о Христу и ово пророчанство се више пута понавља у Јеванђељу.
Дакле, наши оци су пили духовно пиће од духовне стене која их је следила, а стена беше Христос (1 Кор. 10, 4). А сложивши се с тим да је Христос камен потражићемо објашњење за вавилонску децу.
Један монах који је из искуства схватио шта значи борити се с грехом замолио је ученике да из земље ишчупају биљке које им покаже. Млади монаси су лако чупали траву и младо жбуње. Међутим, било им је теже с младим дрвећем, и напослетку, уопште нису могли да ишчупају из земље дрвеће које је пустило корен и које је очврсло. То је била лекција о томе да човек не сме да дозволи греху да се укорени у његовој души. Треба чупати изданке – што пре, то боље. Касније ће бити све теже, а временом тешко да ће уопште бити могуће. Вавилонска деца су заправо слаби изданци греха. Тако проничемо у смисао писма ако Дух Божји живи у нама (Рим. 8, 9).
Каже се да је талентовани писац увек паметнији од самог себе. Перо у његовим рукама свако мало напише нешто што далеко превазилази његову личну замисао, оно што ће бити актуелно у току дугих предстојећих векова. Исто тако је било и у светој историји. Догађаји које су Јевреји доживљавали нису имали везе само с њима, већ и с целим светом који је уследио. Због је тога осим личних осећања, осим сопствене горчине или радости језик Јевреја изговарао пророчанске речи које нас се директно тичу. У својој чежњи они су приказали нашу муку због грехова, а у својој жељи за осветом указали су нам непријатеља и рекли како да се боримо против њега.
Наш непријатељ је грех, тачније, грешна помисао, почетак кретања греха у души, опасност да ће ум заборавити. Наше оружје је Христово име. То је Камен о Који треба да убијамо вавилонску децу док још нису порасла, док нису постала дивови, док нас нису уништила.
Ратовати Исусовим именом значи творити Исусову молитву. Господе Исусе Христе, помилуј ме.
Зар пет речи ове молитве нису оних пет каменова с којима је Давид кренуо на Голијата? Изабра на потоку пет глатких камена и метну их у торбу пастирску коју имаше (1 Сам. 17, 40). Зар то није оних пет речи које је Павле хтео да изговори у уму дајући им предност у односу на хиљаде речи које тек онако слећу с језика? У цркви волим рећи пет речи умом својим, да и друге поучим, неголи хиљаде речи језиком (1 Кор. 14, 19).
Господе Исусе Христе, помилуј ме.
Ево нашег оружја. Ево камења које лети према Голијату. Уђе му камен у чело, те паде ничице на земљу (1 Царств. 17, 49).
Дакле, духовној трпези на уласку у Велики пост Црква нам прво додаје један псалам и то кратак. Главна реч у њему јесте последња – „камен“. То је онај Камен на Који ако неко падне, разбиће се, а на кога он падне, сатрће га (Мт. 21, 44). То је Христос.
Његовим именом треба да побеђујемо вавилонску децу – зле похоте које расту из земље нашег срца. Треба да их разбијамо о камен без сажаљења, пошто нас оне неће пожалити ако им дозволимо да израсту. У победи над овом „децом“ састоји се залог повратка кући, у Очев загрљај, на земљу слободе, у духовну домовину.
Цео пост је раскошна богословска трпеза. Њен укус ће осетити онај ко мало исуши утробу, напрегне ум и стегне срце тугом због учињених грехова. Похитајмо на овај пир, браћо, док врата нису затворена, док гласници на распућима и даље зову, док гости попуњавају трпезу.
Протојереј Андреј Ткачов
#протојерејАндрејТкачов, #АндрејТкачов,#protojerejAndrejTkacov, #AndrejTkacov, #Post, #Пост,
#Великипост, #Velikipost,
Нема коментара:
Постави коментар