Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Саборном храму у Подгорици, 4. јануара 2009. године
Прочитасмо одломак из Јеванђеља, у којима је описан живот
Христов, од Његовог родослова, Његовог рођења до Његовог распећа и васкрсења,
вазнесења, обећања силаска Духа Светога на
свете апостоле, и тиме утемељења
Цркве Христове, Његовога тијела, израслога из тога светога коријења, како се
назива, коријења Јесејева. У неким нашим древним манастирима, као што су
Дечани, насликан је тај свети родослов, родослов који се назива ,,Коријен
Јесејев.” Почиње, дакле, тај родослов, од Јесеја и Давида, али није то његов
почетак, него, као што нам каже Јеванђеље, почиње од Аврама. Родослов од
Аврама, како каже Свети Јеванђелист, до Давида, кољена четрнаест, од Давида до
ропства вавилонског кољена четрнаест, од ропства вавилонског до Пресвете Дјеве,
кољена четрнаест. Та кољена у Новом завјету, а на првом мјесту у Јеванђељу
Матејевом, а онда и у Јеванђељу Лукином, она нам указају на оно свето сјеме,
Божије сјеме, које је расло и израстало кроз вијекове од првог човјека, од
човјековог настанка, од Адама, па преко светих патријараха, светих изабраника
Божијих, преко пророка, све до Христовог рођења. Сјеме посијано Божијом руком.
Сјеме које је, увијек изнова, рађало и израстало у свето Дрво живота.
Као што се Господ и назива Дрветом живота, које је засађено Божијом руком у рају и од кога се човјек отуђио, погазивши вољу Божију и тиме се одвојивши од Бога и од тога Дрвета живота. Тако да је изгубио тај дар да једе плодова са тог Дрвета живота. То Дрво живота, оно се поново вратило човјеку, човјечанству, творевини Божијој и процвјетало, као жезал Аронов, из утробе Пресвете Богородице, у виду Сина њеног, Сина Божијег, предвјечног Слова, предвјечне Ријечи, предвјечног Логоса Божијег, дјетета младог. Заиста, велика и света тајна да Бог, који је неизрецив, неописив, несхватљив, надуман, као што о Њему говоре свети Боговици, да тај Бог, који је с оне стране свега постојећег, да Он дође и постане један од нас. Да се усели у утробу Пресвете Дјеве и постане човјек. И Он, који је без родослова у вјечности, да прими родослов људски. Да уђе у људску матицу живота, да постане савршени човјек, Он, који је вјечни и савршени Бог, и да у Себи обједини Бога и човјека, божанску природу, људску природу, божанска својства и људска својства. Да оно што је вјечно, Онога који је вјечан, да усели у оно што је створено, што је пролазно и да ономе што је пролазно, што је створено, што је по својој природи привремено, да му даде живот вјечни.
Зато и свети апостол каже да Исус Христос, живот, када се јави, онда ћемо се и ми јавити у слави. Тек онда када се Он јавио, онда се открила слава људскога бића, истинског људскога достојанства. Тек онда је човјек сазнао и познао мјеру свога бића. А та вјера, вјера на Њему као животом вјечним, она је безмјерна, у право зато што је Он безмјеран, беспочетан, неописив, неизрецив, савршен и свесавршен. Човјек, примајући ту мјеру за своју мјеру, он задобија мјеру бесконачности, савршенства, могућности непрекидног раста. Ми обично мислимо да је граница нашега људскога раста и узрастања, нашега људскога бића, смрт. И природно гледано, људским, земаљским очима, тако и јесте. Међутим, гледано очима Христови, очима Божијим, гледано и посматрано кроз ту призму, кроз тај догађај Христовог рођења и Христовог усељења у нашу природу, нема смрти за људску природу, нема границе за људски раст. Мјера човјековог раста је безмјерна. Човјек је призван да се усавршава, све док не узраста у мјеру раста висине Христове – у безмјерну мјеру.
Једна је мјера човјековог усавршавања, по ријечима Боговица Григорија Нисијског, а то је безмјерје. Има ли ичега узвишенијег, мудријег, дубљег, човјечијег речено за човјека и дато човјеку од тога што је Бог човјеку дао, не само створивши га као психо-физичко биће, него му подаривши ту могућност да постане бог по благодати. Да, поред оних својстава које има човјек као земаљско биће, да задобије и својства и самога Бога и да његов родослов постане Божији родослов. Од Аврама до Давида, од Давида до сеобе вавилонске, од сеобе вавилонске до Христовог рођења. Тим Христовим родословом, Његовим сјеменом, тим светим остатком, који се провлачи као златна нит, кроз историју рода људског до Христа, тим, дакле, родословом се освећује сваки родослов, свако рођење људско овдје на земљи, освећује се и добија свој смисао. Ми, дакле, прослављајући Оце, прослављамо управо све оне који су припадали том родослову Христовом, од Аврама, Исака и Јакова, дванаест патријараха, њихових потомака, па онда преко Мојсија Боговица и редом преко Самсона, Самуила и других пророка. Преко царске, светородне лозе Давидове, која је узор, била и остала, свих царских лоза ове земље и овога свијета. Тако редом, то расте и узраста и освећује се људска природа, људско биће, људска рађања, просвећујући се Њиме, рођеним од Дјеве, надсуштаственим, који прима суштаство и природу људску.
Тај догађај, велики и свети догађај Христовог рођења, у којем је освећење човјека и свеукупне творевине, ми прослављамо на дан Христовог Рождества. А данас се подсјећамо на Његове претке по тијелу и на наше духовне претке. Није случајно да ми Аврама називамо својим оцем. Чим је отац, по тијелу, Христов, онда је и наш отац, нас који смо се у Христу крстили и у Христа се обукли. Диван и велики догађај, страшни догађај, надумни догађај, рођење Христово. Зато, поклонимо се Богомладенцу, од Дјеве рођеном, који освешта Својим рођењем не само Свој родослов и Своје претке, него све људе и свеукупну људску природу и творевину.
Њему, од Дјеве рођеном, који се као живот јавио, и који је и нама дао могућност да задобијемо живот вјечни, нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин.
Транскрипт Данило Балабан
Фото: Манастир Дечани
#родослов, #РодословИсусаХриста, #rodoslov, #rodoslovIsusaHrista,
Нема коментара:
Постави коментар