Ви сматрате, часни оче, ситницом – одевање свештеника, браду
и косу, па се чудите, што се виша црквена власт брине о томе. Међутим, Ви даље
говорите о важности реформе спољашњег изгледа и држања свештеника. Како се то
слаже: и ситница и важна реформа?Но сваки пријатељ Цркве мора да се запита: зашто се официри
цара земаљскога не буне против своје униформе, ни царинари, ни порезници, ни
шумари, ни железничари? Него носе оно што им други пропишу као униформу без
роптања, и држе се онако како им се пропише. Како
да официри Цара Небескога
једини устају против своје униформе и прописа о свом држању? Ако народ жели да
види свога свештеника у мантији и са брадом и косом, онда сва друга резоновања
престају. Ако народ мрзи да види свештеника у оделу трговца, без браде и без
косе, онда ту „реформу“ треба по сваку цену одстранити као увредљиву за верску
свест побожног народа. У овој ствари, дакле, мерило је народно осећање и суђење
а никако приватан укус појединих свештеника. Уосталом, кад дуга брада и коса
није тешка песницима, уметницима, па чак и социјалистичким вођама, како да она
буде тешка свештеницима Христовим, духовницима и пастирима народним?
Блажени Јероним иронично пише о гиздавим свештеницима свога
времена: „стидим се да кажем, али има људи, који примају свештенички или
ђаконски чин с тим циљем, да би се слободније дружили са женама. Они се брину
искључиво о свом оделу, догоне косе, носе драгоцено алмазово прстење; чувајући
се од прашине они једва додирују земљу својим ногама. Мораш да помислиш, да су
то новобрачни младенци а не свештеници!“
У античко време брада је била одлика философа. Догодило се једном у Риму, да
због многих философа шарлатана кесар изда наредбу, да сви философи обрију
браде. На то одговори Епиктет, највећи философ тога времена: кесар ми може
узети главу а не браду! – Толико је он ценио ту спољашњу одлику свога звања.
– То је све ситница! рећи ћете. Јесте ситница, ван сумње.
Према души и карактеру једног хришћанина – одело и брада и власи сасвим су
ситна ствар. Но живот се састоји из крупница и ситница. А вера је наша тако
отмена и утанчана ствар, да јој и ситнице могу користити или штетити. Кад
словесно стадо хоће, да његови пастири буду различити од њега и спољашњошћу, и
да имају опредељене, уобичајене, знаке распознавања – на што се противити томе?
Католички мисионари у Китају водећи рачуна о психологији средине у којој
проповедају, не стиде се да носе плетене перчине и дуге кафтане и чите. На што
би се христољубиви свештеници противили народу и ситницама доводили у питање
крупнице верског живота и напретка?
Мир Вам од Господа.
Свети владика Николај Охридски и Жички
Мисионарска писма
#мисионарскаписма, #СветиНиколајЖички, #misionarskapisma, #SvetiNikolajZicki,
Нема коментара:
Постави коментар