Светом литургијом у Саборном храму Светог Великомученика и
Побједоносца Георгија у Призрену данас, 16. децембра, настављене су молитвених
свечаности поводом обиљежавања 1.000 година Призренске епархије.
Свету службу Божију је служио Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и Егзарх пећкога трона г. Амфилохије са Преосвећеном господом епископима: рашко-призренским и косовско-метохијским Теодосијем, милешевским Атанасијем, брегалничким и мјестобљуститељем битољским Марком и умировљеним захумско-херцеговачким Атанасијем, свештенством, монаштвом и великим бројем вјерног народа.
На почетку овог Божијег сабрања, владика Теодосије је
одликовао оца Слободана Ђорића, пароха призренског, чином протопрезвитера
прочитавши над њим молитву и дајући му надбедреник као видљиви знак овог
достојанства због ревности и пожртвованости током осмогодишњег служења у Храму
Св. Ђорђа у Призрену.
„Отац Слободан, отац троје дјеце, који са својом породицом
овдје живи, већ осам година као старешина Храма Св. Ђорђа, чини све што је
потребно да овај саборни и сада катедрални храм Епископа рашко-призренског буде
овако велелепан и да се службе у њему обављају свакодневно. Ево призренски
богослови овдје поју, народ се сабира у граду у коме, такорећи, данас нема
православних житеља, свега 20-ак. Али није моћ у броју него у сили Божијој, у
нашој служби Богу. У овој Светој литургији призивамо име Божије да нас Господ
подржи, јер иако смо мало стадо пред Богом смо значајни и велики. А то показује
и данашњи дан.“
Преосвећени владика је казао да прослава 10 вјекова од првог
помена Призренске епархије, велики дан за Епархију, али и нашу помјесну и
васељенску Цркву:
„Сабрани смо овдје у Храму Светог великомученика Георгија,
страдалном и мученичком храму. Као што је и Свети Георгије страдао Христа ради
тако је и овај храм са житељима Призрена, православним хришћанима, страдао, али
је, хвала Богу, обновљен и васкрсао. Сви сабрани данас овдје, радујемо се и служимо
Господу, благодарећи Му за сва добра која нам дарује.“
Након прочитаног Јеванђеља, Преосвећени Епископ милешевски
Атанасије казао је да је Косово и Метохија учионица, исписана Црквом Христовом
и славним дијелима Божјих угодника.
„Косово је и материца, на Косову се рађа поново, на Косову
се обнављамо. Косово је простор на ком се може поново родити и узрастати,
јачати и то за живот вјечни. Нема онога ко је посјетио Косово а да у тој
учионици нешто није научио, нема онога који је посјетио Косово а да се није
обновио, препородио, ојачао. Зато смо и дошли да научимо, обновимо лекције и
оживимо у себи оно што је одумрло, да то све саставимо и оживимо и да поново
будемо једно.“
Епископ Атанасије је истакао да и данас на овом мјесту види
оне које су овдје и обраћали Господу: Свјатјејшег Патријарха Павла, ректора и
професоре Призренске богословије, оце и часне Призренце …
„Овај данашњи сусрет, на овом светом мјесту, сам по себи је
велики догађај, зато што овим нашим сабрањем ми чинимо нешто по угледу на оне
који су се овдје прије састајали, а ми настављамо“, казао је владика.
Подсјетио је да је у искуству Цркве Христове и сваког
хришћанина најбитније очувати, обнављати добијено и наслеђено, поправљати оно
што смо непажњом покварили, и настављати у тој свеукупности најбољега а Косово
је пуно онога што је најбоље и што треба очувати:
„Наши свети преци су успјели то да очувају са великим
жртвовањем и подвизима, али су и кроз то додавали и пренели пуноћи Цркве
Христове велики број нових мученика и оних на које се треба угледати.“
Говорећи о обнови широм Косова и Метохије у периоду када је
овдје био Свјатјејши Патријарх Павле, тадашњи Епископ призренски, владика
Атанасије је истакао да је послије много тога порушено, али да је Преосвећени
Епископ Теодосије са часним монаштвом и свештенством обновио порушено и
наставио даље да ствара.
„И тако ће бити и даље, јер они који се уче на простору КиМ,
уче се из Јеванђеља Христовога, из примјера светих апостола и свих светих из
пуноће Цркве Христове. Ту се уче, том пуноћом се хране, ту пуноћу допуњују, јер
она нема мјере и границе и може обухватити сву творевину Божију. Благодаримо
Богу шта нас је удостојио да будемо овдје гдје јесмо. Молимо се Богу да нас
оснажи да наставимо у оном што је по Њему најбоље, што је за живот вјечни, за
трајање Цркве Христове у времену и
простору, да будемо јачи од свих искушења и да будемо спремни за она која су
пред нама. По угледу на оне који су успјешно раније решавали слична искушења, и
ми да будемо побједници у славу Бога“, закључио је у архипастиској бесједи
владика милешевски Атанасије.
Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је казао да је
Ловћенски Тајновидац Петар Петровић Његош сагледавајући вријеме у коме је
живио, пророчки видио и дане у којима ми живимо: Нада нема више ни у кога до у
Бога и своје руке. Надање се наше закопало на Косову у једну гробницу. Појаснио
је да се надање, не безнађе наше закопало у на Косову у једну гробницу и да је
Ловћенски Тајновидац Косово и Метохију доживио као продужетак Христовог гроба
из кога се родила нада за читав свијет.
Говорећи о данашем јубилеју 1.000 година Рашко-призренска
епископије, Митрополит је казао да је у тих хиљаду година много оних који су
сијали сјеме истине Божије у овој земљи и који су својом мученичком крвљу,
подвизима, молитвама, заливали то сјеме и да зато није чудо да је то сјеме
посијано руком светих Божјих људи уродило дивним плодовима кроз вјекове све до
наших времена.
„Ево епископа Серафима, претходника владике Теодосија, који
је такође пострадао и данас му се гроб налази негдје у Албанији. Па Свети
Патријарх Павле рашко-призренски, заиста светитељ нашега времена, који је 33
године, колико је Христос живио на земљи,толико је и он овдје сијао сјеме науке
Божје.“
Подсјетио је и на рашчињеног Артемија, који је такође сијао
сјеме Божје, али је у једном тренутку повјеровао да без њега ништа не може да
буде и који сад ствара некакву своју „Епархију рашко-призренску у егзилу“ јер
је за њега је Централна Србија егзил. Помолио се Богу да му врати савјест и
разум, као и онима који су са њим, због сујете људске, напустили КиМ умјесто да
својим примјером покажу како се носи
часни косово-метохијски крст.
Нагласио је да Патријарх Павле није бјежао са КиМ него је
носио свој крст, да ни Цар Лазар, ни Серафим Епископ рашко-призренски, као и
десетине свештеника и велики број вјерног народа нијесу бјежали, него су
мученички пострадали и остали вјерни гробу Христовом – Косову и Метохији, са
вјером да је Косово нада.
„Безнађе је затровало, нажалост, и оне којима је Бог
допустио да управљају овим народом. Тим безнађем одричу се Цара Лазара и
Стефана Дечанскога. Заборављају да је Стефан Дечански који је овдје владао и
који иданас влада овим просторима. Они то заборављју, мисле да су они први и
последњи. Несрећници, безбожници затровани брозомором, најопакијом болешћу која
обоготворује земаљско царство. Цар Лазар је је схватио да је земаљско за малена
царство а Небеско увијек и довијека, а данас они који су на његовом мјесту
мисле да Царство небеско не постоји, него обоготворавају земљу.“
Митрополит је истакао да се гроб Христов на КиМ живо осјећа,
али тамо гдје је Његов гроб, сила Његова тамо је и Васкрсење и обнова и
обнављање.
„Ако је ова Епископија 1.000 година опстала опстаће она још
1.000 или 2.000 година, ако Бог да, и биће увијек народа онога који ће ту да се
клањају живоме Богу, Христу Богу Васкрсломе из мртвих.“
Помоливши се да Бог да, да и они други, који су некада били
хришћани, схвате да једино кроз Христов гроб има наде за будућност свакога
народа и свакога земаљског времена, и да једино ту постоји истинско и право
васкрсење, Митрополит Амфилохије је казао да је постојање ових светиња, њихово
чување, обнова свједочанство тога гроба и силе Христове. Свједочанство свима
онима који живе овдје и подсјећање да све то није само за оне који овдје
остају, него за све који живе на Косову и Метохији:
„Сви су они призвани кроз ову светињу да се врате себи,
изворном поимању Бога, Цркве Божје, народа Божјега, да се врате часноме крсту и
Христовом Васкрсењу. Тако брине Бог, преко оваквих светиња, за све људе и
народе. Господ је рекао својим првим ученицима а и нама данас: Идите и
крштавајте све народе у име Оца и Сина и Духа Светога, учећи да држе све што
сам вам заповједио и ево Ја сам са вама у све дане до свршетка свијета и
вијека. Зато је Господ присутан и овдје и биће присутан до краја свијета и
вијека, зато је и Његова гробница процвјетала на КиМ и душе вјерне гробу
Христовом и Христу васкрсломе, који су прошли кроз ових 10. вјекова својим
подвигом, молитвом, жртвом, мученичком крвљу и уградили себе у Божију
неуништиву, непролазну грађевину Цркве Божије.“
На крају владика Амфилохије се помолио Господу да благослови
владику Теодосија, наследника дивних и часних епископа, да и он носи часни крст
Христов заједно са свима вјернима да сачувају вјеру да је Косово нада а не
безнађе.
Призренска епархија обиљежава 1000 година од њеног првог
писаног спомена у првој хрисовуљи византијског цара Василија II који је одмах
по освајању Охрида издао три повеље охридском Архиепископу Јовану, којима је
био утврђен обим Охридске архиепископије. Према првој повељи, која је издата
1019. године, у састав Охридске архиепископије ушла је и Призренска епархија, која
ће у будућности одиграти веома важну улогу у историји Српске православне цркве
и српског народа.
При оснивању „Призренска епископија била је трећег степена,
обухватала је област Хвосна око Пећи и Дечана, града Лесковца и Бритоса, имала
је петнаест клирика“.
Обиљежавање јубилеја почело је јуче Светом литургијом која
је је служена у манастиру Девич, а настављено Вечерњом службом у Цркви
Богородице Љевишке у Призрену која је била сједиште Епархије призренске у првом
периоду њеног постојања од 1019. дo 1219. године.
Весна Девић
Фото: Јован Радовић
Извор: Митрополија црногорско-приморска
Фото: Јован Радовић
Извор: Митрополија црногорско-приморска
Нема коментара:
Постави коментар