упозоравају да је домаћа индустрија сведена на склапање компоненти за стране брендове, као последица лоше приватизације и несмотреног преласка на „слободно тржиште“.
Српска индустрија је од некадашње производње „од игле до локомотиве“ сведена на прављење компоненти за туђе брендове, уз ослањање на увоз чак и најједноставније робе, што стручњаци повезују са лошом приватизацијом, погрешном економском политиком и немогућношћу домаћих произвођача да издрже тржишну утакмицу са јефтинијом и масовнијом кинеском и другим страним производњама.
Од „игле до локомотиве“ до тржних центара
Некадашња Југославија, а у њој и Србија, имала је развијену
индустрију која је производила све – од ситне потрошне робе до тешких машина,
авиона, камиона и возова. На местима где су некада биле индустријске зоне,
попут Раковице и Земуна, данас се углавном налазе тржни центри у којима се
продаје увозна, често неквалитетна роба, што постаје симбол преокрета од
производње ка трговини.
Стручњаци указују да Србија данас практично нема ниједан
озбиљан индустријски производ по коме је глобално препознатљива, већ се за
већину робе снабдева из иностранства – од шибица и чиода до камиона и возова.
Чак су и поједине традиционалне гране, попут стакларске индустрије у Параћину,
тек делимично обновљене и далеко од некадашњих капацитета.rt
Лоша приватизација и погрешни закони
Професор Љубодраг Савић наглашава да су кључан ударац
домаћој производњи нанели начин приватизације и улазак у „слободну тржишну
привреду“ без икакве заштите домаћих предузећа. Закон о улагањима формално не
прави разлику између домаћих и страних инвеститора, али у пракси странци имају
огромну предност захваљујући капиталу, технологији и тржиштима.
Домаћи предузетник који пожели да направи производ врхунског
квалитета мора да осмисли производ, подигне кредите и плати све скупљу стручну
радну снагу, да би на крају схватио да је сличан кинески производ и до 30 одсто
јефтинији и да за његов производ нема места ни на уском домаћем, ни на
захтевном страном тржишту. Савић указује да је Србија деведесетих година
изгубила корак са светском индустријом и да то заостатак чини тешко
надокнадивим.
„Компоненташи“ туђих брендова
И Савић и синдикалац Зоран Марковић сагласни су да је
данашња српска реалност да домаће фабрике углавном производе компоненте
за стране системе, било у аутомобилској, електро или кабловској индустрији.
Када те стране фабрике успоравају или затварају погоне, са њима престаје да
ради и читав низ домаћих добављача, што Србију чини изузетно рањивом на спољне
шокове.
Марковић подсећа да је „Црвена застава“ у Крагујевцу некада
производила око 200.000 аутомобила годишње и да су уз њу постојале читаве
палете пратећих фабрика – од „Фабрике каблова“, преко „Минела“ и „Гоше“, до
„Прве петолетке“ – које су после распада југословенског тржишта углавном
затворене или распарчане. Данас, Србија тешко може да конкурише земљама попут
Кине или Турске, које производњу мере стотинама милиона комада и тако обореном
ценом држе монопол на тржишту.
Глобална криза и губитак суверенитета
Поред домаћих промашаја, стручњаци упозоравају и на спољне
факторе: светска економија је у кризи, а чак и Немачка пролази кроз најтежи
период у последњих више од десет година, са фабрикама које раде „половично“ и
губе трку са Америком и Кином. Одрицање од јефтиног руског гаса и руског
тржишта додатно је ослабило европску индустрију, што се прелива и на земље
попут Србије које су дубоко увезане у тај ланац.
Савић истиче да су политичке одлуке након петог октобра
значиле одрицање од индустријализације као кичме економије, што је довело до
губитка економског суверенитета и зависности од страних компанија и ланаца
снабдевања. Данас, чак и када се неке фабрике отварају захваљујући страним
инвестицијама и субвенцијама, оне могу преко ноћи да се затворе чим нека друга
држава понуди повољније услове.
Колико је тежак повратак индустрије?
Историјски подаци показују да је од 1963. до 1988. просечна
стопа раста индустријске производње у Југославији износила око 7,5 одсто
годишње, што говори о снази тадашње индустријализације. Данас се и Србија и
већина европских држава радују расту од око три процента, док је структура
привреде далеко неповољнија, са доминацијом услуга и трговине над производњом.
Савић сматра да би данас било изузетно тешко не само вратити
се на некадашњи ниво, већ и достићи трећину старе индустријске моћи, јер су
фабрике угашене, тржишта изгубљена, а технолошки јаз се повећао. Ипак, као
могући пут опоравка назире се постепено јачање домаћих произвођача, ослањање на
знање и специјализоване нише, уз јасну свест да без сопствене производње нема
ни економске ни политичке стабилности.
✥ Блог „Дођи и види“ ✥
Прочитај још:
Последњи ратници самоуправљања
„Дођи и види“ пратите нас нашем Телеграм каналу: https://t.me/dodjiividi
Нема коментара:
Постави коментар