Последњи ратници самоуправљања

Од око 25.000 радника у индустријском басену Раковице, данас их је остало свега око 800, окупљених у ИМР-у, који још послује по правилима удруженог рада

Склапање трактора у погонима ИМР-а: спас за металце је извоз у Етиопију

Свечани хол је задржао патину златног доба Раковице, када је она била црвена. Ходници пословне зграде воде у разним смеровима и губе се у помрчини, па осећате да ћете заувек скончати овде, јер сте у лавиринту без наде, и оног важнијег – без шеме са нацртаним излазом. Ходници су дугачки стотине метара и директно воде у хале за производњу, како се и буквално не би изгубила веза између вођства и радничке класе.

Пусто је, сабласно је пусто. Свечани хол краси петокрака, читам имена десетина металаца који су погинули у НОБ-у, уклесана су и три имена народних хероја, док авионски мотори, произведени између 1936. и 1940. године, изложени у правилном поретку, говоре да слава ИМР-а води далеко у прошлост, пре револуције.

Нико не пролази, минути пролазе, остаћемо овде као скелети, наслоњени на авионске моторе који су још сјајни и моћни. Кораци одјекују као спас, стижу из даљине, тихо, а како секунде пролазе, подсећају на марш, све док из једног ходника не изрони на светлост Јова Мичић.

– Тачно овде су стајали Тито и Мубарак. Био сам млади радник, могао сам да их дотакнем. Мубарак ме погледао, нешто је шапнуо Титу. Онда су сишли у производњу – каже Јова. Сада је председник Самосталног синдиката ИМР-а.

Показује кроз прозоре на улицу Патријарха Димитрија. Јово још сања „плаву долину”, централну раковичку магистралу која је до Топчидера била преплављена плавим тракторима ИМР-а. Полиција је регулисала саобраћај, мотори су урлали, жене су просипале воду за том оклопном пољопривредном дивизијом, послатом да оре пустињу Африке или поља Индије.

Пењемо се степеницама, лутамо кроз једну од последњих оаза самоуправног социјализма. Музеју удруженог рада припада и генерални директор ИМР-а Зоран Радосављевић. Смеје се док говори како њега заправо још бирају радници, јер је ИМР још у друштвеној својини, попут још 49 фабрика српског металског комплекса, са укупно 23.000 радника.

– Радници бирају девет представника за Скупштину предузећа. Они имају 88 одсто гласова, затим бирају Управни одбор, а он поставља директора – каже Зоран. Провео је детињство у фабричком кругу, поред трактора, где га је доводио отац. Био је радник. И Зоран сања плаву долину, крај осамдесетих година, када је раковички индустријски басен запошљавао 25.000–26.000 радника.

Зоран покушава да задржи осмех, али његово лице остаје укочено, смех замрзнут.

– Остали смо само ми. Нас око 800 радника тракториста и око 50 радника дела ДМБ-а који производи малолитражне моторе. Ни сам некада не знам ко сам: радник или менаџер. Формално ме бирају радници, а ја послујем као капиталистички менаџер у друштвеној својини.

Узалуд је анализирати мутанта који је једини преживео капитализам „дивљег запада”, овде, на источном лимесу западног Балкана. Готово је. Крај. Раковица, она од које су се тресле гаће Централном комитету Србије и Југославије, више не постоји. Хале „Рекорда”, „Југостроја”, „Конграпа” и осталих гиганата изгледају као напуштени градови после нуклеарног рата. Последњих 800 радника ИМР-а јесу ти који нам враћају сећања на наше очеве и деде који су подизали земљу, хранећи се саламом и појећи се зидарским пивом. У плавим мантилима, улазили су у „фиће” и „кечеве”, одлазили на посао, враћали се с вишковима, доносили решење за стан, планирали летовање у синдикалним одмаралиштима.


О том добу се последњих десетак година говори са подсмехом, о иконографији тих фабрика-градова са подшишаним травњацима, управним зградама које су подсећале на свеже окречене затворе, испред којих би стајао плакат, а на њему набилдовани шљакер у радничком комбинезону…

Сваке године, уочи Првог маја, у фабрике би стизао шеф градског или републичког комитета, деца су у пионирским марамама певала неку од револуционарних симфонија, а комитетлија би набацио неколико фраза о индустријализацији, па извозу, али у пријатељске земље.

Тек, говори локалног Фидела Кастра отегли би се на два-три сата, културно-уметничко друштво би, таман пре колективне дехидрације, скочило на ноге лагане и извело сплет народних игара из сваке републике, па би партијски бос са директором, обавезно старим, превејаним чичом са пивским стомаком, који је прошао све опаке партијске и привредне школе, пресекао црвену врпцу и свечано отворио неку нову покретну траку.

Добро, можда ти типови нису били неки нарочити стилисти, нису имали маркетиншке агенције које би им за дебелу лову уместо дечјег хора увалили хостесе у минићима са напумпаним уснама на три атмосфере, а уместо културно-уметничког друштва које ђуска колца монтирали на бини камерни виолински оркестар који би им свируцкао Вивалдија…

И поред све те водвиљске иконографије, београдска пољомеханизација била је све, само не смехотрес. Извозили су тракторе у више од 80 земаља света.

У име радничке класе се владало, нешто мање у име сељака, најмање у име поштене интелигенције.

И данас, заборављени од свих, лебдећи између државне и приватне својине, са блокираним рачуном од сопствених власника, од сопствене државе, последњи ратници самоуправљања склопили су посао века. Стари, несврстани пријатељ, Етиопија наручио је 15.000 трактора вредних 170 милиона евра, уз услов да се у наредних пет година у ту афричку земљу извезе 5.000 трактора.

Одлазимо системом ходника у производне хале, где се пакују машине, као некада. Опет нас води синдикалиста Јова. Док је постојала плава долина, ИМР је имао 5.000 запослених.

– Генералног директора је примала једна Индира Ганди, као шефа државе – прича синдикалац.
Радници су се осећали као мали богови после првог у месецу. Џепови сакоа били су пуни кеша, а младићи Раковице су били фаце, фрајери, прилика за девојке које су желеле сигуран и миран живот.

– Данас нас гледају као клошаре. Кад кажем где радим, оне се смеју и питају: да ли то још постоји – прича Радивоје Цветић. Двадесетчетворогодишњак има плату од око 25.000 динара месечно. Осам сати рада у фабрици, па осам сати приватног посла. Па бесана ноћ… Његов пријатељ Горан

Ђурђевић храни жену и троје деце.

– Некада немам за хлеб да им дам. Знаш како живим? Никако.

Молим га да ми опише како изгледа „никако” живот. 

– Једноставно је. Никако – одговара металац.

Јова је нешто речитији. Када фабрика шаље бесплатно људе на опоравак, у бању, не може да се сакупи ни за један аутобус. Срамота их је да иду на опоравак у поцепаним ципелама.

Требало је да нам наковањ падне на главу

Социолог из Центра за развој синдикализма Срећко Михајловић каже да смо, док је било радника и самоуправљања, били превише критични према том систему.

– Радницима се свашта замерало. Радници такође нису имали утисак да одлучују и да се питају, али су се у формалном смислу и те како питали. Онда је било потребно да уђемо у капитализам и транзицију – сада смо негде на пола пута – па видимо колико нам то самоуправљање и није било тако лоше, као што је онда изгледало – истиче Михајловић.

Каже да, по правилима нашег менталитета, „нама треба наковањ да падне на главу, да схватимо да стојимо испод њега”.

– Тако је и са радницима. Њихов ондашњи живот је нешто најбоље што су икада живели, а данас од свега тога нема више ништа. Пропала је индустрија, она је уништена из разних разлога. Обично се као круцијални аргумент наводи то што није издржала конкуренцију, али то није једини и прави разлог. Једноставно, опште пропадање привреде и друштва највише је закачило индустрију. Чак се на индустрију озбиљно не рачуна у будућности, што се види у предизборној кампањи. Индустрија је и овога пута по страни, што значи и сами радници – наглашава Михајловић.

Александар Апостоловски

објављено: 29.04.2012

Извор: Политика