НА СЕДМУ НЕДЕЉУ ПО ДУХОВИМА: протојереј Всеволод Шпилер

Данашње Јеванђеље нам говори о исцељењу двојице слепаца. У свим Јеванђелским причама, као и у свакој речи Јеванђеља крије се неизмерни смисао. Ово је стога што Јеванђеље говори о вечним,
непролазним реалностима, о вечној истини живота у Богу. Данашње Јеванђелско читање такође говори о вечним истинама, тако важним за наш свакодневни живот: О љубави Бога према човеку и љубави човека према Богу. О томе да Бог никада не оставља човека без Своје милосрдне помоћи. Ма шта да нам се у животу догоди, Бог нас неће напустити ни у једној невољи, ни у каквој беди, само уколико смо ми сами са Њим својом вером у Њега, својом љубављу према Њему, својом верношћу Њему у нашем животу.

Ево иду два Јеванђелска слепца и вичу: „Помилуј нас Исусе“. Веома су упорни. Они знају за силу Господа Исуса Христа, ван сваке сумње верују у њу. Они иду за њим у нечији дом и све равно преклињу и моле: „Исцели нас!“ Господ их пита: „А верујете ли ви у Мене? Верујете ли да могу то учинити?“ Они одговарају: „Да, Господе, свакако да верујемо…“ Тада се он дотиче њихових очију и оне се отварају – слепи су прогледали.

Својим духовим слепилом сви смо ми налик на ова два слепца. И не само њиме. Слични смо овим болесним, болешћу намученим људима и својим духовним и телесним болестима којима се мучимо као и они и ониме што као и они сви ми молимо од Господа: олакшај страдања, исцели нас, поврати нам здравље и изгубљену радост живота. Али нисмо, браћо и сестре, увек налик на њих својом вером и Господа и Његову силу. Потпуно се разликујемо од њих својом верношћу Богу. У нама она није тако снажна као у ова два слепца, није тако несумњива. Па није ли то разлог што остајемо неисцељени?

Сва наша страдања, појединачна и заједничка, сва мука у животу је увек због тога што смо ми поробљени страстима. Оне нас приморавају да служимо греху, односно злу и одузимају нам истинску радост. Оне гасе огањ који души даје истинску светлост и топлоту. У почетку као да испуњавају живот, али га у самој свари опустошују. И тада наступају разочарења, душа хладни и отврдњава. Страсти нас, неприметно за нас саме, претварају у хладне и празне и лењиве и прорачунате себељупце. Предавајући им се, обогаљујемо и наш живот и живот у свом окружењу. А предајемо им се често, тешко нама, и сувише лако и тако сами у себи затамњујемо светлост образа и подобија Божјег, по којима нас је Бог створио.

Али страсти само помрачују, браћо и сестре, али не уништавају потпуно образ Божји у нама, јер је лик Божији у човеку неуништив. Страсти у нама нису безгранично моћне. Чак и над последњим грешником је њихова владавина ограничена. Страсна сила душе може бити побеђена. Срце се може ослободити од ње, она се може изменити и просветити. Сваког човека који долази у свет може просветити и просвећује, може осветити и освећује иста ова сила Божја, која је учинила да двојица данашњих јеванђелских слепаца прогледају. Ова је сила, заправо сила благодати Божје и она се дарује свакоме који је иште. Само је треба тражити, само је треба желети, вером у Бога и љубављу према Њему и свакако верношћу Њему својим разумом, својом вољом, свим својим срцем.

Са овог амвона, браћо и сестре, ви често слушате о учењу светих отаца Христове Цркве о благодати Божјој. А ко од вас није још и искуствено, на самом себи није познао у већој или мањој мери дејство силе Божје. Ви знате да божанском силом, божанском енергијом човек постаје причасник Божанства. „Ми смо причасници божанства“, према чудесним речима славнога Григорија Паламе, кога ми сви поштујемо са пуно љубави, због његовог узвишеног, богонадахнутог учења о енергијама Божјим, које откривају Бога свету и које нас сједињују с Богом.

Али мало је само знати о сили Божјој која пребива у свету. Мало је знати о томе, чак и опитно, само се сећајући, само памтећи оно што се највероватније некада догађало са сваким од нас, оне чудесне тренутке када се благодат Божја косне грешнога срца. Потребно је да је неуморно желимо, да делатно стремимо да овладамо њоме, да би били с Богом и у Богу, да се у срцу никада не би угасила светлост лика Божјег, да се од нас никада не би одузела истинска радост.

И у тами греха и зла, која обујмљује нашу душу, немојмо браћо и сестре, очајавати и падати духом. Немојмо мислити да су и ова тама и грех и зло и јади повезани са њима безизлазни и да су наш удео. Не! „Бог се гордима противи, а смиренима даје благодат“. Потрудимо се да имамо смирење и сигурно ће нас сила Божја подигнути са дна наше греховне палости. Покушајмо да стекнемо, макар ову једну хришћанску врлину, и обавезно ћемо на себи осетити ово дивно дејство које озарује душу благодатном божанском енергијом. Ово су Спаситељеве речи: „На кога ћу погледати, ако не на кротког и смиреног срцем“. Потрудимо се да постанемо кротки. Преуредимо наше односе са људима, блиским и удаљеним и сила милосрђа Божјег неће нас напустити, сила благодати Божје неће од нас одступити. Она ће неизоставно исцељивати и наше болести и немоћи – душевне и телесне.

Веома давно је Исус Христос ходио по земљи и исцељивао сваку болест и сваку немоћ у људима, као што је то учинио двама јеванђелским слепцима, кои су пројавили несумњиву веру у Њега. Али и сада, Господ Исус Христос, том истом божанском силом, по читавој васељени исцељује све који показују веру у њега, дарујући им мир и истинску радост и спасење. Верујмо му као што су му веровала двојица слепих које је исцелио. Будимо Му, браћо и сестре, верни, попут њих, у овој својој вери и љубави према Њему. И славимо по свој земљи предивно, пречудесно Његово Свето Име. Амин.

Извор: Манастир Подмаине