Давно је постало помодно мишљење, а данас наставља да се
шири, да све религије говоре о једном истом Богу. Једном приликом сам чуо како
нека проста жена расуђује о својим новим суседима из муслиманског Дагестана:
«Они су такође верници, такође се моле, истини за вољу, на свој начин, не попут
нас. Али шта има везе, Бог је свеједно исти – и код нас и код њих».
Сагласан сам са чињеницом да сви живимо у свету где су људи разних религиозних убеђења свакодневно у контакту, заједно раде или се једноставно возе истим аутобусом, живе у истом улазу, похађају исту школу. Верску традицију другог човека треба поштовати, али никако не смемо бити топлохладни према својој вери.
Хајде да поразмислимо о томе да ли све религије говоре о
једном Богу? Не, само монотеистичке. Ако за пример узмему скандинавску
митологију или грчко-римску, приметићемо да тамо постоји прилично сложен
пантеон богова. Ту нема ни говора о «једном богу». А ако говоримо о
монотеистичким религијама – јудаизму, исламу и хришћанству, појављује се велико
искушење да кажемо да верујемо у једног истог Бога, само Му се молимо и клањамо
на различите начине, али да сва та овоземаљска разграничења немају значаја на
небу.
И заиста, сваки ће се хришћанин, и сваки муслиман, и сваки
јудеј сагласити са тврдњом да је Бог и Творац света – један. Друго је питање
како Га ми себи представљамо? А све те три религије представљају Бога сасвим
другачије.
Узмимо као пример да причамо о неком човеку. Нека то буде
генерални секретар Уједињених нација Антонио Гутерес. Неко каже: «То је
седамдесетогодишњи мушкарац, седе косе, средњег раста и гојазан». Други међутим
тврди: «Ради се о витком, високом, четрдесетогодишњаку». Да ли ми говоримо о
истом човеку? Да. Али први човек га описује на један начин, а други потпуно
различито. Логика налаже да је један од њих у праву, а други у криву. Али лако
је доћи до истине када говоримо о човеку. Укуцај његово име у интернет
претраживач и добићеш све податке о њему.
Када говоримо о својствима Бога то је теже проверити. Ми
ћемо другачије говорити о Богу од муслимана и јудеја. И то није неважно
размимоилажење у мишљењу, питање је следеће: да ли ћемо препознати Бога, када
се нађемо лице у лице са Њим, или не?
Можемо навести овакав пример: решили смо да подигнемо
одређени објекат и саветујемо се са грађевинцима. Неко из њих тврди да опека
марке 75, такве и такве дебљине, не одговара изградњи високог здања, а други
пак каже да је опека такве марке десет пута издржљивија и да сасвим одговара
потребама датог пројекта. Ко је у праву, а ко не? Ако будемо градили објекат
полазећи од нетачних ставова о својствима потребног грађевинског материјала:
опеке, бетона, металне конструкције и тако даље, зграда ће се срушити и ми ћемо
настрадати. Уколико сачинимо правилан прорачун, здање ће се чврсто држати.
Много је озбиљније питање када говоримо о Господу, јер смо
позвани да подражавамо Њему и Његовим одликама. С тим се слажу и муслимани, и
јудеји. Али ако ми различито представљамо те одлике, тежићемо различитим
циљевима. Муслимани и јудеји доживљавају Бога на различит начин. Чак и католици
и протестанти другачије говоре о Богу од православаца.
Разлози за прекид евхаристијског општења са католицима, као
и са свим другим јеретицима с којима је својевремено Црква прекинула односе,
своде се на то да је Црква оличена у Светим оцима и Васељенским саборима
сматрала да су лажни погледи на Бога недопустиви, јер ће неминовно довести до
катастрофе у сфери духовног живота и постати препрека на путу спасења.
Неко би рекао, шта то има везе? Живи како ти савест налаже,
моли се Богу како умеш. Али ствар је у томе да ако човек просто покушава да
направи прве кораке према Богу: да живи по савести, да не шкоди ближњима, ако
почиње да се учи молитви и тако даље, онда ће судећи по свим тим
карактеристикама православци личити и на католике, и на протестанте. Ипак, што
се озбиљније односимо према духовном животу, што дубље проничемо у практику
аскезе, у догмате вере, то ће се разлике међу нама увећавати.
Условно говорећи, они православци који тек понекад свраћају
у цркву, који се не моле код куће, не придржавају се поста и причешћују се
можда једном годишње, практично се не разликују од католика који исто тако
поступају. Али, на пример, православни монах аскета и монах аскета католик се
већ много више разликују – и у својим поступцима, подвизима, односом према
Богу. А католички и православни свеци се кардинално разликују једни од других.
Ако погледамо чему позива Фрања Асишки, а чему Преподобни Серафим Саровски,
схватићемо да се ти позиви уопште не поклапају.
Фрања Асишки је покушао да се уподоби Христу у спољашњем
смислу. На пример, он је, као и Христос, покушао да ништа не једе четрдесет
дана, али је желевши да демонстрира скрушеност, појео пола просфоре. Он је
жудео за тиме да претрпи све муке као и Христос. Одрекао се богатства – постоји
чак и фреска «Женидба Фрање и Бедноће», једне жгољаве и веома непривлачне даме.
Али суштина није у одсуству или присуству богатства – спасава се само кроз
сједињење са Христом. А да би се човек сјединио са Христом, неопходно је да се
Њему уподоби. И ту видимо велику разлику између Серафима Саровског и Фрање
Асишког.
Сетимо се најпознатијег подвига Преподобног Серафима, када
је он хиљаду дана и ноћи стајао на камену и молио се: «Боже, милостив буди мени
грешноме». Он је видео своју греховност, да не одговара идеалу који нам је
задао Христос. И појмивши тај свој пад, он се молио само за милост Божију. С
друге стране, Фрања је тврдио да нема ниједног греха који није искупио
исповешћу и покајањем. У животопису Фрање Асишког наведено је да га је Христос
после смрти сусрео и одвео Богу Оцу, а Отац се на тренутак збунио и није могао
да разазна ко је од њих двојице син по природи, а ко по благодати. Преподобни
Серафим се не би усудио да каже да нема ниједан грех, када је хиљаду дана и
ноћи молио Господа да му опрости грехе.
Морамо разумети на шта треба да се угледамо у овом животу.
Избор Фрање Асишког, или Томе Кемпинског, или Игнација Лојоле и њихов начин
подражавања Христу су неприхватљиви за православног подвижника. То се тиче
разлике између католичанства и православља.
Протестантизам већ у много већој мери одступа од
православног поимања Бога, а ислам и јудаизам су јако далеко од њега. Стога је
немогуће говорити о једном истом Богу у разним религијама. Да, Бог је један.
Ако кажемо муслиманима: «Молимо се Богу који је створио овај свет», они ће бити
сагласни са нама. Ако кажемо да је то Бог Аврама, Исака, Јакова, они ће нас
разумети. Али када дођемо до конкретних својстава или карактеристика Бога, ту
ћемо се већ разићи са муслиманима. Њихов опис Алаха потпуно се разликује од
нашег описа Бога. И ту већ никако не можемо са њима говорити о Јединственом
Богу. То ће бити иста ситуација као са генералним секретаром УН-а. Једни ће га
себи представљати као пуначког старца, средњег раста, а други ће га доживети у
складу са својим описом. И ако им се укаже прилика да се сретну са тим човеком,
ко ће га из те двојице препознати? Тако ћемо и ми препознати Бога, ако будемо
имали правилну представу о Њему, јер смо управо Њему стремили цео свој живот и
Њему обратили сву нашу љубав, па и макар смо на том путу доживљавали и падове.
Митрополит Калушки и Боровски Климент
С руског Александар Ђокић
Православие.ру
Нема коментара:
Постави коментар