четвртак, 15. март 2018.

Појте Господу песму нову


На крају књиге псалама сви су призвани - „Хвалите Господа“ помоћу различитих музичких инструмената. Ништа изненађујуће. Према јудејској традицији, цела књига псалама носи име „Књига похвала“. „Хвалите Га уз глас трубни, хвалите Га уз псалтир и гусле. Хвалите Га уз бубањ и у хору, хвалите Га уз жице и органе. Хвалите Га уз јасне кимвале, хвалите Га уз кимвале с поклицима. Све што дише нека хвали Господа! Алилуја“ (Пс.150)

Пред нама је кратак списак основних типова музичких инструмената. „Глас трубни“ су дувачки инструменти. Псалтир и гусле су жичани. Јасни кимвали су удараљке. У принципу ничега више ни нема у области добијања мелодије. Да, постоје комбиновани инструменти, попут чембала или клавира. Они су жичано-ударачки, с обзиром да по жицама не прелазе спретни прсти, него ударају мали чекићи. Али то је само мало усложњен облик. Сама структура је оваква: удараљке, жичани и дувачки инструменти. Ето, и на свему томе „појте, Богу нашем, појте“.

Сви горе наведени облици или типови музичких инструмената присутни су и у човеку. Дати су, тако рећи, првородно, као неодвојиво право на слободу савести, труда, одмора и других ствари, које се наводе у неким историјским хартијама. Човек има жице. То су гласне жице. Њихова дебљина одређује дубину и тоналитет гласа. Њихова затегнутост или опуштеност дефинише да ли ће у старости боја гласа бити храпава или не. Једном речју, имамо струне. То јест, псалтир и гусле су у нама. Шта је са кимвалима? Они су исто присутни. Удараљке су најпростији облик музичког инструмента. У нашем телу, то би био језик. Он удара о непце, о зубе, и унутрашњу површину образа, омогућавајући ваздуху из плућа да звучи разговетно. Успут примећујем, само је озбиљно ментално поремећен човек могао да измисли теорију по којој је човек настао ни од чега, некако случајно, из мртве материје, еволуцијом.... Види – ево разговара човек, пева. Чак и арије пева, а не само шлагер у кухињи. Сваки човек са талентом за музику, у корену сузбија идеју еволуције. Зар то није очигледно?

Остају нам дувачки инструменти. И њих имамо. То су плућа и трахеје, то јест канали, без којих су разговор и певање немогући. Плућа су мехови оргуља, који сабијају ваздух ради производње смислених звукова. На тај начин, у човеку су органски сабране, сједињене све главне врсте музичких инструмената. С обзиром да нема такве вероучитељске праксе, која не би била обједињена са практичним закључцима, треба и ми да направимо практични закључак - човек је увек човек-оркестар.

Прво што приметимо је да у Православној Цркви на службама нема музичких инструмената. Оргуље, гитаре, мандолине, бубњеви и остало. Нема. А зашто? С обзиром да свега тога има у самом човеку – учеснику богослужења, ништа му више не треба. У какве још кимвале да удара, ако постоји језик који функционише попут кимвала? Зашто оргуље, ако плућа неуморно раде свој посао? И какве харфе са гитарама могу да замене најкомпликованије уређење људских натегнутих гласних жица? Све има човек, и нема му се шта додати. Човек који пева је најкомпликованији музички инструмент. Постоји још и звоно, али оно звони споља, позивајући на службу, а не унутар храма.

Још је важно и то што човек, слично овим музичким инструментима, треба да се преда Богу. У том случају ће бити могуће да његов живот постане мелодија. Дух Свети је искусни Музичар, а човек, као што је речено, је танани инструмент. У случају покорности човека Богу, Господ као да прелази прстима по струнама, и ствара мелодију живота у човеку. Житија светих су попут партитура. Нису само иконе. Воља, памћење, способност замишљања, ум, и савест заједно са пет телесних чула (укус, мирис, слух, вид, додир) чине, као код светитеља, десетоструни псалтир, на коме ће Богу бити испевана нова песма.

Када Давид говори „појте Господу песму нову“, он мање говори о новој мелодији, или аранжману старог текста песме, или новом тексту песме. Цар-пророк говори о томе да сам човек треба да постане лаута, звоно, виолина... Продуховљени инструмент. Нека Бог свира на њему, и нека многи чују ту музику. Чуо је Питагора музику, коју су испуштале планете и друга небеска тела у свом кретању и окретању. Ако се бездушно небеско тело током кретања и окретања чује (а оно се чује!), тим пре то може разуман човек. Он, живећи, звучи. Мислима, говором, разним поступцима, он звучи. Нисмо ли навикли да кажемо да живот неке особе звучи као песма?

За крај бих хтео да вам пожелим да практично испуњавате заповест „појте Богу нашем, појте“. Свјатјејши Патријарх је много пута указивао на неопходност заједничког црквеног појања на службама. Треба почети од Евхаристијског канона. Даље иду јектенија, антифони и тако даље. Треба изаћи из оквира Вјерују и Оче наш, које, традиционално, сви певају. Тражи се више. Генерално, треба певати. Јер, ако за празничним столом неко не заподене свима познату песму, или ако неко започне, а остали не наставе, биће то јавни знак изумирања народа. Народ који престане да пева је народ који стоји крај колективног гроба.

Створени као универзални музички инструменти, лишени смо, по том питању, права избора. Не можемо да не певамо. Обавезни смо. И док пратимо до олтара нови супружнички пар, и док испраћамо до гроба једног од оних који је отишао одавде пре нас. Сакупљајући летину, и поздрављајући слављеника. Без сумње, треба да песмама хвалимо и име Божје. Сва природа, без уста и језика, завидно гледа на човека. „Да ми је твојих уста, – шуми дрво. – Ах, што бих запевао. Међутим, могу само да њишем гранама у славу Спаситеља и да будем уточиште птицама, које умеју да певају уместо мене.“ Слично жубори и поток. Нешто слично мисле и облаци што по небу тихо плове. То жалости и мрава док жури кроз траву. Читав свет гледа на човека са чуђењем и надом. Са надом да ће човек почети да се моли и да ће оправдати постојање света. Са чуђењем, што још увек то чини невољно, како било.

Затегните струне, дуните у мехове и спремите кимвале. Високо подигните греду, тесари! Човек је обавезан да песмом хвали Господа неба и земље. За то је створен.

Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Ива Бендеља
Извор: Православие.ру

Нема коментара:

Постави коментар