***
***
Румунски подвижник по имену Енох
живео је у Кареји, у једној полусрушеној кућици. Атонске власти су га упозориле
да би требало да се пресели на неко друго место, јер прети опасност да се
кућица сруши на њега. У једном тренутку замишљено је стајао пред службеником
који му је издао наређење, а онда простодушно рекао: „Ја сам слуга Божији.
Уколико то Бог жели, кућа ће пасти а ако не жели, ништа се неће догодити.” Није
отишао. Кућица се није срушила.
На исти начин је једне вечери
одговорио и ђакону Атанасију у Солуну. Тада је због лечења боравио у овом граду
и четири дана био гост у његовој кући.
„Старче, изађимо из куће”, рекао је
ђакон. „Зашто”, упитао је он.
„Постоји опасност да се вишеспратница
сруши и да нас убије. Ово је земљотрес.”
„О, Енох је слуга Божији. Ако Бог
то жели, кућа ће пасти. Ако не жели, неће пасти.” И није изашао из куће.
Према казивању овог ђакона, старац
је по Солуну ишао у крпама. Његова одећа висила је у ритама и са леве и са
десне стране и он их је причвршћивао чиодама. Било је занимљиво посматрати га
како се креће прометним улицама. „Хајде, старче, пожури”, довикивали су му.
„Зашто”, рекао би он, „Нека мало сачекају. Ја сам стар и не могу да трчим”, а
затим би руком дао знак аутомобилима да стану.
„Лекари у Солуну су ми рекли да
треба да будем оперисан”, причао је касније. „Ја сам одбио, јер ниједан монах
који је старији од шездесет пет година не може да преживи операцију, а ја желим
да умрем на Светој Гори, на месту мог покајања. Ако ми дате неке лекове, ја ћу
их узети. Сад, кад сам у осамдесетим годинама, не желим да будем оперисан изван
Свете Горе. Желим да умрем у Градини Пресвете Богородице.”
Нема коментара:
Постави коментар