Часни и Велики пост је установљен као сећање на четрдесетодневни пост Господа нашег Исуса Христа у Јорданској пустињи пре Његове јавне проповеди и позива на покајање свих људи и свих народа на земљи (Мт. 3, 2).
У духовном смислу, Свети Оци кажу да је Велики пост икона
изласка јеврејског народа из Египта - земље смрти и улазак у земљу обећану. Тај
излазак је у историји трајао четрдесет година, али га ми у символичком и
богослужбеном смислу пролазимо за четрдесет дана Великог поста. Ова два
поменута библијска догађаја чине духовну основу овог поста, а његов је смисао
да покажемо да не робујемо ономе што је земаљско, да не робујемо телу, да не
робујемо стомаку, него да се уздигнемо изнад свега тога, како би се хранили
животворном Речју Господњом, Његовим Јеванђељем, Његовим поукама и Њим Самим.
То смо доживели и на данашњој светој Литургији, причестивши се Телом и Крвљу
Господњом. Кроз Причешће смо потврдили да је за нас претежнији Христос, Његова
Реч, Његово Тело и Крв, Који су истинска Храна и Пиће (Јн. 6, 55), од онога
земаљског, које нам је као људским бићима такође неопходно. Потребно је да у
човеку увек буде дух изнад тела; да увек буде Бог изнад онога што је земаљско и
да духовне вредности буду доминантније у нама него земаљске, људске и
физиолошке потребе. То је, драга браћо и сестре, унутрашњи смисао поста, те
отуда нас света Црква позива, да прођемо тај пут од четрдесет дана као ход кроз
пустињу, преиспитујући непрестано своје духовно стање и живећи у покајању.
Црква је богомудро за период Великог поста установила
служење Пређеосвећених Литургија, које се служе два пута недељно, средом и
петком, да бисмо се што чешће причешћивали Христом. Као што је јеврејски народ
ишао из Египта уз помоћ Божју - Мојсије их је водио и други изабраници Божји до
земље обећане, тако је и нама потребан Бог да нас руководи и води кроз овај
период великопосне духовне борбе. Наравно, то нам је потребно и кроз читав
живот, али на посебан начин и у овом периоду Великог и Часног поста. У посту су
појачане молитве и учесталија богослужења, јер поред уобичајених недељних
Литургија, имамо и Литургије пређеосвећених дарова. Учесталије Литургије
показују да не можемо сами да прођемо овај пут, него само ако смо у заједници
са Богом и у заједници са ближњима.
Чули сте данас како нас опомиње свето Јеванђеље: како
судимо, тако ће нам се судити (Мт. 7, 2). Рекли бисмо да духовна суштина поста
и јесте то да се окренемо Богу, да се загледамо у своје срце и да гледамо своје
слабости, своја несавршенства, своје страсти и све оно што нас дубоко у нашем
срцу одваја од Бога и благодати Божије. То је наш проблем, наша мука и то треба
да победимо у себи. Не да побеђујемо другог или ближњег свога и да се над њиме
узносимо. Узносимо се над ближњим када тражимо трн његов - његов грех, а своје
брвно - то јесте свој грех, своју муку и своје несавршенство не видимо. Тако
долази до осуђивања ближњих. Свето Јеванђеље увек грех ближњега види као трун,
а наш сопствени грех се осликава као брвно (Мт. 7, 3). Ако се, дакле, бавим
собом, онда нећу имати времена и могућности да осуђујем ближње своје. Тако су
радили и учили Свети Оци.
Посебно је питање ко нама даје право да судимо туђем слузи.
Сваки је човек слуга Божји и има само једнога Господара, једнога Судију, а то
је Бог. Ко је мени дао право да другоме судим? Ми смо ту само другоме да
помогнемо. Онај који не гледа своју муку и не бави се сопственим проблемима,
често се поставља као судија другима. Такав је човек сличан празном класу
пшенице, који је подигао главу и суди читавој васељени. Такав није загледан у
своје грехе, у своју душу, у своју муку, у своје срце, у своје слабости, у
своје невоље, у своје распеће и тиме се не бави. Ко је загледан у себе, сигурно
неће осуђивати ближњега. На то нас наша света Црква у периоду поста посебно
подсећа. Ништа ми не вреди ако телесно постим, а духовно не постим: храним се
безаконим мислима, богопротивним мислима. Ништа нам телесни пост тада не вреди.
Потребно је да направимо хармонију у својој души, у својој личности, у своме
телу. Да се хранимо једином истинском храном, а то је Реч Божја, то је Сам
Христос. Да кроз увећане молитве, живимо светим причешћем, светим Литургијама.
Тиме показујемо да ми овај период поста заиста ходимо за Христом. И не само
овај период, већ читав живот. Црква нас у овом периоду посебно поучава да
оставимо што је могуће више оно земаљско и вратимо се својој Цркви: да долазимо
на богослужења, на Литургије, да се исповедамо, да се кајемо, да се Богу молимо
и да нам Господ онда као милосрдни Отац опрости и прими нас у Свој духовни
загрљај (Лк. 15).
Ето, драга браћо и сестре, то је смисао поста. Треба увек да
се подсећамо да колико се више будемо духовно припремили, толико ћемо
достојније дочекати светло Васкрсење Христово. Васкрс је икона спасења, односно
свеопштег Суда Божјег и вечног живота. Како се сада припремимо за овај Васкрс,
можда нам, а и овоме свету, то буде и последњи Васкрс; можда наступи крај
историје. Ми то не знамо, али све зависи од тога колико достојно будемо
учествовали у овом Васкрсу ка коме идемо. То је смисао поста - да нас припреми
за празник Васкрсења, како би на Васкрс имали светлу одећу на себи, светле
хитоне, да благодат Божија убели у нама оно што је од греха и од старог човека
(Кол. 3, 9).
Празник Васкрсења је управо оно што ми очекујемо у вечном
животу. То је свеоште Васкрсење из мртвих. Зато слободно можемо рећи да вечни
живот није никаква лутрија: оно што остваримо овде на земљи у крви и зноју, у
труду, у подвигу, у посту, у молитви, у покајању - то нам је оно што ћемо имати
у вечности. Какво духовно стање овде задобијемо, то ће бити оно што ћемо имати
у вечности. Неће бити другачије: ако овде пландујем, угађам себи, благујем и
дембелишем, како да очекујем награду у вечности и вечни живот? Само оно што у
подвигу и труду у овом посту, као и у животу уопште, остваримо, то нам је
духовна награда, то нам је духовно благо (капитал), које смо стекли, које, по
Јеванђељу, мољци не могу да нагризу и лопови не могу да украду (Мт. 6, 19).
Свако земаљско богатство које имамо, мољци нагризају и лопови украду, али
духовни капитал и благодат коју смо стекли, не куповином и трговином (Мт. 25),
него подвигом, метанијама, покајањем, вером и борбом са собом - то је оно
духовно благо које имамо за вечност. Другачије речено, то је тај бели хитон у
којем треба да изађемо пред Господа Христа. Ми смо у животу непрестано пред
Богом. Како кажу Свети Оци: Бог нас непрестано гледа и види наша срца, види
нашу најдубљу утробу. Он види сваки покрет наше душе и тога треба да смо
свесни. Бога не можемо преварити - људе покушавамо да преваримо, али Бога не
можемо. Зато треба увек да будемо искрени у наступању и према Богу и према
људима, а не лицемерни. Да будемо искрени, загледани у себе, да своје
несавршенство видимо као брвно, као велики проблем, као трупац, рекли бисмо.
Као што је код нас када људи секу бадњак. Има овде нешто јако позитивно везано
за бадњак: да буде што дебљи и већи бадњак да га људи не могу ни понети. Е када
бисмо тако гледали свој грех, то би била духовна корист. Не да кажемо: Ја сам
праведан. Ја сам велики. И само гледам по другим људима, по кућама, по селу и
улицама, ко какво несавршенство има и ко какво зло чини, да би га осудио, а сам
себе при томе сматрам великим праведником (Лк. 18, 10-14).
Како смо чули из данашњег светог Јеванђеља, Бог неће
опростити ни нама, ако ми не опростимо ближњима својим (Мт. 6, 14). А нећемо
опростити ближњима својим, ако се не окренемо себи, својој муци и, како каже
наш народни песник: да се позабавимо о своме јаду. Ја сам једино одговоран за
себе и за себе ћу положити рачун на Суду Божјем. Чак ни у једној породици,
родитељи неће одговарати за децу, ни деца за родитеље. Свако ће изаћи сам пред
Бога. Исто ће бити и са мужевима и женама. Имате случај да је жена побожна, а
муж није. Шта та жена треба да ради? Због таквог мужа, да и она буде непобожна?
Човече, гледај себе и моли се Богу. Ти се спасавај. Други ако неће да се
спасава, остави га (Мт. 8, 22). Свако бира себи вечну судбину, али не треба ја
да му будем судија. Ако њега осуђујем, престаћу онда да мислим на себе,
престаћу ја да се спасавам. Самим тим што сам њега осудио, губим сопствено
спасење. Шта сам тиме добио? Њега нисам поправио, а себе сам покварио, себи сам
духовну штету нанео. То је оно о чему данашње Јеванђеље говори.
У сваком случају, види се из овога што покушавам да кажем,
покушавам да одмуцам на ову духовну тему, да је то духовна борба. Такав је
период поста, али слободно можемо рећи и читав живот који нам предстоји. Зато
га требамо доследно живети, угледајући се на свете Оце Цркве наше, на учитеље
наше православне вере, на оне који су у тој борби изашли као духовни победници.
Зато их ми данас и славимо као светитеље и учитеље наше кроз историју.
Дај Боже да се поучимо на примерима Отаца наших, на примерима
великих испосника и подвижника, који су благодаћу Божјом победили сва животна
искушења, која се у току поста повећавају. Они су, да би победили сатану, често
пута ради поста и молитве одлазили у пустињу, повлачећи се од људи, јер су у
свету понекад имали већа искушења од људи него од самих демона, више су људи
била препрека њиховом спасењу. Они, међутим, никада те људе у своме срцу нису
осуђивали. То је оно што је овде потребно нагласити. Они су, повлачећи се из
света, молили Богу не само за себе, већ за спасење читавог човечанства. То је
пример, који и ми треба да следимо; а не да свакоме ману налазимо, а себи
никада. Бог једини све зна и Он једини има право да суди. Он је Створитељ наш и
Он зна слабости наше, зна врлину нашу, зна какве је коме духовне дарове дао,
колико који човек може да чини, шта може да чини. Онај који суди другима узима
и узурпира право Божије. То је веома битно и, ако Бог да, макар то да запамтимо
од овога што смо данас говорили и чему смо се поучили. На све друго што нам је
потребно Црква ће нас подесћати на богослужењима у току овога Великог поста.
Дај Боже да са великом духовном крепошћу и радошћу дочекамо
велики празник Васкрсења Христовог! Живели и Бог вас благословио.
Извор: Епархија зворничко-тузланска
Нема коментара:
Постави коментар