Зашто је то тако?
На првом мјесту због тога што је пост Божанска установа, утемељен на Божијем благослову, а не на људској мудрости. Тако се пост открива као Божија заповијест и путоказ без кога хришћани не могу сигурно и безбједно путовати. Отуда је вријеме поста вријеме духовне радости, вријеме у којем нам човјекољубиви Бог даје нову шансу да интензивније проникнемо у вјечну истину да „не живи човјек само о хлебу, него о свакој ријечи која излази из уста Божјих“ (Мт. 4. 4.).
Пост нам открива да је човјек „душа жива“, саздан, не само
од тијела – видљиве материје, него и од оног унутарњег, невидљивог – духовног.
Као што тијело треба хранити тако и душа човјекова вапије за својом храном.
Пост је прилика да се истински и на прави начин хранимо и тјелесно и духовно.
Сваки пут када уронимо у тајну поста, Црква Православна нам
саопштава да нас очекује нешто јако велико и важно, како за нас појединачно,
тако и за свеукупно човјечанство.
Налазимо се на 40 дана од празновања најзначајнијег
догађаја, који је историју рода људскога подијелио на Старо и Ново, а то је
Рођење Хистово – Бог постаје човјек. Онај кога су пророци најављили, народи
ишчекивали, мудраци даривали постаје дио нас. Догађај који уноси радост, наду,
љубав, јер је са нама Бог – Емануил.
Црква Христова, не само да чува спомен на овај догађај, већ
га благодаћу Духа Светога и оприсутњује, и сваке године радујући се увијек
изнова кличе и пјева „Дјева данас Превечнога рађа…“.
Ова реалност Цркве да је она у исто вријеме и сјећање,
спомињање (αναμνησις) и оприсутњавање (αναπαραστημη- поново сам са вам)
догађаја и личности открива нам какав је смисао и значај поста.
Пост је дакле припрема за учествовање у том догађају. Зато
нас Црква призива да се духовно и тјелесно вјежбамо и учимо како треба дочекати
овај велики празник. Призвани смо да наша тијела постану пећина у коју ће Син
Човјечији имати гдје главу склонити, да наша срца буду јасле у којима ће
богомладенац бити повијен, а наше душе пуне смирења и врлина којима ћемо
гријати ово најљепше од свих синова људских.
Наш начин живота треба да буде свет и непорочан, пун
благодати и истине, богољубља и човјекољубља, једном ријечју христоподобан
(χριστοειδης). Христос је принио себе без остатка, па смо и ми призвани, да по
угледу на Њега, сами себе, једни друге и сав живот свој принесемо. Пост је
идеално вријеме за то и такво себеприношење.
Примајући те дарове, постајући их свјестан, човјеку не
преостаје ништа друго него да непрекидно благодари на изобиљу дарова и
благослова Господњих. Пост је такође израз благодарења и као такав нераскидив
је са Литургијом – Евхаристијом, која је врхунац благодарења „због свега и за
све“. Пост који не води и не уводи Литургију је промашај главног циља – загрљаја Бога и човјека – Светог Причешћа. У
Причешћу ми видимо Бога – Свјетлост Истиниту и примамо Духа Небеског, а пост је
благодатно средство које нам у томе помаже и на то нас подстиче.
Дакле, пост је прилика да и ми узвикнемо са Светим
Апостолима и женама Мироносицама: Видјесмо Господа!
Нека је свима који се одваже на ово духовно путовање срећан
и благословен предстојећи Божићни пост и да буде украшен многим духовним
даровима.
протојереј Никола Пејовић
Нема коментара:
Постави коментар