11111111111111

Претражи овај блог

среда, 29. новембар 2017.

Божићни пост – У сусрет Богомладенцу Христу

Као што је цио човјеков живот пропутовање, тако је и пост веома важан дио тог пута који својим квалитетом, садржајем, особеношћу осмишљава животни пут сваког човјека.
Зашто је то тако?

На првом мјесту због тога што је пост Божанска установа, утемељен на Божијем благослову, а не на људској мудрости. Тако се пост открива као Божија заповијест и путоказ без кога хришћани не могу сигурно и безбједно путовати. Отуда је вријеме поста вријеме духовне радости, вријеме у којем нам човјекољубиви Бог даје нову шансу да интензивније проникнемо у вјечну истину да „не живи човјек само о хлебу, него о свакој ријечи која излази из уста Божјих“ (Мт. 4. 4.).

Пост нам открива да је човјек „душа жива“, саздан, не само од тијела – видљиве материје, него и од оног унутарњег, невидљивог – духовног. Као што тијело треба хранити тако и душа човјекова вапије за својом храном. Пост је прилика да се истински и на прави начин хранимо и тјелесно и духовно.

Сваки пут када уронимо у тајну поста, Црква Православна нам саопштава да нас очекује нешто јако велико и важно, како за нас појединачно, тако и за свеукупно човјечанство.

Налазимо се на 40 дана од празновања најзначајнијег догађаја, који је историју рода људскога подијелио на Старо и Ново, а то је Рођење Хистово – Бог постаје човјек. Онај кога су пророци најављили, народи ишчекивали, мудраци даривали постаје дио нас. Догађај који уноси радост, наду, љубав, јер је са нама Бог – Емануил.

Црква Христова, не само да чува спомен на овај догађај, већ га благодаћу Духа Светога и оприсутњује, и сваке године радујући се увијек изнова кличе и пјева „Дјева данас Превечнога рађа…“.

Ова реалност Цркве да је она у исто вријеме и сјећање, спомињање (αναμνησις) и оприсутњавање (αναπαραστημη- поново сам са вам) догађаја и личности открива нам какав је смисао и значај поста.

Пост је дакле припрема за учествовање у том догађају. Зато нас Црква призива да се духовно и тјелесно вјежбамо и учимо како треба дочекати овај велики празник. Призвани смо да наша тијела постану пећина у коју ће Син Човјечији имати гдје главу склонити, да наша срца буду јасле у којима ће богомладенац бити повијен, а наше душе пуне смирења и врлина којима ћемо гријати ово најљепше од свих синова људских.

Наш начин живота треба да буде свет и непорочан, пун благодати и истине, богољубља и човјекољубља, једном ријечју христоподобан (χριστοειδης). Христос је принио себе без остатка, па смо и ми призвани, да по угледу на Њега, сами себе, једни друге и сав живот свој принесемо. Пост је идеално вријеме за то и такво себеприношење.

Примајући те дарове, постајући их свјестан, човјеку не преостаје ништа друго него да непрекидно благодари на изобиљу дарова и благослова Господњих. Пост је такође израз благодарења и као такав нераскидив је са Литургијом – Евхаристијом, која је врхунац благодарења „због свега и за све“. Пост који не води и не уводи Литургију је промашај главног циља –  загрљаја Бога и човјека – Светог Причешћа. У Причешћу ми видимо Бога – Свјетлост Истиниту и примамо Духа Небеског, а пост је благодатно средство које нам у томе помаже и на то нас подстиче.
Дакле, пост је прилика да и ми узвикнемо са Светим Апостолима и женама Мироносицама: Видјесмо Господа!

Нека је свима који се одваже на ово духовно путовање срећан и благословен предстојећи Божићни пост и да буде украшен многим духовним даровима.

протојереј Никола Пејовић

Нема коментара:

Постави коментар