Ради тога, говори он, треба избећи похотну страст која влада у свету и свом ревношћу задобијати веру. А затим у вери пројавити врлину, то јест добра дела, а у врлини знање, то јест разум духовни, а у знању уздржање, а у уздржању трпљење, а у трпљењу побожност, а у побожности братољубље, а у братољубљу љубав.
Дакле, вера, добра дела, знање, уздржање, трпљење,
побожност, братољубље, љубав, јесу степени духовне лествице светог апостола
Петра.
Све ово има мећу собом тесну унутрашњу везу, сваки (степен)
производи онај следећи, а следећи узвисује, усавршава и укрепљује претходни.
1. Пројавите у вери вашој врлину. Наравствено - духовни
живот почиње вером. Вера је први степен на лествици нашег спасења. Вера треба
да буде срдачна, искрена, нелицемерна, несумњива, жива и делатна. Ако тако
верујеш, ако си усадио у себи такву веру, онда ћеш је неминовно показивати
делима - стараћеш се да испуњаваш вољу Божију, да стремиш ка свему што је
добро: у мислима, речима и делима. Такво расположење за добро, стремљење ка
испуњењу воље Божије и држање заповести Господњих, развија и васпитава у теби
наравствену делатну снагу духа - ВРЛИНУ, коју рађа вера.
Дакле, истинска, срдачна, жива вера раћа врлину, твори добра
дела. Са своје стране, врлина узвишава и укрепљује веру, даје јој више наравствених
вредности, јер сама вера без добрих дела, без делатног стремљења ка добру,
сасвим је недовољна за спасење душе.
"Каква је корист, браћо моја, ако ко рече да има веру а
дела нема? Зар га може вера спасти?" Осим тога, таква је вера нечиста,
сујетна, недејствена, па чак и мртва: "Вера, ако нема дела, мртва је сама
по себи" (Јак. 2,14, 17).
А у врлини је ЗНАЊЕ (расудљивост, разумност).
Стремећи ка добру у свему: у мислима, речима, делима и
настојећи да испуни вољу Божију, хришћанин се опитно учи да истинито суди о
стварима, да разликује Божије од човечијег, истинско добро од лажног, стварно
зло од привидног, правду од неправде, то јест да развија у себи практично
хришћанско искуство - свету благоразумност у свим делима. То јесте наравствено
расућивање, знање духовно, хришћанско благоразумље.
Дакле, врлина ствара духовно знање, али и сама од њега
задобија савршенство, јер каква је врлина корисна, ако је не прати знање
(разум)? "Ревност не по разуму" (Римљ. 10,2).
А у знању је УЗДРЖАЊЕ.
Духовно знање (разум) открива хришћанину где је добро и зло,
где истина и лаж, - у њему самом, у његовом поквареном срцу, открива мноштво
рђавих мисли, порочних склоности, злих похота и страсти, и хришћанин јасно види
како су пуста и лажна њихова завођења и како су оне опасне за развој и
усавршавање духовног живота. Увиђајући то, он почиње мало-помало да се одупире
порочним склоностима, труди се да се уздржава од задовољавања злих похота,
искорењује страсти и на тај начин стиче ново наравствено савршенство - уздржање
од злих похота и страсти, чинећи своје срце чистим. А чистота срца узвисује и
развија његово духовно знање, јер чистим срцем, по речи Божијој способни су да
душевним оком виде Бога и ствари Божанске: "Блажени чисти срцем, јер ће
Бога видети".
А у уздржању је ТРПЉЕЊЕ.
Када се хришћанин мужаствено бори са унутрашњим
непријатељима свога спасења, у то време нападају на њега непријатељи спољашњи:
разнородна искушења и саблазни - лаж, клевета, оговарање, прекори, подсмевања,
прате га на свим путевима наравствене делатности. Превртљивост и невоље у
служби, домаћи раздори и несугласице, оскудица у издржавању и снабдевању
(материјалном обезбеђењу) себе и својих домаћих, губитак имовине, нарушавање
здравља, све ово он често трпи на себи самом! Искушења на сваком кораку! А колико
се овде захтева од хришћанина трпљења. трпљења мужаственог, често дуготрајног!
Такво трпљење развија у себи хришћанин, који је стекао духовно уздржање,
научивши се да одолева чулним жељама, и побеђујући страсти.
Трпљење је ново, више наравствено савршенство, јавља се иза
уздржања. Са своје стране, п трпљење даје велику снагу и крепост. Нестрпљење
(нетрпљење) сред искушења, униније у невољама слабост је духа, а дух споља
ослабљен природно постаје неспособан да побеђује унутрашње своје непријатеље.
А у трпљењу је ПОБОЖНОСТ.
Стекавши уздржање. научивши се добродушном подношењу невоља,
трпљењу сред искушења, хришћанин усходи на нови степен наравствено-духовне
лествице - развија и одгаја у себи побожност (благочешће).
Побожност је наравствено-побожно настројење хришћанина,
његових мисли, осећања и делања, једно (јединствено) прослављење пресветог
имена Божијег у души и срцу, искрена жеља да се благоугоди Господу, појачано
старање да се испуни Његова света воља.
Ово је делокруг многих врлина и наравствених савршенстава:
овде је и страх Божији и живо уздање у Бога, и свецела преданост Богу, и
смирење, и искреност мисли и осећања, речи и дела, и чистота намера и побуда.
"Побожност је корисна у свему пошто она има обећање живота садашњега и
будућега" (1. Тим.4,8).
Она преноси достојанствену вредност претходним подвизима -
трпљењу и уздржању. Хришћанин који поседује истинску побожност, још брижљивије
чисти своје срце од страсти и похоте, знајући да је Господу мрска чак и нечиста
помисао, да само чисти срцем виде Бога, а да се у искушењима и напастима још
више укрепљује духом, будући уверен да Господ неће пустити "да се искушате
(хришћани) већма него што можете, него ће учинити са искушењима и крај, да
можете поднети" (1. Кор. 10, 13), знајући још да "страдања садашњега
времена нису ништа према слави која ће нам се открити" (Римљ. 8,18).
А у побожности је БРАТОЉУБЉЕ.
Побожност одуховљује и освештава мисли, осећања и дела
хришћанина, побуђује нарочити покрет у његовом срцу, и у њему се из љубави
према Богу развија љубав према ближњима, испрва не према свима, већ само према
истоверној браћи развија братољубље.
Хришћанин почиње да љуби искрено у Господу све који
исповедају с њим исту веру. Сада за њега нема ни роба ни слободњака, не постоје
разлике у звању (сталежу) и имању (положају), полу и узрасту, за њега су сви
хришћани деца једнога Оца Небеснога, сви су искупљени Најдрагоценијом Крвљу
Сина Божијег, крштени у једној истој купељи Крштења - у име Оца и Сина и
Светога Духа - сви подједнако призвани на спасење, свима, коначно Он дарује од
Божанске силе све "што је потребно за живот и побожност" (2. Петр. 1,
3). Хришћанин свима срдачно жели спасење и делатно доприноси спасењу свих -
молитвама, речју саосећања, утехе, поуке и својим примером.
Са своје стране и братољубље даје силу побожности п предаје
јој савршенство: " Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа
је" (1. Јов. 4,20).
А у братољубљу је ЉУБАВ.
Најзад, хришћанин усходи на највиши степен наравственог
савршенства - љубав.
Љубав према Богу, побуђујући љубав хришћанина према
једноверној браћи, све више је распрострањује. Љубеће срце хришћанина се,
такорећи, шири, и оно сада својом љубављу обухвата све људе, не разликујући
њихово звање, положај, веру, - он љуби чак II непријатеље своје. Таква љубав је
врхунац савршенства - највиши, последњи степен духовне лествице.
И преподобни Исаак Сиријски говори: "Ко љуби све
подједнако, милосрдно и недељиво,тај је достигао савршенство".
А апостол Павле учи: " А поврх свега тога, обуците се у
љубав, која је свеза савршенства" (Кол. 3, 14).
СТАРАЦ САВА
ПСКОВО-ПЕЧЕРСКИ
ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!
#АпостолПетар, #страсти, #знање, #уздржање, #трпљење, #побожност, #љубав, #ApostolPetar, #strasti, #znanje, #uzdrzanje, #trpljenje, #poboznost, #ljubav,
Нема коментара:
Постави коментар