Како преживети тамо где се не може опстати. И како живети даље - Вјаземски котао

Фотографију је доставила прес-служба Спасо-Богородичиног манастира

Спасо-Богородични Одигитријевски женски манастир код Вјазме гради се у знак сећања на браниоце отаџбине, који су пали на месту такозваног вјаземског котла. Овде је немачка војска ујесен 1941. године опколила пет армија. Од милион војника само је 85 хиљада успело да се пробије. Тражитељи овде још увек проналазе трагове битака: мине, гелере и безбројне остатке погинулих. Због тога је обитељ у овом крају замишљена као манастир у којем ће се помињати погинули војници.

У синодику обитељи већ има преко 12 хиљада имена – она се овде свакодневно помињу у молитвама. Монахиње из целог света добијају писма с молбом да у спискове за вечни помен упишу имена рођених и ближњих, са причама о људима који се нису вратили из рата и о томе како су људи стицали веру у рату.

Настојатељица манастира, игуманија Ангелина (Нестерова) нам је испричала једну од њих, њој изузетно драгу – сведочанство свог духовног оца, војника који се борио на фронту, сабрата Тројице-Сергијеве лавре Михаила (Балајева, 1924-2009), с којим се упознала 1998. године. Отац Михаил је чудом преживео борбе за Вјазму 1943. године и после тога је одлучио да сав свој живот посвети Богу.

По његовом благослову је насликана јединствена икона Мајке Божије – „Одигитрија Вјаземска Ратна“, на којој су војници Црвене армије приказани као мученици. Данас се ова икона налази у Покровском храму манастира.

Јављање Богородице

„Отац Михаил је, — сећа се мати Ангелина, — говорио да се у рату често дешавало следеће: они који су желели да избегну службу, гинули су, а они који су ишли у бој као да им је то последњи пут и спремни да се жртвују – спасавали су се. Управо они су били мученици.“

Сам отац Михаил, у свету Виктор Фјодорович Балајев, који је потицао из сељачке породице, отишао је на фронт са 17 година. То је било крајем 1941. – почетком 1942. године. Мама му је зашила крстић у врећицу у којој је чувао документа – и увек га је носио на грудима. Кад је први пут био рањен и кад је отпуштен из болнице, ујесен 1942. године, нашао се код Ржева. Овде је служио с неколико војника који су изашли из страшног „котла“ код Вјазме у октобру 1941. године. Од њих је чуо за вјаземску трагедију и за то да им се јавила Богородица.

Одређена су места пробоја, било их је неколико: у близини села Мартјухи где се сад налази скит, у близини села Доманово, уз реку Курјановку – тамо се гради Спасо-Богородични манастир, и код села Маркова. Задатак је био да се расеје пажња непријатеља и да бар један продор буде успешан. Војник који је ово причао оцу Михаилу поменуо је и да су идући поред реке Курјановке од села Богородицко, сви видели жену изнад врхова дрвећа.

„Лежали смо у рововима недалеко од Богородицког, за вече је био заказан пробој немачке линије. Немци нису обустављали ватру. Артиљерија, минобацачи, митраљески реденици – изгледало је да се глава не сме нимало подићи изнад нивоа земље. Одједном видимо како се однекуд појавила жена, не одвећ висока, у тамној одећи – имала је на себи нешто попут пелерине или широког плашта. Кренула је преко жбуња и као да нас је руком позивала да кренемо за њом. Сагнувши се потрчали смо за њом, али не сви – можда је други нису видели. Тако смо трчали једно пет километара. Изгледало је да иде споро, али смо је једва сустизали. Онда је почела да се подиже увис у небо и нестала је, а ми смо стали схвативши да се борба одвија иза наших леђа. Тако смо изашли из обруча.“

Отац Михаил је рекао да момци никоме о томе нису причали, а њему су казали, зато што су видели да носи крстић. Војници који су видели ову појаву схватили су да је то била Мајка Божија: покушај пробоја обруча десио се 14. октобра 1941. године – на празник Покрова Пресвете Богородице.

„Кад смо рекли оцу Михаилу, — сећа се игуманија Ангелина, — да се у селу Богородицком налази и да се налазио храм у част иконе Мајке Божије „Одигитрија“ („Путеводитељка“ – прим. ред.), он је благословио да нађемо иконописце који ће насликати икону „Вјаземска-Ратна“ и описао је како треба да изгледа.“

Прву такву икону су 2009. године насликали тверски иконописци Наталија и Валерије Колтов. Отац Михаил је одобрио фотографију ове иконе и дао је благослов да се наслика још неколико таквих икона већих димензија. На њима Богородица стоји на облаку, а испод тога су војници који су победили у рату, не штедећи свој живот, у широким плаштовима и са крстовима. Приказани су као 40 севастијских мученика (из IV века – прим. ред.), који су били натерани да уђу у ледено језеро због тога што су одбили да се поклоне идолима. Река у близини је плава и светла, води ка Небу и представља пут којим су ови војници отишли Богу.

„Једном сам упитала оца како су се војници на фронту односили према вери у Бога. Рекао је да је било разних, али су сви они који су били у рововима веровали, можда свако у свог.“

Обећање Богу

У марту 1943. године ратни вихор је и Виктора Балајева, који је до тада већ два пута био рањен, довео у град Вјазму. У то време је био у саставу једне од стрељачких јединица 33. армије. Ево шта је отац Михаил о томе причао својој духовној кћери Ангелини (Нестеровој), која је сама родом из овог краја, па га је више пута молила да јој исприча нешто о њеном завичају.

„Наша јединица је ишла од града Ржева. Било је пролеће, блатњаво, мочварно. Било је врло тешко... Практично све време смо ишли пешке. Кад смо дошли надомак Вјазме требало је да пређемо реку. То се десило 12. марта. Изнад реке на брду налазила се велика црква. Ту је био смештен немачки митраљез. Неколико покушаја да се освоји на јуриш било је неуспешно. Дошао је ред на нас да идемо преко воде покривене танким ледом. Кад се зачула команда „у напад“ рекао сам себи: „Ако останем жив – отићи ћу у монахе.“ Наша чета је кренула у напад. Претрчао сам реку и легао у ров. Осврћем се око себе – до обале су дотрчала само двојица од стотине. Тако ме је Господ спасио.“

У овом боју је био рањен и сам Виктор Балајев. Освестио се у војној болници тек неколико дана касније.

„Једном сам имала прилике да упитам оца, — додаје мати Ангелина, — кад је у животу најјаче осетио Божије присуство. Одговорио је: ‘Код вас, у близини Вјазме.’“

Вративши се у завичај 1947. године са звањем старијег наредника Балајев је две године радио као уметник-инструктор у стручној техничкој школи у селу Богородско и примљен је у обласни Савез уметника. Неколико година касније Виктор Фјодорович је испунио обећање које је дао Богу: дана 12. јуна 1959. године примљен је као искушеник у Тројице-Сергијеву лавру, а наредне године је поднео намеснику – потоњем патријарху Московском и целе Русије Пимену – молбу за монашки постриг. Касније је постао један од најближих помоћника (келејника – прим. ред.) патријарха Алексија I, а затим је 20 година био на послушању у патријарашкој резиденцији у Переделкину.

Неколико последњих година пред упокојење, патећи од рана задобијених у ратним годинама, схиархимандрит Михаил је провео у својој келији. Дана 14. јула 2009. године један од најстарије сабраће Тројице-Сергијеве лавре упокојио се од исхемијске болести срца.

„Молимо се на моштима“

„То је све што могу да кажем, — речи су игуманије Ангелине (Нестерове). — Мислим да вера у Бога ни код кога није „стационарна“, она се развија: један човек се у критичном моменту изненада сети да Бог постоји, а другог који већ зна да „Бог постоји“ критичан тренутак наводи на мисао и одлуку да учини поступак у славу Божију. Или да сав свој будући живот посвети Богу.“

...На месту масовне погибије војника тражитељи вјаземског одреда „Дуг“ проналазе православне крстиће и иконе – у торбама, чизмама, новчаницима и корицама. Заједница Спасо-Богородичног Одигитријевског женског манастира је на овим местима поставила већ преко 250 крстова за поклоњење.

Над пронађеним остацима палих војника у Покровском храму манастира се служи чин опела и погребења с указивањем заслужене почасти херојима. Кад је митрополит Смоленски и Рославски Исидор освећивао олтар у храму у част Јована Војника признао је да је „осећај као да се молимо на моштима, као древни хришћани“.

РИА Новости, Православие,ру

Сергеј Стефанов

Са руског Марина Тодић