среда, 15. фебруар 2017.

Владика Јоаникије: Пост је прилика коју је Господ Бог устројио да кренемо правим Божјим путем

Како се припремамо за почетак Великог поста и шта нам поручују припремне недеље?

Неколико недјеља се припремамо да бисмо ступили у Велики пост и то, само по себи, упућује колики значај Црква даје овом посту пред Васкрс и колико је нама потребно да бисмо се духовно оспособили да уђемо у тај подвиг. Све то зато што је пост од изузетно великог значаја за наше спасење, прије свега треба да се душевно и тјелесно очистимо, треба да се смиримо, треба да научимо тјелесно да постимо, али и да постимо духовно. Све су поуке упућене на то да постећи тјелесно, ми треба да се научимо и да постимо духовни пост. То је сврха поста, а, на крају крајева, сврха тјелесног и духовног поста је да се припремимо да примимо Божју благодат.

Колико је важно да православни хришћани буду учесници Великопосних богослужења?

Пост није никаква принуда, него је то прилика, шанса, могућност, коју је сам Господ Бог устројио да кренемо правим Божјим путем и на том путу прати нас Божја благодат. Наш лични подвиг поста, молитве, аскезе, покајања, све то се практикује да бисмо се боље оспособили за учешће на светим богослужењима и за примање Божје благодати. Незамисливо је да постимо само тјелесни пост, а да не учествујемо у богослужењима. То је међусобно повезано и условљено да не постоји сврха поста уколико не учествујемо у богослужењима. Друга је ствар ако је неко спријечен, ако је на путовању, на неком задатку, некој обавези или у болести, то је оправдано и онда се нађе начина да се премости та препрека. Иначе, човјек који има прилику да иде на света богослужења и пости само тјелесни пост, а не учествује у богослужењима, то нема никакву сврху. Не можемо никако оправдати, јер и постимо, кући се Богу молимо, исповједамо, да бисмо се припремили, оспособили, прилагодили, да бисмо били што пријемчивији за света богослужења.

Молитва Светог Јефрема Сирина може да се означи као молитва Великог поста. Молимо Вас да је са неколико ријечи протумачите.

Молитва Светог Јефрема Сирина је молитва која указује на потребу покајања, то је покајничка молитва. Ми који вјерујемо у Бога, који се клањамо Светој Тројици, прослављамо оваплоћење Христово, имамо ту повластицу да имамо свету и чисту вјеру православну, али смо као људи грешни, склони гријеху у сваком тренутку. Ако је човјек свјестан својих грехова то значи да је он у прилици да се каје због својих грехова,ако човјек није свјестан својих грехова значи да је у великом помрачењу, великој заблуди, то је та гордост, прелест. Много је важно да смо свјесни своје позиције, својих мана, својих заблуда, промашаја и то је онда прилика да се поправимо, да кренемо правим Божјим путем. Зато, молимо се Господу Спаситељу да нам опрости наше гријехе, да нам да добре мисли, добра расположења, добре намјере, сподобност да чинимо добра дјела да би на такав начин прославили име Божје, не само ријечима, него и својим дјелима и поступцима.

Круна нашег живота у Богу и по Богу треба да буде сета тајна причешћа. Ми се и постом припремамо за ову свету тајну, па нам реците колико је важно да се често причешћујемо.

На свакој светој Литургији свештеник, у име Божје, позива народ да приступи светој Чаши, да прими свете тајне Христове, да прими Божју благодат, каже се Светиње светима. Значи,потребна је наша припрема и никако не може да буде изговор да се за свето причешће припремамо само у току постова. Зашто бисмо онда вршили богослужења ван постова, а вршимо их сваке недјеље и празника? То је потпуни дуализам, лоша прича да неко за себе каже да је хришћанин, али се причешћује само у току постова, а ван постова не. На тај начин сами уводимо расцјеп у нашу вјеру и у наш живот, постајемо двојне личности, живимо двојни живот, некад смо хришћани, некад нијесмо. Црква Божја позива вјерни народ да приступи светој Чаши сваке недјеље и празника. То значи да нас позива да се увијек припремамо да се хранимо Небеским хљебом.

Ако је кад било потребно да се људи редовно причешћују то је, управо, данас када је премного искушења, премного странпутица, изазова и зато треба да позивамо народ да што више учествује у светим богослужењима и да што чешће буду спремни за свето причешће, да буду у сталној дисциплини. Мора увијек да постоји, макар, она најлаганија дисциплина, колико је то Црква установила да се припремамо свете тајне Христове, да примимо Светињу над светињама, да имамо тај духовни трепет пред Светињом. То је прави хришћански живот, пут у коме нема статике, него увијек идемо напријед.

Човјек под тешким гријехом не би смио да приступа Светињи над светињама, јер му свето причешће може бити на суд, а не на спасење. Треба, дакле, да будемо спремни да примимо Светињу, да нам буде на спасење, на радост, на обновљење духовно и на одушевљење за добра дјела у име Божје.

Вјера, као дар Божји човјеку, као живи однос јединства и заједнице Бога и човека је веома важан сегмент у животу сваког човека. Како данас наш народ исповеда своју веру?
Вјера се, између осталог, и наслеђује и то што ми наслеђујемо неке основне елементе вјере да се крштавамо, вјенчавамо, славимо славу, вршимо обреде и тако даље, има свој значај и то није за потцјењивање, али није све. То може да се претвори у голи обред, у форму и човјек онда живи оним двоструким животом. Вјера је жива ствар, динамична и толико дубока да је неисцрпна. Зато треба увијек да се интересујемо; вјера се учи, вјера се развија, то је као онај огањ, као она жишка у огњу, на једној жишки огња може да се распламса ватра, која може да загрије цијелу кућу, а та жишка може и да се полако угаси.

Такав је то дар. Он не може да стоји окамењен, онакав је какав је, дане мрда ни напријед, ни назад. Ако вјера не напредује она назадује. То је дар Божји који освјетљава и укрепљује све друге дарове, нашу интелигенцију, наше стваралачке способности, вољу, осјећања. Права, истинска вјера све то оплемењује, облагорођује, све просветљује, све укрепљује. Зато је вјера толико важна, дубока, чиста. То је море неисцрпно. Када човјек почне да пије од те воде, она је све више потребна његовом бићу и његовом животу. Не може човјек никако да се наслади те сладости коју даје наша света вјера. Зато је она толико драгоцјена, зато су људи за њу спремни своје животе да дају. Имамо примјере светих мученика, не само у првим хришћанским временима, него и до дана данашњег.

Преосвећени Владико, пред почетак овог поста, коју бисте поруку упутили вјерном народу?
Да увијек славимо име Божје и, ми кад ступамо у Часни пост, ми ступамо са радошћу. На такав начин припремамо се за највећи хришћански празник Васкресења Христовог, празник побједе живота над смрћу. Тај подвиг јесте благодатни, свијетли подвиг и прилика да се поправимо, да кренемо бољим путем, да неке своје слабости превазиђемо и да дамо нови квалитет нашем животу, уз помоћ Божју, јер све чинимо у име Божје. Онај Који даје нови квалитет нашем животу то је Господ Исус Христос, Распети ради нас и ради нашег спасења, Онај Који је за нас примио смрт на крсту да би нас ослободио од страха смртног и дао нам нови живот, нову радост, ново стање, ново осјећање, ново заједништво. Према том новом заједништву у Христу Исусу, у Цркви Божјој, у радости, у заједници са свима Светима ми идемо кроз овај пост и то је, заправо,пут обновљења, препорода, просветљења и нас лично и свенародног обновљења. Дај Боже.

из интревјуа Епископа будимљанско-никшићког и администратора Епархије милешевске г. Јоаникија за Радио Милешева, разговор водио протојереј-ставрофор Марко Папић, директор 
Радија Милешева
Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Нема коментара:

Постави коментар