У последњим деценијама пред нашим очима одвија се процес који многи православни верници доживљавају као тихо и постепено припремање нове уније са Римом. Док се у јавности говори о
„љубави“, „дијалогу“ и „хришћанском јединству“, у позадини се, како указују бројни богослови и аналитичари, гради модел у којем би папа остао врховна власт, а православни прихватили његов примат у ублаженим формулацијама. У том светлу, посета папе Лава XIV Никеји (Изнику) 2025. године, поводом 1700 година од Првог Васељенског сабора, добија тежину могуће прекретнице у односима Рима и Фанара.
Свети Јустин Ћелијски већ је екуменизам називао „свејересју“, упозоравајући да је сваки покушај јединства мимо једине истините вере у Богочовека Христа – издаја Цркве. Савремени духовници подсећају да Православље значи вечни живот, а екуменизам постаје духовна смрт онда када води у разводњавање догмата и прихватање папског примата под плаштом „љубави“ и „толеранције“. Управо с тим страхом везује се и све гласнија забринутост да патријарх Вартоломеј води Константинопољску патријаршију ка новој унији са Римом.
Фанар и пут ка унији са Римом
Константинопољска патријаршија (Фанар) већ годинама на очиглед целог православног света клизи ка фактичкој унији са Римокатоличком црквом, корак по корак разграђујући православно разумевање саборности. Након смрти папе Јована Павла II и избора Бенедикта XVI, обновљен је рад Мешовите православно–католичке комисије, у којој митрополит Пергамски Јован (Зизијулас) постаје један од главних идеолога нове екуменске еклисиологије. Посете, заједничке декларације, писма и богословски документи више не личе на опрезан дијалог, него на доследно припремање терена за „обнову јединства“ са Римом.
Паралелно с тим, папа Франциско гради свој пројекат „синодалне Цркве“: јачају се органи попут Синода епископа, више се говори о саборности и учешћу лаика, али без стварног одрицања од папског апсолутизма, јер свака одлука и даље остаје у рукама Римског епископа. Аутор текста наглашава да се тако ствара вешта фасада – споља се показује наводно приближавање православном моделу, док у догматској дубини примат папе и даље остаје неприкосновен. На другој страни, Фанар у православном свету гура супротан процес: од саборности ка централизованом „првом без равних“.
Првенство Рима и амбиције Фанара
Једна од централних тема православно–католичког дијалога јесте питање „првенства“ у Цркви. Православно предање познаје првенство части, али не и наднационалну, правно–јурисдикциону власт једног епископа над читавом васељеном. Аутор указује да Фанар, прихватајући теорију „првенства јурисдикције“, истовремено ради на учвршћивању свог сопственог положаја као неке врсте „источног папе“ у православном свету. Тако се процес екуменског дијалога спаја са унутрашњим пројектом реорганизације православља: признавање папског првенства тумачи се као средство за додатну легитимацију фанарског првенства изнад осталих Помесних Цркава. „Обнова јединства“ са Римом, у том кључу, постаје инструмент за проширење моћи Фанара далеко изван граница традиционалног првенства части.
На тој линији налазе се богословске конструкције митрополита Пергамског Јована (Зизијуласа) и митрополита Елпидофора (Ламбринијадиса), који развијају тезу да у Православљу мора постојати „први без равних“, док се папи признаје улога првог на васељенском нивоу, а Константинопољском патријарху – првенство у православном свету. Упоредо, Фанар се учестало позива на 28. правило Халкидонског сабора, што аутор тумачи као покушај да се, заједно са Римом, подели хришћански свет на две „полусфере“ – западну, са папом као главом, и источну, са патријархом Вартоломејем као првим, преко којег би православни били уведени у заједницу са Римом.
Критски сабор и идеолошка припрема
Посебно место у анализи заузима Критски сабор 2016. године и документ „Односи Православне Цркве са осталим хришћанским светом“. Према критичарима, тај текст поставља идеолошке темеље за даље екуменско зближавање, пошто дијалог са инославнима представља као готово безусловни императив, а догматске разлике се своде на препреке које треба „постепено превазићи“. Притом, значајан број Помесних Цркава (Руска, Грузијска, Бугарска, Антиохијска) уопште није учествовао на Криту, па је и сам „свеправославни“ карактер сабора доведен у питање.
Рускa Православнa Црквa зато 2013. формулише свој документ о првенству у Васељенској Цркви, одбацујући концепт „првенства јурисдикције“ и бранећи искључиво првенство части. Управо ту настаје озбиљан сукоб са фанарским богословима, док митрополит Елпидофор у тексту „Први без равних“ отворено заступа линију по којој Константинопољ треба да ужива надлежности налик папским у православном свету. Аутор закључује да Фанар истовремено гради и своје првенство и првенство папе, гурајући читав дијалог у правцу уније.
Могући сценарио нове уније
Аутори чланка сматрају да будућа унија највероватније неће личити на Флорентинску или Лионску, са свечаним потписивањем великих аката. Уместо тога, могућ је „јавни ред“: без коначног догматског решења и без консензуса свих Помесних Цркава, али са практичним корацима који у стварности стварају ново стање – пре свега кроз литургијске и евхаристијске преседане. Као пример наводи се могућност да патријарх Вартоломеј и папа заједно служе или се заједно причесте, чиме би фактички било демонстрирано „обновљено јединство“, без саборног одобрења целог Православља.
При томе, ступајући у евхаристијско општење са патријархом Вартоломејем, папа римски може да представи њега као главу „источне Цркве“, тумачећи улазак Константинопољске патријаршије у јединство са Римом као прећутни пристанак свих православних на унију. После таквог преседана, упозорава аутор, слични случајеви могли би да се умножавају као снежна кугла: за Константинопољем би могле да следе Кипарска, Елладска и Александријска Црква, аналогно ступајући у евхаристијско општење са католицима. У том контексту, сусрет папе Лава XIV и патријарха Вартоломеја у Изнику постаје прекретница која ће показати да ли су спремни да направе коначан корак на путу ка новој унији.
Света Гора и глас савести
До сада није објављено ново званично саопштење Свештене општине Свете Горе Атона поводом овог конкретног догађаја и посете папе Никеји 2025. године, бар не у облику који су пренели већи православни медији. Ипак, ранија писма и обраћања Свете Горе васељенском патријарху Вартоломеју јасно показују дубоку и трајну забринутост атонских стараца због екуменистичких корака и приближавања Римокатоличкој цркви, што је већ документовано и у ранијим текстовима и преводима објављеним на блогу „Дођи и види“. Афон, као духовни барометар Православља, тако остаје неми, али веома јасан подсетник да сваки корак ка унији има и своју духовну цену.
Закључна опомена
Закључна мисао текста јесте да садашњи екуменски дијалог не води ка истинском догматском јединству у вери, него ка унији у којој се примат папе не доводи у питање, а православни се постепено навикавају да га прихвате у разним „мекшим“ формулацијама. Фанар, према овој анализи, истовремено гради сопствену власт у православном свету, ослањајући се на подршку Ватикана и политички утицај Запада, док отпорне Помесне Цркве упозоравају на издају саборности и догматског предања.
Суочени са оваквим процесима, православни верници позвани су да остану трезвени, утемељени у литургијском животу и учењу светих Отаца, не препуштајући судбину Цркве ускењу кругу екуменских преговарача и црквене дипломатије. Истинско јединство, како подсећа аутор, може бити само плод покајања и повратка једином православном исповедању вере, а не резултат политичких компромиса и прикривене уније.
Извор (руски текст):
Илијан Минчев, „Фанар скатывается к союзу с Римом“, Православие.Ru, 29. 11. 2025: https://pravoslavie.ru/174167.html
„Дођи и види“ пратите нас нашем Телеграм каналу: https://t.me/dodjiividi
Нема коментара:
Постави коментар