Њено стабло долази из зида на метар и по одстојања од земље, из гроба Светог Симеона (Стефана Немање) који се налази поред истог зида, са унутрашње стране храма. Хиландарско предање о тој лози каже следеће:
Кад је од смрти Светог Симеона (13. фебруара 1200.) протекло
седам година и кад је Свети Сава дошао из Карејске испоснице у манастир да би
припремио пренос моштију Светог Симеона у Србију ради мирења завађене му браће,
онда су хиландарски монаси неутешно плакали. Тада се Свети Симеон јави у сну
игуману Методију и каже му како је потребно да његове мошти буду пренете на
родну груду, али да ће за утеху хиландарском братству из празног гроба његовог
изнићи лоза и докле год она буде рађала, дотле ће и благослов његов на
Хиландару да почива.
Та лоза се одржала и до наших дана. Иста сваке године без
изузетка богато рађа, иако јој се осим обрезивања, никаква друга нега не
указује, нити се какве мере против филоксере или других болести и штеточина
предузимају, што представља велико чудо Божје, и тиме велику моралну утеху и
духовно ободрење за наше Хиландарско братство, а и за све верујуће Србе.
Али, та лоза није само по томе изузетна. Она има и једно
друго својство: од њеног плода разрешује се неплодност супружника који са вером
и молитвом прихвате ово чудотворно средство.
Најстарије сачувано предање о овоме потиче из 1585.године,
када је један Турчин довео свог сина првенца да би га оставио у Хиландару на
службу Богу јер га је добио, као и другу своју децу, по употреби грожђа Светог
Симеона. Од онда до данас, наш свети манастир непрестано дели поклоницима или
доставља поштом онима који му се писмено обрате ово чудотворно грожђе. Некад су
из Русије долазили поклоници масовно на Свету Гору и ово грожђе много тражили.
Данас је потражња за њим са свих страна из Грчке, јер су нарочито у последње
време резултати од његове употребе задивљујући.
Извор: www.svetagora.info
***
Духовни смисао свете лозе
По древном светогорском предању, које се преноси кроз
генерације монаха, кад нестане икона Богородице Иверске (из светогорског
манастира Ивирона), опусти испосница Светог Саве и кад се осуши лоза Светог
Симеона Мироточивог, наступа крај Свете Горе, а то значи да је Богородица
напустила...
Св. Сава – чедо измољено од Бога
Иако вишеструко благословени породом, Стефан Немања (потоњи
Св. Симеон Мироточиви) и његова супруга Ана (потоња Св. Анастасија) силно су
желели још једно дете, али им то, због њихових позних година, више није бивало.
Тада су се посветили усрдним свакодневним молитвама Богу за још једно чедо,
радост и утеху у старости, заветовавши се Богу да ће, ако им услиши ову
молитву, наставити да живе као брат и сестра. Тако је Бог – на молитву – дао
највеће светило нашег неба, Растка Немањића – Светог Саву, а Немања и Ана су
након тога испунили свој завет. Тако је, по својој блаженој кончини, Св. Симеон
Немања постао и један од највећих молитвеника за бездетне родитеље, упознавши
још за живота силу молитве и љубави према деци.
Свете мошти
Када је Свети Сава, 1208. године, хтео да пренесе мошти
свога оца, Св. Симеона Мироточивог, из Хиландара у Србију, да би над њима
измирио своју браћу, Стефана и Вукана, завађену око српског престола, то је код
тадашњег хиландарског игумана Методија и манастирског братства изазвало
неслагање. Наиме, монаси су били веома везани за Светог Старца Симеона, са њим
су и дошли из Србије на Свету Гору, а бојали су се да ће без њега манастир
остати незаштићен од разбојника, гусара и крсташа, који су у то време харали
Светом Гором. Св. Симеон је, након блажене кончине, прослављен од Бога: из
његових моштију потекло је свето миро, а то је братству Хиландара давало осећај
поуздања у заштиту и молитвену помоћ Светог Старца. Једне ноћи, Св. Симеон се
јавио у сну игуману Методију, говорећи: "Чедо, ја треба да идем у Отачество
наше, а из мога гроба ће израсти винова лоза и, док она буде доносила рода,
почиваће мој благослов на овом манастиру". Тако се братство умири и
допусти да Св. Сава пренесе свете мошти у Србију. По предању, још исте, 1208.
године, из гроба Св. Симеона је заиста никла лоза, изван свих закона природе,
из земљишта на коме винова лоза иначе не успева. Прошла је временом и кроз зид
цркве, па је у потоњим вековима направљен за њу и посебан подупирач са спољне
стране цркве.
Од тада, лоза Св. Симеона доноси богат род, не тражећи
никакву посебну негу, ни прскање, ни оламање. Вековима је већ знаменита по томе
да бездетним супружницима доноси пород. Први сачувани писани документ везан за
целебност лозе и грожђа датира из 1585. године. Тада је турски ага, који није
имао порода, помоћу лозе Св. Симеона заимао децу. После десет година, дошао је
са најстаријим сином у Хиландар, да га остави ту на уздарје, говорећи:
"Ово сам дете од вас добио, па га вама и враћам". Но, хиландарски
монаси му одговорише: "То ти је дете Бог подарио, на молитве нашег оца
Симеона, па нека код тебе и остане, а своју захвалност према нашем манастиру
можеш да изразиш на неки други начин". Тада ага поклони Хиландару велико
имање недалеко од Свете Горе, на коме настаде метох Хиландара, манастир Каково.
Заимање деце
Вековима стижу у Хиландар писма и молбе бездетних супружника
за помоћ. Шаље им се парче орезане лозице и три зрна осушеног грожђа, уз
детаљно упутство за употребу. Супружници приступају тзв. Хиландарском посту, у
трајању од 40 дана, након чега узимају плодове свете лозе. Хиландарци
објашњавају да се деца не добијају, већ заимају, будући да децу не добијамо на
поклон; она нису наша, већ Божија. Зачеће и рађање деце измољене на овај начин
најчешће се збива противно законима природе и медицине. Бројне стручне
презентације и предавања лекара сведоче о рационално необјашњивим начинима
зачећа, показујући чак и фотографије и анатомске приказе који сведоче о
потпуним немогућностима да жена, муж или обоје зачну, али је до зачећа ипак
дошло. Ова деца су измољена и од родитеља и од Светог Старца, па се зато и зову
чедима Светог Симеона. Њихово васпитање се не препушта законима овог света, већ
их ваља подизати у Христовој вери и љубави, не заборављајући чији су. Свакако,
овде није реч о умишљеној посебности ове деце или било чему што би родитељима
дало повода за гордост и прелест, већ о појачаној свести да је њима Бог децу
дао на молитву и изван земаљских законитости, па је молитвени пут, јединство
породице и живот у Духу а не земаљској привезаности – пут којим треба
наставити, на уздарје Господу.
Из Хиландара у читав свет
Највише писама и молби стиже из Грчке, док српски народ, у
коме се злоћудно повећао број утробних чедоморстава и последица медијских
подвала званих "планирање породице" (тј. избегавања рађања деце) – у
томе далеко заостаје за грчким. Писма стижу из читавог света, из Америке,
Европе, а посту приступају чак и иноверни – протестанти, католици и муслимани.
Бива и да жене тајно приступе посту, ако су мужеви атеисти или иноверни, вршећи
молитвено правило и за мужеве, који се на крају увере у силу светородне лозе –
самим рођењем детета. Неки тада прелазе у Православље, многи дају деци имена
Немањића: Симеон, Симон, Сава, Растко, Анастасија, Ана... Рађају и жене у
позним годинама, заимају децу брачници чак и након 20 година неплодности;
рађају се близанци и тројке. Долазе у Хиландар на поклоњење они који су и сами
измољени од родитеља и Св. Симеона. Не заимају децу сви који приступају овом
посту и који узму свето грожђе, али није на никоме од нас да судимо и
преиспитујемо недогледиве путеве Божије промисли. Супружницима се пород даје по
мери њихове вере, труда и љубави, али бива и да неки не заимају децу јер је за
њихово спасење тако најбоље.
Пут до лозице
Ради добијања светог грожђа и лозице Св. Симеона, супружници
могу писати молбу манастиру Хиландару, могу се обратити некој од поклоничких
агенција и група које редовно одлазе на Свету Гору, а најлепше је да супруг или
неко духовно близак тој породици лично ходочасти Хиландар и затражи свете
плодове. О овоме је најбоље посаветовати се са својим духовником, исповедником
или парохом.
Пост
Хиландарски пост се сматра најтежим. Наиме, он треба да пада
ван уобичајених годишњих постова, па је потребно да супружници одреде тих 40
дана изван осталих постова. Пости се строго, на води, осим ако здравље
супружника то не допушта, а то онда разрешава духовник или исповедник. Физички
пост је увек по мери наших снага, не у циљу претераног исцрпљивања, већ смирења
страсти, очишћења и отварања двери духа. Суботом, недељом и празницима разрешен
је пост на уљу.
Благослов и молитве
Пред започињање поста, супружницима се читају молитве за
добијање порода. То може учинити њихов духовник, исповедник, парох или близак
свештенослужитељ, који ће се и надаље, по искреној љубави, молити за здравље и
умножење ове породице. Истовремено, за супружнике се моли и хиландарско
братство, што им даје значајно укрепљење. Веома је важно овај пост започети
молитвеним благословом и имати свог молитвеника, који ће брачнике крепити
молитвом и исповедати их током овог подвига.
Молитвени живот супружника
Свих 40 дана врши се молитвено правило из хиландарског
упутства. Парче орезане лозе се ставља у 650 гр. освећене (Богојављењске) воде,
од које свако јутро супружници пију по једну чашу, на празан стомак. Затим се
првобитна количина воде редовно надопуњује. Свакодневно се врши 50 великих
метанија (земних поклона), и то: 25 ујутру, пред иконом Господа, уз молитве
Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног/грешну, као и 25 пред
спавање, пред иконом Св. Симеона Мироточивог, уз молитве Преподобни оче
Симеоне, моли Бога за нас. Ко жели, може и да удвостручи подвиг, тј. да дода
још 50 метанија (или колико снага допушта) пред Богородичином иконом, уз
молитве Пресвета Богородице, спаси нас. За све то време, супружници треба да се
уздржавају од телесног сједињења. Пожељно је и укрепљујуће појачати читање
Светог Писма и духовне литературе, као и чинити тајна доброчинства онима којима
је потребна помоћ. Важно је да супружницима у том периоду живот не буде исти
као и иначе, да се не баве пролазним темама и бригама, већ да доживе истински
смисао овог поста, да појме његову суштину и значај за читав њихов даљи живот.
Зато је потребно да буду у љубави са свима које сретну на свом путу, да
праштају свима све, да живе у смирењу и молитви.
Најважније је да се овај период не сведе на формално
обављање одређених правила, већ да се узносе усрдне молитве, у простоти срца и
сасвим непосредном односу са Господом, Св. Симеоном и Богомајком. Неопходно је
редовно исповедање и причешћивање супружника, без чега ни душа, ни тело, ни дух
нису у стању да издрже тај молитвени подвиг. Важно је и не објављивати свету
овај пост, он треба да остане у тишини дома и смирењу срца. Најважнија од свега
је чврста вера да ће Бог услишити молитве, по Господњем обећању: Све што иштете
у својој молитви вјерујте да ћете примити, и биће вам! Збивају се и дани када
супружници морају, из оправданих разлога (путовање, посао...) да буду
раздвојени. Но, просторне удаљености не ремете заједничке молитве, које се
узносе у душама супружника. Ово је најдивнији пут Господњег позива свима који
су брачно благословени: да двоје једно буду... Супружници тада откривају нове
духовне хоризонте, међу њима се – поред свих искушења и разоткривања затамњених
одаја душе, које ваља очистити – откривају и нови простори блискости и
заједништва, лепота заједничких молитава, долази до умножења љубави.
Хиландарском посту се не сме приступати олако, а дарови које он собом носи су
непремерни.
Исповест, Причешће и грожђе
Након 40 дана поста, супружници се још једном исповеде и
причесте на недељној или празничној Литургији, након чега муж узима једно зрно
грожђа, а жена два. Све је даље у Божијим рукама. Божија промисао даје некоме
пород убрзо након тога, а некоме након више година, онако како је за супружнике
најбоље. Бог једини зна када је за нас нешто добро, а када је боље да не бива.
Благодатне дарове, које Бог по мери вере и усрђа супружника даје током овог
поста, треба брижљиво чувати и надаље: смирење, љубав, молитву, покајање, снагу
заједништва, стрпљење, трпљење, наду и веру. Хиландарско братство моли све које
Господ благослови породом, да им ту радосну вест јаве.
Светогорском стазом
Историјска и духовна многовековна веза Србије и Свете Горе
на најлепши начин се потврђује и овом духоносном силом хиландарске лозе, а огледа
се у радости родитеља који у свом наручју понесу своја чеда – чеда Светог
Симеона Мироточивог...
Записала Ивана Радовановић
по исповестима више супружника који су
уз помоћ лозе Св. Симеона заимали децу,
по казивањима разних духовника,
као и на основу текста блаженопочившег
хиландарског игумана Митрофана,
прочитаног у часопису "Православни пут",
број 50, из 2010. године
Извор: Саброна црква - Београд
Извор: Саброна црква - Београд
Нема коментара:
Постави коментар