понедељак, 02. јануар 2017.

Епископ бачки Иринеј: Интервју за божићни број Печата

У празничном броју недељника Печат објављен је ексклузивни интервју са Његовим Преосвештенством Епископом бачким др Иринејем.

У разговору са главним и одговорним уредником г. Милорадом Вучелићем владика Иринеј, из угла епископа и интелектуалца, говори о крупним друштвеним променама у свету током протекле године, сусрету руског патријарха Кирила и папе Фрање у Хавани, хришћанству као основи европских вредности и идеја, мигрантској кризи, посети Васељенског Патријарха Хрватској, дијалогу са Римокатоличком Црквом, односима Српске Цркве са Руском Црквом, неканонском деловању Румунске Православне Цркве у неким деловима Србије... Овом приликом преносимо Епископово виђење летошњег сабрања на Криту:

Питање: Свеправославни сабор на Криту, не само због изостанка представника неких Цркава, а међу њима и Руске Цркве, изазвао је многе недоумице, па и теолошке расправе. Шта је одлучило да Српска Православна Црква, која је најпре најавила да неће учествовати, присуствује том сабору? Да ли се нешто постигло, или вредно добило и показало, одласком на Крит?

Одговор: По потенцијалу најзначајнији или заиста епохално значајан требало је да буде скуп на Криту сазван као Свети и Велики Сабор Православне Цркве. Ви сте га именовали свеправославним скупом, али он, нажалост, није био свеправославан. Као што је познато, одсуствовале су четири Цркве, четири Патријаршије: Антиохијска, Руска, Грузијска и Бугарска. Чак и занемарујући принципијелност разлогâ за њихово неучествовање, морамо закључити да је без особених искустава, на пример, древне Цркве Антиохије у којој је настала сама реч хришћанин, или Руске Цркве која има преко три стотине епархија, у раду скупа на Криту ипак био заступљен мањи део православне икумене. Московска Патријаршија има седам православних универзитета, пет духовних академија, педесет и две духовне семинарије, тридесет и седам духовних школа, више од осам стотина манастира, чијег је духовног и богословског искуства и знања било лишено критско сабрање. Да не изоставимо Бугарску Цркву са којом делимо слична историјска искуства, а поготову Грузијску Патријаршију која такође баштини хришћанство још из апостолског доба.

Српски епископи су, махом, током дискусијâ настојали да износе ставове који су израз васељенског Православља, уверен сам, не претенциозно, имајући у виду и одсутне Цркве. Мој лични допринос, уколико га је уопште било, дефинисан је оквиром задатим претходним одлукама Светог Сабора и Светог Синода, а превасходно послушношћу Цркви и нашем Патријарху.

Извор: СПЦ

Нема коментара:

Постави коментар