уторак, 06. децембар 2016.

„Вером се све побеђује“

О животу архимандрита Парфенија (Невмержицког)

Архимандрит Парфеније (у свету Павле Невмержицки) рођен је 5. марта 1900.године у многодетној сељачкој породици, у селу Дубрава ( према другој верзији Бовсуни) Житомирског округа, у Волинској губернији. Касније се отац Парфеније присећао:

„Родитељи су у време царске власти куповали земљу, стоку и имали домаћинство од двадесет десетина земље, 3-4 краве, 2-3 коња, 10-15 свиња, исто толико оваца, кућу од црепа, три штале, амбар, плуг, теретна кола, дрљачу и остали ситни пољопривредни инвентар. Наше домаћинство је спадало у групу моћних средњих домаћинстава, али се песницама није хвалило. Наша породица је бројала шеснаест чланова.“

Родитељи будућег старца, Јосиф и Теодора, били су дубоко религиозни људи. Посебно се високим духовним животом одликовала мајка. Причали су да је предвидела Велики Отаџбински рат.

1914. године Павле Невмержицки је завршио три разреда основне сеоске школе. Као и многи други подвижници благочестија, врло рано је осетио призив ка монашком животу. Постоји више верзија у вези са његовим одласком у манастир. Према истраживању И.В.Александрова, 1920.године младић је побегао из петљуровске војске, где је насилно био мобилисан, и већ после прогонства петљуроваца, отишао у Свето-Преображенски манастир. (место Кипјаче)

Тако се и десило: манастир су разорили, а сабраћу протерали. Неко од њих је погинуо, а неко је отишао у безбожнички живот

У манастиру Павле Невмержицки не само да је стицао основе анђеоског живота, него је од братије научио и занат. Овде се први пут открила склоност подвижника ка јуродивости. И. В. Александров подсећа, на пример, на следећи случај: „Трче искушеници у гомили, касне на службу. Павле их све претиче. Утрчава у храм и баца се попречно преко прага. Искушеници утрчавају, спотичу се о њега и падају један на другог. Тако се и десило: манастир су разорили, сабраћу растерали. Неко од њих је погинуо, а неко је отишао у безбожнички живот.“

1928.године, Павле Невмержицки је замонашен са именом Парфеније. Млади монах се није дуго задржао у обитељи. 20. јула 1930.године је био ухапшен. Повод за хапшење је била његова прва проповед. Тог дана било толико много људи у манастиру, да је беседник морао да се попне на дрво. Према верзији НКВД, отац Парфеније је рекао следеће: „Драга браћо и сестре! Данас смо се окупили овде да се помолимо Свевишњем, без обзира на то што разбојници говоре да Бога нема. Разбојници нас пљачкају, скидају нам последњу одећу, а ми ћутимо. Терају нас да радимо даноноћно, и ми радимо. Шаљу нас у Архангелск, кажњавају, а ми ћутимо. Докле ћемо ћутати? Тешко време, браћо и сестре! Треба да се молимо и да трпимо, али ћемо скоро бити слободни.“ У таквом духу је оптужени Невмержицки наставио своју проповед која је трајала око два сата. Као одговор на проповед Невмержицког из гомиле верника чули су се узвици: „Ево ко је у праву! Бићемо једно и ослободићемо се од разбојника.“

Проћи ће много година, и у својој молби за укидање неправедне осуде, архимандрит Парфеније ће сам испричати о узроку хапшења. Тог дана је срео убијену од туге ћерку монаха Ираклија. Бандити су жестоко мучили оца Ираклија. Када јој је монах Парфеније пришао и питао због чега плаче, жена „је објаснила своју тугу, да су јој оца убили бандити у манастиру, домаћинство одузели, а мужа протерали у Архангелску област“. Отац Парфеније јој је објаснио да „није у праву у својој тузи. То је природно, свашта се може догодити у животу, а ми хришћани, по вољи Божјој, морам трпети и издржати“.

У ствари, у својој првој беседи, будући старац се обраћао и ожалошћеној ћерки монаха Ираклија, и сличним њој страдалцима. Упоређујући живот савременика са животом древних мученика, проповедник је говорио: „Ако некога прогоне, не треба да плачемо и да се гневимо. То је Тајна Божја и тајна власти. Морамо се осећати слободним и бити у апсолутном послушању, где год да се налазимо. То је воља Божја.“ На проповеди је присуствовао један од локалних становника коме је отац Парфеније обећао два писаћа стола, али није могао да испуни у обећаном року. „Он се на мене због тога разгневио и по својој злоби написао пријаву да сам наговарао вернике да се супротставе властима. – Писао је архимандрит Парфеније у свом обраћању тужиоцу. – О томе ми је сам испричао када сам га 1933. године посетио после изласка из затвора. Његова жена се уплашила од мог доласка. Парализовала се.“

Међутим, почетком 30-их година закон није био на страни хришћана. Посебним састанком судија ГПУ УССР од 20.јануара 1931.године је установљено: „Да се Невмержицки Павле Јосифович затвори у концентрациони логор, у трајању од 3 године“. Архимандрит Парфеније се присећао: „До краја истраге нисам био упознат са документима предмета. У јануару 1931.године су ме обавестили да сам осуђен на три године логора протерали на служење казне у Ухтинлаг.“

Због доброг владања, исповедника су ослободили раније, 10. маја 1933.године. 1933.године, епископ Виницки, Александар (Петровски), сада прослављен у лику светитеља, рукоположио је монаха Парфенија (Невмержицког) у чин јерођакона. Но, марта 1934.године, манастир је затворен. Према сведочанству монахиње Архелаје, оца Парфенија је од обрачуна спасило само то што се, у тренутку напада на манастир, налазио на послушању ван зидина.

1934. године у Братском манастиру у Кијеву, отац Парфеније је рукоположен у чин јеромонаха. Рукоположио га је архиепископ Сергије (Гришин). Благословили су му да служи у селу Устиновка, у Чоповичском рајону (данас Малински рајон Житомирске области). На јесен 1935.године, храм су затворили. На захтев локалног полицајца, отац је морао да напусти село у року од три дана. Отишао је у Архангелски крај, где је две године служио у цркви у селу Пешаница, у Котласком рајону.

Исповедник

Новембра 1937.године, у селу Пешаница, јеромонах Парфеније је по други пут био ухапшен. Овај пут га нису позивали на суд, нити га обавестили о оптужби. Осудили га, у његовом одсуству, на десет година логора.

Одежду је направио од новина и тајно је служио испод дрвеног лежаја

Заточеништво је старац провео у Ухтпечлаге (Коми АССР, 1938. г. промењен у Ухто-Ижемски ИТЛ). Пакао Стаљинових логора био је немоћан пред благодаћу Божјом која се јављала у том човеку. Чак и у невољи је отац Парфеније наставио да води подвижнички духовни живот. Одежду је направио од новина и тајно служио испод дрвеног лежаја. На Пасху, дан који је старац празновао на посебан начин, и недељом и празницима, отац Парфеније није излазио да ради, нити је узимао храну.


И.В. Александров наводи следеће чињенице: „Говоре да је у логору отац Парфеније „олошима“, како је сам називао злочинце, давао скоро сав свој дневни оброк, задовољавајући се мрвама. Због искреног исповедања вере многи су поштовали оца Парфенија. Једном је начелник логора покушао да га натера да изађе да ради на празник. Али «олош» га је бранила: «Одустани, или ћемо те прибрати.“

Сам исповедник је после писао: „Одслужио сам казну, савесно сам се односио према раду, добио новчану награду и повељу. У време блокаде Лењинграда, дао сам сву своју уштеђевину у војне сврхе и призвао и друге затворенике да следе мој пример.“

После ослобађања из логора, 1947. године, јеромонах Парфеније је наставио своју пастирску делатност у Архангелској и Тјуменској области. 1948.године премештен је у насеље Шапша. Овде је постао познат не само као пастир, већ и као искусни тесар. У насељу су се грабили око батјушке. Као савестног и искусног радника, поштовао га је не само народ, већ и локална власт.

Овде се јеромонах Парфеније показао и као надарени мисионар. Захваљујући просветитељским напорима старца читаве породице иноверника-зирјана, прешле су у православље. Отац Парфеније се посебно бринуо за заједницу у Ханти Мансијску, која се састојала од локалног становништва и прогнаника. Како су остали без пастира и храмова, људи су се окупљали по становима и самостално обављали богослужења. Свете Тајне и требе је обављао отац Парфеније, који је, премда ретко, успевао да дође у Ханти Мансијск из села Шапша, где је служио. И ако су се тајни хришћани радовали свакој прилици да поразговарају са духовним пастиром, сматрајући његово постојање чудом, сасвим су се другачије према њему односили ратоборни атеисти. Батјушка је морао да трпи увреде, подсмевање, безобразлук.

1958.године су оца Парфенија послали да служи у град Тобољск. 1961.године, батјушка се вратио у домовину.

Старац

Служио је отац Парфеније по сеоским парохијама Житомирске обасти: у Харитоновки, Берестовки. Од 1964. до 1979. године, до последњег тренутка је духовно руководио село Вјазовка. У том периоду се, оп откровењу свише, повукао у тиховање. Две године подвижник није примао људе, није палио пећ, грејала га је благодат Божја. Храну је оцу Парфенију додавала кроз прозорче, његова духовна ћерка, матушка Мелитина. У тиховању је отац созерцавао посебне ствари, проничући у дубине Божје.

Према сећањима савременика, отац Парфеније (Невмержицки) служио је у малом, дрвеном храму. Међутим, на његове проповеди је долазило много народа. Проповедао је старац након читања Јеванђеља, и његове проповеди су дуго трајале. Многи парохијани су осећали да је пламена реч, која разобличава, била намењена управо њима. Оцу Парфенију су били видљиви греси и немоћи сваког слушаоца, и он је користио сваку прилику да позове људе на покајање.

Неко би, пошто је са амвона био разобличен за грех, почињао нови живот. Ипак, било је људи који нису били задовољни са старцем, чак су се жалили на њега надлежном архијереју: „Предугачке службе“.

Један благочестиви парохијан је видео како се за време богослужења отац Парфеније молио у ваздуху, одвојивши се од земље

Један благочестиви парохијан је видео како се за време богослужења отац Парфеније молио у ваздуху, одвојивши се од земље. Како би избегао људску славу, старац је забранио да исприча другима о томе.

Архимандрит Парфеније се поштовао као прозорљиви старац са даром расуђивања. По савете су долази монаси Кијево-Печерске и Почајевске лавре, као и бројни ходочасници. Навешћемо само неке примере његове прозорљивости.

Искушеница В. је похађала школу за диригенте, и припремала се за монашки постриг. Једном приликом ју је, у време беседе, архимандрит Парфеније упозорио: „Буди пажљива, учи више заната: да певаш, шијеш, переш. Имаћеш пуно деце. Мораш све знати“. Искушеница се растужила: „Батјушка не желим да одлазим у свет“. Али је старац остао непоколебљив: „Мораш све да знаш“. После неког времена искушеницу су замонашили и поставили је за игуманију. Благословили да обнавља напуштени манастир. Морала је мати и да пева, и да шије, и да брише, и о сиромашнима да брине.

Отац Парфеније је више пута упозоравао сестре: „Чувајте своју игуманију, могу је украсти.“ Сестре су се чудиле: „Како могу да украду игуманију?“ „Ево овако. – Одговарао је старац. – Ставиће степенице, и украсти.“ Мало после тога, манастир су опљачкали, али посебно поштовану икону Мајке Божје – Игуманије обитељи – молитвама архимандрита Парфенија нису могли да скину. Само су оквире узели.

Матушка Г. је много желела да смрша. Једном јој је старац рекао: „Једним појасом ћеш се потпасивати.“ Матушка се јако разболела, и нагло смршала.

Господ је благословио архимандрита Парфенија (Невмержицког) и даром исцељивања. Само, старац није све исцељивао. Некоме је предвиђао брз опоравак, а некоме болест, чак и смрт.

Једној жени је откривен тумор. Дијагнозу су поставили двојица професора, и предложили операцију. Она је отишла по благослов код старца Парфенија, али батјушка је није благословио: „Треба радити, али је опасно.“ После неког времена, дошла је жена и други пут. Рекла да се боји, и да опет тражи молитве. Отац Парфеније ју је позвао ближе. Прелазио је руком по месту где је био тумор и шапутао: „Апостол Марко је рекао следеће: „Стављаће руке на болесне и исцељиваће“, – али немој мислити да те је Парфеније исцелио.“ Молитвама подвижника за месец дана тумор се смањио, а после два месеца сасвим нестао.


Другу жену је старац помазао уљем од моштију светитеља Јована Тобољског. Када је хришћанка дошла да заблагодари старца за исцељење, он је сакрио своје молитве: „Нисам ја, то је светитељ Јован Тобољски. Њему благодари. О мени никоме немој говорити.“

Како би сакрио своје духовне дарове, старац је јуродствовао. Како је већ речено, нису сви желели добро старцу. Жалили су се владици Јовану (Бондарчуку): „Својим предугачким проповедима развлачи службу“. Позвали су старца у епархијску управу. Ћутећи је саслушао отац Парфеније Владику, а потом је, одједном, почео да дуби на глави. Свештеници који су присуствовали, засмејали су се: „Старци имају своје бубице“. Али када је владика Јован постао расколник – „обрнуо“ веру – сетили су се тог случаја као предсказања. [Другу варијанту тог догађаја наводи И.В.Александров: „У време празничног послужења отац Парфеније је неколико пута пао са столице. Владика Јован га упита: „Шта то чините оче?“. А он одговари: „Како сам ја пао, тако ћеш и ти пасти“. ] Говорили су да често старац сам није могао да схвати зашто чини такве поступке. Пред кончином је изговорио: „Мислио сам да сам прозорљив, али сам јуродив.“

Поред своје јуродивости, архимандрит Парфеније је имао посебан дар духовног расуђивања. Присећа се настојатељница Иверског женског манастира, града Самаре, игуманија Јована (Капитанцева): „Био је то велики, прозорљиви старац. Дан-данас се сећам многих његових речи. Благодарећи његовом благослову сам се и осмелила да постанем игуманија, када су предложили. Неколико година до своје кончине ми је рекао: ако те надлежни буду премештали негде, немој се противити! Ако почнеш да се противиш, на том месту ће одступити Божја благодат. Речи старца су ме натерале да се смирим, јер је бреме игуманије тешко. Када је он, већ слеп, долазио код нас у Золотоношу, матушка игуманија је остављала сва послушања, стицале смо се у храм и слушале га. Била је то велика утеха и радост“.

Отац Парфеније је сматрао да је послушање основа спасења. Интересантне поуке старца наводи И.В.Александров: „Братија су долазила по савет. Одговарао је врло просто и јасно, што би се рекло, суштински. Тада је младих монаха било много. Постављали су питања о Исусовој молитви, о унутрашњем делању.“ “У шуми је све то добро, а ви послушањем да се спасавате“, – одговарао је старац младима“.

Навешћемо и друге поуке подвижника.

„Наговарају нас на неки нови стил. Стари стил, зашто је застарео? Зашто нови стил? Нови стил, ко га је обновио?“

Лоша је она птица која своје гнездо прља. Лоши су они хришћани који не поштују чисту, православну, хришћанску веру

„Лоша је она птица која своје гнездо прља. Лоши су они хришћани који не поштују чисту, православну, хришћанску веру.“

„Савест се не регенерише. Ко изгуби савест, губи је заувек.“

„Ко реши у манастиру да живи, нек се сећа првог дана када је дошао и спасиће се.“

„Вас, игуманија Наталија, у Царство Небесно, гоне, терају, а ви се опирете.“

Старац-бесребреник се одликовао посебном марљивошћу. Био је добар тесар. Држао је до 100 кошница пчела. Восак и мед је делио народу, а такође много помагао манастире, између осталог и Корецки манастир, који је много волео, често посећивао и завештао да тамо буде сахрањен.

Корецки манастир је архимандрит Парфеније често посећивао. Окупљао је сестре, делио своје духовно искуство са њима. Беседе су трајале до поноћи.

Још 1989. године, старац је предвидео раскол. Пророковао је надолазећа гоњења на Православље.

1991.године отац Парфеније се упокојио. 6 година пре кончине, у потпуности је ослепео и лежао је у постељи, али је народ као и пре примао.

На Успење Пресвете Богородице, 1991.године, архимандрит Парфеније (Невмержицки) је последњи пут посетио своју вољену обитељ, а недељу дана након тога, 4. септембра је отишао ка Господу, Коме је читав свој живот служио као инок и пастир, мисионар и старац.

Животопис припремио ђакон Дмитриј Трибушниј
Са руског Ива Бендеља
Првославие.ру

Нема коментара:

Постави коментар