понедељак, 05. децембар 2016.

Патриjарх Алексиj II – осмогодишњица од упокоjења

„Бог који је од давнина много пута и разним начинима говорио оцима преко Пророка, у ове посљедње дане говорио је нама преко Сина“ (Јев 1,1-2). Наднесазнатљива Тројица, Отац, Син и Дух Свети, увијек је промислитељно и на чудесне начине дјелала у свијету и историји. Тијело Васкрслога Христа – Црква Његова је распињана али Духом Светим изнова васкрсавана, увијек бивајући стуб и тврђа Истине, свјетлост свијета. Тако је и у наше дана, када Господ поред наших слабости и промашених циљева, никада нас не оставља без помоћи у искушењима. Божија безгранична милост, тај тихи лахор гласне тишине, блиском и праведном пријетњом долази благовремено. Лик и дјело Отаца, патријараха, духовника, матера и народа Божијега, најбоље иконизује дјелатну Божију интервенцију, у свештеној историји Православне Цркве до данас. Тако бива и у Православној Русији.

Као некада у првим вијековима (предконстантиновска ера), тако скоро читав двадесети вијек, хришћанство у Русији доживљава страдање и голготу. Миленијумску синергију и сомфонију Православља и Русије; недјељивости ширине руске душе и словенског Правдољубља; Христом и Црквом утемељених вриједности хришћанске Европе и руске побожности, прекида безумно безбожништво и бољшевизам (скотинизам ~ помрчништво). У тим тешким данима по Цркву, њену паству и свештенство, настају стравична гоњења. За све то вријеме, затворено је на хиљаде парохија, порушено стотине храмова, манастири опустјели, монаштво и свештенство протјерано, затварано и убијано. Деценијама крварећи, мучена и исцрпљена Руска Православна Црква разним немирима, не назираше још своју Пасху. Једини јој је ослонац био Крајеугаони Камен - Христос и пред Њим заступништво Светих.

„Седмога јуна 1990. године, у (Сергијевој) Лаври, на дан празновања Светога Јована Претече, био је посебан дан. Одржавао се тога дана избор новога патријарха, Руске Православне Цркве.“ (архим. Матеј Мормиљ). На правди Божијој рушена и прогоњена Црква у Русији, будући обезглављена, сада на дан Обретења главе Св. Јована бира свога поглавара. Од тога дана историју руског народа и његове Цркве на патријарашкоме престолу, заувијек ће преобразити и обиљежити личност, значајна не само за свој народ, него и за цијело Православље и људску историју. На Помјесном сабору Руске Цркве, за петнаестог њеног патријарха изабран је Свјатјејши патријарх Алексиј II. (у свијету Алексе́й Миха́йлович Ри́дигер). Цијело своје васпитање, које је носио из свештеничке породице, богословско образовање, искуствено и богато служење Богу у Цркви (као свештеник, епископ у Таљину - Естонији и митрополит у Лењинграду) мораће да сажме у снагу ношења патријарашког жезла Свете Руске Цркве.

Тешко стање у Цркви, на плећа патријарху Алексију ставља огромне задатке и изазове. Тријумфалан историјски исход његовог труда у винограду Господњем знамо, међутим, како се борио са тим? Одговор би био у питању: Ко је тај Покретач, Љубав, Правда и Истина, који злу силу која је обавијала Русију прошлог вијека, одагнава и враћа народ на пут спасења? Несумњиво је то сам Бог, Господ наш Исус Христос, кроз човјека кога најсавршеније описује изрека (коју је и сам волио често да цитира): „Задобиј смирен дух и хиљаде њих око тебе ће се спасти“ (Св. Серафим Саровски). Смирено чекајући Господа, као нови Илија, Свјатјејши патријарх Алексиј је дочекао тихи лахор потпуног препорода Свете Русије. Двадесет хиљада васпостављених парохија; хиљаде обновљених и подигнутих храмова; враћање манастира (које су совјети затварали и користили у светогрдне сврхе); светиње расијане широм свијета, поново под окриљем Цркве; велељепни симбол побједе Православља над постмодерним духовним наполеоном, Храм Христа Спаситеља, поново после свог рушења (5. децембра 1931.) украшава Москву. Зато се овај период патријарашког служења Свјатјешег Алексија II, с правом назива „Друго крштење Русије“. Такав неописив духовни препород и повратак Русије Богу, дао је патријарху огроман ауторитет, а народу који га је волио осјећај поновног јединства, са духом Владимировске, Кијевске Русије и Дњепровске купјељи. 

Свему би ту био крај да „Сверуски Авва“, како је патријарх Алексиј од миља назван у народу, није надишао званичне оквире црквене мисије и границе големе Русије, необичном благодаћу која га је озаривала. Комплексно вријеме деведесетих, није заобишло ни Српску Цркву. Ратне године посебнo су нанијеле бол и ране. Погибија, смрт, гранате.. биле су ријечи свакодневнице једног немилог доба. Хиљаде људи остаје без родног огњишта и својих најмилијих. Осјећај се сам намеће, као да је то био најружнији сан. Управо је то вријеме одабрао Господ, да пошаље очинску утјеху и прекор. На једној страни крст и страдање, на другој свети људи међу нама. Да нас је сам Бог питао кога бисмо хтјели да нас духоно води и да се за нас моли, не бисмо боље одабрали. Дао нам је патријарха српског Павла, а Русији Алексија II.


Ране српског народа и његове земље, патријарх Алексиј је дубоко осјећао у свом срцу. 17. маја 1994. патријарх московски и целе Русије долази у Београд. Његова миротворачка улога иде храбро корак даље. У вријеме када рат не јењава, предстојатељи сестринских цркава долазе у мученичку митрополију дабробосанску. Стигао је на Соколац. Иако Свјатјејши није могао бити дочекан у Саборном храму у Сарајеву, не одустаје од тога да се крвопролиће мора зауставити. Стаменог хода, висок и наочит, са бијелим кукољом улази у француски транспортер и стиже на сарајевски аеродром. Ту, у срцу рата, његовом иницијативом донијета је Сарајевска декларација, документ представника цркава. Њоме је јасно послат апел цијелом свијету, да рат и страдање мора престати. Изношење истине о нашем народу и цркви, заступао је чврсто. Кад год бисмо као народ били неправедно жигосани и сатанизовани као злочинци, он се руководио својом максимом коју је заступао свуда у свијету: „Српски народ нам је најближи, православни народ“. Тако је било и за вријеме бомбардовања Србије, када је упорно понављао: „Косово је српска Света Земља“.


„Блажени су они, који чувају јединство Цркве“ (архиепископ берлинско - германски и великобритански РПЦЗ Марко). Осма је годишњица од упокојења Свјатјејшег патријарха, а Христова љубав којом је живио, сваким се даном плодоносно увећава и јасније поима. Као одушевљени ктитор и чувар православног јединства, зацијелио је још једну велику рану на Тијелу Христовом у Русији, насталу 1920. године. Тада је дио епископата, свештенства и народа због политичке репресије у Русији, напустило Отаџбину и отишло у иностранство. Тиме је формирана Руска Загранична Црква. У вријеме патријарха Алексија, времену у коме кулминирају рјешења за многа питања, долази до коначног црквеног јединства Руске Православне Цркве. Крунисао је своје патријарашко служење, онако како је од почетка Цркви Божијој био на корист - јединством. 17. маја 2007. склопљен је у Храму Христа Спаситеља томос канонског јединства, са митрополитом америчким и њујоршким Лавром и пуноћом братске Руске Заграничне Цркве. Да јединство није остало само на папиру, показује његово живо залагање за духовна чеда широм свијета, канонске посјете, при сваком сусрету сјај у очима и радост у срцу. Одговор на љубав «Отцу родному» не изостаје. Сва вјерна чеда у расејању, долазе под свети хитон Руске Цркве и омофор Свјатјејшег патријарха Алексија.

„Трудом својим, све преобрати“ (Св. Просветитељ Сава). Завршивши Богом повјерену му мисију, славећи и благодарећи Бога, 5. децембра 2008. године, уснуо је у Господу Свјатјејши патријарх московски и цијеле Русије, Алексиј II. На овај дан се сјећамо његове блажене успомене, када је прије осам година отишао ка Господу. Његов живот у Цркви као брижног родитеља и домостројитеља, озарила је таворском свјетлошћу Свету Русију. Недвосмислен трновити пут који је прокрчио за потоње генерације, нико прије њега није прошао. Тим великим дјелом и животом, којим је Цркви и свијету дао аманет кроз примјер, остаће уписан у вјечито памћење Живог Тијела Спаситељевог. Дугујемо му захвалност, а Бога молимо да му дарује најљепши кутак Царства Небеског.

Божидар Васиљевић
Извор: Православие.ру
 

 

Нема коментара:

Постави коментар