субота, 29. октобар 2016.

Новe књигe у издању Издавачке фондације СПЦ Архиепископије београдско-карловачке

Новe књигe у издању Издавачке фондације СПЦ Архиепископије београдско-карловачке:

На изворима Божанске Премудрости, протојереј-ставрофор Живан М. Маринковић, бивши ректор Богословије у Призрену, поводом 40-годишњице упокојења - Већина људи на земљи,  проведе свој животни век, а да се ни једном озбиљно не замисли над тајном живота  и смрти, и не запита: Ко сам ја? Откуда сам? Зашто сам на земљи? Какав је смисао и циљ мога постојања и боравка на земљи? Шта је смрт? Да ли је она крај мога постојања или не? Има ли она уопште неки смисао и ако има, у чему је он? И тако даље.

Ово двотомно дело има скромни задатак да савременом човеку, укаже и  дȃ одговор на многе недоумице и упути на изворе Божанске Премудрости. Где о најважнијим проблемима живота говоре највећи људски мудраци, а то су православни Свети Оци, који су своју мудрост црпeли не из својих природних моћи и свога разума, већ из извора Божанске Премудрости, а то је Господ Исус Христос. Они су својим животом на земљи доспели у Вечни живот и блаженство у Царство небеско.  Тиме су постали најбољи и најпоузданији учитељи и руководиоци на путу „који  води у Вечни живот “.

Ове хришћанске истине би требало да буду очигледне сваком Хришћанину, као и сваком човеку понаособ. Но, једна од најтежих душевних болести је заборав, заборављање на оно што човек треба да чини. До заборава човека доводи живот у расејаности и немару за спасење своје душе. Тај грех заборављања је стално погађао, реметио кроз време, и потпуно уништавао унутарњи живот људи што се и данас догађа, а уколико нису пазили на себе, те се тим пре то и данас догађа. Зато је Свети Апостол Павле упозоравао Колошане са љубављу: „да се утјеше срца њихова у љубави и сваком богатству пуног разумевања за познање тајне Бога и Оца и Христа, у коме су сакривена сва блага премудрости и знања“ (Кол 2, 2-3).

Потреба за писаним речима Пророка, Апостола и великих Светих Отаца Цркве, старих и нових, који су се напајали на једном и јединственом Извору Божанске Премудрости, Речи Божијој, датој директно од Бога Оца, преко Његовог Сина, Господа Исуса Христа, а оживотвореној Духом Светим, постало је предмет пажљивог и брижљивог истраживања. Поређење њихових речи са данашњом стварношћу у потпуности је потврдило истинитост и исправност учења подвижника светости и по- божности.

Потреба за њиховим речима одражава насушну потребу нашег болесног и дубоко трагичног времена, које је до непрепознатљивости искривило (изобличило), не само духовни и Божански лик данашњег човека, него је унело и велики хаос и пометњу у умове целог човечанства. Руше се олтари савести, светости и љубави, комешају се народи, пропада природа, љуљају се сви људски темељи и државни поретци, а свим тим не диригује дух кротости и љубави, већ другачији дух, туђ души човековој: дух безочни, лажљиви и бестидни - дух демонски. И поново су нам данас блиске ове речи древног Пророка: „Овако Говори Господ: Станите на путевима вашим и погледајте и питајте за старе путеве који је добар, па идите по њему и наћи ћете мир души својој“ (Јер 6,16).

Аутор овог издања се потрудио да прикупи, одабере, среди и читаоцима пружи ове драгоцене бисере из пребогате духовне ризнице светоотачке књижевности. Мишљења  Светих отаца и ушитеља Цркве нису апстрактна и празна људска филозофирања већ реални доживљаји, изливи из њихових душа и срдаца, препуних Божје благодати, љубави и жеље да својим животним искуством допринесу духовној користи и спасењу својих савременика и потомака, јер су проблеми са којима су се они борили и данас и увек исти, па су и њихове поуке вазда савремене и корисне.

Иста жеља и намера покренула је и сакупљача ових бисера да се потруди на овом послу.

Због свега тога нам је посебно задовољство да читаоцима предложимо двотомно дело од оца Живана Маринковића које је данас, актуелније него икада. У којем се обраћа души и срцу човековом и попут какве руке одлучно размиче завесу заборава, која прекрива унутарње очи Хришћанина и свакога човека, и открива му истину о ономе што се догађа и шта ће се тек догађати. Понекад нам се чини да је аутор сувише категоричан у својим оценама, понекад се његове речи чине просто страшнима, па се читаоци често и нехотице питају како је уопште могуће о свему томе говорити. Али најбитнија је чињеница да је све оно о чему отац Живан овде пише заиста истина и да човек то треба да зна, како му се не би догодило да без потребе изгуби свој Вечни живот, тај драгоцени дар који му је Бог дао.

Издавач

Протојереј-ставрофор Живан Маринковић, ректор Призренске Богословије рођен је 3. маја 1899. године у селу Пајазитово, срез крагујевачки. Основну школу завршио је у селу Лужницама, а затим се у септембру 1910. године уписао у деветоразредну Богословију Светог Саве у Београду коју је завршио 26. марта 1921. године. Затим бива постављен за пароха сењског при манастиру Раваници код Ћуприје.  Богословски факултет у Београду са успехом је завршио 1926. године. Те године Министарство вера шаље га на Римокатолички богословски факултет у Стразбуру -Француска, ради специјализације пастирологије.

Од 1931–1939. године био је професор катихета у III женској гимназији у Београду. На овој дужности затиче га избор за ректора Призренске Богословије 22. маја 1939. године. Дужност ректора вршио је до 8. априла 1941. године.

После слома државе, 17. априла повукао се у Београд на рад у Српској Патријаршији. Године 1943. поверено му је да организује у Нишу Богословију Светог Саве. После шестомесечног рада у Нишу, услед бомбардовања и рушења школе, тај рад се прекида и наставља у Патријаршији у Београду за све ученике који су били спремни да полажу испите. Марта месеца 1947. године прота Живан стиже у Призрен да припреми школу за почетак нове школске године. У јесен те године уписана је прва генерација четворогодишње богословије, а ректор, прота Живан, остаје на њеном челу све до 1. јула 1955. године када је, испунивши услове за пензију, по својој молби пензионисан.

Као пензионер живео је у Крагујевцу, бавећи се књижевним радом. На дан Светог оца нашег Симеона Мироточивог, 26. фебруара 1976. године преселио у вечност. Сахрањен је у Крагујевцу, 27. фебраура 1976. године.

Читања и казивања, протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић - Са благословом Његове Светости Архиепископа пећког Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског г. Иринеја у издању Издавачке фондације Архиепископије београдско-карловачке у библиотеци Историја српске теолигије објављена је нова књига протојереја-ставрофора проф. др Владимира Вукашиновића под насловом Читања и казивања.

Аутор на стручан, а опет питак начин, тумачи књиге наших великана из различитих области и различитих временских периода. Посматрајући те ауторе и њихова дела из своје пастирске, богословске и научне перспективе веома вешто и лако приближава их просечном читаоцу. У другом делу књиге налазе се два додатка са значајним Вукашиновићевим текстовима и беседама.

Књига Читања и казивања  започиње текстом о делима патријарха Павла објављеним у Издавачкој фондацији СПЦ Архиепископије београдско-карловачке. Следи текстови: Литургичке књиге Атанасија Јевтића, Владета Јеротић и псалтир, Theologija poetica Миодрага Павловића, Теолошка мисао Веселина Чајкановића, Светомир Бојанин под дрветом познања добра и зла, Књиге Тихона Ракићевића, Заборављене књиге Петронија Трбојевића и Додатак изучавању Петронија Трбојевића.

Додатак 1 насловљен је Историјске цртице и садржи текстове: Парадни портрет Епископа пакрачког Кирила Живковића, Прва српска цртачка школа у Сремским Карловцима и Почеци високог образовања код Срба – Новосадска духовна академија Висариона Павловића.

Додатак 2 насловљен је Беседе и садржи следеће беседе: Беседа на празник Педесетице, Будва 2009. године; Беседа на празник Педесетице, Будва 2010. године; Празновање Пресвете Богородице у богослужбеном животу Православне цркве; Цркве и манастири Архиепископије београдско-карловачке; Беседа на исповести свештенства и Константин у Крагујевцу (беседа на отварању изложбе графика сликара Вељка Михајловића).

Књига је објављена у тврдом повезу, у А5 формату, на 260 страна. Ликовно је веома лепо обликована.

Света велика субота - статије, нотни запис, по Мокрањцу у ноте ставио протојереј-ставрофор Мирко Павловић. Статије су издате на црквенословенском и српском језику. - Статије (грч.στάσεις – станице, застанци), су песме у којима се описује жалост и патња Пресвете Богородице због распећа и смрти њеног сина Господа Исуса Христа, али и патње које најављују Његово славно васкрсење. Певају се на јутрењу Велике суботе пред Христовим гробом, уз кађење и држање упаљених свећа, чиме се врши обред Његовог погреба. Статије су веће химнографске целине састављене од тропара који се комбинују са стиховима 118. псалма. Од укупно 176 стихова прва статија садржи 72 стиха, друга садржи од 73. до 131. стиха, а трећа  од 131. до 176. стиха.

Мелографи српског црквеног појања, Гаврило Бољарић, Никола Тајшановић, као и Ненад Барачки, су у својим нотним зборницима представили три статије само почетним тропарима, док је Стеван Мокрањац у Страном пјенију записао по пет тропара у свакој статији. То указује да су се у Српској Православној Цркви статије најчешће кројиле. Научивши напамет почетне тропаре у статијама – који су служили као узори – појци или свештеници би све остале тропаре певали на исту мелодију. Интегралан нотни запис статија сачинио је епископ Стефан Ластавица, као и свештеници Бранко Цвејић и Мирко Павловић. Разлог због којег се приступило штампању управо Павловићевих статија је тај што се оне, захваљујући великом броју фотокопија овог рукописа, већ деценијама уназад певају у нашој цркви, док су Ластавичини и Цвејићеви записи истоимених песама недовољно познати.

Протојереј-ставрофор Мирко Павловић (1900-1977)  је данас углавном познат као писац служби српским светитељима. Он је, међутим, деловао и као диригент, композитор и мелограф црквеног појања. Солидно музичко образовање стекао је у Богословији Светог Саве у Београду, као ђак Стефана Стојановића Мокрањца, које је целог живота употпуњавао. Његов најранији запис црквеног појања јесу управо статије које је „по Мокрањцу ставио у ноте за један глас“ у Битољу 1928. године, највероватније за потребе тамошње Богословије у којој је предавао црквено појање и водио богословски хор. Дакле, на основу неколико тропара у статијама које је Мокрањац записао Мирко Павловић је „скројио“ све тропаре. Што се тоналитета тиче, другу и трећу статију је записао за секунду више у односу на Мокрањчев запис.

Заинтересован за већу употребу савременог српског језика на богослужењима овај угледни свештеник је у својим позним годинама на српском језику нотама записао Плач Пресвете Богородице, тј. канон на малом повечерју Великог петка (1968), статије (1969), као и Избор из великог појања (1971). Од осталих његових записа црквеног појања треба поменути Бденије на Велики четвртак и Царске часове Великог петка (црквенословенски језик). Ипак, већи део његове музичке заоставштине чине вишегласне композиције и хармонизације за мешовити, односно мушки хор, које су већином у рукопису. Један део својих нотних записа, укључујући и једногласне записе црквеног појања, Павловић је објавио самостално, у најскромнијем тиражу.

Нотни записи статија проте Мирка Павловића, како на црквенословенском, тако и на српском језику, су јасни и прегледни, управо онакви какви су записи самог Стевана Мокрањца чији мелографски стил је Павловић подражавао. Ово издање садржи незнатне корекције у односу на оригиналан Павловићев текст. У  статијама на црквенословенском језику корекције се пре свега односе на алтероване тонове чиме су избегнуте извесне мелодијске недоумице. Како би зборник био приступачан што већем броју појаца – од којих неки нису богослови – црквенословенски језик је исписан фонетском ћириличном транскрипцијом. Павловић, који је, како је речено, и сам био химнограф, успешно је препевао статије на савремени српски језик, мада тај рад није без мана. Његово настојање да превод доследно прати постојеће мелодије, односно Мокрањчеве мелодијске мотиве који су начињени према семантици црквенословенског језика, неизбежно је водило погрешној акцентуацији и немузикалној пулсацији у појединим тропарима. Како би се то избегло, неки тонови су изостављени, док су слогови у појединим речима прекомпоновани.

Прва и друга статија су у петом, док је трећа статија у трећем гласу који нема сличности са трећим гласом српског Осмогласника. Њиме су, међутим, записане и неке песме празничног појања као што су светилни. Специфичност мелодија у статијама српског напева указује на очигледан утицај грчке псалтике. У том смислу, другу статију не треба певати у дуру (као што је кроз хармонизацију ове статије сугерисао Мокрањац), већ у молу, саобразно петом гласу, чији је, према Павловићевом запису, основни тон (исон) е, а не g. Треба још напоменути да друга статија има две варијанте које се међусобно много не разликују. Војвођански мелографи (Барачки, Цвејић, Ластавица) су је записали онако како се она тамо певала, док је у централној и јужној Србији преовладала Мокрањчева варијанта, иста онаква какву су забележили Бољарић и Тајшановић.   

Делатност протојереја-ставрофора Мирка Павловића у области црквеног појања, без сумње, има историјску вредност и представља аутентичан допринос очувању и неговању српског црквеног појања у 20. веку. Штампањем његових статија на црквенословенском, односно српском језику, одаје се признање за тај рад и – што је једнако важно – употпуњују наше црквене певнице новим нотним зборником.

мр Предраг Ђоковић
Извор: Српска Православна Црква

Нема коментара:

Постави коментар