Oвај, по стручности и угледу учесника, најеминентинији скуп који је на тему верских права организован у Српској Православној Цркви, окупио је експерте из Хрватске, Србије, Македоније, Шведске, Финске, Шпаније, Аустрије, Италије...
Свечаном отварање конференције присуствовали су Епископ
далматински Фотије; надбискуп Алесандро Д Ерико, апостолски нунције у Републици
Хрватској; високопречасни Хеики Хатунен, генерални секретар Конференције
европских Цркава; пречасни др Звонимир Куречић, изасланик Кардинала
загребачког; г. Луцијано М. Прелевић, главни рабин у Хрватској; г. Владимир
Божовић, изасланик председника Владе Републике Србије, пречасни Петер Кузмич,
декан Високог еванђеоског училишта у Осијеку; г. Александар Толнауер, заступник
верских мањина у Хрватском Сабору, г. Шиме Јерчић, директор Уреда Владе
Републике Хрватске за односе са верским заједницама; г. Милорад Пуповац,
председник Српског националог вијећа; г. Славко Којић, начелник Одјела за
финансије града Загреба; проф. др Дарко Танасковић, амбасадор Србије у Унеску;
амбасадори Републике Немачке, Велике Британије и Србије, као и изасланик
амбасадора САД и други.
Поздравним словом конференцију је отворио Високопреосвећени
Митрополит загребачко-љубљански г. др Порфирије изразивши радост што се
еминентни скуп одржава баш у Српској православној гимназији, школи која припада
српском православном народу који је мањина у Републици Хрватској. Митрополит је
захвалио свима који су помогли одржавање конференције, посебно гостима из
иностранства, са жељом да сагледавајући проблематику којој је скуп посвећен
буде од помоћи верским мањинама и друштвима у којима живе. -Сведоци смо да,
упркос развијеној законској регулативи, и у најразвијенијим државама са дубоко
укорењеним демократским традицијама, проблеми везани за инклузију верских
мањина не само да су актуелни, него понекад добијају и трагичне размере,
истакао је митрополит Порфирије.
-Ви сте данас у просветној установи Православне митрополије
загребачко-љубљанске, која заједно са још четири древне дијецезе припада
Српској Православној Цркви у Хрватској. Сама чињеница постојања ове и овакве
школе довољно говори да сe у Хрватској развија снажан потенцијал да српска
заједница буде уважена и прихваћена. Истина је да ми представљамо мањину. Данас
нас има тек нешто више од 4%, али огромна културна баштина коју су наши преци
стварали вековима на овим просторима обавезује нас и мотивише да потенцијале
Републике Хрватске још више унапређујемо, не само да бисмо очували нашу културу
за будуће нараштаје, него да омогућимо овом и будућим поколењима да слободно
живе и стварају дајући допринос држави у којој живе, да буду конструктивни и
креативни, добри делови друштва. Да ли смо добри не зависи од тога да ли смо
већина или мањина, нагласио је Митрополит.
Потом су се учесницима конференције обратили др Мате Гранић,
изасланик Председнице Републике Хрватске, гђа Јасмина Митровић-Марић,
изасланица Председника Републике Србије, Епископ бачки г. др Иринеј, изасланик
Патријарха српског, и пречасни Жељко Мраз, секретар Савеза баптистичких цркава
Хрватске.
Европски и правни стандарди о заштити права верских мањина,
актуелни изазови верских мањина у Европи, најбоље праксе праведног поступања са
верским мањинама у европској традицији, улога међународних фактора у борби
против кршења права верских мањина, будућност верских мањина у Европи су само
неке од тема о којима ће бити речи на конференцији која се одржава 21. и 22.
октобра 2016. године у Загребу.
Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
Митрополит Порфирије: Нека ово и будућа покољења слободно
живе и стварају
Уводна реч Митрополита загребачко-љубљанског др Порфирија на
отварању Међународне конференције о верским мањинама
Пре свега желим да изразим радост што смо се окупили овде у
Српској православној гимназији, школи која припада српском православном народу
који је мањина у Републици Хрватској, да говоримо о верским мањинама. Са
дубоким поштовањем, благодарношћу и љубављу желим добродошлицу свима
присутнима, а посебно онима који су помогли одржавање ове конференције, и вама
који сте дошли из иностранства, да сагледавајући проблематику којој је посвећен
наш скуп помогнете верским мањинама и друштвима у којима живе, јер сведоци смо,
упркос развијеној законској регулативи, и у најразвијенијим и државама са
дубоко укорењеним демократским традицијама, проблеми везани за инклузију
верских мањина не само да су актуелни, него понекад добијају и трагичне
размере.
Ви сте овде у просветној установи Православне митрополије
загребачко-љубљанске, која заједно са још четири древне дијецезе припада
Српској Православној Цркви у Хрватској. Сама чињеница постојања ове и овакве
школе довољно говори да сe у Хрватској развија снажан потенцијал да српска
заједница буде уважена и прихваћена. Истина је да ми представљамо мањину.
Данас, има нас тек нешто више од 4%, али огромна културна баштина коју су наши
преци стварали вековима на овим просторима обавезује нас и мотивише да
потенцијале Републике Хрватске још више унапређујемо не само да бисмо очували
нашу културу за будуће нараштаје, него да омогућимо овом и будућим
поколењима да слободно живе и стварају
дајући допринос држави у којој живе; да буду конструктивни и креативни, добри
делови друштва. Да ли смо добри не зависи од тога да ли смо већина или мањина.
Нећу овом приликом улазити у правне, међународне и друге
аспекте проблематике верских мањина. То ћете ви, који сте експерти за ову
област, урадити у наредна два дана. Ипак, желим да укажем на један, чини ми се
фундаменталан проблем приступу овој теми, као и питању људских права уопште. У
свом појавном облику он се односи на терминологију, а суштински, макар са
православног, али и хришћанског становишта уопште, дотиче се циља и домета
ангажовања свих савременика који желе да унапреде пошовање и инплементацију
верских и људских права.
Наиме, основни термин који позива већинске заједнице на
поштовање права мањина је толеранција. Изворно, ова латинска реч значи трпљење,
подношење, патњу. У раној хришћанској литератури, нпр. код светог Кипријана,
имамо синтагму tolerantia passionis,
подношење патње светих мученика Христа ради. Слично је и у савременој
медицинској терминологији када се каже толеранција на бол. Дакле, вековима је,
још од античке, паганске Грчке и Рима, присутна толеранција према људима и
народима друге вере, тачније подношење потчињених верских заједница од стране
оних који имају превласт и моћ у конкретном друштву. Разлози су увек
утилитарни: боље је да држава буде у миру и напретку, уместо трвења и
нестабилности.
Имајући ово у виду, запитајмо се да ли односи између
већинских и мањинских верских заједница, макар у хришћанској Европи, треба да
буду утемељени на толеранцији?
У основи хришћанске антропологије је чињеница да је Бог –
Тројица у Јединици и Јединица у Тројици, савршена „заједница љубави“, створио
човека, Адама, по подобију Његовом (Јак 3,9), по икони Божјој (Пост 5,1). Даље,
целокупно човечанство настало је од људског пара који је Бог створио, тако да
су сви људи, независно од боје коже, расе, језика, образовања обдарени достојанством
божанског порекла. Апостол Павле на Ареопагу каже: „Бог који је створио свет...
створио је од једне крви сваки народ човечанства“ (Дап 17, 24-26). Цитираћу
овде присутног епископа Иринеја бачког, мог духовног оца и учитеља, који је
рекао: „Хришћанин не живи само поред другог или са другим, него и за другог,
јер у сваком човеку, независно од његове вере, боје коже и социјалног статуса
препознаје живу икону Божју и у њему љуби свог боголиког брата или сестру“.
Посебност коју имају појединци и народи нису разлике које раздвајају него Богом
дани лични печати и дарови да бисмо кроз њих ми даривали себе Богу и једни
другима, да бисмо могли да обогаћујући једни друге изграђујемо заједницу по
угледу на Бога који је један у Тројици, да бисмо као безбројне личности и
мноштво народа кроз љубав и узајамно поштовање у радости живота делили једну и
јединствену људску природу. Сви смо пре свега учесници те једне те исте људске
природе па тек онда имамо посебне личне, верске, националне, расне и сваке
друге идентитете. Лепота и богатство и јесте различитост у јединству.
Дакле, која начела треба да уместо толеранције, чак и уместо
различитих закона и декларација, па и оних најзначајнијих, владају у нашим
односима према свима, било да је реч о
односу већина према мањинама или мањина према већинама, нарочито о односу
верских мањина и већина? То су начела љубави и слободе, љубави и слободе које
је цар Константин, кога ми православни славимо као светог, објавио речима:
Свако нека верује како му срце хоће!
Епископ бачки Иринеј: Крај мултикултурализма - шта даље?
Излагање Епископа бачког др Иринеја на отварању Међународне
конференције о верским мањинама
Чини ми част да у име Његове Светости Патријарха српског г.
Иринеја и Светог Архијерејског Синода
Српске Православне Цркве поздравим овако еминентан скуп експерата који се са
професионалном и политичком одговорношћу баве мањинским верским правима и
људским правима уопште, али и присутне свештенике, рабина и представнике
ислама, који проблеме мањина сагледавају, пре свега по унутрашњем призиву,
савести верујућих људи. Одајем признање, пре свих митрополиту Порфирију, али и
свима вама који сте се његовом позиву одазвали, јер када се осврнемо у прошлост
видимо да се тема мањинских верских права и коегзистенције са већином, слободе,
енкултурације и акултурације, протеже од антике до данас, када се кроз свима
познате догађаје на светло дана износи сав унутрашњи набој који је био
прекривен политиком и праксом мултикултурализма.
Термин мултикултурализам, који је у себи требао да обухвата
и начела међуверске коегзистенције у друштвима нпр. Европске уније, се у
претходних пар деценија није често користио када су о темама верских слобода и
међуверских односа међусобно разговарали хришћански свештеници, рабини, имами.
Није ушао ни у top ten, зато што људи искрене вере људско достојанство,
међуљудске и међуверске односе сагледавају и тумаче, пре свега кроз Божанско
откривење, наравно свако у складу са сопственим учењем, али најчешће имајући у
виду заједнички Авраамовски корен, из кога долазе несумљиве сличности,
аналогије и прожимања. Са друге стране, кроз вишевековно искуство, поготово у
претходном столећу, изван маргина историје испратили смо мноштво различитих
политичких пројеката, тзв. изама. Данас када лидери западног света говоре „концепт
мултикултурног друштва, замишљен тако да људи различитих култура срећно живе
заједно, је пропао“, или „дуго подржаван пројекат мултикултурализма је охрабрио
различите културе да живе одвојено једне од других, али и од ширег друштва”, а
социолози данашње стање дефинишу као пакао мултикултурализма, на свима нама је
да дамо одговор. Поред осталог, у томе видим и драгоцени смисао оваквих
саветовања.
На крају, неколико речи о ситуацији у Републици Србији.
Желим да нагласим да не мислим да се ради о некаквом савршеном моделу за углед,
који је примењив. Сигурно је да постоје мањкавости и недоследности у моделима и
њиховој реализацији, али и спремност да се кроз даљи заједнички рад Цркава и
верских заједница у Србији, у границама могућности друштва, прихвате оствариви
предлози.
Наиме, од краја атеизма као званичне доктрине у Србији,
Цркве и верске заједнице настоје да усаглашеним и заједничким наступањем према
органима државе и друштва васпоставе свој ранији положај. Донекле су, таквим
заједничким радом, успели у следећем: реституција одузете имовине, враћање
верске наставе у основне и средње школе, васпостављање свештеничке службе у
Војсци Србије и заједничке емисије на јавним радиодифузним сервисима. Може бити
занимљиво да уџбенике, планове и програме верске наставе, међусобно одобравају
свих седам Цркава и верских заједница. Свакодневно се на Јавном радиодифузном
сервису у оквиру емисије Верски календар
приказују светитељи које тога дана славе Православна Црква и Римокатоличка
Црква, као и празници и учења Исламске заједнице и Јеврејске заједнице, а
једном недељно и емисија Верски мозаик Србије, у коју су поред наведених,
повремено укључене и три протестантске Цркве, водећи рачуна о начелу позитивне
дискриминације. Средства за ове медијске пројекте обезбедила је Српска
Православна Црква, а браћа из других Цркава и верских заједница самостално
одређују теме које ће бити приказане.
Као скромни протагониста наведених пројеката, истичем да смо
до овог резултата дошли савлађујући бројне препреке и отпоре, и још их
савлађујемо. У много чему ни сам нисам
задовољан постигнутим, али мислим да представљају слику потуно добронамерног
заједничког приступа међуверској сарадњи, при коме нико није користио термине
мањина и већина, него су били сви за све!
Извор: Српска Православна Црква (СПЦ)
Нема коментара:
Постави коментар