четвртак, 20. октобар 2016.

Један дан у Пећкој Патријаршији (+ФОТО)

На дан св.мученице Харитине, у 18. Недељи по Духовима, у Светој Лаври манастира Патријаршије Пећке, одслужена је Света Литургија коју је совршио парох други пећки, о. Никола (Станић).

За певницом, Литургијско возвеличаније великомученице Христове, улепшано је појањем монахиња ове свештене обитељи.

Након изношења Светих Дарова, један број причасника приступио је соједињењу са Телом и Крвљу, Христа, Цара Небеснога.

Затим је о. Никола благословио и преломио славски колач, у част мученичког страдања невесте Христове, Харитине, која је небеска покровитељка монахиње Харитине која се у овој Светињи подвизава од 1961.г.

Јавности је постала познатија, 1981.г. када је изгорео стари конак у Светој Лаври Пећке Патријаршије. Задржавши се нешто дуже на послушању, са м. Параскевом, игуманијом Девичком, прва је приметила  после поноћи, нешто око 3:30х да је пожар избио.

Манастир је тада био у дубоком сну.

Пробудила је одмах остале сестре и синђела Дамаскина Давидовића. Док су остале сестре покушавале да извуку ствари из манастирске ризнице, она је позвала ватрогасну службу у Пећи. Ватрогасци су стигли, али у првим колима није било воде (!) а друга су остала на путу, у квару (!). Тек око 5х ватрогасци су почели ефикасније да делују с неколико цистерни; а цистерна која у широком млазу баца воду, стигла је у манастир, тек око 7:30х.

Ватра је захватила око 2.000 квадратних метара конака. Изгореле су све собе, и сав намештај, радионице за штрикање, шивење и каширање икона са комплетним материјалом узетим у рад. У згариште је претворен магацин са фотомонографијама манастира (на четири језика), разгледницама, верским књигама, часописима и вредним сувенирима.

Восак је у потоцима текао.

Тада је изгорела и зимска капела са богослужбеним књигама.

Срећом, манастирска ризница је била спашена.

На место великог згаришта стигао је тада Епископ рашко – призренски Павле, будући Патријарх СПЦ. Сестринству је упутио мудре, очинске савете, рекавши: ,, Храбро хришћанско држање од Вас траже Господ Бог и наш српски народ ”.

Сутрадан монахиња Харитина је била позвана у обласну станицу милиције, где су је ислеђивала четворица људи, комунисти и Албанаци. Покушавали су да је убеде у њихово тумачење узрока пожара које је гласило: ,, Пожар, по свему судећи, (је н.а.) избио због неисправних електричних инсталација и непрописно изведених димњака и прикључака за пећи на чврсто гориво”.

То истјазавање у полицијској станици трајало је неколико сати. Међутим, ова досетљива и енергична монахиња по природи – тражила је да размисли – те ће им сутра дати одговор, кад се мало одмори.

Вративши се у манастир и видевши да су телефонске жице прекинуте, ова храбра монахиња се попела на бандеру и спојила их.

Тако је успела да се чује са тадашњим Патријархом Германом, који јој је рекао да одмах дође у Београд.

Скинувши монашко одјејаније, преобукавши се у одело мирјанке, како је Албанци не би приметили, стигла је до Београда.

Касније је електрична инсталација отпала као могући узрок пожара, а вештачењем и другим доказима отпали су и димњаци.

Ради братства и јединства, случај је заташкан.

Но, на освећењу новог конака 1983.г. дошло је неколико десетина хиљада људи.

Данас, ова темпераментна и одважна монахиња обавља послушање Намеснице манастира, где координише рад осталих сестара.

Игуман Свете Лавре манастира Пећке Патријаршије је Његова Светост, Патријарх Српски г- дин Иринеј.

Све монахиње у овој Светињи, он монаши.

Припадају Архиепископији Београдско – карловачкој.

Данас манастир броји 15 монахиња, 4 искушенице, 1 гошћу и 1 манастирског радника.

Баве се вртларством, повртарством, рукодељем, пчеларством, иконописом, шивењем и осталим домаћинским пословима.

Раних деведесетих година саграђен им је рибњак, са 8 базена.

Такође, имају фарму крава.

У непрестаном су раду.

Код њих повлачења у келије –  нема, већ ускачу у помоћ сестри која је на послушању коју они тренутно, не обављају.

Иначе, под сводовима комплекса, који се састоји од три велике Цркве (Апостолске Цркве, Цркве св. Димитрија, Богородице Одигитрије са по лепоти чувеном Даниловом Припратом) налази се непознат број светитеља који леже у подовима Патријаршије Пећке. Познати су нам: Архиепископ Данило Други, Петозарни мученици – Евстатије, Евгеније, Аксентије, Мардарије и Орест, Архиепископ Сава Други, Сава Трећи, Патријарх Јоаникије Други, Архиепископ Никодим Први, Патријарх у доба битке на Косову – Јефрем Први, Патријарх Спиридон и Патријарх Сава Четврти.

Њихови кивоти су видно изложени – на целивању поклоника, који долазе са различитих страна света.

Поред ових Светиња, у самом конаку налази се зимски  параклис посвећен Свим Светима из рода србскога просијавших.

Четврта Црква Пећког манастира налази се из јужну фасаду Богородичине Цркве. Посвећена је Св. Николи. Испред ње, налази се кивот Патријарха Србског кир – Максима.

Но, посебан украс Патријаршије и понос монахиња је Чудотворна Икона Мајке Божије, звана Пећка Красница, која почива у позлаћеном Трону.

Њој се подвижнице ове Свете Обитељи моле, свакодневно, не само кроз свакодневно приношење жртве Господу, Литургијским Собрањем, већ и свакодневним читањем Акатиста пред овом Чудотворном Иконом. Но, молитвено правило ту им се не завршава. Негде око 19:30х почиње Повечерје, које им често траје дуже од саме Вечерње службе.

Да ли оне саме мисле да су у подвигу ?

Не.

Опасане двоструким редом зидина, оне сматрају да то и није нешто.

Док чисте манастирску порту, провокације Албанаца са околних брда, не престају.

Њих то не омета, ни у чему.

Држе се мудрих савета блажено упокојене схи монахиње, Игуманије Февроније, да ако и дође до најгорега, ми требамо истини гледати у очи, јер нам није дато само да верујемо у Христа, него ако треба и да пострадамо за њега.

Не будемо ли достојни Косовских мученика Милоша, Славољуба, Јулке, Марице Мирић, Досте Стефановић, Олге Новаковић, монахиња Теодосије, Марије, Ирине, Аквилине, Јулијане, Гликерије, Евпраксије, Јелене, Параскеве, Ефросиније, Варваре… и више од пола века Игуманије схи монахиње Февроније – нећемо бити достојни ни свог земаљског постојања. Нестаћемо као да нас није било, а на нашем месту живеће неко други.

Јер, лако је на Косову доћи један дан, фотографисати се, поклонити и отићи.

На њему треба Бити.

Текст и фотографије: Елза Бибић



































Извор: Митрополија црногорско-приморска

Нема коментара:

Постави коментар